Koliko je Srba pobijeno u Jasenovcu?

petar krešimir IV:

freak ti je bosanac

Kliknite za proširenje...

Pa znam

petar krešimir IV:

kao hrvat reči ću da je jasenovac sramota hrvatskog naroda. svaka normalna osoba osuđuje zločine koji su se dogodili u jasenovcu bilo da je hrvat, srbin ili bilo tko drugi. e sad ima jedan problem. gledanje tih zločina u očima hrvata i srba. po meni, a vjerujem i večini hrvata, jasenovac je bio fašistički logor (NDH države) u kojem su ubijani srbi (največim dijelom), samo zato što su srbi, romi i židovi, jer je takva politika bila fašističke njemačke i hrvati koji su bili protivnici NDH režima.
e sad je problem kako srbi doživljavaju jasenovac. mislim da se i srbi u potpunosti slažu sa prve tri kategorijeje, dok pri 4. zatvaraju oči i ne žele tu činjenicu prihvatiti.
u biti to i je problem velikog dijela srba što u svakom hrvatu vide ustašu i ništa drugo

Kliknite za proširenje...

Nemojte za vase grehe okrivljivati uvek druge.Nemacka politika je bila ubijanje,al nikako klanje i vadjenje ociju,ili su vas naterali na to?A uostalom zasto ste prihvatili fasizam?Koliko je bilo partizana,hrvata..............10 %sta su bili ostali,samo ustase,nije bilo trecega................od oca je ostanulo sinu.znaci da se ne lazemo,10 % ste u redu,....................a i to sam vas castila,a ovo ostalo,daleko vam lepa kuca

Just_a_man:

Sram te moze bit kako pricas

Srebrenica.. 3 dana.. 8 000 pobijenih.. Vukovar.. 3 mjeseca.. grad sravnjen sa zemljom, preko 30 000 protjeranih, horde pijanih cetnika mjesecima pljackali i ubijali..

Zapitaj se u koga peris optuzbe i pocni djeliti ljude, ne po nacionalnosti nego po djelima i moralu.

Kliknite za proširenje...

O čemu mediji ćute

Već dvanaest godina se svetski mediji utrkuju u prikazivanju masakra koji su u
jula 1995. navodno počinili Srbi nad muslimanima u Srebrenici, a potpuno se
prećutkuje pogibija Srba u oblasti Srebrenice od muslimanskih jedinica pod
komandom Nasera Orića. Konačni spisak srpskih žrtava sadrži 3.262 imena, od
kojih je 880 stradalih bilo iz redova vojske i policije, dok su 2.382 žrtve
bili civili. Pri tom je najviše stradalih zabeleženo u 1992. godini - 71
procenat od ukupnog broja srpskih žrtava u Srebrenici i 64 procenta u Bratuncu.
A kada je posle uspešnog dejstva srpske vojske došao kraj muslimanskim
osvajanjima i zločinima u srebreničkom kraju, upravo je stvaranje srebreničke
zaštitne zone spaslo muslimane od konačnog poraza i odgovornosti za počinjene
zločine.

Umesto da muslimani u svojoj zaštićenoj zoni budu razoružani, tadašnji
komandant UNPROFOR-a švedski general Valgren olako se oslonio na raport svojih
oficira na terenu da je razoružanje izvršeno. A tadašnji podsekretar za mirovne
operacije OUN Kofi Anan poslao je poverljivu poruku generalu Valgrenu o
predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti kojoj je naveo da, imajući na
umu generalove javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidi
potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata, to jest
da ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava. Tako je
zahvaljujući Kofiju Ananu izigrana Rezolucija Saveta bezbednosti i u Srebrenici
su ostale muslimanske oružane jedinice.

POVEĆAVANJE BROJA ŽRTAVA

Konačno, do povećanja broja poginulih došlo je i prilikom sahrane posmrtnih
ostataka na spomen-groblju u Potočarima. Do sada je sahranjeno 2.442 lica, što
je 559 više od broja ekshumiranih iz masovnih grobnica. Od ukupnog broja, njih
914 nalazilo se na biračkom spisku za 1996. godinu. I što je još gore, broj
žrtava povećan je tako što su na spomen-groblju sahranjivana i lica koja su
umrla pre ili posle jula 1995. godine.

Na tome se, međutim, nije završila pristrasnost Sekretarijata OUN. U njemu je
postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova i Metohije dopisivao
srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je načinila druga
strana. Tako su izveštaji o stradanjima Srba i srpskim žrtvama završila u
arhivi, dok su izveštaji o stradanjima muslimana, obično s povećanim brojem
žrtava, stizali na sednice Saveta bezbednosti.

Najveće i najdalekosežnije prepravljanje, pa i krivotvorenje činjeničke istine
izvedeno je povodom operacije srpske vojske „Krivaja-95“ jula 1995. godine,
koja je dovela do oslobođenja Srebrenice. Danas je potpuno zaboravljena izjava
koju je 27. jula 1995. godine dao Visoki komesar UN za ljudska prava, Henri
Viland, koji je sa još pet pomoćnika intervjuisao veliki broj muslimanskih
izbeglica iz Srebrenice. On je tom prilikom za Dejli telegraf izjavio da nisu
pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine. Kasnije je, naravno, utvrđeno
da je veliki broj muslimana vojnika stradao kada je pod oružjem pokušao da se
probije od Srebrenice prema Tuzli, dok je znatan broj zarobljenih muslimana
masakriran, što predstavlja težak ratni zločin. Ostalo je, međutim, sporno
koliko ih je stradalo prilikom proboja kroz nekoliko linija srpske odbrane i u
međusobnim sukobima, a koliko je streljano posle zarobljavanja. Sporno je i
koliko ih je stradalo jula 1995. godine, a koliko u prethodnim godinama. Ali je
najveća nedoumica u tome što protiv lica koja su izvršila ovaj masakr Haški
tribunal nikada nije pokrenuo istragu, tako da se i dan-danas ne zna ko se
krije iza inicijatora i naručioca izvršenih streljanja.

