gost 23146
Buduća legenda
- Poruka
- 46.396
Da su čudni putevi gospodnji, pokazuje i primer Aleksandra Ninkovića (45), bivšeg komuniste i oficira Jugoslovenske narodne armije, Srbina koji je pre nekoliko meseci postao župnik katoličke crkve Blažene Device Marije na Neimaru.
Oficirsko dete, Aleksandar je odrastao na Novom Beogradu, u „vojnom okruženju“, daleko od Boga. Kako kaže, njegovi otac, vojni vazduhoplovni inženjer, i majka, medicinska sestra u vojnoj bolnici, ni sami nisu bili odgajani u veri. Zajedno s drugovima koji su dolazili iz sličnih porodica, prošao je kroz sve tada uobičajene faze „obrazovanja“ – pionire, Savez socijalističke omladine, radne akcije...
– Po završetku srednje mašinske škole, krenuo sam očevim stopama i upisao Vojnu vazduhoplovnu akademiju u Sarajevu. I pored toga, od kad znam za sebe, ovako ili onako, težio sam Bogu. Kao tinejdžer, pokušao sam da čitam Bibliju, interesovala me je i literatura o parapsihologiji, Kastaneda… To je ona priča da „nešto“ ipak postoji. Kasnije, imao sam sreću da budem okružen mladim intelektualcima koji se, uprkos vladajućoj komunističkoj dogmi, nisu ustručavali da pričaju o Bogu i životu posle smrti. Čak i na Akademiji. Istini za volju, tamo smo imali dozu autocenzure, koja nam nije davala krila. Da su me na Akademiji uhvatili da čitam Bibliju, bio bih izbačen naglavačke. Kuran je već prolazio – kaže Ninković.
Na Akademiji, gde je Radio Vatikan smatran neprijateljskom stanicom, kao i Radio Albanija u vreme demonstracija na Kosovu, Aleksandar je takoreći po prvi put u životu iskusio pakao. To se desilo kada je ostao sam na akademiji dok su kolege bile na „uvojničavanju“, gde je, ophrvan dosadom, počeo da razmišlja o smrti, za koju nikada nije verovao da je kraj egzistencije.
Presudan uticaj brata
– Užasnula me je mogućnost zagrobnog života u samoći i večnoj dosadi. A čovek je bez Boga sam. Jer ko ne prihvata Boga, ko je ceo život samoživ i gleda samo svoj interes, on u stvari ne voli ni ljude. Njegova „ljubav“ nije bezuslovna, već iskalkulisana. Znači, živeti svestan u samoći, bez Boga i ljudi, i, povrh svega, u večnoj dosadi... u odnosu na to, vatrice i bockanja koje je renesansa dodala paklu nisu ništa – objašnjava naš sagovornik svoje prvo značajnije iskustvo koje ga je približilo Bogu.
Ninković je napustio vojsku 1988, da bi se ubrzo potom povezao sa grupom prijatelja s kojima formira BBS SetNet, svojevrsnu preteču interneta u Srbiji, vrstu javnog foruma čiji su članovi preko umreženih računara razmenjivali elektronsku poštu. Kako, uporedo s tim, sve više razmišlja o Bogu, na nagovor jednog prijatelja odlazi u Pokret za svesnost Krišne, čije se sedište nalazilo u blizini zgrade Bogoslovije. Međutim, mešavina hinduizma i hrišćanstva koju su ispovedali u Pokretu ne zadovoljava ga. Želeo je, kako kaže, „pravu hranu“.
– Bog je želeo da to bude katoličanstvo. U tom smislu, izdvojio bih dva događaja. Prvi je bio kada mi je brat Darko saopštio da želi da se krsti u katoličkoj crkvi, što me je tada zaprepastilo, s obzirom na to da je Srbin. On me je i upoznao sa fratrom Markom Kuroltom, gvardijanom franjevačkog samostana u Zemunu, koji mi je omogućio pristup u samostansku biblioteku. Opet, u to vreme pokušavao sam da na našem BBS-ju objavim pravoslavnu veronauku, ali nisam našao nikoga ko je bio raspoložen da je napiše. Na kraju, to je uradio jedan katolički sveštenik – kaže Aleksandar, koji je vremenom počeo redovno da odlazi na misu, provodeći ponekad i po četiri sata dnevno u prevozu.
Studije na mađarskom
Ninković je kršten 1994. godine, u katoličkoj crkvi. Pevao je u crkvenom horu i išao na mise, a onda „osetio poziv u sveštenstvo“. Tako 1997, na preporuku nadbiskupa Perka, odlazi u Segedin, na studije teologije. Bila su to teška vremena, pa je tada često govorio prijateljima: „Moji me smatraju izdajnikom, katolici špijunom, a ja samo sledim Isusa.“
Iako u početku nije znao ni reč mađarskog, Ninković je fakultet završio godinu dana ranije, s odličnim uspehom, pri čemu je napisao i knjigu na mađarskom jeziku o analizi sinoptičkih jevanđelja.
