- U Novom Zavetu se više puta ponavlja misao o tome da se “Bog gordima protivi, a smirenima daje blagodat” (1 Pet.5, 5), to jest ukoliko čovek počinje nešto da radi zbog gordosti, to neće uroditi nikakvim plodom. Da li je to zaista tako?
- Naravno. Biblijski primer toga je – Vavilonska kula, kada su ljudi odlučili: “…izgradićemo sebi grad i kulu visoku do nebesa, i učinićemo sebi ime…” (Post. 11, 4). Nije stvar u visini kule, to nije važno, već je pitanje motivacije – ljudi su želeli da izgrade kulu do Nebesa u svoje ime, a to već nije prosto ljudska arogancija, to je gordost. Po Božijim rečima, koje je izrekao Njegov prorok Jeremija, “Vavilon je ustao proi kulu, koju su gradili sinovi ljudski. I rekao je Gospod: evo, jedan narod, i svi govore jedan jezik; I evo šta su počeli da rade i neće odustati od toga što su zamislili da urade” (Post. 11, 5-6). I tada Bog kažnjava ljude, ali obratite pažnju, kazna nosi vaspitni karakter: “I rasejao ih je Gospod odatle po celoj zemlji; I oni su prestali da grade grad (i kulu) kome je dato ime Vavilon (to jest pometnja), jer tamo je pomešao Gospod jezik cele zemlje, i odatle ih je rasejao po celoj zemlji” (Post. 11, 8-9). To je bila težnja da se zaustave ljudi, koji su počeli da zadiru u Božiji posao. I tu je važno shvatiti da je kazna – “mešanje jezika i rasejanje ljudi” – bila spasonosna u odnosu na ljude, jer je Gospod video da “oni neće odustati od toga što su zamislili”, i On ih je zaustavio na grehovnom putu. Setite se da smo već pisali o tome da je još u raju čovek pokušao da stane na mesto Boga, da bude kao “bog koji poznaje dobro i zlo”. Jedna je stvar kada čovek stremi ka svom prvoobrazu, ka oboženju, ali druga je stvar kada on zaboravlja da je samo tvorevina i čini sebe centrom svega. On sam, a ne Bog postaje merilo svih stvari, centrom Vaseljene i istovremeno početkom svega. Taj greh se zove samoljublje. I takav gubitak svojeg mesta i uloge u ovom svetu dovodi do tragičnih posledica pre svega za samog čoveka.
I onda neće verovati u raj. 
