Pod plimom Božijeg pročišćavajućeg zračenja, protiv Duha Istine ne podiže se grčevito samo demonsko carstvo, već i mnoge satanizirane duše i zavedeni ljudi. Ustajanje Laži i Zla povlači i navalu mnogih lažnih čuda, lažnih znamenja. Jedan tip takvih manipulativnih znamenja su i materijalizacije znojnih i krvavih kapi i suza na 'bogovima', ikonama i kipovima, na idolima okamenjene, za tradiciju i pagansko-narodne obrede vezane crkve. Sužena svest crkvenog hrišćanina u datim kvazičudesima ponajčešće vidi znak Neba, koje je navodno žalosno jer sve više ljudi napušta crkvu koja počiva na spoljašnjoj, prividnoj moci.
Istoriografske zabeleške pokazuju da je fenomen znojenja i plakanja kultno-religijskih predmeta, koji je danas, na kraju staroga sveta, posebno eksponiran, stolećima i milenijumima unazad bio prisutan. Tako helenski akademski filosof i enciklopedista Plutarh (otprilike 46. do 120. g. n. e.) iz Heroneje u Beotiji, u svome kapitalnom delu 'Uporedni životopisi" priča za jedno loše znamenje koje je došlo kada je se makedonski osvajač Aleksandar Veliki raspitivao kod gatara kakve su mogućnosti da uspe u pohodu protiv Persijaca: "... Baš pred one dane veoma se znojio Orfejev lik kiparisovine u Liberti." (Aleksandar, 14)
Antički istorik Majmonid priča o ubijenom Nevrodu (koga naziva Tamuz), mužu babilonske vladarke Semiramide: "U veče njegove smrti svi kipovi sa svih krajeva zemlje sakupljaju se u hram Babilona, oko zlatnog lika sunca, koji je postavljen izmedju neba i zemlje. Taj lik leži u sredini hrama, a tako čine i ostali likovi oko njega, čime se prikazuje sve ono što se desilo sa Tamuzom. Likovi bi plakali i naricali celu noć, a onda bi ujutro odleteli u svoj hram, na sve strane zemlje. Zbog toga je nastao običaj svake godine meseca tamuza, da se plače i nariče sa Tamuzom."
U drevnom vedskom spisu 'Šrimad-Bhagavatam' kao predznaci propasti sveta vidi se plakanje idola-kipova: "Izgleda da božanstva plaču u hramu, žaleći se i znojeći se. Izgleda kao da će da odu. Priroda biva lišena lepote..." (I, 14,20)
Helenski istoricar Herodot (otprilike 485. do 425. g. s. e.) prenosi savet Pitije Aristonike iz orakla u Delfima, kojem su se obratili Atinjani zastrašeni mogućim pohodom persijskog cara Kserksa na njih: "I mnoge gradove krasne, a i vas, on ce unistiti; i mnoge božije hramove nesitom ognju daće. A znoj ih obliva sada, bogove što stoje ovde, drhteći od straha silnog, a s visokih krovova dole sliva se crna krv, na buduće nevolje sluteći." (VII, 140)
Rimski pesnik Vergilije (70. do 19. g. s. e.) navodi neke popratne znake povodom smrti znamenitog vojskovodje Cezara:
"... Čak i slonovača
u hramu našem ganuta bi i proli suze,
a med se hladna znojiti poče."(Georgika, I, 483-485)