Šta je sporno

Nije, dakle, sporno da je bilo streljanja zarobljenih muslimana i da su
streljani samo vojnici, a ne i civili. Sporan je, međutim, ukupan broj
streljanih, to jest razmere zločina koji se danas kvalifikuje kao genocid. Prve
brojke mogućih žrtava nalazile su se u spiskovima nestalih lica Međunarodnog
komiteta Crvenog krsta, čiji se broj ustalio na cifri od sedam do osam hiljada
lica, od kojih je samo 36 bilo ženskog pola. Od tog broja 3.016 se 1996. godine
našlo u biračkom spisku za Srebrenicu, što navodi na zaključak da su mnogi, ako
ne svi, sa tog spiska birača 1996. godine bili među živima. Broj ubijenih se,
inače, najtačnije može utvrditi na osnovu podataka o ekshumiranim telima iz
više masovnih grobnica. Do sada su ekshumirane 1.883 osobe, od koje su 1.656
bile muškog pola, a samo jedno ženskog, dok se za preostale nije moglo utvrditi
pol. Tužilaštvo je ove brojke bez valjanih činjeničkih dokaza pomnožilo sa 2,6
odnosno 3,56 tako da je po njemu na tim istim lokacijama ubijeno između 4.900 i
6.700 muslimana, dok navodni svedoci iz redova muslimana tvrde da je ubijeno
čak 9.200 lica. Na sličan način je uvećan i broj streljanih zarobljenih
muslimana.

Ovu svoju vrednu studiju Milivoje Ivanišević završava prikazom načina na koji
je Haški tribunal utvrđivao odgovornost za zločine u oblasti Srebrenice. Za
zločine koje su Srbi izvršili nad muslimanima haški tužilac je optužio dvadeset
i dva lica, a Haški tribunal je do sada izrekao 120 godina zatvora sa
mogućnošću da ukupan zbir kazne ne bude manji od 700 godina zatvora. Za zločine
i ubistvo 3.262 lica srpske nacionalnosti osuđen je samo jedan musliman Naser
Orić, i to na dve godine zatvora koje je odležao još tokom suđenja. Eto, takva
je haška pravda, ako je uopšte pravda.

Nama jedino preostaje da iznova upozorimo da je činjenička istina krhka i
ranjiva kada dođe u sukob s moćnim političkim interesima i predrasudama koje se
sistematski stvaraju u široj javnosti. Slučaj Srebrenice jula 1995. godine to
nedvosmisleno potvrđuje.

Nema opravdanja za Jasenovačke žrtve! To je ljaga na Hrvatskom imenu.
Ali nema ni opravdanja za Hrvate što šute o četničkim pokoljima. Četnici su pobili najmanje isto toliko Hrvata i Muslimana koliko i ustaše Srba, Židova i Cigana. Samo što su četnici bili odrpanci po šumama i nisu imali logistiku i organizaciju kakvu su imali ustaše. Četnici nisu mogli imati logore smrti zato jer su morali biti mobilni. Oni su klali u okrilju noći i njihove žrtve su proždirale divlje zvijeri.
Hrvati se ne moraju stiditi ništa više nego Srbi. I jedni i drugi su učinili ista sranja. Samo što su Srbi 50 godina vladali Jugoslavijom i tako imali glavnu riječ u lobiranju svoje istine.
Osim toga, Križni put i Bleiburg su pokazali nevinost Srba.

...ja sam mislio da si puno brzi...copy/paste..nesto si mi zakazao..nekad si bio puno brzi...e moj Koše..stariš..stariš...

Just_a_man:

Zapitaj se u koga peris optuzbe i pocni djeliti ljude, ne po nacionalnosti nego po djelima i moralu.

Kliknite za proširenje...

Ја управо то и чиним, прочитај шта пишем на овој теми и на још много сличних на овом Форуму, па ћеш видети колико је ваша хисторија препуна бездушног клања
и мрцварења недужних !
Прочитај нешто о Магдебургу из 1631. године!
... и онда ако се не постидиш и ти си иста таква звер коју треба као малигни тумор одстранити са тела човечанства!!!

ljubo_001:

Nema opravdanja za Jasenovačke žrtve! To je ljaga na Hrvatskom imenu.
Ali nema ni opravdanja za Hrvate što šute o četničkim pokoljima. Četnici su pobili najmanje isto toliko Hrvata i Muslimana koliko i ustaše Srba, Židova i Cigana. Samo što su četnici bili odrpanci po šumama i nisu imali logistiku i organizaciju kakvu su imali ustaše. Četnici nisu mogli imati logore smrti zato jer su morali biti mobilni. Oni su klali u okrilju noći i njihove žrtve su proždirale divlje zvijeri.
Hrvati se ne moraju stiditi ništa više nego Srbi. I jedni i drugi su učinili ista sranja. Samo što su Srbi 50 godina vladali Jugoslavijom i tako imali glavnu riječ u lobiranju svoje istine.
Osim toga, Križni put i Bleiburg su pokazali nevinost Srba.

Kliknite za proširenje...

..a šta bi ja sad trebao poceti isto kao moj drugar Koše..copy/paste..imam ja materijala da se nas dvojica 7 dana napucavamo......samo ja nisam niti podrzavam takvu ideologiju(ustasa ili ustasku)...a on je takav i podrzava ju(cetnike i cetnicku)...eeeeee pa sad ti vidi..ako tako nasavi...tko ce vise srpskm narodu donijeti nesrece on ili ja..

Koschei Besmertnii:

nervozni konobar je, videvši beogradske tablice, kratko prozborio: „Kako bih vas sve zapalio!“

Kliknite za proširenje...

U čemu je razlika izmedju tebe i tog konobara, osim što je on hrvat?

DellBoy-011:

U čemu je razlika izmedju tebe i tog konobara, osim što je on hrvat?

Kliknite za proširenje...

Ја пишем, а он пали,
ја ако треба да убијем, убијам метком у чело, а он коље... има још, ал` ти то не разумеш!

Пошто видим да латинчићи, почели, о југославији, у којој су једини профитирали, и у којој су покушали да оперу љагу са имена...латинског....ево мало...
----------------------------------------------------
Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ[1]:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу.На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".
Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Kliknite za proširenje...

Koschei Besmertnii:

Ја пишем, а он пали,
ја ако треба да убијем, убијам метком у чело, а он коље... има још, ал` ти то не разумеш!

Kliknite za proširenje...

