Скривалице у историјским документима

КУМОВИ ПОБИЛИ СВЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦА СВОЈИХ КУМОВА

Никад краја причама о хрватском геноциду над Србима. Попримао је најстравичније облике, па сваки од њих приказује део психе народа из којег је потекло тако много добровољних убица. У Другом светском рату хрватски су војници оставили примере непојмљивог бешчашћа. Један од њих изабрали смо из књиге др Милана Булајића: Усташки злочини геноцида, Београд, "Рад", 1989. У њој је забележена прича Маре Периз, рођене Зелен, настањене у Новим Козарцима, код Кикинде, која је преживела покољ целог српског села Цебаре, код Дувна у Босни. Злочинци су Хрвати из друге половине истоименог села, сви одреда кумови побијених Срба.
Мара Зелен је све испричала својим речима и матерњим (икавским) наречјем, којим су говорили Срби у општинама Дувно, Ливно и Купрес:
"Са комшијама католицима живили смо не мере бити боље. То се заједно одгојило, заједно радило, заједно чувало. Никад никаквих свађа није било, нити се причало да их је икад, раније, било... Није било куће у нашем дилу села, да се није скумила са кућом у њиовом, католичком селу. Тако сам и ја била кумче једној католкињи, која ме је задојила.
Липо смо живили, све до 1941. године. Е, Бог те ћаћин, кад та година дође, кад рат поче - ко да уђе ђаво у тај народ католички, рватски. А и умуслимански. О, Боже сачувај. Ето, те наше комшије и кумови побише у Цебари све до једног Србина. Тидоше нас све побити - и у цилој Босни и Херцеговини. Нико у то није могао повировати. Ко би пошо клат нејач у коливкама?
Није тога било ни за турске суданије.
Најпри су усташе дошле у село на Видовдан, 28. јуна 1941. Били су то Хрвати из Цебаре и из Дувна. Одвели су Стеву Зелена, Јовиног сина, а Радиног брата и још четворицу Срба. Одма су их, ту ноћ, са другим Србима - из Дувна, бацили у јаму. Тад су Хрвати побили све виђеније Србе: доктуре, трговце, чиновнике и добростојеће сељаке. Из јаме је побигао једино мој комшија Стево Зелен. Направио је земуницу у појати, тује спавао и ранио се, а зором је бижао и увлачио се у једну омању пећину, више села. Стево је био ожењен Маром Сочивицом из Пролошца, код Имотског, па смо је назвали Каурком. Чула сам, ових година, да је то рођена тетка ове пивачице Неде Украден.

Бесне звери
Хрватска војска је други пут банула у село рано ујутру 1. августа 1941, ето, уочи Илиндана. У хрватској војсци највише је било наших Цебарана. И вишто су нам лагали. Све су говорили: "Ајте ви са нама, људи. не идите у Дувно, тамо ће вас побити. Знате како је тамо. Ми ћемо вас, овди, сачувати - само приђите, тамо, у наше куће".
И тако одведоше све одрасле мушкарце. Ми жене смо одниле и доручак и, касније, ручак. Тамо су остали да приноће. Стурадан, 2. августа, кад смо одниле доручак, није их више било.
Речено нам је да су отишли на присилни рад. Слутиле смо да их је побило. Отишла је једна жена наша својој куми, католкињи, да се распита о мушкарцима. Кума је, испочетка, говорила да не зна ништа, а онда је, љутито,проговорила:
"Отирали су их ноћас. Шта ја знам куда и зашто. Узета ми ноћас упрта (конопац). Везали су их. Ајде кући! Видићеш и ти шта ће с вам бити вечерас. Отићи ћете и ви за њима! "
Увече, бануше хрватски војници. Са свију страна. Повикаше: "Да сте се сви скупили у једну, иди дви куће! И да нико не мрда напоље! " Матер ми приђе и рече:
"Е, Маре, кукавице сиња! Бижи, сакриј се, нећеш ли ми бар ти остати жива, куку мени".
Ја потрчим и легнем, испод куће, у пасуљ, који је био повисок. За мном дотрчи стричевка ми, коју годину млађа од мене. Мало потом, на нас набаса Мара Зелен, Далматинка.
Хрватска војска све изгони из кућа. Стоји кукњава, запомагање. Дица пишће и вришће. Неко од усташа виче: "Вратите се младе жене и дивојке, па помозите да се дица понесу!" Други вичу: "Неће да носе, крваву им мајку! " Онда, хрватски војници доносоше кошаре, па најмању нејач побацаше у њи, а све их гњече и сабијају, па носе. Стоји писка дице, ал се усташе не обазиру, него само подврискују, галаме и тако се договарају ко да су завирад сколили и уловили.
Кренуше Хрвати с народом из села. Кад су већ одмакли, ова моја родица задрхћа, узнемири се и вако ће мени:
"Маре, ја не могу остат сама. Идем куд и други иду. Идем ја са стрином Анђом".
Скочи, отрча и стиже хрватске војнике с народом. Имала је осамнаест година.
Остадосмо ја и Каурка. Неколико хрватских војника се врати. Завиривали су у куће и одали су око кућа. Видим, траже нас. Неки су прелазили зидић око њивице, недалеко од нас, засејане ражју. Осорише зидић. Кад! Бог те ћаћин! Из ражи искочише Зелен Симо, Тодоров син и Зелен Перо, син Лукин. Било војника свукуд и пофаташе их. Воде их двоје млађих војника и позваше једног старог који је носио пушку прико рамена. Рекоше му она двојица: "Чувај их, главом одговараш за њи!" Стари се ражалости, па ће им: "Е, немојте. Немојте дице и жена, шта су вам криви? Доста што сте им људе побили. Немојте жене и дицу. Немојте". А, онда се један од млађих Хрвата раздера на њега: "Како немој! Знаш ли ти да ја наређено да и јаје у гнизду згњечимо, јер се и из њега Српче море излећ! И јаје у гнизду сатрт! " Окупше се хрватски војници близу нас. И један ће ти од њи: "Нема Маре, ***** јој комунистичку мајку! " А, ја нисам ни знала шта је комунизам. Одоше. Отираше, прид собом, Перу и Симу, грдне ране. Ма, не прође много, опет се вратише. Дођоше прид моју кућу. Кад ме не нађоше у кући, почеше дозивати да се не бојим, да се само потпишем, да се упишем и све тако, намамљују. Ама, како сам лежала на ливој страни, према Каурки, испружим десну ногу и, за несрећу, она ми мине стабљике пасуља и нађе се на стази, куд бануше неколике хрватске усташе. Један ми стаде на ногу и умири се на њој. Почнем се дизат, а Каурка ми притисне главу и не да ми да се подигнем. Приљуби ме уз земљу и ја се томе покорим. Кад ће ти тај што ми стоји на нози: "Људи, нема је! Џаба је тражимо. Она је отишла код сестре у Мандино Село, ајмо ми". Послушаше га и одоше.
Остадосмо нас дви у пасуљу до зоре. Ништа ме до тада није било стра. Ништа. А, тад! Кад поче стока. О, Боже, Ти сачувај. Никад се тако припала нисам. Поче рзање коња, рика крава, гроктање свиња; о кокошака, коза, оваца - свака глава својим авазом. А тако ти је то. Зна животиња. Ето, ако ти умре ко у кући, па ако се мртвац износи прико прага, крава ће ти трипут рикнути, ако је имаш.
Или су тад чељад бацали у јаму, или је тад већ све било готово. Побијено.

