Na široki narod destruktivno je delovao ceo politički život i društveni poredak naše sredine. U svojim plemenskim ustanovama narod je uzimao izvesnog učešća u upravi i biranju vlasti; u državnom životu on je, međutim bio odgurnut. Državnu vlast držala su vlastela i sveštenstvo. Tako je bilo, istina, manje-više u celoj savremenoj Evropi, ali su kod nas postojala dva momenta, koji su to stanje otežavala. Jedan je suviše održani plemenski sistem, sa jakom plemenskom svešću, koji je sam po sebi teško ulazio u sistem centralizacije. Zeta kroz celo vreme naše srednjevekovne istorije ostaje manje-više odvojena jedinica, sa lokalnim plemenskim gospodarima. Taj sistem je, u naponu srpske snage, bio pojačan uvođenjem u srpsku državu čitavih tuđinskih oblasti sa istim centrifugalnim težnjama, kakve behu Albanija ili Epir, ili druge grčke zemlje. Drugi je momenat bio što smo mi s takvim sistemom došli u sukob s jednom silom koja se razvila na sasvim drugoj osnovi, i to došli u Evropi prvi, bez iskustva, i bez političkog plana.
Naša sredina nije imala, kao Vizantija, duge državne tradicije, održavane u jednom duhu i u jednom osnovnom obliku vekovima. Kroz ceo Srednji Vek mi smo bili stalno u nekom previranju, stalno tražeći nove okvire i nove oblike, ali nikad u prilici, da bar jedan ceo vek provedemo u jednoj stabiliziranoj situaciji. Širenje državnih međa nije donosilo uvek i stvarno jačanje narodne snage. Naprotiv. Sam narod je samo dobijao nove dužnosti i nove kulučarske namete. Osvajajući tuđe zemlje Turci su dobijali nov podanički elemenat, koji je imao da radi za njih. Oni su znali da im pobeda znači i dobitak, i s toga su u borbu unosili ne samo polet, nego i interes. Naš čovek po pravilu nije dobijao ništa. Turci su dobro znali da našeg seljaka teško pritiska ceo sistem feudalnih obaveza prema vlasteli i prema crkvi, koja je isto imala svoja vlastelinstva, i oni su s planom agitovali među njima. Videli smo, kako se kralj Tomaš izrično tuži na tursku agitaciju među bosanskim seljacima. Seljak je podlegao toj agitaciji. Tražio je, prirodno, lakši život. Šta ga je moglo oduševiti za državu? Da gleda borbu i otimanje za vlast, u kojima ustaju brat na brata, otac na sina, i u kojima ništa ne izgleda sveto? Kad može njegov gospodar da dovodi Turke protiv suseda i svojih rođenih, zašto da i on ne primi te gospodare? Za stanje duhova u Hercegovini XV veka nema rečitijeg dokaza od one tužbe Vladislava Hercegovića da on ne može dobiti drukčije vojsku za borbu nego samo za novac. U ime koje državne ideje ili tradicije mogu ti i takvi ljudi pozivati narod na požrtvovanje? Zato što je osetio da je na Kosovu bila doista borba za nešto veće i svetlije narod joj i dao izuzetan značaj i uneo u nju svu svoju ljubav, dok je tolike druge bezbrojne borbe s Turcima ili prosto epski registrovao ili shvatao samo kao epizode velikog hrvanja.