Super, i više nego što sam očekivao

Koschei Besmertnii:

O čemu mediji ćute

Već dvanaest godina se svetski mediji utrkuju u prikazivanju masakra koji su u
jula 1995. navodno počinili Srbi nad muslimanima u Srebrenici, a potpuno se
prećutkuje pogibija Srba u oblasti Srebrenice od muslimanskih jedinica pod
komandom Nasera Orića. Konačni spisak srpskih žrtava sadrži 3.262 imena, od
kojih je 880 stradalih bilo iz redova vojske i policije, dok su 2.382 žrtve
bili civili. Pri tom je najviše stradalih zabeleženo u 1992. godini - 71
procenat od ukupnog broja srpskih žrtava u Srebrenici i 64 procenta u Bratuncu.
A kada je posle uspešnog dejstva srpske vojske došao kraj muslimanskim
osvajanjima i zločinima u srebreničkom kraju, upravo je stvaranje srebreničke
zaštitne zone spaslo muslimane od konačnog poraza i odgovornosti za počinjene
zločine.

Umesto da muslimani u svojoj zaštićenoj zoni budu razoružani, tadašnji
komandant UNPROFOR-a švedski general Valgren olako se oslonio na raport svojih
oficira na terenu da je razoružanje izvršeno. A tadašnji podsekretar za mirovne
operacije OUN Kofi Anan poslao je poverljivu poruku generalu Valgrenu o
predstojećoj poseti delegacije Saveta bezbednosti kojoj je naveo da, imajući na
umu generalove javne tvrdnje da je Srebrenica potpuno demilitarizovana, ne vidi
potrebu da UNPROFOR učestvuje u potrazi za oružjem od vrata do vrata, to jest
da ne sme previše aktivno da učestvuje u razoružavanju žrtava. Tako je
zahvaljujući Kofiju Ananu izigrana Rezolucija Saveta bezbednosti i u Srebrenici
su ostale muslimanske oružane jedinice.

POVEĆAVANJE BROJA ŽRTAVA

Konačno, do povećanja broja poginulih došlo je i prilikom sahrane posmrtnih
ostataka na spomen-groblju u Potočarima. Do sada je sahranjeno 2.442 lica, što
je 559 više od broja ekshumiranih iz masovnih grobnica. Od ukupnog broja, njih
914 nalazilo se na biračkom spisku za 1996. godinu. I što je još gore, broj
žrtava povećan je tako što su na spomen-groblju sahranjivana i lica koja su
umrla pre ili posle jula 1995. godine.

Na tome se, međutim, nije završila pristrasnost Sekretarijata OUN. U njemu je
postojao tim koji je izveštajima iz Bosne i sa Kosova i Metohije dopisivao
srpske zločine, a ublažavao ili sasvim prikrivao one koje je načinila druga
strana. Tako su izveštaji o stradanjima Srba i srpskim žrtvama završila u
arhivi, dok su izveštaji o stradanjima muslimana, obično s povećanim brojem
žrtava, stizali na sednice Saveta bezbednosti.

Najveće i najdalekosežnije prepravljanje, pa i krivotvorenje činjeničke istine
izvedeno je povodom operacije srpske vojske „Krivaja-95“ jula 1995. godine,
koja je dovela do oslobođenja Srebrenice. Danas je potpuno zaboravljena izjava
koju je 27. jula 1995. godine dao Visoki komesar UN za ljudska prava, Henri
Viland, koji je sa još pet pomoćnika intervjuisao veliki broj muslimanskih
izbeglica iz Srebrenice. On je tom prilikom za Dejli telegraf izjavio da nisu
pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine. Kasnije je, naravno, utvrđeno
da je veliki broj muslimana vojnika stradao kada je pod oružjem pokušao da se
probije od Srebrenice prema Tuzli, dok je znatan broj zarobljenih muslimana
masakriran, što predstavlja težak ratni zločin. Ostalo je, međutim, sporno
koliko ih je stradalo prilikom proboja kroz nekoliko linija srpske odbrane i u
međusobnim sukobima, a koliko je streljano posle zarobljavanja. Sporno je i
koliko ih je stradalo jula 1995. godine, a koliko u prethodnim godinama. Ali je
najveća nedoumica u tome što protiv lica koja su izvršila ovaj masakr Haški
tribunal nikada nije pokrenuo istragu, tako da se i dan-danas ne zna ko se
krije iza inicijatora i naručioca izvršenih streljanja.

Šta je sporno

Nije, dakle, sporno da je bilo streljanja zarobljenih muslimana i da su
streljani samo vojnici, a ne i civili. Sporan je, međutim, ukupan broj
streljanih, to jest razmere zločina koji se danas kvalifikuje kao genocid. Prve
brojke mogućih žrtava nalazile su se u spiskovima nestalih lica Međunarodnog
komiteta Crvenog krsta, čiji se broj ustalio na cifri od sedam do osam hiljada
lica, od kojih je samo 36 bilo ženskog pola. Od tog broja 3.016 se 1996. godine
našlo u biračkom spisku za Srebrenicu, što navodi na zaključak da su mnogi, ako
ne svi, sa tog spiska birača 1996. godine bili među živima. Broj ubijenih se,
inače, najtačnije može utvrditi na osnovu podataka o ekshumiranim telima iz
više masovnih grobnica. Do sada su ekshumirane 1.883 osobe, od koje su 1.656
bile muškog pola, a samo jedno ženskog, dok se za preostale nije moglo utvrditi
pol. Tužilaštvo je ove brojke bez valjanih činjeničkih dokaza pomnožilo sa 2,6
odnosno 3,56 tako da je po njemu na tim istim lokacijama ubijeno između 4.900 i
6.700 muslimana, dok navodni svedoci iz redova muslimana tvrde da je ubijeno
čak 9.200 lica. Na sličan način je uvećan i broj streljanih zarobljenih
muslimana.

Ovu svoju vrednu studiju Milivoje Ivanišević završava prikazom načina na koji
je Haški tribunal utvrđivao odgovornost za zločine u oblasti Srebrenice. Za
zločine koje su Srbi izvršili nad muslimanima haški tužilac je optužio dvadeset
i dva lica, a Haški tribunal je do sada izrekao 120 godina zatvora sa
mogućnošću da ukupan zbir kazne ne bude manji od 700 godina zatvora. Za zločine
i ubistvo 3.262 lica srpske nacionalnosti osuđen je samo jedan musliman Naser
Orić, i to na dve godine zatvora koje je odležao još tokom suđenja. Eto, takva
je haška pravda, ako je uopšte pravda.

