KAFA
- Začetnik teme Borac za prava zivotinja
- Datum pokretanja
- Poruka
- 48.274
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
nisam bas obozavatelja nes kafa..i tih mesnaih cuda..volim ono domacu jaku sa malo mleka...al sam jutros uzivala u toploj nes kafi..moji klinci mi umutili, dosli u sobu poljubili me i rekli
mama..ajmo na terasu da piemo svi zajedno
obukla sam svoj bade mantil...cupav i topao..bilo nesto hladno,,,uvukla noge u njega...gledala klince kako veselo cavrljaju i pijuckaju svoje nes kafe i shvatim..da skoro nisam u necem tako uzivala kao u jutrasnjoj kafi
mama..ajmo na terasu da piemo svi zajedno
obukla sam svoj bade mantil...cupav i topao..bilo nesto hladno,,,uvukla noge u njega...gledala klince kako veselo cavrljaju i pijuckaju svoje nes kafe i shvatim..da skoro nisam u necem tako uzivala kao u jutrasnjoj kafi
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
- Poruka
- 48.274
Danas imam svašta u planu..a i ovaj Prever je baš znao da složi reči
da izgledaju ko slika...film..
Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
U belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio je belu kafu
Spustio šolju
Bez reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio je
Kolutove od dima
Otresao je pepeo
U pepeljaru
Bez reči
Ne pogledavši me
Ustao je
Stavio
Šešir na glavu
Navukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I otišao je
Bez ijedne reči
Ne pogledavši me
A ja sam se
Uhvatila za glavu
I zaplakala.
Marguise of the Angels
Ističe se
- Poruka
- 2.087
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
Danas imam svašta u planu..a i ovaj Prever je baš znao da složi reči
da izgledaju ko slika...film..
Sipao je kafu
U šolju
Sipao je mleko
U šolju sa kafom
Stavio je šećer
U belu kafu
Kašičicom je
Promešao
Popio je belu kafu
Spustio šolju
Bez reči
Zapalio je
Cigaretu
Pravio je
Kolutove od dima
Otresao je pepeo
U pepeljaru
Bez reči
Ne pogledavši me
Ustao je
Stavio
Šešir na glavu
Navukao
Kišni mantil
Jer je padala kiša
I otišao je
Bez ijedne reči
Ne pogledavši me
A ja sam se
Uhvatila za glavu
I zaplakala.
smrc...mrzim tuzne zavrsetke.....
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
I ja..nije umetnost ako nije happy end...
A i ona, hvata se za glavu i plače umesto da skoči i zaključa vrata...
Draga konzab....evo, sad ću da ti skuvam kaficu...
moze draga...nismo dugo tracarile...malo sam se pridigla..mada i dalje..placem....ovu kafu cu da popijem s tobom u ime moje drugarice...koje vise nema
sad cu da postavim jos jednu pricu iz one moje knjige...gde se ona spominje...osh?