И камен би се расплакао
Колико је ту несрећних прича и романа. Ја сам упамтила сваку кућу и могла би се ситити сваког домаћина и броја чељади, која су побијена. Побили су 124 житеља, а рат је приживило само нас седморо. Све су побацали у јаме: Двостручицу у Зеленом гају и у јаму Бришник. Побијено је 75 дице и млађих од 20 година (до десет година 39 дице). Троје дице је имало једну годину, а неколико мисеци двоје дице. Најтужније је страдање породице Стане и Раде Зелена. Имали су пет кћери: Мару, Милеву, Ружу, Стаку и Бранку. Да би им се родио син, Стана је отишла код хоџе на запис. Хоџа јој је рекао да сина не мере родити у кући у којој сада живи. Стана ово исприча свом човику и Раде направи нову кућу. Дисило се чудо. У новој кући, Стана роди два сина - Перу и Стеву. Хрватски војници поклаше Раду и Стану, свих пет им кћери, које су имале од 9 до 17 година, и оба им сина; Стева је имао 6, а Перо 4 године.
Нас дви одведе Стево Зелен, који је побиго из јаме, у своје скровиште, у пећину. Одемо до Мандиног Села. Покуцам на сестрина врата, она нам отвори и заплака. Ту ми она исприча да је оне ноћи, кад су нас водили на јаму, дошао један муслиман из Омероваца и испричао јој да ми је стао на ногу и да сам жива.
Једном сам, као партизанка, нашла у Омеровцима, код једне муслиманске породице, своју краву. Они су ћутали. Ја их нисам ни псовала ни корила. Тад сам наишла и кроз своје село. Грдне ране! Цебара је била јадна. Травурина је освојила и њиве и куће. Тице тудека више нису пивале.
На Кауркином клену, само су гаврани гакали".

УБИЈАЊЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ У НДХ
БЕЗ СНАГЕ ЗА ПЛАЧ

Драгоје Лукић у својим истраживањима поименце наводи 10.340 српске деце коју су хрватски војници на најсвиреиији могући начин уморили у Јасеновцу
Шта рећи о држави чији се апарат покрене на ликвидацију деце? Таква је била Независна Држава Хрватска од 1941. до 1945. Деца Срба, Јевреја и Цигана нису страдала у тој држави у току војних операција, кад је неизбежно да и цивилно становништво буде изложено ватреном дејству и бомбардовању. Хрватска војска је децу убијала плански. Улазила је у градове.и села, купила десетине хиљада цивила, водила их на стратишта, или у логоре смрти. Деца су одвајана у посебне зграде, или бараке и тамо мучена, па убијана. Највише их је као и одраслих страдало у логору смрти, у Јасеновцу. О овим грозотама, у које је тешко поверовати, остало је мноштво докумената и забележена су многа сведочења.
О хрватском геноциду над децом у Независној Држави Хрватској прикупио је податке Драгоје Лукић, који је као дете са Козаре преживео хрватске логоре смрти. Лукић овако описује судбину једне групе деце:
"Натпоручник Смит Знаберов, стални немачки представник у логору Стара Градишка, ангажован је на преузимању радне снаге за ваздухопловне творнице у Немачкој. У извештају од 12. јуна 1942, између осталог, наводи: "Заточеници се регрутују од православаца и управа није могла да пружи никакве податке о њиховом броју, али се цени на више хиљада - претежно жена и деце. До сада је пребачено, на рад у пољопривреди, у Немачку 2.500 особа. Како се у Немачку могу упућивати само обитељи са старијом децом, ова најмлађа су препуштена бризи хрватске државе. Нужна последица тога је, значи, одвајање. У једном дворишту видио сам стотине одвојене деце, како чекају на своју даљу судбину. Санитарних уређаја нема, деца леже на дворишту под ведрим небом и вапију за водом и храном. "

Мучитељи
Из обимне грађе Драгоја Лукића довољно је узети неколико сведочанстава о поступку хрватске војске према српској деци, па занемети:
" Ево како је преживела Јеврејка Џордана Фридлендер описала своје најтеже дане у Старој Градишки: "У српњу 1942. са Козаре је пристизало у логор и по 5.000 жена и деце. Усташа Анте Врбан одредио је нас двадесет заточеница женског хрватског логора да се бринемо о деци, која ће, наводно, бити усташка младеж. Било је ужасно гледати мајке, када су има отимали децу и гурали на један испражњени логорски простор. Једног јутра нам је наређено да покупимо децу, што су преко ноћи озебла и по њима пала роса и да их пренесемо у просторије приземне зграде. Преносили смо их и по петнаесторо на једном ћебету Собе смо напуниле и преко метра висине, трпајући једно дете на друго И док смо ми ишле по следећу туру, она донесена деца су се размилела. тако да нисмо могле проћи кроз врата, а да их не погазимо. Једно дете лежало је с ногицама преко прага. Врбан ми је довикнуо: "Гурни га, није ти га мајка родила!" И док сам се ја колебала како то да учиним он је зграбио дете за ногу и лупио дечијом главом по собном зиду. Када су просторије биле напуњене, да се није могло угурати више ниједно дете. донео је Врбан циклон.
После тога, недалеко од логора, гробари су ископали 11 великих рака, у које су покопана та угушена деца.
У својим истраживањима, Драгоје Лукић, утврђујући имена и презимена побијене деце у Јасеновцу, дошао је до броја од 10.340, од чега је побијено само са подручја Козаре 5.683 деце. Он наводи да се коначан број побијене деце у Јасеновцу и другим стратиштима, неће никад сазнати. Убијено их је много, јер су то чинили, поред војника и официра и хрватске вође. Ево Лукићевог сведочанства и о томе:
"Једна жена држала је на грудима дете од шест месеци. Наишли су Љубо Милош (командант логора и један од хрватских првака у НДХ) и Анте Врбан. Милош се обратио жени: "Молим Вас, да ли бисте дете дозволили мени?" Узео је дете и почео говорити како је лепо. Онда се окренуо Врбану и командовао: "На готовс!" Врбан је извадио каму, а Љубо Милош је бацио дете у ваздух и оно је пало на исукани Врбанов нож. Мајка је вриснула и потрчала према детету, али ју је Љубо Милош пресрео, зграбио за косу и заклао".
Да ове грозне истине не би изазвале сумњу, послужићемо се документацијом хрватске државе, до које је Д. Лукић дошао: Он је у поседу извештаја Михајла Комуницког, службеника Министарства удружбе који је био у пратњи Оскара Турина, опуномоћеног министра у НДХ и члана немачког штаба на Козари. Били су у инспекцији логора:
" Први логор, који смо обишли, налазио се на Новској крај Јасеновца. На запуштеном простору старе циглане тешко смо могли да распознамо људе, жене и децу од иловаче, на којој су лежали. Жене са децом у очајном су стању, својим погледима траже милост. У овој циглани чамило је, на смрт осуђених, 2.800 особа. Више од 700 била су деца. Под ударом невремена, мучена глађу и у прљавштини, мала деца су умирала у групама. У другом логору, којег смо обишли, Уштица крај Јасеновца, стање је било још теже. Своју горку судбину, на домак Градине, чекало је 8.000 жена и деце. Били су у очајном стању. Очи су им биле сухе и испијене. Деца више нису имала снаге ни за плач. У Јабланац и Млаку нисмо ни стигли, а знали смо да је тамо много више заточеника у још горим условима од оних које смо видели. Наш обилазак није имао никакве сврхе. Тим мученицима нико није помогао. Турина се само фотографисао и цинично смејао".