Posle toga, magistrirao je biblijsku teologiju u Rimu, a trenutno piše doktorat. Za župnika crkve Blažene Device Marije na Neimaru postavljen je u avgustu ove godine.
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=71067
Šta reći???
Oficirsko dete, Aleksandar je odrastao na Novom Beogradu, u „vojnom okruženju“, daleko od Boga. Kako kaže, njegovi otac, vojni vazduhoplovni inženjer, i majka, medicinska sestra u vojnoj bolnici, ni sami nisu bili odgajani u veri. Zajedno s drugovima koji su dolazili iz sličnih porodica, prošao je kroz sve tada uobičajene faze „obrazovanja“ – pionire, Savez socijalističke omladine, radne akcije...
– Po završetku srednje mašinske škole, krenuo sam očevim stopama i upisao Vojnu vazduhoplovnu akademiju u Sarajevu. I pored toga, od kad znam za sebe, ovako ili onako, težio sam Bogu. Kao tinejdžer, pokušao sam da čitam Bibliju, interesovala me je i literatura o parapsihologiji, Kastaneda… To je ona priča da „nešto“ ipak postoji. Kasnije, imao sam sreću da budem okružen mladim intelektualcima koji se, uprkos vladajućoj komunističkoj dogmi, nisu ustručavali da pričaju o Bogu i životu posle smrti. Čak i na Akademiji. Istini za volju, tamo smo imali dozu autocenzure, koja nam nije davala krila. Da su me na Akademiji uhvatili da čitam Bibliju, bio bih izbačen naglavačke. Kuran je već prolazio – kaže Ninković.
Na Akademiji, gde je Radio Vatikan smatran neprijateljskom stanicom, kao i Radio Albanija u vreme demonstracija na Kosovu, Aleksandar je takoreći po prvi put u životu iskusio pakao. To se desilo kada je ostao sam na akademiji dok su kolege bile na „uvojničavanju“, gde je, ophrvan dosadom, počeo da razmišlja o smrti, za koju nikada nije verovao da je kraj egzistencije.
Presudan uticaj brata
– Užasnula me je mogućnost zagrobnog života u samoći i večnoj dosadi. A čovek je bez Boga sam. Jer ko ne prihvata Boga, ko je ceo život samoživ i gleda samo svoj interes, on u stvari ne voli ni ljude. Njegova „ljubav“ nije bezuslovna, već iskalkulisana. Znači, živeti svestan u samoći, bez Boga i ljudi, i, povrh svega, u večnoj dosadi... u odnosu na to, vatrice i bockanja koje je renesansa dodala paklu nisu ništa – objašnjava naš sagovornik svoje prvo značajnije iskustvo koje ga je približilo Bogu.
Ninković je napustio vojsku 1988, da bi se ubrzo potom povezao sa grupom prijatelja s kojima formira BBS SetNet, svojevrsnu preteču interneta u Srbiji, vrstu javnog foruma čiji su članovi preko umreženih računara razmenjivali elektronsku poštu. Kako, uporedo s tim, sve više razmišlja o Bogu, na nagovor jednog prijatelja odlazi u Pokret za svesnost Krišne, čije se sedište nalazilo u blizini zgrade Bogoslovije. Međutim, mešavina hinduizma i hrišćanstva koju su ispovedali u Pokretu ne zadovoljava ga. Želeo je, kako kaže, „pravu hranu“.
– Bog je želeo da to bude katoličanstvo. U tom smislu, izdvojio bih dva događaja. Prvi je bio kada mi je brat Darko saopštio da želi da se krsti u katoličkoj crkvi, što me je tada zaprepastilo, s obzirom na to da je Srbin. On me je i upoznao sa fratrom Markom Kuroltom, gvardijanom franjevačkog samostana u Zemunu, koji mi je omogućio pristup u samostansku biblioteku. Opet, u to vreme pokušavao sam da na našem BBS-ju objavim pravoslavnu veronauku, ali nisam našao nikoga ko je bio raspoložen da je napiše. Na kraju, to je uradio jedan katolički sveštenik – kaže Aleksandar, koji je vremenom počeo redovno da odlazi na misu, provodeći ponekad i po četiri sata dnevno u prevozu.
Studije na mađarskom
Ninković je kršten 1994. godine, u katoličkoj crkvi. Pevao je u crkvenom horu i išao na mise, a onda „osetio poziv u sveštenstvo“. Tako 1997, na preporuku nadbiskupa Perka, odlazi u Segedin, na studije teologije. Bila su to teška vremena, pa je tada često govorio prijateljima: „Moji me smatraju izdajnikom, katolici špijunom, a ja samo sledim Isusa.“
Iako u početku nije znao ni reč mađarskog, Ninković je fakultet završio godinu dana ranije, s odličnim uspehom, pri čemu je napisao i knjigu na mađarskom jeziku o analizi sinoptičkih jevanđelja.
Posle toga, magistrirao je biblijsku teologiju u Rimu, a trenutno piše doktorat. Za župnika crkve Blažene Device Marije na Neimaru postavljen je u avgustu ove godine.
http://www.blic.rs/reportaza.php?id=71067
Šta reći???