Život našeg seljaka u Srednjem Veku bio je dosta težak. Stočari su imali poseban način života, koji je od prastarih vremena imao svoje nasleđe i koji se s toga nije osećao naročito neugodno. Zemljoradnik je međutim, bio u težem položaju. Velik deo njih bili su kao parici ili meropsi vezani za zemlju vlastelinsku ili manastirsku. Porez carski na seosku kući iznosio je po perper na godinu, što seljaka ne bi mnogo teretilo, ali su bili teški obavezni radovi gospodaru. Seljak je u XIV veku morao 104 dana godišnje besplatno raditi za svog vlasnika kao redovan posao, a bilo je uz to i izuzetnih rabota. Vlast gospodara prema merophu bila je velika i mogućnosti kazne vrlo stroge. Sebri, seljaci, slobodni i neslobodni, nisu uopšte bili ravnopravni s povlašćenim staležima. A oni su pretstavljali stvarno srpsko stanovništvo zemlje, jer su Vlasi-stočari bili mešani, a u gradovima je stanovništvo mahom bilo ili tuđinsko ili tuđinskog porekla. Svog srpskog građanskog staleža mi Srbi u Srednjem Veku skoro nismo imali. Seljaci su kod nas odavna gledali da se beganjem spasu od svojih teških dužnosti, ali je srpsko državno zakonodavstvo još od kraja XII veka zabranjivalo tu praksu. Seljaci su obično begali na veća vlastelinstva, gde je bilo više radne snage, a za njih i više mogućnosti da malo odahnu, a begali su, u koliko su mogli, i van državnih granica. Car Dušan je svojim Zakonikom želeo u nekoliko olakšati položaj meropha i dao mu je pravo tužbe protiv gospodara, ali prilike koje su nastale iza Dušanove smrti nisu dopustile da ti propisi dobiju dublju moralnu vrednost. Šta više, borbe s Turcima i građanski ratovi u zemlji pojačali su terete, izazvali opštu nesigurnost, ličnu i pravnu, i omogućili stvaranje raspoloženja koje je tražilo mir i olakšanje, ma s koje strane oni dolazili
Turci iz početka nisu mnogo nagonili naš svet da prima islam. Ostavljali su ljudima da se, s obzirom na prednosti koje daje nova vera, sami opredele. Za Ahmet-pašu Hercegovića i Skender-pašu Crnojevića nema nikakvih dokaza, da su silom primili islam; pre izgleda, da su to učinili iz prkosa i računa. Jedan naš pisar iz 1509. god. pošteno priznaje, kako "mnogi, nemučeni ni od kog, otstupiše od pravoslavlja i pristaše njihovoj veri... gledajući njihovo množenje i velikoslavlje." U XV-XVI veku tih je preveravanja bilo naročito mnogo u Bosni kod tamošnje vlastele, a i kod puka. Protivnici Mađara i politike naslanjanja na njih, koji su ih godinama gonili u ime vere, a stvarno radi svojih političkih interesa; vekovima naterivani da silom menjaju veru i da u njoj gledaju ne stvar uverenja, nego političku taktiku, mnogi ljudi u Bosni nisu u preveravanju gledali ništa neobično. Smatrali su to kao potrebu momenta i kao jednu vrstu političkog opredeljenja. U toliko više, što su ih i sami Turci podržavali donekle u tom uverenju, ostavljajući im njihove posede i pokazujući prema njima izvesna obzira. Kao ni prema jednoj drugoj oblasti Turci su prema Bosni vodili posebnu politiku, i to očevidno s namerom da u zemlji pojačaju opoziciju protiv Mađara i da u domaćem stanovništvu dobiju iskrene saradnike protiv njih. U Srbiji se većina nije mogla zadobiti za turkofilsku politiku; u Bosni, međutim, to se činilo moguće. S toga sultani i postavljaju u XV i početkom XVI veka za tamošnje namesnike sve naše ljude: Skender-bega Mihailovića, Sinan-pašu Borovinića, Mehmed-bega Obrenovića, Skender-bega Vraneševića, Mustafa-bega Borojevića i dr. Velik deo bosanskog plemstva primio je islam, a manji se deo iselio. U rogatičkom srezu postoji i danas muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan predak, Mahmut Branković u XV veku poginuo "na boju despotovu" i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovom ćirilicom pisanom grobnom nišanu nalazi se lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Ljubovići, Predojevići, Filipovići, Sokolovići, Sijerčići i dr. kazuju jasno imenom svoje poreklo. Mnoge od poislamljenih porodica znaju svoje porodične veze, kao n. pr. Opijači u Dubravama koji potiču od Miloradovića-Hrabrena, Bašagići od Vukomanovića, Rizvanbegovići od Vukasovića, ali poneki se hvale i onim što ne mogu dokazati, kao, na pr., Kulenovići koji tvrde da su od loze baš Kulina bana.