Лубурић
Ево, како се хрватска војска понашала према српској деци у селима, према прикупљеној документацији Страхиње Курдулије, објављеној у књизи: "Атлас усташког геноцида над Србима 1941-1945" ("Europublic, Београд,1993):
"Средином 1942, хрватска казнена експедиција, јачине једне бојне, под командом злогласног кољача Макса Лубурића, извршила је прави погром над српским живљем у долини реке Орљаве, у Западној Славонији."
Хрватски војници су, уз весеље, касапили српску децу. Послужимо се, и овог пута, документацијом од стране Д. Лукића, објављеној у "Catena Mundi", "Илирске новости" - Краљево и Матица Срба и исељеника Србије - Београд, 1992, приредио Предраг Драгић Кијук.
"У селу Драгељима под Козаром, хрватски војници су убили 52 особе, међу њима 26 деце. Вукосаву Галић пресекли су по стомаку у два дела и са двоје њене деце убацили у ватру сопствене куће. Убивши Грозду Аџић једно су јој дете распорили и под њим запалили креветић, друго заклали и бацили у кречану, а треће живо убацили у пламен. Шестогодишњег синчића Миљке Чукић проболи су бајонетом и заједно с мајком убацили у запаљену кућу. Мали Момир, заједно са мајком Росом Галић, нађен је заклан и полуизгорео. Седам чланова породице Стеве Марковића сачињавало је гомилу изгорелих костију. Видосава Обрадовић, изнакажена и заклана, нађена је са грчевито стиснутим ручицама своје троје мале деце у запаљеној кући. Нада Алексић, девојчица од 15 година, полужива бачена је у ватру. Љубо од 12 и Марко од 9 година изгорели су у штали, где су се, у сену покушали сакрити... И породица Прерад је потпнуо затрвена: Миљка, Живка и њено двоје деце, Ђуја, Петра и њено четворо деце - сви измрцварени. Ката Баврлић, са своје две девојчице, обе силоване, убијене су на мостићу преко Лубине".
Оцењујући овакву хрватску државу. поштени и часни Хрват Виктор Новак, у својој књизи "Magnum Crimen" (Бигз, Београд, 1989) сведочи да је она, и ако тако нечовечна, огрезла у злочине, више него Хитлерова Немачка, имала пуну подршку Ватикана. Виктор Новак цитира извештај коморника тадашњег папе Пија 12 кнеза Ервина Лобковића:
"У извештају од 13.јула 1943, кнез Лобковић је веома оптимистички расположен, јер је уверен да се став Ватикана према Независној Држави Хрватској стално побољшава и да је Ватикан схватио дужност и улогу Хрватске за католичку цркву на европском југоистоку. Кнез Лобковић пише после аудијенције код папе Пија 12, те каже да му је папа "при крају разговора рекао да су Хрвати добар католички народ, да му је врло драго штоје имао прилике говорити с поглавником...".
Ако тадашњи поглавар Католичке цркве није бринуо о крвавом пиру хрватске војске над српском децом, лако је закључити да ни данашњи старешина у Ватикану (заједно са тзв. међународном заједницом) не брине о прогону неколико стотина хиљада Срба из Републике Српске Крајине, Хрватске и Босне и Херцеговине, "јер је Ватикан схватио дужност и улогу Хрватске за Католичку цркву на европском југоистоку";и данас.

РАФАИЛО (ГЕОРГИЈЕ) МОМЧИЛОВИЋ
СРПСКИ МОНАХ - СЛИКАРСКИ ВЕЛИКАН

Захваљујући историчару уметности Угљеши Рајчевићу, српска култура је богатија за једно вредно дело, књигу о сликару Рафаилу, под насловом "Рафаило (Георгије) Момчиловић. -монах, сликар и мученик", коју је објавила, издавачка кућа "Итака". Она нам враћа део културне баштине, уклоњене испред очију српских нараштаја друге половине двадесетог столећа - страним насиљем над културом или сопственим немаром.
Угљеша Рајчевић нам представља изврсног, а "Заборављеног" српског сликара, кога су познаваоци ове гране уметности, а међу њима и Милан Кашанин, сврставали у ред наших великана: Надежде Петровић, Милована Миловановића и Косте Миличевића. У такву оцену нас уверава и збирка Момчиловићевих слика у књизи. Успут, Рајчевић нам открива и развојни пут даровитог уметника, а пратећи његов живот и школовање, упућује и на део историје српског високог школства - оног којег је изнедрила Српска православна црква.
Искушеник слика пејзаже
Георгије (Ђорђе) Момчиловић рођен је 1875. године у селу Дероње у Бачкој. Отац Велимир га, после основне школе, одводи у манастир Ковиљ, у којем остаје десет година. Ту ће учитељи запазити његов дар за сликање. Већ, као искушеник, осликава (1895/96) зидове капеле Водице у манастиру Бођани. На самом почетку свог уметничког пута Момчиловић се отима обавези сликања само религиозних мотива, даје одушка свом интелекту и вредно ради на првим пејзажима и портретима своје сабраће и црквених достојанственика. Године 1896. прелази у Србију. На служби је у манастиру Манасији и ту је замонашен с именом Рафаило. Следеће године је у Београду, где изучава занат у Српској цртачкој и сликарској школи Кирила Култика. Усавршавање наставља у школи Строганова у Москви -1901. године. Пратећи уметнички развој Рафаила Момчиловића, може се закључити да је Црква зналачки планирала школовање својих студената. Тако, Синод одобрава стипендије младом Момчиловићу. поред Москве, за Рим и Венецију, да би могао да упозна одлике сликарства и на Истоку и на Западу. Такво образовање је допринело раскошном уметничком изразу Рафаила Момчиловића.
У то се можемо уверити само на основу оних његових икона, портрета и пејзажа које је Угљеша Рајчевић унео у своју књигу. А како је изгледало целокупно Рафаилово Сликарско дело и које, стварне, домете је оно достигло, неће бити могуће установити, јер нема података колико је слика створио између 1914. и 1920. године. Чак се не зна ни где је боравио тих година – кад је био у напону физичке и интелектуалне снаге: од своје 39 до 45 године живота.
Сачуване слике Рафаила (Георгија) Момчиловића, Угљеша Рајчевић је сврстао у пет група: "Рано сликарство", "Црквено сликарство", "Пејзажи", "Мртва природа" и "Портрети".