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
Чакина пилећа салата
Моју куму, Чаку, упознала сам када смо имале три године. Из тог периода имамо слику из школице, како са марамама на главама, у обавезним белим хулахоп памучним чарапама (па других није ни било, осим ако их мама не опере у веш-машини са неким вешом друге боје) седимо и гледамо у лутку коју смо држале у наручју. Претпостављам да је то било за неку приредбу, јер смо обе имале баш озбиљан израз лица, усредсређене на врло важан текст који смо изговарале, јер су нам уста отворена, а ја одбијам да је то било из очаја. Очај долази тек касније. Први се јавља у пубертету. Мој очај из пубертета је био углавном усмерен на наслеђе које сам добила у оним чудним играријама гена, који су успели да једну девојчицу учине дубоко несрећном и незадовољном сопственим изгледом који је обухватио неприлагођење величини носа, дебљини усана, мишићавости удова, густину и боју косе. Хм, једино у ствари нисам имала примедбу на боју очију, јер сам баш волела што сам наследила од неких далеких предата плаве, а мама и тата су могли да на грозну комбинацију коју су већ збућкали додају и своје тамне очи. Е, то би била права катастрофа. Срећом по мене па нису, јер не знам како бих преживела пубертет. Моја кума Чака је била, и остала, дивна особа, са осмехом као њеним главним заштитиним обележјем. Живот нас је на несрећу ипак раздвојио, али не толико да се не видимо макар за рођендане или неку сличну прилику. Боже, како смо имале дивно детињство и младост. У ОШ «Јован Поповић» упознале смо и наш «трећи део» – Раду, и постале трио фантастикус. Тај трио је основно, средње па и високо образовање провео стварно за посебну књигу. Само наше летовање на Цресу је за једну трилогију, где би свака књига имала наслов наших имена Бранка, Рада, Чака. Наше љубави, успешне и мање успешне (значи, нећу да кажем неуспешне, јер сам управо идеализовала све што нам се дешавало и баш ми је лепо због тога, а и, право да вам кажем, те који нису били заљубљени у нас, или су нас оставили шмрц, сигурно сада то боли, плачу и наричу што су испустили такве жене из свог живота, хехе, баш је добро овако размишљати). Без обзира на то што смо прилично биле различите, одлично смо се допуњавале, дружиле, заљубљивале, патиле (ја стално) одрастале, радовале се срећи друге две, плакале и тешиле. Све у свему, један предиван период мога живота, који је на жалост, сад ми се чини, баш брзо прошао. Поудавале смо се, свака ради шта ради, наша имена у овом граду у неким круговима значе, у некима не, али свака од нас је добила живот какав је успут, са свим изборима – одабрала. Не само што је успешан научник, моја кума, прави и одличне откачене журке, које покушавају да првенствено нас три врати у доба младости и лудости. На тим њеним рођенданским журкама осим гласне музике и скакања (које је у последње време све спорије, краће и није више тако високо) одлично се и једе. Све што се послужи је одлично, али морам признати да салату, од пилећег белог меса, ја некако највише волим и не смирим се док је не поједем.
Врло је једноставна, јер се прави од скуваног и ситно исецканог пилећег белог меса које се посоли, помеша са павлаком и мајонезом, уз обавезно додавање кашичице рена. И мајонез, и со, и павлака, као, уосталом, и рен, додају се по сопственом укусу. Нећете погрешити, само пробајте. Може уз месо, уз поврће, уз маслине, може на хлеб. Једноставно једна дивна, укусна, универзална салата, од меса. А пошто вам је већ позната моја склоност ка месу, сасвим је оправдано, зашто је ова Чакина салата ушла у мој избор.
Моју куму, Чаку, упознала сам када смо имале три године. Из тог периода имамо слику из школице, како са марамама на главама, у обавезним белим хулахоп памучним чарапама (па других није ни било, осим ако их мама не опере у веш-машини са неким вешом друге боје) седимо и гледамо у лутку коју смо држале у наручју. Претпостављам да је то било за неку приредбу, јер смо обе имале баш озбиљан израз лица, усредсређене на врло важан текст који смо изговарале, јер су нам уста отворена, а ја одбијам да је то било из очаја. Очај долази тек касније. Први се јавља у пубертету. Мој очај из пубертета је био углавном усмерен на наслеђе које сам добила у оним чудним играријама гена, који су успели да једну девојчицу учине дубоко несрећном и незадовољном сопственим изгледом који је обухватио неприлагођење величини носа, дебљини усана, мишићавости удова, густину и боју косе. Хм, једино у ствари нисам имала примедбу на боју очију, јер сам баш волела што сам наследила од неких далеких предата плаве, а мама и тата су могли да на грозну комбинацију коју су већ збућкали додају и своје тамне очи. Е, то би била права катастрофа. Срећом по мене па нису, јер не знам како бих преживела пубертет. Моја кума Чака је била, и остала, дивна особа, са осмехом као