drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Neću mnogo da pametujem,evo pa sami pročitajte:
„ЗАВАДА ОКО СРПСКИХ ГРОМИЛА“
НИН – 4. 12. 2008, стр. 42. и 43.
Невероватно је то што се збило у вези с књигом археолога др Ђорђа Јанковића. Установио је да су на српској етничкој и историској земљи српски гробови из петог столећа после Христа. Званичници на Београдском универзитету не верују да су, тамо и тада, сахрањивани Срби, него тумаче да је то умирао неки други народ. Новинарка Милена Милетић је све ово описала с неутралне тачке гледишта. А није имала право на такав став, јер знам да има у поседу уџбеник из историје с америчког Барбара универзитета из Калифорније, проф. др Иве Вукчевића: „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У овој књизи се наводе стотине поузданих извора о античком присуству Срба на овом огромном простору Европе. Па ако амерички студенти уче да су староседеоци на Балкану Срби, онда је сигурно да за то није крив проф. др Ђорђе Јанковић. Амерички професор Вукчевић и не наводи археолошке закључке др Јанковића о српским гробовима код Грахова и Книна. Зато, др Бранислав Анђелковић, др Радивој Радић и други мора да полемишу с др Ивом Вукчевићем, па ако докажу да је рад америчког универзитетског професора ненаучан, тада ће имати разлога да оспоре и рад др Ђорђа Јанковића. Но, сигурно је да закључке др Вукчевића не могу побити – да могу, давно би то учинили. А делови уџбеника др Вукчевића већ се преводе и објављују на српском језику. Тако је издавачка кућа „Пешић и синови“, 2007. године, објавила Вукчевићеве „Србе Германије“, у којима се аутор, на стр. 131, позива на радове немачких историчара, који Пољаке и Словене Германије сматрају досељеним српским племенима из Илирије и Далмације. И на основу овога, др Вукчевић одбацује могућност словенског досељавања на Балкан тек у 6. и 7. столећу после Христа:
„Супротно тези о инвазији/колонизацији Словена из правца североисток – југозапад, немачка историјска наука развија тезу да Словени Германије, Пољске и пограничних земаља воде порекло из српских земаља између Дунава и Јадрана, то јест, из некадашњих римских провинција Илирије и Далмације“.
Још упечатљивија потврда да су Срби староседеоци Балкана и Средоземља је рад италијанског историчара Ђанкарла Тицијана. Он је, на Међународном историјском конгресу у Санкт Петербургу: „Претхришћанска словенска култура и претћириловска словенска писменост“, 12 – 14. маја 2008, прочитао реферат - да је Минојска култура и држава на Криту (од трећег миленијума пре Христа) словенска, никако грчка. Он је то објаснио прочитаним текстовима, писаним линеарним писмом А. Све што је на Криту записано овим писмом на грнчарији, камену, тканини и оружју, могло се прочитати само помоћу српског и других словенских језика, тврди италијански историчар. Замислимо само да је наш др Ђорђе Јанковић пронашао на Криту гроб припадника српског народа из тог давног времена? Био би у праву, али би, у исто време, доживео тешку оптужбу од др Бранислава Анђелковића и др Радивоја Радића.
О староседелаштву Срба (Словена) на Балкану, оставио нам је књигу („Присвитли господине“) и католички свештеник из 18. столећа – Андрија Качић Миошић. Зашто се о њу оглушила југословенска историографија последња два столећа, тешко је одговорити. Качић нам сведочи да Срби (Словени) нису били неписмени, како то званичници у САНУ и на српским универзитетима тврде, него су имали и своју државу, с престоницом у Скадру, у петом столећу – скоро 200 година пре тзв. досељавања Словена. Качић наводи да је српска држава (словенска) успостављена 492. године, под влашћу краља Оштројила. Спомиње и његове наследнике до Немање у 12. столећу: Свевлад, Селимир, Владан, Радимир, Светимир, Будимир, Светолик, Владислав, Томислав, Себеслав, Владимир Први, Царамир, Тврдослав, Толомир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Радослав, Часлав, Палвимиар, Тешимир, Прелимир, Бодин, Доброслав Други, Владимир Трећи, Ђуро (Јуре), Грубиша, Ђуро (други пут), Урош.
Видите, у овој српској (словенској) држави – од 492. године, живели су Срби. А територија на којој је др Ђорђе Јанковић нашао српске громиле – српске гробове из петог столећа, била је у саставу ове српске државе. У чему је он погрешио? Ако тамо нису живели Срби, онда треба полемисати, не с Ђ. Јанковићем, него с др Ивом Вукчевићем, др Ђанкарлом Тицијаном и фра Андријом Качићем Миошићем – да не спомињемо и стотине других аутора и извора - који Србима (Словенима) признају староседелаштво на Балкану.