Уморен па заборављен
Рафаило Момчиловић је већ стасао сликар кад је група даровите српске деце била уписана у Академију за живопис, коју је основао 1908. године Синод СПЦ. Тако је почео одгој сликара из сопствених редова Цркве. Посебан траг у нашој култури оставиће и радионица Синодске иконописаие школе у Раковици, основана 1934. године. Из ње, где је Момчиловић био учитељ скликања и сабрат, титуле сликарских мајстора понеће уметници чија дела чекају суд неког од данашњих или будућих историчара уметности: архиђакон Лукијан Бабић, протосинђел Никодим Бркић, Наум Андрић, Богдан Маљугић. Слободан Павловић, Гавро Бошковић и Иринеј Ћирић - који је, поред дара за уметност, показао и друге одлике - постао је епископ.
Тренутно, за данашње генерације, ови врсни уметници су непознати. О томе, с тугом - мислећи на Рафаила Момчиловића, пише академик Дејан Медаковић:
"У српској, па и у европској уметности, тешко је пронаћи трагичнију људску и уметничку судбину од оне која се обрушила на архимандрита и сликара Рафаила Момчиловића. Најпре је његово уметничко дело неправедно потцењено и заборављено, а тај нерасудни немар докрајчила је и његова мученичка смрт у бестијалном вихору геноцидне државе 1941. године (Хрватске)".
У првој половини двадесетог столећа, у Србији и Црној Гори, али и на ослобођеним српским земљама после балканских и Првог светског рата, ничу нови православни храмови. Следила је потреба за живописима и иконописцима. Изазову нису одолели ни сликари највеће славе и искуства. У православне богомоље, с палетом и бојама, улазе и тадашњи уметнички великани: Урош Предић, Паја Јовановић, Севан Алексић, Марко Мурат, Јован Бијелић, Миленко Ђурић, Пјер Крижанић и други. А после Октобарске револуције, у српским црквама и манастирима, своје умеће сликарско показаће руски прогнаници: Иван Дикиј, Николај Богдановић, Борис Шаполов... Они ће, под надзором, Сергеја Смирнова, украсити задужбину Карађорђевићима на Опленцу, строго поштујући стил српског фреско сликарства.
Рафаило Момчиловић не заостаје. Својим почетничким радовима у Капели Водице манастира у Бођанима, опробао се у сликању икона и фресака. Споменимо само његову слику Свете Петке у Бођанима. То је успело уметничко дело. Икону исте светице ће Момчиловић урадити касније (1925), кад сликарски стаса, у цркви Ружица на Калемегдану. Овде ће то учинити још успешније, тако ће Света Петка са ове иконе зрачити и побожношћу и женском лепотом, какву није лако срести ни на сликама где је лепота била једини мотив уметника. Момчиловић ће урадити прелепе иконостасе и у цркви Рођења пресвете Богородице у Великој Крсни (1908-1910), у цркви Светог Вознесења Господњег у Ковиљу (1908-1910), у споменутој београдској светој Ружици, у Гробљанској капели манастира Шишатовац (1933). Верује се да је икона Богородице у манастиру Раковици његово дело, поред десетина икона, које су расуте као приватно власништво.
"Цариградски гласник" је у броју 14,1898. објавио да је јерођакон Рафаило Момчиловић "Израдио потпуно уметнички" слику Митрополита Инокентија и подвлачи да је управник сликарске школе одобрио да се она изложи. Овако ласкава оцена за сликара почетника говори све. Зато није ни чудо што је сликар Момчиловић, на свом сликарском почетку. био примљен на двор краља Александра Обреновића, ради израде портрета чланова Краљеве породице. Следећа династија Карађорђевић није замерала Момчиловићу што је био дворски сликар супарничке династије. У питању је било уважавање врсног уметника, па је позван да портретише и краља Александра Карађорђевића са породицом. Момчиловић је то урадио 1933. године и на тој слици се, на лицу краљевића Томислава, препознају црте родоначелника династије Карађорђа. Године 1937, Момчиловић ће урадити портрет престолонаследника Петра II. Следе портрети великодостојника Српске православне цркве: Платона Мишкова, Стевана Иликића, владике Бачког Митрофана Шевића, епископа Иринеја Ћирића и патријарха Ђорђа Бранковића и Гаврила Дожића, поред портрета више или мање познатих личности тог доба.
Момчиловић је сликао пејзаже, углавном детаље из природе Бачке и Срема, али и крајолике из других српских покрајина. У загребачком "Савременику" је ликовни критичар Д. Плавшић записао: "Јеромонах Рафаило Момчиловић има три крајобраза (Вратна у Крајини, Водопад и Рано пролеће), који су врло добро сликани, тек што имаду неки биљег аутодидакта, али одају више топлине него много веће рађе у том дјелу". Момчиловић је излагао у Сомбору, Загребу, Београду и Новом Саду, у времену од 1908. до 1936. године. О сликама Р. Момчиловића (1928) у Новим Водицама пише Тодор Манојловић: "Г. Рафаило Момчиловић показује се са сликама "Манастир Шишатовац" и "Кишно време" као пејзажиста од деликатне, трепереће осећајности".
Рафаило Момчиловић је био уважени члан цењеног Друштва српских уметника "Лада" у Београду, које је тако често одржавало пројугословенске сликарске изложбе пре и после рата. Он је и академски сликар. Године 1935. постаје сабрат манастира Шишатовца, а 1938. је његов настојатељ. Момчиловић је заслужио да руководи овим манастиром, расадником српске писмености и културе, у којем је службовао и Лукијан Мушицки -један од учитеља Вука Стефановића Караџића.
Преподобност монаха Момчиловића и његово сликарство, можда стварно помоћу Божје промисли, није умилостивило хрватске војнике 1941. године. Уморили су Рафаила Момчиловића, као што су то учинили и са другим великим српским сликарем Савом Шумановићем. Острашћеност за убијањем код хрватских војника разумљива је кад се прочитају реченице професора психологије Миле Алечковић Николић, просвећене појави масовне помаме за злочинима: " Што је психолошки идентитет особе (или колективне особе) тањи, њена агресивност је јача. Та чињеница демистификује зверства Хрвата над Србима у Другом светском рату".
Два сведочанства обавештавају о стравичним мукама смерног Рафаила Момчиловића. Оба су из логора за истребљење Срба, Јевреја и Цигана у Славноској Пожеги. Рафаило Момчиловић је вођен на челу колоне Срба. Понижаван је и тучен. Чупали су му браду и бркове, поломили ребра и лобању и извадили једно око. Сведоци различито говоре само о месту смрти. Један вели да је издахнуо у Славонској Пожеги, а други да је, неким чудом, пребачен у једну београдску болницу, где је окончао у мукама.
Хрватски војници се нису обазирали на то што је сликар Момчиловић (1908) имао изложбу у Загребу, којом је манифестована култура Јужних Словена, у коју су се Хрвати, тада, клели,