Nama jedino preostaje da iznova upozorimo da je činjenička istina krhka i
ranjiva kada dođe u sukob s moćnim političkim interesima i predrasudama koje se
sistematski stvaraju u široj javnosti. Slučaj Srebrenice jula 1995. godine to
nedvosmisleno potvrđuje.

Kliknite za proširenje...

Vidiš isto tako Srbi preuveličavaju broj žrtava u Jasenovcu. Samo višestruko više!

ljubo_001:

Nema opravdanja za Jasenovačke žrtve! To je ljaga na Hrvatskom imenu.
Ali nema ni opravdanja za Hrvate što šute o četničkim pokoljima. Četnici su pobili najmanje isto toliko Hrvata i Muslimana koliko i ustaše Srba, Židova i Cigana. Samo što su četnici bili odrpanci po šumama i nisu imali logistiku i organizaciju kakvu su imali ustaše. Četnici nisu mogli imati logore smrti zato jer su morali biti mobilni. Oni su klali u okrilju noći i njihove žrtve su proždirale divlje zvijeri.
Hrvati se ne moraju stiditi ništa više nego Srbi. I jedni i drugi su učinili ista sranja. Samo što su Srbi 50 godina vladali Jugoslavijom i tako imali glavnu riječ u lobiranju svoje istine.
Osim toga, Križni put i Bleiburg su pokazali nevinost Srba.

Kliknite za proširenje...

Bolest je bolest.Zvanična državna politika danas u Hrvatskoj tretira Srbe kao građane drugog reda,imanja Srba posle ''oluje'' su opljačkana i pokradena,i ta imovina im nije vraćena.Kad Hrvat učini zločin protiv Srbina,hrvatska policija i sudstvo se trude da takav zločin zataškaju.Hrvatska je rupa nad rupama i tu se nikad ništa neće promeniti.Samo se čeka neki novi rat pa da pokušate da napravite novi Jasenovac.
Uvek ste zatrpavali masovne grobnice i tragove zločina i to radite i danas.Većina vas su uvek bili neljudi i tako će ostati.

ljubo_001:

Vidiš isto tako Srbi preuveličavaju broj žrtava u Jasenovcu. Samo višestruko više!

Kliknite za proširenje...

http://forum.krstarica.com/showpost.php?p=8275024&postcount=7

А ово латини мисле о Јасеновцу...

---------------------------
КОНТРОВЕРЗНА КЊИГА ХРВАТСКОГ ЈЕЗУИТЕ О ЈАСЕНОВЦУ

Језуита, иначе Хрват, Владимир Хорват објавио је са Владимиром Мркоцијем недавно књигу Oгољела лаж логора Јасеновац, која је одмах по свом изласку изазвала нове контроверзе.

http://www.oecumene.radiovaticana.org/cro/Articolo.asp?c=226514
------------------------

Како је ватикан помагао своје "ратнике" најамнике....

----------

Пацовски канали

Пацовски канали је уопштен назив за мрежу бекства нациста, усташа и других фашиста из Европе по завршетку Другог светског рата. Највећи број нацистичких и усташких злочинаца из Другог светског рата побегао је у Јужну Америку, укључијући Аргентину, Парагвај, Бразил и Чиле. Остале дестинације бекства су Сједињене Америчке Државе, Канада и Блиски Исток. Пацовска линија, назив је за лестве од конопаца које се пружају до врха јарбола, последњег безбедоносног места у ситуацији када једрењак тоне. Тако је пацовска линија, односно пацовски канал, постао назив за мрежу евакуације тј. бекства. На десетине хиљада нациста и усташа емигрирало је захваљујући ватиканским пацовскима каналима, међу њима и на стотине ратних злочинаца. Иначе, овај назив за мрежу бекства дао им је амерички Уред за стратегијске услуге ОСС.

Пацовски канал Свети Јеронимо

Католички свештеник Крунослав Драгановић сматра се кључним актером у успостављању пацовске линије. Драгановић је наименован испред НДХ за саветника хрватске делегације при Светој столици. Папа Пије XII је прихватио његово именовање и августа 1943. године Драгановић се сели у Рим. Било је то у трентку када је Мусолини пао. а Италија потписала капитулацију. Остварио је конатакте с Пијом XII, као и са високим чиновницима Државног секретаријата Ватикана и италијанске обавештајне службе. Такође, успоставио је комуникацију с Ђованијом Батистом Монтијем (који је касније постао папа Павле VI), државним подсекретаром за редовне послове и човеком одговорним за папин "милосрдан рад" за рачун "избеглица". Драгановић је правио погодбе у Ватикану радећи уједно за Црвени крст тзв. Независне Државе Хрватске. Први посао Драгановића је био да спаси 500 kg усташког злата, које је украдено од масе српских жртава у НДХ. Злато је преко Аустрије допремио у Ватикан, па је због тога добио надимак - Златни Поп.

По завршетку Другог светског рата Британци и Американци отворили су северне границе Југославије за слободан излазак 80.000 усташа. За њих у Италији отворени су избеглички логори. Драгановић је од првог дана кренуо у обилазак избеглих хрватских нациста. Посао Крунослава Драгановића је био да у маси пребеглих усташа пронађе високе официре и функционере, да за њих у Заводу Свети Јеронимо изради нова документа и да их потом из Италије и Аустрије пребаци у Јужну Америку. После рата захваљујући утицају Ватикана и усташко - хрватског Завода Свети Јеронимо у Риму, који је још пре рата био главни центар усташке емиграције у Италији, а чији је шеф био усташки велечасник Драгановић, у Јужну Америку је побегло на десетине хиљада усташа и нациста. У Јужну Америку дошли су са пасошима издатим у Заводу Свети Јеронимо, под лажним именима. Драгановић је пребацио и групу од седамдесет нацистичких сарадника из СССР-а, а и неке припаднике Власовљеве армије. Поуздано се зна да је организовао бекство хрватским ратним злочинцима Анти Павелићу и Андрији Артуковићу.

opet doazimo do hrvatke prichice da je 1 000 000 = 1000
svi smo mi isti i ostale forice koju podrzavaju njihovii prijatelji ovde

del boj bolje odma podzi onog ujku koji pishe o pokoljima tjetnika koji su tu negde u ravni ustashkih
tako cesh biti vetji evropejac i humanista

--------------------------

Ево и неких вести на ову тему.....

