Шта се догађа ако заклетву дату пред Богом погазите?

Које су последице?

  • Ма заклетве и клетве су обично сујеверје

  • Ништа му се неће догодити јер Бог је љубав

  • Мора да се искрено покаје да би спречио последице

  • Мора да се покаје, замонаши и да прилог цркви

  • Ништа му не може помоћи, стиже га клетва 100%


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.

Zmaj Ognjeni Vuk

Aktivan član
Banovan
Poruka
1.264
текст заклетве коју је народни посланик положио у цркви:

"Ја, Томислав Николић, заклињем се као народни посланик, заклињем се Свемогућим Богом, заклињем се својом православном вером, заклињем се својим именом и чашћу, заклињем се славом својих предака и будућношћу својих потомака, мојим посланичким мандатом у сваком тренутку ће располагати Централна отаџбинска управа Српске радикалне странке и њеној вољи ћу се безусловно покоравати. Како ја ову заклетву поштовао и испуњавао, тако и мени Бог помогао"
 
Свака [за]клетва има религијски карактер.
Чак и ако је неко атеиста и каже "заклињем се" рачуна на дејство виших сила.

Једино да каже "дајем реч" или тако нешто и да некако заобиђе заклетву.
 
koliko je meni poznato ..greh pred bogom je i uopste se zakunuti:think:

А заклетва Милоша Обилића?
А клетва кнеза Лазара?

?
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
виђећемо у пољу Косову
ко је вјера, ко ли је невјера!

А тако ми Бога великога,
ја ћу отић сјутра у Косово
,
и заклаћу турског цар-Мурата,
и стаћу му ногом под гр'оце!

(Милош Обилић у песми Кнежева вечера)

Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош'о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап'о, док му је колена!"

(кнез Лазар у песми Мусић Стеван)
 
Poslednja izmena:
текст заклетве коју је народни посланик положио у цркви:

"Ја, Томислав Николић, заклињем се као народни посланик, заклињем се Свемогућим Богом, заклињем се својом православном вером, заклињем се својим именом и чашћу, заклињем се славом својих предака и будућношћу својих потомака, мојим посланичким мандатом у сваком тренутку ће располагати Централна отаџбинска управа Српске радикалне странке и њеној вољи ћу се безусловно покоравати. Како ја ову заклетву поштовао и испуњавао, тако и мени Бог помогао"

nije se on zakleo Bogu ne se kleo Bogom a to je razlika.Kad se neko zaklinje Bogu on daje Bogu obećanje a ovaj je narodu dao obećanje kuneći se Bogom.

Isus je rekao:"A ja vam kažem: Ne kunite se nikako! Ni nebom jer je prijestolje Božje. 35 Ni zemljom jer je podnožje njegovim nogama. Ni Jeruzalemom jer grad je Kralja velikoga! 36 Ni svojom se glavom ne zaklinji jer ni jedne vlasi ne možeš učiniti bijelom ili crnom." (Mt 5,34-36)
 
Ех, да није било ЗАКЛЕТВЕ данас би на овом пдф били само Турци и потурице.


цитат:
„Даница“, Вукова Задужбина, Београд



Заклетва је јавно дата изјава да ће њен извршилац по савести и пропису вршити дужност, да ће говорити истину и да ће чинити све оно што је у изјави наведено. Ступајући у војску грађани се обавезују да ће се борити за своју земљу и покоравати наређењима војних старешина.


С обзиром на значај који је војска имала од свог постанка за безбедност организовања заједнице: племена, града, државе, осећала се потреба да се од њених припадника, у одређеној форми, тражи и изјава верности. Церемонијал полагања заклетве пред полазак у ратни поход или приликом ступања у војне редове обављао се у свечаној атмосфери пред симболима божанства, других светиња или највиших вредности односног племена, града или државе. У делу света коме и наша земља припада, војници су полагали заклетву с посебним церемонијалом, полагањем руке на Библију.


У средњовековној Србији први писани помен заклетве потиче из 1334. године, када се Дубровчани за неке повластице заклињу краљевству и краљу Душану. У Душановом Законику (1349) такође се помиње заклетва; додуше, односи се на чланове пороте које заклиње свештеник. На основу тога можемо претпоставити да је тада у Србији са развијеним војним уређењем постојала и обавеза на верност у виду заклетве. За време владавине српског деспота Стефана Лазаревића спомиње се да су пред један војни поход сви великаши дошли у Крушевац да положе заклетву и да јак завет учине. Из 15. века у Србији је сачувано неколико примера да се поједине војводе обавезују заклетвом: „Ја, војвода Петар и брат ми, кнез Никола заклесмо се заклетвом“ (1454).