ХРВАТСКА У ОЧИМА СВОЈИХ САВЕЗНИКА

КЛЕТВА СТАРЦА ВУКАШИНА –
ХРВАТСКУ СТАВИТИ ПОД КОНТРОЛУ

Док су се и хрватски савезници Немци, као и раније Аустријанци, ужасавали над хрватским зверствима, а Американци сматрали да Хрватску треба ставити под међународну контролу, хрватског усташу је највише избезумио мир старог Србина Вукашина из Клепаца који му је рекао: "Ради ти, дијете, свој иосао!"
Официр немачке војне обавештајне службе (АБВЕР) сачинио је службену белешку бр. стр. пов. 6810/44 од 22. августа 1944. о реферисању команданта Југоистока генерал-фелдмаршала барона Фон Вајкса Адолфу Хитлеру. Хитлер се задржао са Фон Вајксом од 17.45 до 20.00 часова.
Кад је било речи о државном уређењу Балкана, Хитлер је извео следећи закључак:
"На Балкану треба, у суштини, решити хрватско, српско и бугарско питање. У вези са тим, ја бих утврдио следеће. Хрвати немају никакву представу о државности и неће је никад ни моћи имати. Онај ко је петсто година био без ње, не може се никад ни развити у државу. Касније једном, доћи ћемо на то да Хрватску инкорпорирамо у Рајх, или да из ње направимо протекторат Немачке. Данас можемо у најмању руку - а то у супротности према осталим балканским народима - само привидно ићи заједно са садашњом хрватском владом".
Следе Хитлерове речи о Бугарима и Србима, што није предмет овог приказа.
Немачки генерал Глезе фон Хорстенау био је ватрени поборник идеје да се расформира накарадна хрватска држава. Део његових настојања записао је Улрих фон Хасел. Занимљив је и овај Хорстенауов демарш у Загребу, који је записао Улрих.
"Глезе фон Хорстенау је хрватског маршала Кватерника, у најоштријој форми, позвао на одговорност за, сасвим неучувена, зверства Хрвата над 1.800.000 Срба и, што још више вреди, о томе поднео извештај. Хорстенау је Кватернику рекао да је нажалост, много шта доживео, али ништа што би се могло мерити са неделима Хрвата".
Овако су мислили о хрватској држави Немци, који су је створили. Истоветне закључке о Хрватској, имали су и западни државници. Они су често расправљали о хрватским злочинима над Србима, па су то ставили и на дневни ред састанка делегација Велике Британије и Сједињених Америчких Држава у Вашингтону, у марту 1943.
Мада је до завршетка рата остало још више од две године, учесници овог састанка су занемели због покоља хрватске војске над Србима, Јеврејима и Циганима. Председник Америке Френклин Делано Рузвелт је био видно потресен и запрепашћен прегледавши приложену документацију о страдњу стотина хиљада српских, јеврејских и циганских цивила, укључујући и децу најмлађег узраста.
Према записнику са овог састанка, који је саставио Хер Хопкинс, човек пуног Рузвелтовог поверења, Рузвелт је рекао да нема другог народа у Европи према којем би требало предузети тако оштре мере као према Хрватима. Хрвате је назвао "незрелим народом", истичући да би их требало ставити под међународно туторство после рата.
Много пре Другог светског рата, аустријске власти су истоветно оцениле хрватске државотворце. Хрвати су успели да укину српску аутономију у Аустрији између 1654. и 1670, тако што су од аустријског цара добили одобрење да се српски крајеви потчине власти Сабора у Загребу. У овом периоду, иако су имали само локалну власт, Хрвати су Србе католичили, прогонили и одузимали им имовину.
Због овакве ситуације, Царско ратно веће у Грацу је тражило од Двора да се управа над српским крајевима Славоније и Војне крајине одузме од Хрвата и врати Србима. Царско ратно веће у Грацу је овај предлог образложило следећим речима: "Јер су Хрвати лакоумни, немирни и непостојани".
Цар је прихватио предлог и хрватски локални органи никад више нису имали власт над Србима у оквиру Аустрије и Аустро-Угарске.
Логораш из Јасеновца, др Неђо Зец, је записао исповест хрватског војника Жиле Фригановића и та нам исповест говори да су били у праву, што се тиче хрватских државотвораца, и аустријски цар, и амерички председник, и немачки канцелар. Ево записао др Неђе Зеца:
" Знаш ли ти, докторе, да те, сад, могу заклати као бравче и да никоме не одговарам, за то? Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо? Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И, ако ико ишта сазна од нашег разговора, знаш шта те чека! "
Жиле Фригановић је наставио:
"А ја, ја више не могу да поднесем ове муке. Више ми не помаже ни клање (људи), ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Увртио ми се овдје у главу, па никако да га се ослободим. Јест, онај стари ми се увртио у главу, па никако да нађем мира. Ти си, докторе, стари логораш. Ти знаш ко сам ја. Ето, ја,Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољства доживео у том клању, ето, тај Жиле сада је постао последња рупа, због, тамо, некаквог старог, смрдљивог, сељачине Вукашина из Клепаца.
Ти се сећаш, докторе, кад је у августу био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око три хиљаде Срба у Градину на клање. Тад смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили ко ће, те ноћи, заклати највише логораша.
Отпочело је клање. И ја сам, већ посље једног сата, по броју закланих, био далеко измакао. Обузео ме је, те вечери, неки необичан занос. Чинило ми се као да сам на деветом небу; никад у животу нисам осјетио такво блаженство и већ посље неколико сати заклао сам 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300 или 400.
И тад, док сам био у највећем заносу, случајно, бацио сам поглед у страну и ту сам угледао једног постаријег сељака, који, с неким несхватљивим миром, стоји и гледа, како ја кољем жртве и како се оне, у највећим мукама, претурају. Тај ме његов поглед, некако, пресјекао. Учинило ми се као да сам се из оног највећег заноса, наједном, скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и сазнао да су му сви у кући побијени, а он дотјеран у логор.
Све је то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао, него сва стравична кукњава око нас. Наредио сам му да викне "Живио Павелић", па ако то не каже, осјећу му уво. Шутио је. Откинуо сам му уво. Шутио је. Откинуо сам му и друго уво. Шутио је као заливен. Откинуо сам му нос. Запријетио сам да ћу му ножем, извадити срце.
Он ме је погледао и, уперивши поглед, некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио: 'Ради ти, дјете, свој посао!' Његова посљедња ријеч ме избезумила. Скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногом га гурнуо у јаму.
Али је тада у мени нешто препукло и нисам могао више да кољем. Перо Брзица је побједио јер је заклао 1.350 људи и ја сам му, без ријечи, платио опкладу".
Хиљаде сличних хрватских злочина над Србима, Јеврејима и Циганима имао је у виду Хитлеров пуномоћник за Југоисток др Херман Нојбахер, па је у својој књизи "Специјални задатак на Југоистоку, 1940-1945" (Гетинген, 1956) покушао да открије тајну хрватског геноцида над Србима:
" После распада српско-централистички вођене Југославије, букнуо је хрватски ратни поход освете и уништавања православног Српства, што спада у најсвирепије акције масовних убистава целе светске историје; тоје била, балканска освета према омрзнутом Балкану".
Нојбахер је прозрео да је у питању хрватски балкански комплекс ниже вредности и тај му закључак, сигурно је, не може нико оспорити. Ми бисмо могли додати да то "бежање" Хрвата с Балкана у друге делове Европе није прво хрватско "бекство" и прво хрватско преобраћање. Већина њих је, пре, из православља преобраћена у католичанство, па из српства у хрватство. Овакве пометње у свести једног народа морале су довести до изопачености, какву описује др Неђо Зец, али и многи други сведоци.
Колико се у Хрватској желе удаљити од својих корена и с Балкана, види се по реакцијама хрватског председника, који не пропусти прилику а да не зајауче на добронамерне савете западних државника да Хрватска прихвати регионалну сарадњу са балканским државама.

ПРИМЕРИ РАСНЕ ДИСКРИМИНАЦИЈЕ СРБА
ВЛАСИ ДАЉЕ ОД БИШЋА!