--------------------------

Изложба о дјеци у Јасеновачком систему логора Били су само дјеца, већ приказана у Барију и Напуљу, отворена је 28. маја у Милану. Послије успјешног отварања, изложба је остала у Милану до 8. јуна.

http://www.jasenovac-info.com/biblioteka/Bili_su_samo_djeca_Milano.html

----------

ХРВАТСКИ НЕОНАЦИСТИ ПРИЈЕТЕ СРБИМА И ЈЕВРЕЈИМА

У уторак 15. јануара српска православна парохија у Сплиту примила је писмо у коме се Србима и Јеврејима прети истребљењем а величају се хрватски клерофашистички поглавник Анте Павелић и усташки злочини у концентрационим и логорима смрти Јасеновцу и Старој Градишци.

http://www.jasenovac-info.com/arhiva/?lang=sr


------------

ХРВАТСКИ РИМОКАТОЛИЦИ ТРАЖЕ КАНОНИЗАЦИЈУ АЛОЈЗИЈА СТЕПИНЦА

Неколико римокатоличких удружења из загребачке надбискупије упутило је молбу папи Бенедикту XVI да идуће године, поводом стотину десете годишњице од рођења и десете годишњице од беатификације, канонизује Алојзија Степинца. Степинац и његово руковођење римокатоличком црквом у Хрватској током Другог свјетског рата ће ипак остати једно од најспорнијих питања у југословенској историографији.

http://www.jutarnji.hr/clanak/art-2007,12,11,stepinac_papa,101504.jl
------------

УСТАШКИ ЗЛОЧИНАЦ ИВО РОЈНИЦА УМРО НЕКАЖЊЕН

Иво Ројница, који је у НДХ био усташки стожерник у Дубровнику и осумњичен је за злочине над великим бројем Срба, Јевреја и Рома, умро је 1. децембра у Буенос Аиресу. Директор загребачког Маргеловог института Ален Будај протествовао је код власти Републике Хрватске због чињенице да Ројница за живота није приведен правди.

http://www.index.hr/vijesti/clanak/...rocesuiranja-pokojnog-ive-rojnice/367130.aspx

Derer:

opet doazimo do hrvatke prichice da je 1 000 000 = 1000
svo smo mi isti i ostale forice koju podrzavaju njihovii prijatelji ovde

del boj bolje odma podzi onog ujku koji pishe o pokoljima tjetnika koji su tu negde u ravni ustashkih
tako cesh biti vetji evropejac i humanista

Kliknite za proširenje...

U čemu je razlika izmedju tebe i onog konobara, osim što je hrvat?

СУКОБ ИЗМЕЂУ ВАТИКАНА И ЈАД ВАШЕМА

Папски нунције у Израелу монсињор Антонио Франко неће приствовати обиљежавању Дану холокауста у недељу 15. априла увече Јад Вашему у Јерусалиму a разлог је натпис испод слике Пија XII. у музеју гдје пише да папа није протестовао због нацистичког покоља Јевреја током Другог свјетског рата. У овом тренутку римокатоличка црква припрема канонизацију Пија Пија XII.

Vatican to skip Yad Vashem ceremony
http://www.jpost.com/servlet/Satellite?cid=1176152780922&pagename=JPost/JPArticle/ShowFull

jevropa:

Nemojte za vase grehe okrivljivati uvek druge.Nemacka politika je bila ubijanje,al nikako klanje i vadjenje ociju,ili su vas naterali na to?A uostalom zasto ste prihvatili fasizam?Koliko je bilo partizana,hrvata..............10 %sta su bili ostali,samo ustase,nije bilo trecega................od oca je ostanulo sinu.znaci da se ne lazemo,10 % ste u redu,....................a i to sam vas castila,a ovo ostalo,daleko vam lepa kuca

Kliknite za proširenje...

1. koje naše grijehe? zločin je NDH države i njenih pristaša, a što ja moji i ogromna večina mojih poznanika nismo
2. zločin nad srbima je bila NDH plitika a nikako njemačka, isto kao što je zločin nad židovima i romima bila njemačka politika a ne hrvatska.
3. koliko je bilo partizana hrvata? ne znam ali puno, puno više od tih tvojih 10 %. pa cijala dalmacija je bila protivnik ustaškog režima, a u dalmaciji je živilo pola milijuna hrvata. prvi partizanski odred osnovan je na prostorima hrvatske, u sisku na dan napada njemačke na rusiju. znači tvojih 10 % nikako ne stoji.
4. nije bilo trečeg ovo boldovano! bilo je švabice, bilo i to puno više od tvojih 10 % partizana i pristalica ustaškog režima. najveći broj hravat prije WWII bio je pristalica HSS (hrvatske seljačke stranke) koju je hitler htio dovest na vlast u hrvatskoj, a koju vlast su hrvati odbili i zbog toga proganjani od ekstremnih hrvata u tom vremenu

А ево шта мисли данашњи загреб о свему
-----------------------------

Шакић кремиран у усташкој униформи

Несвакидашњи инцидент на Мирогоју на сахрани бившег команданта логора у Јасеновцу који је умро током издржавања казне у Загребу



Динко Шакић са супругом Надом (Фото Фонет) Од нашег сталног дописника

Загреб – Док се у Хрватској воде полемике због све учесталијег „кокетирања” с усташтвом и штете коју то наноси садашњој Хрватској и њеном путу у Европу, у Загребу је забележен још један несвакидашњи инцидент на ту тему. Јуче, истог дана када је неколико стотина истомишљеника на загребачком аеродрому одушевљено дочекало Звонка Бушића којег су САД после 32 године затвора због терористичког чина помиловале од даљњег издржавања доживотне казне (на дочеку је у првим редовима био и Томпсон), на загребачком Мирогоју је кремиран бивши командант логора у Јасеновцу Динко Шакић – у усташкој униформи.

У загребачким медијима јуче се воде полемике да ли је тиме повређен закон или не, баш некако слично као и код претходних све бројнијих инцидената и провокација с проусташком аромом. Познато је да је у Европи, на пример у Немачкој, незамисливо да неко буде на одру у нацистичкој униформи, али је то у Загребу очито могуће, и то некажњиво. Тако док професор на Филозофском факултету у Загребу и истакнути борац за људска права Жарко Пуховски упозорава да је „ношење усташке униформе забрањено у свакој прилици”, и да су тиме прекршена и правила затвора јер је Шакић умро као затвореник, државни секретар у Министарству правосуђа и директор управе за затворски систем Иван Дамјановић тврди да „Шакић од тренутка кад је умро више није затвореник”, односно да од предаје његовог тела породици више није у надлежности затворског система.

