Стефан ИПХ
Iskusan
- Poruka
- 6.117
MONASI
UDB-aši u mantijama
Rekli ste da je UDB-a bukvalno organizovala Udruženje sveštenika SPC. Znači li to i da je među sveštenstvom bilo agenata saradnika?
- Bilo je, ali činjenica je i da su prvi prislušni uređaji koji su 1948. godine stiglu u Titovu Jugoslaviju, bili instalirani upravo u Patrijaršiji. Slučajno sam imala prilike da vidim zapisnik sa zasedanja Sabora SPC iz 1954. I iz njega se vidi da je UDB-a do poslednje reči skidala razgovore s prislušnih uređaja. Pretpostavljam da za svaku godinu zasedanja Sabora postoji takva knjiga i da se to još uvek negde čuva.
Do kad je trajala ta strašna represija nad SPC?
- Do pada Aleksandra Rankovića. Koliko se god danas pričalo da je njegova funkcionerska karijera završena jer je bio Velikosrbin, on je, bar iz ugla istorije SPC, bio najžešći u suzbijanju aktivnosti Crkve i represija nad njom. A Crkva nije imala snage da se suprotstavi jer su oduvek finansijski zavisili od države.
Ko je sve osim policije saslušavao sveštenstvo?
- Mnogo ih je. Dokumenti pokazuju da je general Mitar Bakić bio čovek koji je direktno pretio po patrijaršiji kad je Vikentije trebao biti izabran za patrijarha. Potom Ljubodrag Đurić koji je kao komandant grada, u mladalačkom samoljublju, dojahao u Beograda i 1944. prvi sastanak imao sa mitropolitom Josifom. Sam Đurić mi je sredinom osamdesetih pričao o tom susretu i o tome kako je mitropolit pred njim podigao košulju i pokazao mu ožiljke zadobijene tokom borbi u Prvom svetskom ratu. Time mu je nagovestio da partizani nisu jedini koji su krvarili za domovinu. Đurić je inače pedesetih vršio veliki pritisak da mitropolit Josif ne bude izabran za patrijarha.
To je isti onaj Ljubodrag Đurić, koji je otvorio takozvanu seks aferu na Šestom kongresu KPJ pa ga je Tito prognao. Ko je uz njega iz UDB-e pratio rad patrijaršije?
- Mnogi, mada je većina radila pod šifrom. Ali u jednom se dokumentu pominje Ratko Jelić, sveštenik koji je bio i član partije i nije krio da je bio jedan od organizatora Udruženja sveštenika preko kojeg je UDB-a manipulisala sa SPC. Potom Milan Smiljanić. On je međutim bio važan i u Udruženju ali su ga cenili i u Crkvi jer je često znao da napravi most saradnje s državom i činio tako Crkvi usluge.
Da li se i Slobodan Penezić Krcun bavio pritiscima na Crkvu?
- O tome nema podataka. U dokumentima se umesto UDB-e, republičkog ili saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, po pitanju Crkve, pojavljuje isključivo Savezna verska komisija. Mada je UDB-a toj Komisiji slala dokumenta i davala instrukcije gde i kako bi trebalo reagovati.
EMIGRACIJA
Četnici se rasuli ustaše zbili
Represije nad SPC koje su ostale zapisane u arhivama zaista su bile strašne. Kako je to vreme prebrodila katolička crkva?
- Ona je imala podršku Vatikana, i izuzetno složnu ustašku emigraciju koja je pomagala donacijama. Bilo je mnogo i šverca raznom robom traženom u to doba. Nekima je čak bilo i suđeno zbog toga. Finansijski autonomni, u odnosu na državne organe, bili su zahvaljujući pre svega Vatikanu. Uz to ih je čuvala njihova neverovatna konzervativnost i zatvorenost. To su čak i na biskupskom svetskom saboru u Vatikanu zaključili. UDB-a tako nije mogla naći nikoga ko bi s njima sarađivao... Nju dakle, napomenila sam, niko nije mogao da ucenjuje.
Zašto četnička emigracija nije pomagala SPC kao što je ustaška pomagale katolike. Postoje čak tvrdnje da je Nikolaj Velimirović, koji se od komunista sklonio u dijasporu, u Americi hteo da osnuje svoju Pravoslavnu crkvu?