Западноевропљани су се, почевши светска освајања - захваљујући надмоћности свог ватреног оружја, понашали према људима других континената као припадницима нижих бића. Они нису трпели друкчију боју коже од своје, друкчији језик. друкчију религију. Домороце су или истребљивали, или претварали у робове. Силом су им наметали свој начин живота и своју религију.
Оваквог односа нису били поштеђени ни припадници словенских народа и народи православне вере у Европи. Срби, који су им били први словенски суседи. искусили су окрутност "цивилизованих" Западно-европљана, који су, поред осталог, радије помагали турску власт, него противтурске ослободилачке ратове Срба на Балкану. Зазирали су од српских држава и православне српске религије. Да би онемогућили српску државотворност и православље, европске државе су све улагале у хрватски етнички елемент, са католичком религијом, супротстављајући их српској самобитности.
Тако је однегована хрватска маса, кроз векове, била Србима оно што је народима Америке, Африке и Азије била колонијална европска војска. У оба случаја, католичко свештенство је предводило ова верска и расистичка освајања.

Тужба против Срба
Геноциду над Србима у два светска рата и овом последњем, од 1991. до 1995, претходили су векови припрема европских земаља, уз приљежан рад Католичке цркве и благослов поглавара у Взтикану. Слику тих дуготрајних припрема можемо стећи ако читамо старе хронике, државна и црквена документа. Један од тих докумената је изузетно јасан и њега је унео у своју књигу: Православна Далмација, Београд, "Сфаирос", 1989, Никодим Милаш.
Реч је о Огледалу истине задарског католичког архибискупа Змајевића, који је, иначе, пореклом Србин из Црне Горе. Архибискуп Змајевић, да би од млетачке владе испословао наредбе против Срба и Српске православне цркве, послао је 1721. године следећу расправу у Млетке:
"Данашњи Срби, то су стари Србљи и Серви, који пребјегавши из Азијатске Сарматије, били су примљени, као слуге државе, од цара Ираклија, у онај међуземни дио Илирије, који је послије добио име Србија. Народ суров и дивљи, али без ичега племенитога и поноснога, прешао је из мрака у јеванђелску светлост за вријеме цара Василија Македонца, измјенивши, тако, мрачни свој ропски постанак и препродавши се и крштењем и вјером у Христа. Био је католик и римски у прва своја сретна времена; али кад је, при мијенама источнога царства, постао од слуге господар, показао је лабавост своју у вјери, и постао је колико невјеран цару, толико и издајник вјере. Свагда слаб, те здружен час с Грцима, час опет са Латинима, увијек шарен и увијек несталан, најпослије је успио основати патријаршеску катедру у држави, да би тијем још више државу окаљао.
И збиља, увијек је у српском клеру владало незнање, плодни извор црних димова, који би хтјели помрачити лијепи сјај цркве Божије. Никад није Србија имала ни школа, ни науке, ни књига, осим оних које служе за црквене службе. Лишена, услијед тога, свјетлости, лако је пала у таму нити је могла Грчка да ју из таме подигне, јер није могао разумјевати грчку науку, ко не познаје другог језика, осим илирског. Отровна наука нехришћанска (албигеза) протерана из Француске, а склоњена у Србији, показује свој велики отров и данас међу Србима, јер, као што их је она једанпут ранила, то је морао остати траг те ране, да се покажу још и данас богаљи...
Али, ако је српска вјера гора од анабаптиста једнака донатистима и друг иконокласта, и гора од свију других јеретика, који су лајали против нама, она је, такођер, друг и оригениста, јер она пориче вјерност мука у паклу у корист распутности и уједно Епикурове школе; јер њихови свештеници продају тај еспап, који им доноси знатну добит...
Него, ту има и велико лукавство, и тијем страшније, јер је оно проникнуто страшћу против латинског богослужења. Лукавство је било, свагда, први биљег сваке схизме, али нигдје се оно није показало толико страшно на штету вјере Католичке цркве, као у Србији".

Забрањен приступ Србима
Ово је само део тужбе католичког првака против српског народа и Српске цркве. Можемо замислити колико их је било у протеклих хиљаду година, или, боље је рећи, "тијеком тисућуљетне хрватске културе".
Све те тужбе и сва та недела према Србима достигла су своју круну у Другом светском рату, кад је хрватска државна свест проузроковала општи геноцид над Србима. Уз физичко истребљење Срба, било је обавезно да се у Независној Држави Хрватској покаже да су Срби нижа врста људи, чиме је, у најружнијем обличју, примењен онај нељудски однос према човеку, какав су упражњавали Западноевропљани у својим колонијама, рецимо у Јужној Африци, у време власти апартхејда.
Хрватске вође су о томе оставиле писмена сведочанства, толико бројна да се наказност хрватске државе, пред историјом, не може сакрити. Довољан је један документ, да би смо имали целокупну слику о "еуропској " цивилизацији и њеним поборницима у Хрватској. У питању је документ из музеја у Бихаћу, који је објављен у књизи Бранка Бокана:
"Геноцид над Србима Босанске Крајине. 1941-45'', Београд, "Европско слово",1996:
"Велики жупан Велике жупе Крбаве и Псата,
Проглас!
У сврху сачувања хрватског народног значаја града Бишћа (Бихаћа) и његове ближе околине, те у сврху трајног осигурања истог значаја
Забрањујем
свим Власима тзв. Србима сваки приступ и задржавање у граду Бишћу и његовој околини, до удаљености до петнаест километара.
Власи моћи ће доћи у Бишће само и једино на позив власти и то уз предочење позива. Према томе, неће смјети долазити ни на недјељне ни на годишње сајмове у Бишће и његову околину.
У случају позива по властима, моћи ће се Власи да здрже у Бишћу и његовој околини само тако дуго, колико је потребно да сврше посао, ради којег их власт позива и само на мјесту гдје су властима, ради редовног посла, потребни. Свако друго понашање, тј. задржавање дуже него је властима потребно, бит ће строго кажњено.
Редарствени органи, као и сви органи јавне сигурности, пазити ће да се ова одредба строго извршава.
У Бишћу, 20. липња 1941. године, Велики жупан Велике жупе Крбаве и Псата, Љубомир Кватерник, власторучно".

МОНСТРУОЗНИ ПЛАН ИСТРЕБЉЕЊА СВИХ СРБА

За наше (и светске) неверне Томе, ево још једног историјског сведочанства да монструозно ликвидирање Срба, хрватска држава није планирала само од Купе до Дрине, него и преко Дрине до Тимока и Нишаве.
Послужићемо се књигом проф. Смиље Аврамов: "Геноцид у Југославији у светлости међународног права", Београд, 1992, стр. 376:
"За Павелића је физичко уништавање Срба било примарно, и тек када су искрсле тешкоће, дошао је на идеју о исељавању. Није се, међутим, радило само о исељавању Срба са подручја Независне Државе Хрватске - усташка политика ишла је много даље.
Министар вањских послова НДХ др Младен Лорковић, у допису дипломатским представницима НДХ, 1942, истакаоје, поред осталог, и следеће:
"Хрватска држава не може постојати ако у њој живи 1.800.000 Срба и ако ми за леђима имадемо снажну српску државу, која би, увијек, засизала у наша подручја и представљала вјечну опасност за нас.
Оба та питања била би немогуће ријешити у нормалним временима, у којима би се морало поступати законито и водити рачуна о грађанским обзирима. Стога је срећа за нас што је до успоставе НДХ дошло у оваквим временима, јер само сада можемо ријешити тај проблем. Ми, стога, настојимо да нестане Срба из наших земаља и у том правцу је већ много учињено. Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре; 60 километара дуго и готово исто толико широко подручје било је настањено искључиво Србима; данас је празно згариште. А сад, прелазимо на Грмеч и тамо ће, у току грађанског рата, бити ријешено најболније питање, а хрватске земље очишћене.
Но, ми мислимо на питање српске државе преко Дрине. Ни то не може остати!
Одлучено је да ће, након побједе, Срби бити исељени у Сибирију! "

