Занимљива промоција књиге Српска надмоћ у организацији Давидовићевог НСП. У суботу 27.12. 2008 у 17.00 Цара Лазара 141 Футог.
СРПСКА НАДМОЋ
УСПОН, ОДБРАНА И НЕУНИШТИВОСТ СРПСКОГ ДУХА
Антологија српских националних текстова и важност знања
Књигу приредио Владимир Максимовић
Пешић и синови Београд 2008, стр. 250,
Библиотека Српско упориште
Из предговора приређивача:
Вековима нас прогоне. Убијају, отимају територију, прекрштавају, праве вештачке нације од нашег етничког тела, недозвољавају нам право на сопствену државу.
Забрањују нам да мислимо национално, поништавају нам свест, намештају нам ратове и бомбардују по ко зна који пут.
Прећуткују жртве и разна стратишта. И што је најгоре намећу нам најгори олош кроз политичку елиту либералне демократије.
Србофобија је „ин“, титоистичка негативна селекција је створила интелектуални духовни канцер феномен нашег доба познат као интелектуални смрад, академско заударање, болест јавних дегенерика, беду познатих личности.
Тортура окупације у свим видовима је стегла врат народу да једва дише. То је слика нашег времена последњих година.
Не треба да лажемо сами себе наша ситуација је лоша али не треба ни да се повучемо или одустанемо од циљева које носимо у нашим генима са архетипском снагом. Ми требамо да верујемо у нашу „СРПСКУ НАДМОЋ“ и сама та вера је почетак наше победе и пут ка слободи.
Чудесни феномен српске нације је опет по ко зна који пут испливао и неда се.
Та дивовска борба траје из дана у дан. Из месеца у месец.
Покушавају да нас сломе али не могу. Опет им се је одупрла та српска снага, српска надмоћ, српска душа, српска част којој не могу сломити врат.
Тај наш феномен нас вековима брани и води ка слободи.
Тај ген имају само велике духовне нације које се обнављају из дана у дан. Свест сваког нашег човека да је Србин и да је поносан на то је наша победа. Сви ти великани, војсковође, војводе, духовници, кнежеви, научници, генерали, писци, уметници који су се борили у прошлости за нашу нацију и слободу су данас у сваком свесном Србину. То је нешто неуништиво у нама.
Бити српски патриота и носити у крви дух наших предака је награда од Бога за све нас који смо спремни да се жртвујемо и испунимо завет наших далеких очева.
Кроз ту дугу традицију било је доста завета и превише жртвовања.
Али нема предаје.
Наш циљ је јединствена српска држава у својим етничким границама и право да то остваримо. Да се омогући целовито постојање српског бића кроз поврат у матицу нацију свих откинутих од њеног тела.
Једино мерило су границе српског језика и штокавског говора кроз осавремењену максиму „СРБИ СВИ И СВУДА“ која је била на лицу сваког нашег сродника у времену ослободилачког деветнаестог века.
То је исто право одавно одобрено свим европским државама и нацијама осим наше.
Оно што ће нам давати подстрек нашем карактеру и свести све док не остваримо тај циљ је наша надмоћ.
Требамо их гледати надмоћно, постављати се надмоћно, презирати их надмоћно без обзира на силу коју имају.
Довољно је погледати лица на пример Хавијера Солане или Џорџа Сороша па да видимо ту гмизаву антропологију некаквог створења које потиче од људске врсте али је одавно мутирано у нешто болесно и зло. Таквих примера има доста и од бивших Срба, или некавих мешанаца из комунистичког периода, или од људи ниског порекла који су најгора злоупотреба нације једне државе.
Срби верују у победу, у своју мисију и знају шта хоће.
Све што раде наши непријатељи је покушај да сломе то у нама.
То велико, стваралачко, херојско, античко, митско, старословенско, средњевековно, видовданско, косовско, његошевско и много што шта у нама што је заветно.
Наша победа се увек остварује и кроз разне видове.
Превише је било жртава да би сада стали. Превише имамо светих места са којих пијемо воду и покрећемо душу, окрепљујемо се сунцем и носимо победнички мач.
Нечим се мора пресудити људском смраду, издајничком олошу и двоногој прљавштини која се је намножила у времену хрватске тираније Јосипа Броза. Оно чиме се бори ова књига јесте идеја, знање, свест, вредност о сопствености. Управо то је оно што је наша последња одбрана и што никада неће успети да искорене а што је наш покретач.
Многи наши претходници су носили тај мач и ватру и чували дух српске нације. Прогнани Јован Дучић је пола века после смрти у туђини враћен величанствено својој земљи и сахрањен у његовој задужбини Херцеговачка Грачаница над Требињем која је изникла на стенама као само божије дело у захвалност човеку који је написао мисао „ВЈЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО“. Ми свесни данас носимо и преносимо ту мисао кроз време и кроз наше животе будућим генерацијама на путу нашег завета.
Књига „Српска надмоћ“ кроз различите ауторске представе, теме и схватања гради антологију или хрестоматију која ће јачати духом нашег човека. У њој су заступљени разни мислиоци са разним тематским студијама који полазе са становишта интегралног Српства.
Избором текстова заступљени су следећи аутори: Бранимир Малеш, Владимир Дворниковић, Веселин Чајкановић, Јован Ердељановић, Хенрик Барић, Илија М. Живанчевић, Сима Тројановић, Перо Слијепчевић, Лазо М. Костић, Павле Поповић, Петар Д. Шеровић, Војислав С. Радовановић, Милан Кашанин, Герхард Геземан, Јован Богичевић, Владимир Велмар – Јанковић, Стеван З. Иванић, Радиша Митровић, Мирко Косић и Стеван Тривунац.