Turci se ne samo nisu trudili da taj naš svet turciziraju, nego su stolećima puštali da žive po svom starom načinu. U mnogo naših krajeva čak ni islamsko verske vlasti nisu ometale svetkovanje i kult izvesnih hrišćanskih, a u Bosni naročito pravoslavnih praznika. Đurđev-dan svetkuju muslimani ponegde još i sada (ja sam, na pr., gledao 1911 i 12. god. vrlo živ Đurđevdanski muslimanski uranak u Sarajevu), Sv. Iliju, Sv. Prokopija, Mitrov-dan. U Brezi kod Visokog na dan Sv. Ilije same su hodže s narodom pre podne izvodile tradicionalnu dovu. Za tog sveca oni kažu, da je do podne Ilija, a po podne Alija. Živ je još uvek kult izvesnih svetitelja, s posećivanjem njihovih kultnih mesta, kao Sv. Ane u Prizrenu, ili Čajničke Krasnice ili Gospe od Olova. Održavaju se običaji šišanog kumstva i čak pobratimstva između hrišćana i muslimana. Jezik je ostao kod svih poislamljenih Srba potpuno naš, samo je u rečniku dobio izvestan broj turcizama kao prirodno nasleđe vekovnih kulturnih, privrednih, administrativnih i drugih veza i odnosa.
Pismo, kojim su se služili ti muslimani, bila je ćirilica, koja se još u naše dane zvala "stara srbija" i "srpsko pismo", i koja je bila u opštoj upotrebi sve do kraja XIX veka. Izvesni naučnici davali su tom pismu naziv bosančica, a jedan se trudio dokazivati da je ono nastalo bez veze sa ćirilicom ostalog srpskog područja, što je skroz pogrešno. To pismo primili su i sami carigradski Turci, i to neposredno od Srba, i služili su se njim u opštenju ne samo sa slovenskim susedima, nego čak i sa mletačkim i mađarskim vlastima. Znali su dobro da je to pismo bilo osvojilo celi Balkan sem grčkog područja; njim su pisali Srbi, Bugari, jedan deo Hrvata, Rumuni i izvesni albanski gospodari, i to, u ovo vreme, pretežno u srpskoj redakciji. Prvo sultansko pismo, sa carskom titulom, pisano srpski i ćirilicom, uputio je sultan Murat II 10. jula 1430. Dubrovčanima. Takvih sultanskih pisama Sulejmana Veličanstvenog ima očuvanih preko stotine, i to ponajviše u dubrovačkom arhivu. Srpski i ćirilicom pisan je i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava 1498. god. kao produženje ugovora od 1495., koji je izgleda bio isto tako pisan.
Povezivanje sa Fejsbukom
Re: Ваш став о старој српској [паганској] вери?
Original postavio eremita
Приметан је напор хорди антихриста да на сваки начин унизе, обљутаве, деградирају, изврну руглу и окрену народ против православља јер им она "акција" са укидањем вере за време комуњаризма није донела плода - већ напротив. Један од њихових рецепата су потхрањивање и промовисање најразличитијих секти (то је још било по савету комунистичких идеолога) али и те секте им нешто не цветају. Сада су у фази ПАГАНИЗОВАЊА и убеђивања народа да ми ипак нисмо хришћани (И АКО ЈЕСМО ЈЕДНО 1 000 ГОДИНА) него смо неки пагани - и сада се држе Чајкановића "као пијан плота".
Odgovorite sa citatom
зар нису и твоји преци били пагани??? 
хришћанине...
а то што си се ти одрекао Христа или неки твој предак, то је "друже-Тито прича" новијег датума...
Pošalji link