УСТАШЕ ХАРАЈУ СРБИЈОМ

Многи Срби данас (да их не идентификујемо) верују (да не трагамо због чега и ради чега) да је хрватска држава планирала и спроводила геноцид само над прекодринским Србима. Међутим, с обзиром на апетите хрватских државотвораца, који подразумевају хрватску доминацију на Балкану, Хрватима сметају сви Срби, без обзира с које стране Дрине и Дунава живе. Јер, да српски народ није многобројнији и државотворнији од хрватског, Хрвати не би тако немилосрдно уништавали прекодринске Србе. О томе нам сведоче догађаји из Другог светског рата. Поред масовних и страховитих злочина над Србима у Срему, хрватска фашистичка држава их је спроводила и у Београду и у осталим деловима Шумадије, па и у Рашкој.
Ево, шта о томе бележи, на основу италијанских докумената, проф. Смиља Аврамов у књизи Геноцид у Југославији у светлу међународног права, Београд, "Политика", 1992, на страни 342:
"Убијање Јевреја и Рома, вршено је у оквиру планиране нацистиче политике; истребљење Срба био је оригинални подухват (хрватског) усташтва. Као додатној мери истребљења, усташе су прибегавале слању својих људи у Србију, посебно у Београд и околину, у циљу извођења саботажа, због којих су Немци вршили одмазду над србијанским живљем. Ова акција спровођена је, најчешће, преко Хрватског клуба у Београду, на Теразијама бр. 12/2, али на тој вези били су и др Матија Пјетлић, жупник римокатоличке цркве у Београду, у Крунској улици и гвардијан фрањевачког манастира у Зајечару. Усташки терористи били су снабдевени дипломатским пасошима Независне Државе Хрватске, а понекад су долазили наоружани и у униформама немачких официра. Упадали су у станове тачно означених личности, одводили их и ликвидирали, без трага. Септембра 1941. године, убијена су у Лајковцу двојица усташа, која су била снабдевена лажним легитимацијама четничке организације Косте Пећанца. Двадесет шестог новембра 1941, ухваћене су и убијене усташе Марко Марић и Јурај Туфрчић, када су покушале с диверзијом.
15. јануара 1942. године, у околини Обреновца, откривене су усташе Петар Шкртић и Иван Гарго. Преобучене у четничке и немачке униформе, усташе су се пребацивале преко Дрине код Бајине Баште и Вишеграда и продирале до Бање Ковиљаче, како то бележе немачка документа".

ПРИМЕРИ ХРВАТСКОГ РАСИЗМА
КРИСТАЛНА НОЋ У ЗАГРЕБУ

Одувек су за Хрвате највећи непријатељи били припадници "влашког накота" и "грчко-источњачке вере"
Последњих векова, нема сумње, највећа зла над људима, нацијама и расама учињена су од стране западноевропских држава. Осврћући се на једно од тих зала (геноцид над милионима домородаца америчког континента), Роналд Рајт, у књизи Отети континенти (Београд, Центар за геополитику, 1995), на страни 337, једноставно поручује шта треба да предузме западноевропска хришћанска цивилизација, да би се бар делимично искупила:
"Прошлост се не може променити, али се, свакако, може утицати на оно што из прошлости проистиче. Нови становници Америке никад неће ухватити корена, док се не суоче с оним што је скривено иза њихових митова и док се не искупе пред онима који су преживели петовековни холокауст. Своје искупљење би могли да започну признањем свега што су учинили... Могли би да почну тако што би предавали другу страну своје историје - ону мрачну - у својим школама".
Данашње хрватске генерације би морале да преузму, у целини, ову поруку Роналда Рајта и да започну искупљење за свој геноцид и геноцид својих предака над српским народом. Мноштво докумената показује да тај геноцид над Србима није био само пратилац ратних вртлога и друштвених поремећаја, него да је припреман у миру, а да је често оствариван у време највећег друштвеног склада. Хрватске провале беса, с расистичком помамом против Срба, бележене су и у најспокојнијим временима, под влашћу Аустрије. А како знамо, Аустрија је важила за високо уређену правну државу.

Погром
Ако узмемо за пример само 1902. годину, суочићемо се са сликама стравичног хрватског погрома над Србима у Загребу.
Очевидац ових догађаја Константин Брадаревић забележио је то у краткој хроници, под насловом: "Арнатшлик у Загребу 1902. године" ("Catena Mundi", Београд, Матица исељеника Србије и "Ибарске новости" - Краљево, 1992 - приређивач Предраг Р. Драгић Кијук):
"Хајка против Срба није нова у Хрватској, Славонији и Далмацији. Годинама већ она траје, и из године у годину све је оштрија, све је отворенија бивала. У школама хрватским, непрестано се поучавало о "великој јединственој Хрватској". У народу хрватском, проповедао је језуитизам то исто. И увек се износило како је "влашки накот", или "грчко-источњачки одрод", највећи непријатељ томе. Та наука је већ ухватила дубока корена у хрватској омладини, па и у хрватском народу.
А сад да пређем на опис оних јадних и дивљих догађаја у Загребу.
На бродској станици, већ сам чуо да у Загребу доиста страшно изгледа; да су Власи добили добру лекцију и "кад се не буду научили памети, добиће још". Влахе ће и по другим местима научити памети. И у Броду је већ отпочело, јер су још у среду на ноћ биле мале демонстрације. Тамошњи српски новчани завод, кућу др Николе Ђурђевића и кућу једног Србина трговца (заборавих му име), замазали су ђубретом и мастилом. Но, то је, како рекоше (Хрвати), само почетак.
У Загреб сам стигао у петак, нешто пре 7 сати ујутру. Свратио сам у радњу Петра Николића (јер ми беше најближе хотелу). Пред радњом већ видех слику вандализма. Оне тешке гвоздене ролетне, које не хтедоше да попусте обесним ударцима подивљале масе, беху све улубљене, а на једном месту и зјао је отвор. Огромна стаклад на излозима беху сва разлупана. Одатле одох до радње Ћукове. И нехотице, човек мора да се запита: зар се све то могло, зар се све то смело догодити у једној "просвећеној уставној земљи"? Са таквим мислима одох у "Србобран", но, не нађох никога. Улицама пролазе, сваких четврт сата, 20-25 војника. Труба је трубила, а добош добовао. То ме је опомињало да је над Загребом и загребачким срезом проглашен преки суд. Грађанство се позива да не пазари код Срба трговаца; Срби се називају " византинцима " и објављује се да грчка вера није никаква вера. Један очевидац је послао "Застави" гнусан и жалостан опис призора, па неће бити на одмет да га изнесем:
"Седео сам пред Великом кафаном у киоску и нисам ни слутио шта ће се догодити. Ту, у киоску, беше на изгледу врло отменог света, а међу њима много женских. Кад су, преко пута, почели да разбијају сикирама српске дућане, сви "отмени" гости у рукавицама и лакованим ципелама, па и женскиње, скочише од узбуђења на столове да боље виде (колико се у оном мраку могло видети). И кад се од времена на време зачуо прасак, из кога се могло закључити да су разорена дућанска врата, онда су они "отмени" (мушки и женски) у киоску почели да тапшу и вичу:
"Живели". А док је трајало рушење дућана, певаху, из гласа, песму Лепа наша домовина.
У кафани, испричах шта видех. Видех разлупане, а делом и опустошене ове радње: Марковића (Илица), Поповића (на Прилазу), Мирковића (у Другој улици), Поповићке (Јелачићев трг), Дучића (Влашка улица), Јовичића (у згради Српске банке), Живковића и друге (Иличин трг), па Петра Николића, Ћука, Орушића, Лазића, Мите Стојковића и других. Споменух српску цркву, школу, Српску банку, па и све српске станове редом. Описаћу то касније.
Полиција и војска су се непојмљиво држале. Кад је поједини полицај мало енергичније хето да поступи, други полицај би му довикнуо: "Не тако, знаш шта нам је казао сенатор! "
Посред бела дана, руља пљачка дућане Марковића и Ћука, војска пролази и гледа, а руља је поздравља узвицима: "Живела хрватска војска' " Управо, на догледу војске, обесна руља мрцвари старог Витаса, пљачка му стан, а факинажа скида своје подерано одело и облачи поробљено одело Витасово! И самог њега, полумртвог, краде.узимајући му златан сат и новац. .
Четири пуна дана руши се, роби и пали, а војска не чини употребу оружја. О полицији није вредно скоро ни говорити. Она је била забављена да "чува" банов двор и кућу градског начелника!