- Nikolaj nije organizovao ni četničku organizaciju ni otcepljenje. Ali je pokušavao da tri episkopa koja su posle Dugog svetskog rata ostala u emigraciji, osnuje neku vrstu zagranične Crkve poput one koji su Rusi napravili u Americi. Da osnuje Crkvu koja će delovati nezavisno od crkve u Srbiji. Za to mu je trebao još jedan episkop iz zemlje pa je nastojao da dovede Varnavu Nastića. Pojedini tvrde da je Varnava upravo zbog Nikolajevog plana završio u zatvoru.
Nikolaj je imao probleme sa srpskom emigracijom u Americi?
- Činjenica je da se ta emigracije desetak godina razvijala nezavisno od SPC. Da je od sopstvenih para gradila crkve i nije dozvoljavala da im neki došljak, makar to bio i vladika Nikolaj, to dezorganizuje.
TITO RAVNODUŠAN, MILOŠEVIĆ MANIPULANT,
ĐINĐIĆ KTITOR, KOŠTUNICA VERNIK
Šta mislite o javnim podrškama i kritikama lidera SPC upućenim političkim vođama na ovim prostorima. Da li im je Tito bio najljući protivnik?
- Tito nije imao nikakve sentimente, ne samo u odnosu na SPC već prema bilo kojoj crkvi. On jeste izjavio 1945. godine da je katolik, ali iz dokumenata koje sam ja videla, svi su oni njegovom ideološkom aparatu bili interesantni samo kad su mogli da posluže partijskim interesima. Državni organi su tokom titoizma imali identičan odnos prema katoličkoj i pravoslavnoj crkvi, iste mere su primenjivane na sve ali nisu imali isti efekat. Katolici su bili kompaktniji, finansijski potkrepljeniji pa su samim tim mogli da se odupru uticajima. Primera radi, u selima u Vojvodini, gde su parohije imale obe crkve, pravoslavac bi se brzo povukao kad bi mu crkva na nedeljnim liturgijama ostajala prazna i ne bi imao dovoljno poziva za obrede, ili, kad bi mu neko pripretio. Jer taj je čovek bio oženjen i imao je porodicu koju je morao da izdržava. Ali katolik, koji je po crkvenim propisima neoženjen, ostao bi uporan - deci bi organizovao fudbalske utakmice, koncerte, kupovao bi im bonbone, pomogao bi ljudima, dok ih sve ne ubedi da im je crkva utočište. Zato valjda katolici nikada nisu priznali Udruženje sveštenika koje je UDB-a i njima nametala ali su se i oni u u Hrvatskoj, i u Sloveniji, do sedamdesetih godina teško nosili sa komunistima, posebno što su mnogi partijski funkcioneri tamo bili Srbi.
Dakle, mit je da je Tito bio popustljiv prema katolicima, baš kao što je mit da je Aleksandar Ranković voleo pravoslavce i Srbe.
Osamdesetih godina priča se menja. Slobodan Milošević se u svojoj “misiji” često poziva na SPC i Crkva ga podržava?
- Zabluda je da je SPC sve vreme podržavala Miloševića. Oni su uz njega bili samo do devedesete, kad im je on obećavao vraćanje imovine i sve ono što je Crkva tek sada dobila. Kad su shvatili da ih je izneverio, čak su se javno, početkom devedesetih deklarisali da su uz opoziciju.
Mislite da Crkva nije svesno dala podršku koaliciji radikala i socijalista?
- SPC je od posle Drugog svetskog rata do tada bila jedini opozicioni element. Normalno je da se tada eksponiraju i približavaju nekom obliku nacionalizma. Ne zaboravimo, Crkva je i do tada negovala odnos prema srpskoj tradiciji: istoriji, kulturi, jeziku, ćirilici, svemu onom što može poneti etiketu nacionalizma. Sve se to, decenijama taložilo i kad je izbilo na površinu, oko Crkve su se okupili i ljudi koji su Srbe voleli da nazovu čak i Nebeskim narodom. Naprasno je mnogo njih zavolelo Crkvu. Čak i oni koji do tada nisu imali veze sa SPC, nisu znali ni da se prekrste, postali su najveći bogomoljci.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=52&articleId=228
UDB-aši u mantijama
Rekli ste da je UDB-a bukvalno organizovala Udruženje sveštenika SPC. Znači li to i da je među sveštenstvom bilo agenata saradnika?