СРПСКА НАДМОЋ
УСПОН, ОДБРАНА И НЕУНИШТИВОСТ СРПСКОГ ДУХА
Антологија српских националних текстова и важност знања
Књигу приредио Владимир Максимовић
Пешић и синови Београд 2008, стр. 250,
Библиотека Српско упориште
Из предговора приређивача:
Вековима нас прогоне. Убијају, отимају територију, прекрштавају, праве вештачке нације од нашег етничког тела, недозвољавају нам право на сопствену државу.
Забрањују нам да мислимо национално, поништавају нам свест, намештају нам ратове и бомбардују по ко зна који пут.
Прећуткују жртве и разна стратишта. И што је најгоре намећу нам најгори олош кроз политичку елиту либералне демократије.
Србофобија је „ин“, титоистичка негативна селекција је створила интелектуални духовни канцер феномен нашег доба познат као интелектуални смрад, академско заударање, болест јавних дегенерика, беду познатих личности.
Тортура окупације у свим видовима је стегла врат народу да једва дише. То је слика нашег времена последњих година.
Не треба да лажемо сами себе наша ситуација је лоша али не треба ни да се повучемо или одустанемо од циљева које носимо у нашим генима са архетипском снагом. Ми требамо да верујемо у нашу „СРПСКУ НАДМОЋ“ и сама та вера је почетак наше победе и пут ка слободи.
Чудесни феномен српске нације је опет по ко зна који пут испливао и неда се.
Та дивовска борба траје из дана у дан. Из месеца у месец.
Покушавају да нас сломе али не могу. Опет им се је одупрла та српска снага, српска надмоћ, српска душа, српска част којој не могу сломити врат.
Тај наш феномен нас вековима брани и води ка слободи.
Тај ген имају само велике духовне нације које се обнављају из дана у дан. Свест сваког нашег човека да је Србин и да је поносан на то је наша победа. Сви ти великани, војсковође, војводе, духовници, кнежеви, научници, генерали, писци, уметници који су се борили у прошлости за нашу нацију и слободу су данас у сваком свесном Србину. То је нешто неуништиво у нама.
Бити српски патриота и носити у крви дух наших предака је награда од Бога за све нас који смо спремни да се жртвујемо и испунимо завет наших далеких очева.
Кроз ту дугу традицију било је доста завета и превише жртвовања.
Али нема предаје.
Наш циљ је јединствена српска држава у својим етничким границама и право да то остваримо. Да се омогући целовито постојање српског бића кроз поврат у матицу нацију свих откинутих од њеног тела.
Једино мерило су границе српског језика и штокавског говора кроз осавремењену максиму „СРБИ СВИ И СВУДА“ која је била на лицу сваког нашег сродника у времену ослободилачког деветнаестог века.
То је исто право одавно одобрено свим европским државама и нацијама осим наше.
Оно што ће нам давати подстрек нашем карактеру и свести све док не остваримо тај циљ је наша надмоћ.
Требамо их гледати надмоћно, постављати се надмоћно, презирати их надмоћно без обзира на силу коју имају.
Довољно је погледати лица на пример Хавијера Солане или Џорџа Сороша па да видимо ту гмизаву антропологију некаквог створења које потиче од људске врсте али је одавно мутирано у нешто болесно и зло. Таквих примера има доста и од бивших Срба, или некавих мешанаца из комунистичког периода, или од људи ниског порекла који су најгора злоупотреба нације једне државе.
Срби верују у победу, у своју мисију и знају шта хоће.
Све што раде наши непријатељи је покушај да сломе то у нама.
То велико, стваралачко, херојско, античко, митско, старословенско, средњевековно, видовданско, косовско, његошевско и много што шта у нама што је заветно.
Наша победа се увек остварује и кроз разне видове.
Превише је било жртава да би сада стали. Превише имамо светих места са којих пијемо воду и покрећемо душу, окрепљујемо се сунцем и носимо победнички мач.
Нечим се мора пресудити људском смраду, издајничком олошу и двоногој прљавштини која се је намножила у времену хрватске тираније Јосипа Броза. Оно чиме се бори ова књига јесте идеја, знање, свест, вредност о сопствености. Управо то је оно што је наша последња одбрана и што никада неће успети да искорене а што је наш покретач.
Многи наши претходници су носили тај мач и ватру и чували дух српске нације. Прогнани Јован Дучић је пола века после смрти у туђини враћен величанствено својој земљи и сахрањен у његовој задужбини Херцеговачка Грачаница над Требињем која је изникла на стенама као само божије дело у захвалност човеку који је написао мисао „ВЈЕРУЈЕМ У БОГА И У СРПСТВО“. Ми свесни данас носимо и преносимо ту мисао кроз време и кроз наше животе будућим генерацијама на путу нашег завета.
Књига „Српска надмоћ“ кроз различите ауторске представе, теме и схватања гради антологију или хрестоматију која ће јачати духом нашег човека. У њој су заступљени разни мислиоци са разним тематским студијама који полазе са становишта интегралног Српства.
Избором текстова заступљени су следећи аутори: Бранимир Малеш, Владимир Дворниковић, Веселин Чајкановић, Јован Ердељановић, Хенрик Барић, Илија М. Живанчевић, Сима Тројановић, Перо Слијепчевић, Лазо М. Костић, Павле Поповић, Петар Д. Шеровић, Војислав С. Радовановић, Милан Кашанин, Герхард Геземан, Јован Богичевић, Владимир Велмар – Јанковић, Стеван З. Иванић, Радиша Митровић, Мирко Косић и Стеван Тривунац.