Организација хајдучких дружина од 16. до 19. века подразумевала је однос међусобних обавеза на којима је и почивала. У мање дружине — чете није се могло лако ући, а постојала је провера људи који су ступали у чете. Сваки нови члан дружине морао се заклети часним крстом и светом молитвом, морао је дати тврду веру да друга или харамбашу неће изневерити. Нарочито су се заклињали да друга у невољи, ма и животом својим платили, неће оставити. Оног ко се није држао задате речи, немилосрдно су кажњавали чланови дружине. Од велике важности за хајдуке били су јатаци који су бринули о њиховом животу и сигурности. Они су зими скривали хајдуке и достављали им поверљиве податке. Између хајдука и јатака дата реч је била нека врста заклетве да јатаци неће издати. Када су се у пролеће хајдуци поново сакупљали, чекало се одређено време да се сваки јави у своју дружину. Онај ко не би на време стигао, сматрао се издајником, а одговорност је имао и његов јатак, који је кажњаван за издајство хајдука.


Целокупна припрема за Први српски устанак 1804. године у Шумадији крунише се заклетвом. Први људи из крагујевачке Јасенице и њене околине састају се на једном малом скупу 1803. и заклињу се пред свештеником, који у руци држи крст, да ће, на пролеће 1804. устати на Турке. У говору свештеника који заклиње окупљене, истиче се да се Срби сопственим снагама потпуно ослободе од Турака, да се извојују независност и слобода. По завршетку заклетве свештеник тражи да се договор као највећа светиња чува у тајности и заједно са свим присутнима страшну клетву баца на онога који би ту свету ствар издао Турцима.

После првих покрета и почетка самог устанка на скупштини у Орашцу бира се Карађорђе Петровић за врховног вођу, а сви присутни се заклињу њему на верност, љубећи крст и јеванђеље, главне симболе своје вере.
Велика државна реформа Србије започета је 1808. године, а извршена је 1811, када је на резултатима ослободилачке борбе, у Првом устанку, Србија добила државно уређење. Врховна власт је остављена Карађорђу Петровићу и скупштини. Њихове међусобне заклетве су основица на којој почива законитост земље. Чланови скупштине су били истакнути војни команданти у служби народа и врховног вожда (Карађорђа), и сви су се саборно и једногласно заклели по одређеној сачуваној писаној форми коју доносимо у слободном тумачењу, с обзиром на старост језика који се данас теже може разумети: „Ми, доле потписани команданти, војводе и кнезови у име Свете Тројице дижемо три прста, заклињемо се Богом, часним крстом, јеванђељем и обећавамо веру, верност и послушност врховном вођи српског народа, господину Ђорђу Петровићу, верност њему и његовим законским потомцима."
Врховни вожд Ђорђе Петровић заклео се Скупштини народа српског, такође у писаној форми. Он се у заклетви обраћа посебно командантима војним (војводама), као и целом српском народу: „У име Свете Тројице три прста дижем, заклињем се Богом, часним крстом, светим јеванђељем и свим светима, да ћу се за народ који предводим бринути, славу нашег народа уздизати, да ћу за народ свој живот жртвовати, за слободу отаџбине и свих нас."
 
Хипократову заклетву традиционално полажу лекари обавезујући се на устрајавање у етичком вршењу дужности своје професије. Иако не постоје непобитни докази претпоставља се да је заклетва дело Хипократа, оца медицине, или неког од његових ученика. Настала је око 4. века п.н.е. Иако је садржина оригиналне Заклетве релативно ван временског контекста сматра се традиционалним чином увођења лекара у праксу.

Модерна верзија заклетве


Ово је превод заклетве које је усвојена 1946. у Женеви.





У часу када ступам међу чланове лекарске професије свечано обећавам да ћу свој живот ставити у службу хуманости.

Према својим учитељима сачуваћу дужну захвалност и поштовање.
Свој позив ћу обављати савесно и достојанствено.
Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.

Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.

Одржаваћу свим својим силама част и племените

традиције лекарског звања.
Моје колеге ће бити браћа.

У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност.
Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.

И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости.

Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.
 

Највећа брига ће ми бити здравље мог болесника.

Поштоваћу тајне онога ко ми се повери.

Одржаваћу свим својим силама част и племените

традиције лекарског звања.
У вршењу дужности према болеснику неће на мене утицати никакви обзири, вера, националност, раса, политичка или класна припадност.
Апсолутно ћу поштовати људски живот од самог почетка.

И под претњом нећу попустити да се искористе моја медицинска знања, супротна законима хуманости.

Ово обећавам свечано, слободно позивајући се на своју част.


Ha,Ha,HA,HA,Ha:rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf::rotf:
 
А како треба? :)

Онда би била непотребна реч: ДАБОГДА.

Мени су клетве баш коол и верујем у њихово дејство.

Zar kleti nekoga nije greh?:eek:
Meni je strasno ruzno kada cujem to "dabogda",ne verujem u dejstvo,ali je grozno izgovoriti tako nesto.:roll:
 

Back
Top