Уопште, тема језика и писма као идентификације народа али и као узрок његовог нестанка, предмет су изучавања бројних научника, у последње време осветљена новим истраживачким резултатима. С тиме у вези треба поменути да је Вукићевић-Сарап у својој књизи О језику и писму античких Срба, дао једноставан приказ ових истраживања са намером да се ставови и мишљења појединих аутора уклопе у једну целину како би се дала целовита слика о појави и развоју језика и писма код Срба од антике до данас.
Почетак своје књиге овај аутор посвећује ближој прошлости и илирском језику, који би могао бити најближи језик предака Срба и зато што се у њему може препознати старији облик данашњег облика српског језика, а како се поглавља настављају тако иде у све дубљу прошлост да би се овај преглед историје језика окончао најстаријим до сада познатим писмом са наших простора – Винчанским писмом.
Писменошћу код Словена бавила су се и двојица научника попут Шафарика и Суровјецког, који су тврдили да су Словени имали своју азбуку која се звала “буквица” или “Богвиедица” јер су се помоћу ње утврђивале божанске истине и да су Словени од прастарих времена писали своје законе на таблама за шта постоје бројни и несумњиви докази. Вукићевић-Сарап који је све ове истраживаче темељно проучио, наводи податак за Шафарика који каже да су “у Северним причама – Сагама, Словени важили као просвећени, због чега су Нормани у земљу Вана, тј. у земљу Северних Срба, слали своје богове и своје славне људе, да код њих стекну знања и мудрости. Према Шафарику, остаци тих Вана су Лужички Срби, које Немци и у његово доба зову Вендима. Због тога није зачуђујућа последица, да су Нормани и Немци узели од Вана не само мноштво речи, већ и више божанстава, чија су имена једно време употребљавали као синониме упоредо са својим.
Српски језик – основа свих словенских језика
Говорећи о имену Срба, Шафарик објашњава да име Винди, Виниди, Венети, Хенети, Анти сматра идентичним са Хинду и каже да су старе Србе називали Винидима. Он име Виниди сматра племенским сматрајући да долази од најстаријих времена. Ако се узме у обзир да старим Србима приписује и име Хинду, онда није зачуђујуће Шафариково мишљење да су Словени донели слова из Индије, али да се то знање писања, које су поседовали малобројни, могло изгубити због вечитог лутања толиких српских племена. За Шафарика је неизвесно, да ли је од тог прастарог писма нешто прешло у ћирилицу или не, али наглашава да је српски језик у турској Србији и у аустријској Далмацији најбогатији вокалима међу словенским говорима. Ове Шафарикове тврдње наводе на размишљање, да ли су и које писмо донели у Индију Серби о којима говори Валтер Вист и шта је од тог писма донето натраг у Европу, када су се ти Серби исељавали из Индије да би избегли асимилацију.
Говорећи о ранијем заједничком језику од кога је потекао илирски језик, Шафарик закључује да су балкански Илирски и Лужички Срби наследили своја имена из времена, када су сва словенска племена била уједињена под заједничким именом Срби, а говорила су једним заједничким језиком, из којег се постепено развило дванаест различитих словенских говора, колико се у његово доба могло одредити.
У вези глагољице као старословенског писма, Олга Луковић-Пјановић се не без разлога позива на Александра Белића, који у својој студији о глагољици објављеној у Станојевићевој енциклопедији, истиче да се то писмо употребљавало у најстаријим и по чистоти најлепшим старословенским споменицима. Белић даље, каже да се глагољица употребљавала у Моравској, Чешкој, Далмацији и да је допрла до Новгорода у Русији. Белић прихвата уобичајено мишљење, да је од X века ћирилица почела да потискује глагољицу, да се неко време глагољица употребљавала са ћирилицом и да је од краја XИ века коришћена код покатоличеног становништва у Приморју, северној Далмацији, на Кварнерским острвима и у Истри, где се сачувала до почетка XИX века. Белићево мишљење не слаже се са мишљењем Сипријана Робера, који сматра да су латинизирани Словени, вршећи прогоне Словена који су користили глагољицу, уништавали све што је било глагољицом написано.
За карактер и одлике глагољице и ћирилице, врло је значајна Белићева констатација да ни глагољица, ни ћирилица не садрже она слова којих у српском језику нема, те се може закључити, да су творци обе азбуке били они, чији је говорни језик био српски.”
