Не! Није КОПИЈА. Пројекат је израђен у СРПСКО-ВИЗАНТИЈСКОМ СТИЛУ - тј.ПРАВОСЛАВНОМ а сви велики православни храмови су слични.
Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима - са српским народом.
Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1595.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару.
Први Храм Св.Саве из 1895 године (привремена црквица) подигнута на месту на коме се данас гради Храм
Три стотине година после овог гнусног чина,
у Београду се 1895.године - тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације - оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Друштво је донело Правила, чији први члан гласи: Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велилепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.
Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник.
На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906.године прослеђени у Петроград на оцену Комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912.године, и затим током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења. После окончања рата и ослобођења,
обновљено је 1919.г. Друштво, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим.
Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића. Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је
одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњевековне уметности.
Градња храма почиње 1935.године. Године 1939, на дан Спаљивања моштију Светог Саве (10.маја), положио је патријарх Гаврило повељу
Пројекат дадоше архитекти г. г. Богдан Несторовић и Александар Дероко, уз сарадњу инжењера г. Војислава Зађине. Изводи предузеће Расина. Од почетка грађевинских радова 1935.године, до немачке окупације Србије, изведени су темељи Храма и подигнути зидови висине 7 и 11 метара.
Бомбардовањем Београда 6.априла 1941.године, и уласком Југославије у рат, прекидају се сви радови на Храму.
Одвођењем патријарха Гаврила у немачки логор Дахау, уништавањем организације градилишта и канцеларија предузећа Расина, усељавањем ауто-парка немачке војске у простор унутар зидова Храма и пљачком имовине Друштва, замире свака помисао о градњи Храма. По завршетку рата, 1944.године, простор Храма служи партизанским и совјетским јединицама такође за возни парк. Каснијих година, простор користе разна предузећа као магацин. Године 1945, нова комунистичка власт врши секвестрирање целог Светосавског платоа, са зидинама Храма, малом црквом Светог Саве и парохијском зградом. Услед нових прилика, Друштво за подизање храма Светог Саве престаје да постоји.