њеним главним заштитиним обележјем. Живот нас је на несрећу ипак раздвојио, али не толико да се не видимо макар за рођендане или неку сличну прилику. Боже, како смо имале дивно детињство и младост. У ОШ «Јован Поповић» упознале смо и наш «трећи део» – Раду, и постале трио фантастикус. Тај трио је основно, средње па и високо образовање провео стварно за посебну књигу. Само наше летовање на Цресу је за једну трилогију, где би свака књига имала наслов наших имена Бранка, Рада, Чака. Наше љубави, успешне и мање успешне (значи, нећу да кажем неуспешне, јер сам управо идеализовала све што нам се дешавало и баш ми је лепо због тога, а и, право да вам кажем, те који нису били заљубљени у нас, или су нас оставили шмрц, сигурно сада то боли, плачу и наричу што су испустили такве жене из свог живота, хехе, баш је добро овако размишљати). Без обзира на то што смо прилично биле различите, одлично смо се допуњавале, дружиле, заљубљивале, патиле (ја стално) одрастале, радовале се срећи друге две, плакале и тешиле. Све у свему, један предиван период мога живота, који је на жалост, сад ми се чини, баш брзо прошао. Поудавале смо се, свака ради шта ради, наша имена у овом граду у неким круговима значе, у некима не, али свака од нас је добила живот какав је успут, са свим изборима – одабрала. Не само што је успешан научник, моја кума, прави и одличне откачене журке, које покушавају да првенствено нас три врати у доба младости и лудости. На тим њеним рођенданским журкама осим гласне музике и скакања (које је у последње време све спорије, краће и није више тако високо) одлично се и једе. Све што се послужи је одлично, али морам признати да салату, од пилећег белог меса, ја некако највише волим и не смирим се док је не поједем.
Врло је једноставна, јер се прави од скуваног и ситно исецканог пилећег белог меса које се посоли, помеша са павлаком и мајонезом, уз обавезно додавање кашичице рена. И мајонез, и со, и павлака, као, уосталом, и рен, додају се по сопственом укусу. Нећете погрешити, само пробајте. Може уз месо, уз поврће, уз маслине, може на хлеб. Једноставно једна дивна, укусна, универзална салата, од меса. А пошто вам је већ позната моја склоност ка месу, сасвим је оправдано, зашто је ова Чакина салата ушла у мој избор.
- Poruka
- 48.274
moze draga...nismo dugo tracarile...malo sam se pridigla..mada i dalje..placem....ovu kafu cu da popijem s tobom u ime moje drugarice...koje vise nema
sad cu da postavim jos jednu pricu iz one moje knjige...gde se ona spominje...osh?
Naravno..
....moram još jednom da te poljubim....jer su rečisuviše male da bi mogle da pruže bilo kakvu utehu...
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
- Poruka
- 48.274
Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
Moj pogled je fatalan.
Ujutru ću da pretrebim kompjuter i nađem te dve recept-priče.
Kačim ih na popodnevnoj kafici.
mmmmmm radujem se
ja sam eto ovih dana malo neupotrebljiva...izgubila sam veoma dobru drugaricu i nisam nikako mogla sa tim da se izborim...ceo vikend sam preplakala sa filmovima u glavi sta smo sve zajedno prosle...i onda me je po dobrom starom obicaju izz takvih stanja izvukla moja cerka
sinoc mi je rekla..mama taman si naucila ponovo da se smejes..molim te osmehni mi se..nemas pojma kako si onda lepa
legla pored mene i drzala me kao malo dete..ona mene..umesto ja nju..tako sam se raznezila.....i jutros ustala sa nekim cudnim osmehom na licu...srecna sto sam je znala...moju drugaricu....i pozelela joj gde god da je da je necu zaboraviti...nikad...a kako bih i mogla...to bi bilo kao da sam zaboravila 40 godina zivota....evo i sad dok pisem na forumu pored kompa su neke nase zajednicke fotke sa kojih se smeska na mene....i pijem pice koje smo uvek pile zajedno....shtok...brrrrrr...bas je ostar...kokteli su mi ublazili te ukuse
gost 151384
Elita
- Poruka
- 22.756
mmmmmm radujem se
ja sam eto ovih dana malo neupotrebljiva...izgubila sam veoma dobru drugaricu i nisam nikako mogla sa tim da se izborim...ceo vikend sam preplakala sa filmovima u glavi sta smo sve zajedno prosle...i onda me je po dobrom starom obicaju izz takvih stanja izvukla moja cerka
sinoc mi je rekla..mama taman si naucila ponovo da se smejes..molim te osmehni mi se..nemas pojma kako si onda lepa
legla pored mene i drzala me kao malo dete..ona mene..umesto ja nju..tako sam se raznezila.....i jutros ustala sa nekim cudnim osmehom na licu...srecna sto sam je znala...moju drugaricu....i pozelela joj gde god da je da je necu zaboraviti...nikad...a kako bih i mogla...to bi bilo kao da sam zaboravila 40 godina zivota....evo i sad dok pisem na forumu pored kompa su neke nase zajednicke fotke sa kojih se smeska na mene....i pijem pice koje smo uvek pile zajedno....shtok...brrrrrr...bas je ostar...kokteli su mi ublazili te ukuse
Boze , ne mogu ni zamislit taj gubitak !