Сви су они помало Срби
Резимирајући мишљења и закључке појединих аутора, Вукићевић-Сарап долази до врло занимљивих констатација: “Пре свега, може се констатовати да илирски језик о коме говоре научници Стулић и Апендини са прелаза из XВИИИ у XИX век, уствари претставља српски језик, у нешто архаичнијем облику него што је то српски језик са краја XX века. Тим илирским језиком служили су се Илири и Трачани, који су по њима били Словени, а осим њих и њихови сродници Гети, Дачани, Сармати, Сигини, Медијци, Мижани и Македонци, који су илирски језик користили са малим разликама до нивоа дијалеката.
Слажући се са Апендинијем у погледу народа заједничког порекла који су користили илирски језик, а ослањајући се на језик којим је певао Овидије за време прогонства у Томију, на обалама Црног мора, научник Долчи практично указује, да се ту ради о још архаичнијем облику српског језика, од језика за који су Стулић и Апендини сачинили речник и граматику, којим се говорило почетком И века. Подручје илирског – словенског језика истраживач Шулц проширује и на подручја на којима су живели Реци, Винделинци, Норуци и Панонци, сродници по пореклу са народима трачко-илирског и венетског порекла.
Што се тиче писма које су употребљавали Трачани, Илири и други народи заједничког порекла, требало би нагласити да сви подаци говоре, да су у новој ери народи трачко-илирског порекла, односно народи који су говорили илирско-словенским језиком, као писмо користили буквицу, Богвиедцу, глагољицу и ћирилицу.
Идући даље кроз време, Вукићевић-Сарап набраја и сукобљава мишљења оних научника који су се бавили временом Пелазга, народа који су насељавали Балкан пре доласка Грка. Међу њима је Виктор Дири који је мишљења да су “име Пелазги носила многобројна племена, која су захватала простор јужно од Дунава, од Јадранског до Црног мора и да су та племена чиниле три племенске заједнице, Илири, Трачани и остали Пелазги који нису припадали овим двема заједницама. То би значило да су Илири и Трачани пореклом Пелазги и да су са осталим Пелазгима имали заједнички језик. Међутим, Дири пише да су Пелазги захватили не само Грчку, него и Малу Азију и део Италије.
Ни Херодот није мимоишао Пелазге, говорећи да су их Грци затекли на просторима Балкана, али напомиње да су истовремено називани и Јони или Еоли.
О ширењу Пелазга по Средоземљу и Раул Роше помиње појаву Пелазга на Апенинском полуострву и указује, да су они у Италију дошли из Епира и Илирије. Слично мишљење има и Жил Мишле – да је готово цела обала Италије била насељена Пелазгима и да су они основали Равену и Венецију, а и порекло Рима сматра такође пелазгијским. Пошто о оснивању града Венеције говори и Херодот, сматрајући да су га основали Венети, намеће се закључак да су и Венети били Пелазги.
Ако би се узеле у обзир тврдње поменутих аутора, могло би рећи да су Подунавци називани Пелазгима и да су њихове племенске групације Илири, Трачани и друга пелазгијска племена, имали заједничко порекло и говорили заједничким језиком, а обзиром на велики простор који су заузимали, морале су постојати језичке разлике, које нису превазилазиле ниво дијалеката.
Вредан помена је и Лаоник Халкокондил, који час Трачане, а час Илире убраја у најстарији народ Трибала, који су по њему били најмногобројнији и најстарији међу народима, а језиком којим су они говорили, по Халкокондилу су говорили и други Словени све до Пољске. Пошто он под Трибалима подразумева Србе, значи да заједничким језиком сматра српски језик.
У довођењу у директну или индиректну везу Пелазга (Илира, Трачана) са Србима – Словенима, Данковски није усамљен јер има доста аутора, који су писали о старости словенског говора. Међу те ауторе спада Андре Лефевр, који износи став, да иако се култура Словена може сматрати релативно новом, то њих “не спречава да се нађу и у најудаљенијим временским периодима индоевропског говора”, јер њихова граматика носи печат апсолутне архаичности, нарочито у деклинацијама, а језичка група им се карактерише великим језичким јединством.