Истовремено, у Државном тужилаштву сматрају да би се облачење мртвог Шакића у усташку униформу евентуално могло да санкционише као прекршај јавног реда и мира, али ако је то било у затвореном простору и ако тело није било изложено у јавном простору „губи се и то обележје” недопуштеног дела.

Да је ратни злочинац Динко Шакић кремиран у усташкој униформи јавно је саопштио фра Вјекослав Ласић, контроверзни доминиканац познат из ранијих година по својим мисама усташком поглавнику Павелићу које је држао по Загребу.

„Поносан сам што сам свог пријатеља Динка Шакића видио у усташкој униформи на одру, а Хрватска и наш народ морају бити поносни што су га имали”, изјавио је Ласић, који је с дон Антом Баковићем у крематоријуму на Мирогоју пред неколико стотина Шакићевих истомишљеника (многи су дошли из Канаде, САД и Европе) водио последњи испраћај бившег команданта усташког концлогора у Јасеновцу.

После изручења Хрватској из Аргентине, где се склонио одмах после пропасти квислиншке НДХ, Динко Шакић је 1998. године у Загребу осуђен на тада максималну казну од 20 година затвора због злостављања, мучења и убијања заточеника у Јасеновцу. Није оптужен за геноцид над Јеврејима, Србима и Ромима, иако је логор Јасеновац био главни инструмент тог монструозног злочина. У последње време због тешке болести налазио се у болници КБЦ Дубрава, где је и преминуо.

Р. Арсенић

-----------------------------------------------------------

Био у ћелији са високим комфором

Шакић, који је од маја до краја октобра 1944. био командант усташког логора смрти Јасеновац, након рата је са својом женом Надом, усташким чуваром у Старој Градишки, и сестром злочинца Макса Лубурића побегао у Аргентину, али их је на основу међународне потернице Аргентина 1998. изручила Хрватској, где је осуђен на 20 година затвора због ратних злочина над цивилним становништвом.

Проглашен је кривим јер је као командант логора командовао и спроводио мучења и убијања логораша и пропуштао да спречи и казни злочине потчињених усташа. Шакић је осуђен и због тога што је лично хицима из пиштоља убио четворицу логораша и наредио вешање 22 цивила. Шакић је казну служио у Лепоглави у ћелији с високим комфором, с ТВ и компјутером како би могао писати мемоаре, а неколико пута месечно могао је посећивати своју жену Наду. Њој је такође суђено, али је ослобођена.

Танјуг

-----------------------------------------------------------

О Степинцу и НДХ

Загреб – „Независна држава Хрватска темељ је данашње домовине Хрватске, за коју је мученик Алојзије Степинац храбро посведочио пред безбожним комунистичким судом што је разлог да се сваки поштени Хрват поноси именом Динка Шакића” изговорио је на испраћају свештеник Вјекослав Ласић.

Ласић је рекао да је Шакић припадао усташком покрету који је 10. априла 1941. обновио хрватску државу, а да суђењем суд није осудио само њега већ и целу Хрватску и њен народ. „Бог је Шакићу опростио све што није било у складу с божјим законом, ако је он тако што и био учинио”, рекао је Ласић.

На последњем испраћају уз Шакићеву родбину били су и представници екстремних десничарских странака и удружења.

Танјуг

[објављено: 26/07/2008]

http://www.politika.rs/rubrike/exyu/SHakic-kremiran-u-ustashkoj-uniformi.sr.html

Jel vi raspolažete nekom literaturom o Jasenovcu koja nije Srbijanska? Neka neutralna i objektivna recimo?
Ovo sve što navodite ovdje su huškački pamfleti gdje se koriste citati izvađeni iz konteksta i kao takvi ne vrijede ništa.

Наставак геноцида над Србима у новој "независној држави хрватској"

------------------------------------------------------------
Kako smo ubijali u Pakračkoj Poljani

Miro Bajramovic, bivsi pripadnik tzv. Mercepove jedinice, otvoreno svjedoci o zlocinima sto su ih on i njegovi ratni drugovi pocinili na podrucju Pakraca, Gospica, Zagreba, Slanog…
Kako smo ubijali u Pakračkoj Poljani

Zovem se Miro Bajramovic i direktno sam odgovoran za smrt 86 ljudi. Ja s tom cinjenicom navecer zaspim i ujutro se budim, ako zaspim. Svojom sam rukom ubio sedamdeset dvoje ljudi, medju njima je bilo i devet zena. Nismo radili razliku, nista nismo pitali, oni su za nas bili cetnici i neprijatelji. Najteze ti je zapaliti prvu kucu i ubiti prvog covjeka. Poslije sve ide po sablonu.

Tomislava Mercepa upoznao sam 1991. godine u Dalju. Od tada smo skupa ratovali. Prosli smo puno toga zajedno. Nasa se jedinica zvala "Jesenje kise", odnosno, sluzbeno, Prva Zagrebacka specijalna postrojba pri MUP-u. Medju hrvatskim braniteljima i narodom se jako dobro zna tko su "Jesenje kise".

LIKVIDACIJE U GOSPICU I SLANOM

Prije odlaska u Pakracku Poljanu, negdje u rujnu 1991., bili smo u Gospicu. U Gospicu je dovoljno bilo da budete Srbin, pa da vas vise ne bude. Nasa je grupa dolje likvidirala izmedju 90 i 110 ljudi, jer smo bili prekratko, niti mjesec dana. Za Gospic je vrijedila naredba: "etnicki ocistiti"; ubili smo direktora poste, bolnice, vlasnike restorana i kojekakve druge Srbe. Ubojstva su izvodjena metkom u celo, jer nismo imali vremena. Ponavljam, iz vrhovnistva je bila naredba da se smanji postotak Srba u Gospicu.

U Slano smo isli cetiri puta i likvidirano je trinaest osoba, svi su bili Srbi. Od njih trinaest ja sam ih ubio osam. Moju grupu su cinili Sinisa Rimac, Miroslav Brisevac, Igor Mikula i mala Gordana, cije prezime nikada nisam upamtio.