Drz se ..
Borac za prava zivotinja
Legenda
- Poruka
- 51.038
Dobar dan. Ima li društva za kaficu?
Specijalno za Konzu:
Teleća čorba a la Aca
- komad telećeg mesa
- 3-4 šargarepe srednje veličine
- 1 praziluk
- manji celer
- glavica brokolija ili karfiola, ili 300gr sitnog prokelja
- pola kafene šoljice pirinča
- buketić peršuna
- lovorov list
- kisela pavlaka
- jaje
- malo brašna
- tajanstveni začin
Meso iseckati, pa posoljeno prodinstati na malo ulja sa sitno seckanim prazilukom, celerom i kolutićima šargarepe. Naliti vodom do vrha, dodati lorber i kuvati. Pri kraju ubaciti pirinač, cvetiće karfiola ili brokolija, ili prepolovljene glavice prokelja. Sa strane napraviti tanku zapršku i uliti u čorbu. Pred serviranje začiniti kiselom pavlakom (u koju smo umešali jaje) i peršunom.
Ova čorba trpi razne varijacije; u nju se može staviti skoro svako povrće (zelje, seckana blitva, grašak, krompir), pa čak i pečurke.
Kad god kuvam teleću čorbu ne mogu a da se ne setim Ace, našeg porodičnog prijatelja. U vreme kada je nastao recept koji u sebi sadrži tajanstveni začin (o kome će biti reči kasnije), imao je dvadeset šest godina, i još uvek živeo sa roditeljima. Po ceo dan je zbog prirode svog posla bio van kuće, i hranio se na kioscima brze hrane. Nekoliko puta zatekao se kod mene u vreme ručka i bio pozivan da nam se pridruži, ali je on to odbijao. Mislila sam da je reč o gadljivosti (kojoj je bio sklon), a kako smo u stanu imali dva psa, verovatno je smatrao da psećih dlaka ima i u našim obrocima. Koren njegovog odbijanja ležao je u činjenici da mu je majka, inače medicinska sestra, usadila u glavu teoriju po kojoj je vrlo opasno po zdravlje u tuđoj kući ići u toalet i - jesti. (Interesantno je da mu nije skrenula pažnju na rizik od uličnih pljeskavica, što ga je kasnije koštalo dvonedeljnog ležanja u krevetu zbog salmonele, posle čega je zauvek postao skeptik u odnosu na "hranu s nogu".)
Elem, jedanput je teleća čorba koju sam spremala toliko zanosno mirisala, da je Aca digao ruke od svojih principa i pridružio nam se za ručkom. Međutim, bio je vrlo oprezan i sumnjičav – sipao je tek pola kutlače čorbe i udubio se u sadržaj kašike. "A šta je ovo?" pitao je, upirući prst u kolutić šargarepe. "Pa šargarepa", odgovorila sam, "zar nikad nisi jeo šargarepu i ne prepoznaješ je?" "ZNAM da je šargarepa, samo sam hteo da proverim. A ovo?" "To je karfiol". "Hm, ovo zeleno interesantno izgleda. Šta je to? ... a ovo, ovo ... ovo?" "Aman", rekla sam u jednom trenutnu, "ohladi ti se to malo čorbe u tanjiru dok zapitkuješ!"
