Bole_Delija
Iskusan
- Poruka
- 5.063
Изјава председнице српске скупштине да ће предлог статута АП Војводине, заједно са законом о његовом спровођењу, ући у скупштинску процедуру почетком следеће године на тренутак је нарушила својеврсну заверу ћутања која некако од почетка прати ову тему. Заправо, не рачунајући пар дана у октобру када га је покрајинска скупштина усвајала, фасцинантна је и помало језовита „заглушујућа тишина“ која окружује овај предлог покрајинског статута, а која је обрнуто пропорционална његовом значају и његовим потенцијалним последицама. Српски медији и странке се релативно детаљно баве Еулексом, нашироко се пише о платама директора јавних предузећа и контроверзама које прате најновију расподелу амбасадорских места. Али о папиру који по многим назнакама разбија државу Србију, односно поставља темеље за њену (кон)федерализацију, готово ни речи.
Дуго сам се питао како је, својевремено, било могуће да устав из 1974. којим је СФРЈ фактички конфедерализована и постављени темељи њеног будућег распада (што, наравно, не амнестира од одговорности потоње извршиоце и непосредне актере ове смртне пресуде), дакле, како то да један тако рђав, деструктиван и антидржавни акт буде усвојен готово без отпора.
Идеолошка матрица се у међувремену променила. Ондашња социјалистичко-самоуправна парадигма замењена је актуелном „евро-реформском“ реториком којом врви садашњи предлог статута, али је на делу остала иста малигна комбинација инертности, глупости, страха и опортунизма. Народ углавном гледа своја посла, а елита углавном гледа своје тренутне интересе. А онда се после сви питају „шта нас снађе“ и „како нам се то догодило“.
Чак и поједине релативно безазлене и терминолошке иновације као што су „главни град“ уместо „седишта покрајинских органа“, или у међувремену изостављени говор о војвођанској „влади“ и „министрима“ уместо садашњег „покрајинског извршног већа“ и „секретара“ и слични примери више него јасно показују и разоткривају што свесне, што несвесне „државотворне“ претензије аутора војвођанског статута. А поготово се те претензије огољују предлозима о оснивању Војвођанске академије наука и уметности, или већ поменутим „међународним уговорима“ и „представништвима“, као и повремено намерно замућеном хијерархијом покрајинских и републичких органа и надлежности. Уосталом, довољно је само прочитати први члан у којем се Војводина дефинише као „вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија“ (подвукао Ђ.В.), па да се сасвим јасно види да је европско одређење есенцијално, а оно српско („у саставу Републике Србије“) више фактографско, потенцијално променљиво и такорећи факултативно.
Укратко, да резимирамо, предложени статут Војводине увелико надилази своје уставне оквире и контекст прихватљиве и пожељне регионализације и територијалне организације Србије. Многе његове одредбе су у, такорећи, „вриштећој“ несагласности са важећим уставом Србије – али биле би штетне чак и да којим случајем нису. Он је нека врста прелазног „полуустава“ за неку будућу војвођанску полудржаву. А у сваком случају, представља одличну полугу за свако будуће спољно и унутрашње дестабилизовање Србије, угрожавање њеног суверенитета и тумбање њеног уставног устројства. И само нека ми после нико не каже да „није знао“.
http://www.nspm.org.yu/kolumne-djordja-vukadinovica/poluustav-za-poludrzavu.html
Da li je ovo razbijanje drzave pod maskom decentralizacije? (koja je nema sumnje neophodna ali ne po ovakvom modelu)
Odkud ovakva promena stava u odnosu na vreme donosenja ustava kada su stranke koje danas cini vladu bile za taj ustav
Дуго сам се питао како је, својевремено, било могуће да устав из 1974. којим је СФРЈ фактички конфедерализована и постављени темељи њеног будућег распада (што, наравно, не амнестира од одговорности потоње извршиоце и непосредне актере ове смртне пресуде), дакле, како то да један тако рђав, деструктиван и антидржавни акт буде усвојен готово без отпора.
Идеолошка матрица се у међувремену променила. Ондашња социјалистичко-самоуправна парадигма замењена је актуелном „евро-реформском“ реториком којом врви садашњи предлог статута, али је на делу остала иста малигна комбинација инертности, глупости, страха и опортунизма. Народ углавном гледа своја посла, а елита углавном гледа своје тренутне интересе. А онда се после сви питају „шта нас снађе“ и „како нам се то догодило“.
Чак и поједине релативно безазлене и терминолошке иновације као што су „главни град“ уместо „седишта покрајинских органа“, или у међувремену изостављени говор о војвођанској „влади“ и „министрима“ уместо садашњег „покрајинског извршног већа“ и „секретара“ и слични примери више него јасно показују и разоткривају што свесне, што несвесне „државотворне“ претензије аутора војвођанског статута. А поготово се те претензије огољују предлозима о оснивању Војвођанске академије наука и уметности, или већ поменутим „међународним уговорима“ и „представништвима“, као и повремено намерно замућеном хијерархијом покрајинских и републичких органа и надлежности. Уосталом, довољно је само прочитати први члан у којем се Војводина дефинише као „вишенационална, вишекултурална и вишеконфесионална демократска европска регија“ (подвукао Ђ.В.), па да се сасвим јасно види да је европско одређење есенцијално, а оно српско („у саставу Републике Србије“) више фактографско, потенцијално променљиво и такорећи факултативно.
Укратко, да резимирамо, предложени статут Војводине увелико надилази своје уставне оквире и контекст прихватљиве и пожељне регионализације и територијалне организације Србије. Многе његове одредбе су у, такорећи, „вриштећој“ несагласности са важећим уставом Србије – али биле би штетне чак и да којим случајем нису. Он је нека врста прелазног „полуустава“ за неку будућу војвођанску полудржаву. А у сваком случају, представља одличну полугу за свако будуће спољно и унутрашње дестабилизовање Србије, угрожавање њеног суверенитета и тумбање њеног уставног устројства. И само нека ми после нико не каже да „није знао“.
http://www.nspm.org.yu/kolumne-djordja-vukadinovica/poluustav-za-poludrzavu.html
Da li je ovo razbijanje drzave pod maskom decentralizacije? (koja je nema sumnje neophodna ali ne po ovakvom modelu)
Odkud ovakva promena stava u odnosu na vreme donosenja ustava kada su stranke koje danas cini vladu bile za taj ustav