PAKRACKA POLJANA: "OBRADA" ZATVORENIKA

U Pakracku Poljanu stigli smo 6. Listopada 1991. godine, nakon povratka iz Gospica. Zatvorenike smo drzali u podrumu osnovne skole, a kad ih je bilo vise, onda bi smo ih stavljali i u ucionice. Za njih su najgore bile noci, kad smo ih operativno obradjivali, a to je znacilo da smo pokusavali pronaci najbolji nacin da im nanesemo sto vecu bol kako bi sto vise priznali. Znate li koji je najbolji nacin? Palite zatvorenika - plamenom iz boce plina i onda ga polijete otcom, a to radite uglavnom po genitalijama i ocima. Zatim postoji mali induktor, poljski telefon, pa Srbina prikljucite na to. Radi se o istosmernoj struji, ne moze ubiti, ali stvara neugodan osecaj kod covjeka. Pitas onda tog prikljucenog Srbina odakle je, on ti kaze iz Dvora na Uni, a ti onda, okrecuci poljski telefon nazoves Dvor na Uni. Zatvorenicima se znao u guzicu gurati petozicni kabel, to bi im ostavili po par sati da ne mogu sjesti. Otvarane su im rane po kojima je posipana so ili ocat. Uglavnom, nismo dozvoljavali da prestanu krvariti. Isto tako, svi su isti dan morali nauciti "Lijepu nasu", a to ih je natjerao zapovjednik zatvora Mijo Jolic koji danas, jednako kao i Suljic, ima restorane po Hrvatskoj. Kad se sjetim svih tih mucenja, pitam se kako su se uspjeli sjetiti svega toga. Primjerice, najbolnije je zabiti male cavale pod nokte. Kad na to spojite trofaznu struju od covjeka ne ostane ni traga. Pepeo! Ljudi su pod takvim mucenjima priznavali sve sto su znali i sto se od njih trazilo. U pocetku smo glumili nekakve demokratske policajce, davali smo Srbima papir da na njemu napisu sve sto znaju, a trazilo se sto vise imena i lokacija.

Tomislav Mercep je bio zapovjednik Poljane, a ja sam bio dozapovjednik. Mercep je sve znao. On nije osobno sudjelovao u egzekucijama, ali on je citao sve sto smo mu mi pisali u izvjescima, premda je vecina informacija priopcavana usmeno. On je znao za svaku likvidaciju, jer je bio zapovjednik i bio je za nas karizmaticna osoba. Nekoliko nam je puta rekao: "Nocas ocistite sva ta govna." To je znacilo da se likvidiraju svi zatvorenici. Ako nisi ucinio sto je naredjeno, onda si bio peta kolona, a mi smo u Pakrackoj Poljani jednako ubijali i Hrvate i Srbe. Nas su se plasili i Hrvati u Poljani. Selo je, naime, po celu noc slusalo jauke i zapomaganje iz zatvora, ljudi nisu mogli spavati, ali nam nista nisu smijeli reci. Svi su znali da bi, ako nesto priupitaju, i sami mogli zavrsiti u zatvoru.

Jednom sam rekao da su svi koje sam ubio umirali sretni, jer sam im ja na malom bloku pisao potvrde da mogu proci nase straze i oni s tom potvrdom sretni idu doma. Onda sam ih ja cekao snajperom. Umirali su nasmijani.

Mi Srbe nismo djelili na vojnike i civile; ako smo nasli pusku bilo gdje sakrivenu, on je za nas bio cetnik. Srbi su u to vrijeme jako tesko mogli opstati, jer ne vele badava da kud mi prodjmo, trava ne raste. Koliko ja znam, vise od pedeset Srba dovedeno je u Poljanu iz Zagreba, a dovozili su ih svi koji su bili u uzem Mercepovu krugu - Rimac, Suljic, Mikula, Hodak, ja…

Relativna je stvar koliko smo dugo drzali zatvorenike. To je zavisilo o tome za koje vrijeme bismo ih uspjeli iscrpiti. Vecinom smo ih prije ubijanja drzali izmedju dva i pet dana. Oni da su i prezivjeli, ne bi kasnije bili normalni ljudi. Srbi koji su bili dobri i lojalni, sluzili su nam za kopanje grobova, s tim da smo im govorili da kopaju zaklone za puskomitraljez. Jednom je jedan od zatvorenika, bio je iz Kutine, kazao da mu je to petnaesti ili sesnaesti zaklon. Odmah smo ga likvidirali, jer njegovo nije da broji nego da kopa.

Vladalo je tada veliko koristoljublje. Nas je tridesetak islo pedeset metara ispred prvog tenka, mi smo cistili i likvidirali koga smo zatekli. Iza nas su isli neki koji su se nazivali mercepovcma i koji su krali i palili kuce. Takvi su bili Mardjeralo, Rukavina…Mercep nam je govorio da Srbima otimamo sve, a da novac koje nadjemo u njihovim kucama moramo predavati u stab za kupovinu naoruzanja. Medjutim Trusic, Mercep, Rukavina zvani Pop i Nedeljko Posavec su dijelili novac izmedju sebe. Kako to znam? Dan prije ubistva Pave Mlinarica, jedan na drugog su pucali Posavec i Rukavina, jer nisu podijelili novac na jednake dejelove. Posavec je maknut iz postrojbe, ali mu nisu uzeli novac, a tu nije bilo tisucu ili sto tisuca DEM, tu je bilo mnogo vise.

Ne bih mogao reci da su u Pakrackoj Poljani vrsena masovne likvidacije, radilo se o grupama od sedam do deset ljudi. Zapravo sve je ovisilo koliko se ljudi nalazilo u zatvoru. Ponekad smo znali likvidirati u kucama, a kucu potom dignuti u zrak. Nema tijela. Bilo je puno takvih kuca, najvise u selu Bujavici.

U to je vrijeme bilo ovakvo razmisljanje: Ubij srbinu dijete, jer on nice na minus dvadeset. U ono vrijeme uopce nisam imao osjecaj da su Srbi ljudi kao i mi, da su i oni neciji ocevi, braca, djeca… Ne, djecu nismo ubijali, osim sto je Suljic ubio Aleksandru Zec. Po mojoj procjeni u Poljani je likvidirano sve zajedno oko 280 ljudi, a kroz nju je proslo i desetak zena. Osim Marine Nuic, secam se jedne Nade iz Kusonja koja je ubacena medju nas. Bila je tu i neka starica kojoj je u kuci nadjen snajper. Osim te starice sve su ostale zene silovane pa ubijene. To je istina.