I tako se Aca napokon odvažio da srkne prvi gutljaj. "Mmm, nije loše", bio je njegov prvi utisak, da bi ubrzo slistio sve iz tanjira, i sipao još jedanput.
I dalje bi se, kad bi ugledao komadić nekog povrća koji mu nije zapao u prvoj turi, raspitivao o njegovom poreklu ... ali sve ređe. Posle druge porcije već se potpuno opustio i jeo opušteno.
No, čorbe su pune iznenađenja; u jednom trenutku je napravio čudan izraz lica i nešto ispljunuo u salvetu. "Šta se desilo?", pitala sam. "Ništa, ništa ... Neki začin koji mi nije po ukusu", ljubazno je odgovorio. Razmišljala sam koji bi to začin mogao biti i pomislila da je u pitanju neka zalutala koščica. "Ma reci mi šta ti je to zasmetalo", insistirala sam.
Stridljivo je odvio salvetu. Na njoj je ležalo nešto malo, okruglo, crveno. Bubamara. Verovatno je završila u čorbi sakrivši se u korenu karfiola ... ili je, nesrećnica, upala u lonac dok se čorba kuvala. U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: dovela je gosta i, sticajem tragičnih okolnosti, završila u njegovoj kašiki. Bilo mi je ujedno i neprijatno i smešno – zar Acin prvi obrok u našoj kući da se završi neslavno? Šta će čovek pomisliti o meni, da ne perem povrće pre nego što ga pripremim za jelo, da sam neka aljkavuša?
"To je bubamara", kazala sam potiđeno.
Zamislio se. "Bubamare se stavljaju u čorbe?"
"Nije uobičajeno."
"Ne čudi me, gorka je i tvrda. Možda daje neki karakterističan miris?"
Umalo se nisam presamitila od smeha; Aca je, dakle, bio ozbiljan.
"Slušaj, Aco, bubamare se ne koriste kao začin. Slučajno je dospela u čorbu."
"Nije važno, ručak je bio super."
Možda zvuči neobično, ali Aca više nikada nije odbio hranu koju sam mu nudila. Na neki način, epizoda sa bubamarom bila je njegovo vatreno krštenje. Nismo je spominjali sve dok se nije oženio i svoju mladu suprugu uputio na mene za recept za teleću čorbu. Kada sam joj na papiriću zapisala sastojke, i među njima "tajanstveni začin" a u zagradi (1 sveža bubamara prosečne veličine), iz fazona je kupila plastičnu bubamaru i ubacila mu u tanjir.
Specijalno za Konzu:
Teleća čorba a la Aca
- komad telećeg mesa
- 3-4 šargarepe srednje veličine
- 1 praziluk
- manji celer
- glavica brokolija ili karfiola, ili 300gr sitnog prokelja
- pola kafene šoljice pirinča
- buketić peršuna
- lovorov list
- kisela pavlaka
- jaje
- malo brašna
- tajanstveni začin
Meso iseckati, pa posoljeno prodinstati na malo ulja sa sitno seckanim prazilukom, celerom i kolutićima šargarepe. Naliti vodom do vrha, dodati lorber i kuvati. Pri kraju ubaciti pirinač, cvetiće karfiola ili brokolija, ili prepolovljene glavice prokelja. Sa strane napraviti tanku zapršku i uliti u čorbu. Pred serviranje začiniti kiselom pavlakom (u koju smo umešali jaje) i peršunom.
Ova čorba trpi razne varijacije; u nju se može staviti skoro svako povrće (zelje, seckana blitva, grašak, krompir), pa čak i pečurke.