- Bilo je, ali činjenica je i da su prvi prislušni uređaji koji su 1948. godine stiglu u Titovu Jugoslaviju, bili instalirani upravo u Patrijaršiji. Slučajno sam imala prilike da vidim zapisnik sa zasedanja Sabora SPC iz 1954. I iz njega se vidi da je UDB-a do poslednje reči skidala razgovore s prislušnih uređaja. Pretpostavljam da za svaku godinu zasedanja Sabora postoji takva knjiga i da se to još uvek negde čuva.
Do kad je trajala ta strašna represija nad SPC?
- Do pada Aleksandra Rankovića. Koliko se god danas pričalo da je njegova funkcionerska karijera završena jer je bio Velikosrbin, on je, bar iz ugla istorije SPC, bio najžešći u suzbijanju aktivnosti Crkve i represija nad njom. A Crkva nije imala snage da se suprotstavi jer su oduvek finansijski zavisili od države.
Ko je sve osim policije saslušavao sveštenstvo?
- Mnogo ih je. Dokumenti pokazuju da je general Mitar Bakić bio čovek koji je direktno pretio po patrijaršiji kad je Vikentije trebao biti izabran za patrijarha. Potom Ljubodrag Đurić koji je kao komandant grada, u mladalačkom samoljublju, dojahao u Beograda i 1944. prvi sastanak imao sa mitropolitom Josifom. Sam Đurić mi je sredinom osamdesetih pričao o tom susretu i o tome kako je mitropolit pred njim podigao košulju i pokazao mu ožiljke zadobijene tokom borbi u Prvom svetskom ratu. Time mu je nagovestio da partizani nisu jedini koji su krvarili za domovinu. Đurić je inače pedesetih vršio veliki pritisak da mitropolit Josif ne bude izabran za patrijarha.
To je isti onaj Ljubodrag Đurić, koji je otvorio takozvanu seks aferu na Šestom kongresu KPJ pa ga je Tito prognao. Ko je uz njega iz UDB-e pratio rad patrijaršije?
- Mnogi, mada je većina radila pod šifrom. Ali u jednom se dokumentu pominje Ratko Jelić, sveštenik koji je bio i član partije i nije krio da je bio jedan od organizatora Udruženja sveštenika preko kojeg je UDB-a manipulisala sa SPC. Potom Milan Smiljanić. On je međutim bio važan i u Udruženju ali su ga cenili i u Crkvi jer je često znao da napravi most saradnje s državom i činio tako Crkvi usluge.
Da li se i Slobodan Penezić Krcun bavio pritiscima na Crkvu?
- O tome nema podataka. U dokumentima se umesto UDB-e, republičkog ili saveznog ministarstva unutrašnjih poslova, po pitanju Crkve, pojavljuje isključivo Savezna verska komisija. Mada je UDB-a toj Komisiji slala dokumenta i davala instrukcije gde i kako bi trebalo reagovati.
EMIGRACIJA
Četnici se rasuli ustaše zbili
Represije nad SPC koje su ostale zapisane u arhivama zaista su bile strašne. Kako je to vreme prebrodila katolička crkva?
- Ona je imala podršku Vatikana, i izuzetno složnu ustašku emigraciju koja je pomagala donacijama. Bilo je mnogo i šverca raznom robom traženom u to doba. Nekima je čak bilo i suđeno zbog toga. Finansijski autonomni, u odnosu na državne organe, bili su zahvaljujući pre svega Vatikanu. Uz to ih je čuvala njihova neverovatna konzervativnost i zatvorenost. To su čak i na biskupskom svetskom saboru u Vatikanu zaključili. UDB-a tako nije mogla naći nikoga ko bi s njima sarađivao... Nju dakle, napomenila sam, niko nije mogao da ucenjuje.
Zašto četnička emigracija nije pomagala SPC kao što je ustaška pomagale katolike. Postoje čak tvrdnje da je Nikolaj Velimirović, koji se od komunista sklonio u dijasporu, u Americi hteo da osnuje svoju Pravoslavnu crkvu?