„ЗАВАДА ОКО СРПСКИХ ГРОМИЛА“
НИН – 4. 12. 2008, стр. 42. и 43.
Невероватно је то што се збило у вези с књигом археолога др Ђорђа Јанковића. Установио је да су на српској етничкој и историској земљи српски гробови из петог столећа после Христа. Званичници на Београдском универзитету не верују да су, тамо и тада, сахрањивани Срби, него тумаче да је то умирао неки други народ. Новинарка Милена Милетић је све ово описала с неутралне тачке гледишта. А није имала право на такав став, јер знам да има у поседу уџбеник из историје с америчког Барбара универзитета из Калифорније, проф. др Иве Вукчевића: „Срби Германије, Етрурије и Илирије“. У овој књизи се наводе стотине поузданих извора о античком присуству Срба на овом огромном простору Европе. Па ако амерички студенти уче да су староседеоци на Балкану Срби, онда је сигурно да за то није крив проф. др Ђорђе Јанковић. Амерички професор Вукчевић и не наводи археолошке закључке др Јанковића о српским гробовима код Грахова и Книна. Зато, др Бранислав Анђелковић, др Радивој Радић и други мора да полемишу с др Ивом Вукчевићем, па ако докажу да је рад америчког универзитетског професора ненаучан, тада ће имати разлога да оспоре и рад др Ђорђа Јанковића. Но, сигурно је да закључке др Вукчевића не могу побити – да могу, давно би то учинили. А делови уџбеника др Вукчевића већ се преводе и објављују на српском језику. Тако је издавачка кућа „Пешић и синови“, 2007. године, објавила Вукчевићеве „Србе Германије“, у којима се аутор, на стр. 131, позива на радове немачких историчара, који Пољаке и Словене Германије сматрају досељеним српским племенима из Илирије и Далмације. И на основу овога, др Вукчевић одбацује могућност словенског досељавања на Балкан тек у 6. и 7. столећу после Христа:
„Супротно тези о инвазији/колонизацији Словена из правца североисток – југозапад, немачка историјска наука развија тезу да Словени Германије, Пољске и пограничних земаља воде порекло из српских земаља између Дунава и Јадрана, то јест, из некадашњих римских провинција Илирије и Далмације“.
Још упечатљивија потврда да су Срби староседеоци Балкана и Средоземља је рад италијанског историчара Ђанкарла Тицијана. Он је, на Међународном историјском конгресу у Санкт Петербургу: „Претхришћанска словенска култура и претћириловска словенска писменост“, 12 – 14. маја 2008, прочитао реферат - да је Минојска култура и држава на Криту (од трећег миленијума пре Христа) словенска, никако грчка. Он је то објаснио прочитаним текстовима, писаним линеарним писмом А. Све што је на Криту записано овим писмом на грнчарији, камену, тканини и оружју, могло се прочитати само помоћу српског и других словенских језика, тврди италијански историчар. Замислимо само да је наш др Ђорђе Јанковић пронашао на Криту гроб припадника српског народа из тог давног времена? Био би у праву, али би, у исто време, доживео тешку оптужбу од др Бранислава Анђелковића и др Радивоја Радића.
О староседелаштву Срба (Словена) на Балкану, оставио нам је књигу („Присвитли господине“) и католички свештеник из 18. столећа – Андрија Качић Миошић. Зашто се о њу оглушила југословенска историографија последња два столећа, тешко је одговорити. Качић нам сведочи да Срби (Словени) нису били неписмени, како то званичници у САНУ и на српским универзитетима тврде, него су имали и своју државу, с престоницом у Скадру, у петом столећу – скоро 200 година пре тзв. досељавања Словена. Качић наводи да је српска држава (словенска) успостављена 492. године, под влашћу краља Оштројила. Спомиње и његове наследнике до Немање у 12. столећу: Свевлад, Селимир, Владан, Радимир, Светимир, Будимир, Светолик, Владислав, Томислав, Себеслав, Владимир Први, Царамир, Тврдослав, Толомир, Прибислав, Крепимир, Светорад, Радослав, Часлав, Палвимиар, Тешимир, Прелимир, Бодин, Доброслав Други, Владимир Трећи, Ђуро (Јуре), Грубиша, Ђуро (други пут), Урош.
Видите, у овој српској (словенској) држави – од 492. године, живели су Срби. А територија на којој је др Ђорђе Јанковић нашао српске громиле – српске гробове из петог столећа, била је у саставу ове српске државе. У чему је он погрешио? Ако тамо нису живели Срби, онда треба полемисати, не с Ђ. Јанковићем, него с др Ивом Вукчевићем, др Ђанкарлом Тицијаном и фра Андријом Качићем Миошићем – да не спомињемо и стотине других аутора и извора - који Србима (Словенима) признају староседелаштво на Балкану.
Где су аргументи?