Kad god kuvam teleću čorbu ne mogu a da se ne setim Ace, našeg porodičnog prijatelja. U vreme kada je nastao recept koji u sebi sadrži tajanstveni začin (o kome će biti reči kasnije), imao je dvadeset šest godina, i još uvek živeo sa roditeljima. Po ceo dan je zbog prirode svog posla bio van kuće, i hranio se na kioscima brze hrane. Nekoliko puta zatekao se kod mene u vreme ručka i bio pozivan da nam se pridruži, ali je on to odbijao. Mislila sam da je reč o gadljivosti (kojoj je bio sklon), a kako smo u stanu imali dva psa, verovatno je smatrao da psećih dlaka ima i u našim obrocima. Koren njegovog odbijanja ležao je u činjenici da mu je majka, inače medicinska sestra, usadila u glavu teoriju po kojoj je vrlo opasno po zdravlje u tuđoj kući ići u toalet i - jesti. (Interesantno je da mu nije skrenula pažnju na rizik od uličnih pljeskavica, što ga je kasnije koštalo dvonedeljnog ležanja u krevetu zbog salmonele, posle čega je zauvek postao skeptik u odnosu na "hranu s nogu".)
Elem, jedanput je teleća čorba koju sam spremala toliko zanosno mirisala, da je Aca digao ruke od svojih principa i pridružio nam se za ručkom. Međutim, bio je vrlo oprezan i sumnjičav – sipao je tek pola kutlače čorbe i udubio se u sadržaj kašike. "A šta je ovo?" pitao je, upirući prst u kolutić šargarepe. "Pa šargarepa", odgovorila sam, "zar nikad nisi jeo šargarepu i ne prepoznaješ je?" "ZNAM da je šargarepa, samo sam hteo da proverim. A ovo?" "To je karfiol". "Hm, ovo zeleno interesantno izgleda. Šta je to? ... a ovo, ovo ... ovo?" "Aman", rekla sam u jednom trenutnu, "ohladi ti se to malo čorbe u tanjiru dok zapitkuješ!"
I tako se Aca napokon odvažio da srkne prvi gutljaj. "Mmm, nije loše", bio je njegov prvi utisak, da bi ubrzo slistio sve iz tanjira, i sipao još jedanput.
I dalje bi se, kad bi ugledao komadić nekog povrća koji mu nije zapao u prvoj turi, raspitivao o njegovom poreklu ... ali sve ređe. Posle druge porcije već se potpuno opustio i jeo opušteno.
No, čorbe su pune iznenađenja; u jednom trenutku je napravio čudan izraz lica i nešto ispljunuo u salvetu. "Šta se desilo?", pitala sam. "Ništa, ništa ... Neki začin koji mi nije po ukusu", ljubazno je odgovorio. Razmišljala sam koji bi to začin mogao biti i pomislila da je u pitanju neka zalutala koščica. "Ma reci mi šta ti je to zasmetalo", insistirala sam.
Stridljivo je odvio salvetu. Na njoj je ležalo nešto malo, okruglo, crveno. Bubamara. Verovatno je završila u čorbi sakrivši se u korenu karfiola ... ili je, nesrećnica, upala u lonac dok se čorba kuvala. U svakom slučaju, jedno je bilo sigurno: dovela je gosta i, sticajem tragičnih okolnosti, završila u njegovoj kašiki. Bilo mi je ujedno i neprijatno i smešno – zar Acin prvi obrok u našoj kući da se završi neslavno? Šta će čovek pomisliti o meni, da ne perem povrće pre nego što ga pripremim za jelo, da sam neka aljkavuša?
"To je bubamara", kazala sam potiđeno.
Zamislio se. "Bubamare se stavljaju u čorbe?"
"Nije uobičajeno."
"Ne čudi me, gorka je i tvrda. Možda daje neki karakterističan miris?"
Umalo se nisam presamitila od smeha; Aca je, dakle, bio ozbiljan.
"Slušaj, Aco, bubamare se ne koriste kao začin. Slučajno je dospela u čorbu."
"Nije važno, ručak je bio super."
Možda zvuči neobično, ali Aca više nikada nije odbio hranu koju sam mu nudila. Na neki način, epizoda sa bubamarom bila je njegovo vatreno krštenje. Nismo je spominjali sve dok se nije oženio i svoju mladu suprugu uputio na mene za recept za teleću čorbu. Kada sam joj na papiriću zapisala sastojke, i među njima "tajanstveni začin" a u zagradi (1 sveža bubamara prosečne veličine), iz fazona je kupila plastičnu bubamaru i ubacila mu u tanjir.