Moje je duboko uvjerenje: da nije pobijena obitelj Zec, nista se ni dan danas ne bi znalo o Pakrackoj Poljani. Bio je to glavni kljuc i glavni razlog da se na jedinicu gleda kroz drukciju prizmu. A Pakrackih je Poljana u Hrvatskoj bilo jako puno…

UMORSTVO OBITELJI ZEC

Za mene je samo jedno nepojmljivo - zasto od obitelji Zec cine karizmaticne osobe? Jako se dobro zna da je Mihajlo Zec radio za protivnicku stranu, za Srbe, premda je bio hadezeovac i premda je pokusavao pomoci hrvatskoj vojsci. Cinjenicno stanje je takvo da smo mi cuvajuci punktove u selu Dobrovcu kod Lipika saznali da se Milorad Zec, Mihajlov brat, svake noci iz Subotske vraca doma spavati. I mi smo ga jedne veceri sacekali u njegovoj kuci u Dobrovcu.

Mozemo razgovarati na koji smo nacin mi vrsili operativnu obradu osobe, ali tu nema tajni - tu se batinalo, maltretiralo, iznudjivalo se priznanje na bilo koji nacin. Tada je on nama priznao za svoga brata Mihajla, sto i za koga radi.

Kad sam dosao u Zagreb dao sam zapovjed da se privede Mihajlo Zec, a ja sam tu zapovjest dobio od Tomislava Mercepa. Nama je Mihajlo Zec vise vrijedio ziv nego mrtav. Ali onda se grupi koja je trebala privesti Zeca samoinicijativno, ne po zapovjedi, prikljucio Munib Suljic, koji je te veceri bio nadrogiran i pijan. Ja sam Sinisi Rimcu rekao da samo u slucaju otpora privodjenju likvidira Mihajla. On je pokusao bjezati, Rimac ga je pustio (premda je meni nepojmljivo da mladic od 19 godina nije mogao sustici jednog takvog covjeka i savladati ga, ali dobro, mozda je sve to bio trenutak) i onda je pucao u njega.

Tad se iz jednog plavog kombija bez registracije, jer smo mi u privodjenju po Zagrebu isli u neobeljezenim uniformama i autima bez registracija, pojavio Munib Suljic koji se vratio po malu Aleksandru i po gospodju Zec. Najprije ih je odveo u hotel Panorama, odatle na Sljeme i tamo ih likvidirao.

Neki dan je u Nacionalu izasao Suljicev demanti da on to ubojstvo nikad nije priznao. Tacno je da je Suljic po uhicenju sve ispricao, sve priznao, te je s djelatnicima Policijske uprave iz DJordjiceve otisao na Sljeme i pokazao grobove. I tad je priznao da je on ucinio likvidaciju. Najzalosnije je sto je on prijetio Nebojsi-Hodaku-Ceni, Igoru Mikuli, Sinisi Rimcu i maloj Snezani Zivkovic iz Gospica te natjerao Mikulu da ispali dvadeset metaka u malu Aleksandru i gospodju Zec. Da bi on, kao, bio siguran. I natjerao ih je da zakopaju leseve.

Samo su zbog toga oni umijesani u tu aferu. Jer Rimac je u istrazi javno priznao: "Ja sam ubio Mihajla Zeca, a u drugo me ne mesajte." To je istina. Danas se od Mihajla Zeca cini nekog heroja i govori se da je on uzaludno poginuo, a da se ja nesto pitam, da ja tiskam nekakve novine, ja bih vise pisao o Marini Nuic, jer je ona nevino poginula.

IZDAVANJE ZAPOVJEDI

Demantirao bih rijeci Ivana Vekica iz proslog Ferala. On laze, on je sve znao. Ja mu mogu reci koliko je nasa jedinica dobila naredbi od njega. On bi rekao "od vas trazim da napravite to, to i to". Nikad se nismo vratili da nismo izvrsili zadatak, a najvise se radilo o likvidacijama. Njegova je zapovjest da se ubije Milos Ivosevic, a zbog njega je trebalo biti ubijen i jedini prezivjeli Srbin iz Poljane, Stevan Brajanovic. Ponavljam, Ivan vekic je sve znao.

U zatvoru sam bio od drugog sijecnja do 30 travnja 1992. godine. Meni je bilo najzalosnije sto je 15. sijecnja Hrvatska priznata, a ja u Remetincu. Oslobodjeni smo kad je Seks postao javni tuzilac, ali smo pusteni u dvije grupe. Mikula, Hodak, Snjezana Zivkovic, Suljic i Rimac su ostali cetrdesetak dana duze u zatvoru zbog Zeca. Prvi mjesec u zatvoru su se prema nama ponasali okrutno. Ne, nitko nas nije smio dirati, jer da je nad nama bilo neko fizicko izivljavanje, ja mislim da danas policiska zgrada u DJordjicevoj ne bi postojala. Tu je veliki utjecaj imao Mercep, koji je organizovao nasu obranu, te Ivan Vekic, koji danas istupa s kojekakvim glupostima. U to je vrijeme bio na nasoj strani. Mozda sam to vec kazao, ali ponavljam da su istrazni suci Jvanovic i Horvatinovic bili prilicno korektni, nisu ih zanimali detalji.

Veliki sam vjernik. Imam na ruci prsten-krunicu iz Medjugorja. Bog sve prasta do odredjene granice. Ja mislim da sam dosad dovoljno kaznjen za sve sto sam pocinio. Zivotna bi mi satisfakcija bila da mi djeca imaju egzistenciju, jer jako dobro znam sto ce mi se dogoditi nakon ove price, ali samo bih volio da neko povede racuna o mojoj djeci. Stvarno imam prekrasan brak i prekrasnu obitelj, dvoje divne male djece. Moja supruga zna za sve sto sam ja radio, jer samo tako mozemo zajedno zivjeti.

Nije mi lakse kad sam vam sve ispricao. Plasim se svoje postrojbe. To su prekaljeni profesionalci, koji ne promasuju cesto. I znam da mi Haag ne gine.


Feral Tribune
01. septembar 1997 g.