- Nikolaj nije organizovao ni četničku organizaciju ni otcepljenje. Ali je pokušavao da tri episkopa koja su posle Dugog svetskog rata ostala u emigraciji, osnuje neku vrstu zagranične Crkve poput one koji su Rusi napravili u Americi. Da osnuje Crkvu koja će delovati nezavisno od crkve u Srbiji. Za to mu je trebao još jedan episkop iz zemlje pa je nastojao da dovede Varnavu Nastića. Pojedini tvrde da je Varnava upravo zbog Nikolajevog plana završio u zatvoru.
Nikolaj je imao probleme sa srpskom emigracijom u Americi?
- Činjenica je da se ta emigracije desetak godina razvijala nezavisno od SPC. Da je od sopstvenih para gradila crkve i nije dozvoljavala da im neki došljak, makar to bio i vladika Nikolaj, to dezorganizuje.
TITO RAVNODUŠAN, MILOŠEVIĆ MANIPULANT,
ĐINĐIĆ KTITOR, KOŠTUNICA VERNIK
Šta mislite o javnim podrškama i kritikama lidera SPC upućenim političkim vođama na ovim prostorima. Da li im je Tito bio najljući protivnik?
- Tito nije imao nikakve sentimente, ne samo u odnosu na SPC već prema bilo kojoj crkvi. On jeste izjavio 1945. godine da je katolik, ali iz dokumenata koje sam ja videla, svi su oni njegovom ideološkom aparatu bili interesantni samo kad su mogli da posluže partijskim interesima. Državni organi su tokom titoizma imali identičan odnos prema katoličkoj i pravoslavnoj crkvi, iste mere su primenjivane na sve ali nisu imali isti efekat. Katolici su bili kompaktniji, finansijski potkrepljeniji pa su samim tim mogli da se odupru uticajima. Primera radi, u selima u Vojvodini, gde su parohije imale obe crkve, pravoslavac bi se brzo povukao kad bi mu crkva na nedeljnim liturgijama ostajala prazna i ne bi imao dovoljno poziva za obrede, ili, kad bi mu neko pripretio. Jer taj je čovek bio oženjen i imao je porodicu koju je morao da izdržava. Ali katolik, koji je po crkvenim propisima neoženjen, ostao bi uporan - deci bi organizovao fudbalske utakmice, koncerte, kupovao bi im bonbone, pomogao bi ljudima, dok ih sve ne ubedi da im je crkva utočište. Zato valjda katolici nikada nisu priznali Udruženje sveštenika koje je UDB-a i njima nametala ali su se i oni u u Hrvatskoj, i u Sloveniji, do sedamdesetih godina teško nosili sa komunistima, posebno što su mnogi partijski funkcioneri tamo bili Srbi.
Dakle, mit je da je Tito bio popustljiv prema katolicima, baš kao što je mit da je Aleksandar Ranković voleo pravoslavce i Srbe.
Osamdesetih godina priča se menja. Slobodan Milošević se u svojoj “misiji” često poziva na SPC i Crkva ga podržava?
- Zabluda je da je SPC sve vreme podržavala Miloševića. Oni su uz njega bili samo do devedesete, kad im je on obećavao vraćanje imovine i sve ono što je Crkva tek sada dobila. Kad su shvatili da ih je izneverio, čak su se javno, početkom devedesetih deklarisali da su uz opoziciju.
Mislite da Crkva nije svesno dala podršku koaliciji radikala i socijalista?
- SPC je od posle Drugog svetskog rata do tada bila jedini opozicioni element. Normalno je da se tada eksponiraju i približavaju nekom obliku nacionalizma. Ne zaboravimo, Crkva je i do tada negovala odnos prema srpskoj tradiciji: istoriji, kulturi, jeziku, ćirilici, svemu onom što može poneti etiketu nacionalizma. Sve se to, decenijama taložilo i kad je izbilo na površinu, oko Crkve su se okupili i ljudi koji su Srbe voleli da nazovu čak i Nebeskim narodom. Naprasno je mnogo njih zavolelo Crkvu. Čak i oni koji do tada nisu imali veze sa SPC, nisu znali ni da se prekrste, postali su najveći bogomoljci.
http://www.revija92.rs/code/navigate.php?Id=599&editionId=52&articleId=228