...О СРПСКИМ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА
"САВА ТЕКЕЛИЈА И СРПСКА МИСАО"

Двотомно дело проф. Вере Милосављевић, издавач ИПА "Мирослав", Београд, 1998, тел: 778-939.
Проф. Вера Милосављевић је, пребирајући по текстовима о Сави Текелији, установила да су "приметна оспоравања рада Саве Текелије; његовим делима се (упознаје нас ауторка) ускраћује значај, а за његове наслове се траже други аутори, укључујући и Биографију Петра Текелије, истакнутог генерала руске војске, иначе, Савиног стрица". (51/1)
Овај осврт аутора упућује на закључак да је дело Саве Текелије представљано по вољи држава или покрета у српском окружењу, расположених на сталну антисрпску делатност. Својој књизи је проф. Вера Милосављевић наменила је и такву улогу, па је то опредељење, до завидне висине, подигло њену научну вредност. То нам даје за право да у овом приказу, првенствено, посветимо пажњу игнорисању укупног мисаоног деловања Саве Текелије, јер је оно имало за последицу прикривеније утирање пута до геноцида над Србима у двадесетом столећу.

Рушење колоса из Арада
С намером да читаоцима представи оно што су многи аутори рекли и писали о Сави Текелији последња два столећа, Вера Милосављевић је, узгредним примедбама, уверљива у оцени да је овај наш политички мислилац, национални прегалац, писац, реформатор језика и добротвор значајнија фигура српске историје, него што је то ико наслућивао. Ненаметљиво нас уверава да је у питању горостас политичке мисли код Срба; онакав какав је Његош у књижевности, а Никола Тесла у електроници. А што нам то није познато, провејава кроз дело професорке Милосављевић, криви су и многи српски интелектуалци, јер су, из неутврђених разлога, ниподаштавали дело овог мисаоног колоса из Арада, племића у четвртом колену. Нажалост, чинили су то, углавном, они који су имали истакнут ауторитет и непорецив утицај на обликовање научних закључака.
У такве спада, свакако, Јован Скерлић, који је 1909.године, пишући о Текелијиној песми Посланица Гају, изоставио стихове о Текелијином оспоравању Људевита Гаја и о наговештају да Гајеви илирци проповедају тако да би " Србље сасвим обманули ". Ово указивање Саве Текелије на далекосежну противсрпску стратегију хрватског илирског покрета, сметало је и Николи Радојчићу, па је, у својим радовима, прећутао постојање Текелијине књиге Описаније живота, у којој су штампани стихови Посланице Гају, иначе, како наводи професорка Милосављевић, "неугодни за многе српске интелектуалце". Тако ће Илија Мамузић у студији Илиризам и Срби (1933) изоставити податак да је Сава Текелија препоручивао илирцима употребу ћирилице.

Да се проф. Вера Милосављевић бавила само оспоравањем научног рада Саве Текелије, више би таквих текстова прикупила, укључујући и оне писане за нашег времена. С обзиром на значај ове појаве, примера ради, помоћи ћемо јој указивањем да се и у делу Божидара Ковачека:
Текелијанумске историје деветнаестог века. Матица српска, Нови Сад, 1998, на 9. страни, налази закључак да Текелија није био у праву кад је тврдио да су предримски становници Румуније, Дачани, једно од словенских племена. Ковачек то оспорава Сави Текелији и поред тога што су о Дачанима као Словенима већ писали наши савременици: Јован И. Деретић, проф. Реља Новаковић, др. Олга Луковић-Пјановић, а у прошлом столећу: Шафарик, Сипријан Робер и многи други, укључујући и Константина Јиречека. Мада је Јиречек у својој Историји Срба следио немачку догму о досељавању Словена у Подунавље и на Балкан тек у 6. и 7. столећу, ипак му се омакла мисао "да је Влашка постојбина Срба". Наравно, СаваТекелијаје пре свих написао књигу да су Дачани Словени, али Ковачек то одбацује, овако:
"Текелија се бавио, не баш успешно, научним пословима. У "Новинама сербским" 1819, излаже своје мишење о пореклу Румуна. То га је увукло у полемику са румунским интелектуалцима. Објавиће о овоме књигу на немачком 1823, па допуњено издање 1827, на немачком и румунском, али битка започета са погрешних научних позиција, била је унапред изгубљена".
Однос српских интелектуалаца према Сави Текелији као да је преписан у Загребу. Хрвати ће почети с кривотворењем порука из његових дела. У Даници илирској (1840) изоставили су половину стихова песме Посланица Гају, уприличивши, тиме, утисак да је учени и надалеко познати Сава Текелија присталица Људевита Гаја. (54/1)

Вера Милосављевић примећује да су српски истраживачи, оваквим поступком, нанели огромну штету својој нацији, јер су из образовног програма искључили историјско и политичко наслеђе српске науке осамнаестог столећа, на којем се учио Сава Текелија. Професорка Милосављевић наводи успоне политичке мисли Срба у осамнаестом столећу, а као бисер и чињеницу да је Димитрије Чарнојевић, синовац патријарха Арсенија, стекао славу беседама о Србима и истицањем да су Срби, за цивилизацију, значајнији од Немаца и Мађара. Износио је и оно што ће касније научно утврдити Шафарик, Сипријан Робер и други - да су Срби прастановници Мађарске. Ове беседе су штампане 1759. године. Слично је деловао и Мојсије Рашковић, па је и он своје беседе о Србима штампао 1768. године. (Кад је реч о беседама, треба да знамо да су се оне неговале код Срба и у деветнаестом столећу и да су биле популарне и код текелијанаца. Међутим, и код њих срећемо несмотреност према српском наслеђу. Један од њих, песник Лаза Костић записаће да су их Срби преузели од Чеха, а у Костићево казивање повероваће Божидар Ковачек, па ће у споменутој књизи записати: "Костићево сведочење да су се беседе појавиле код нас неколико година раније, указује на вероватноћу да је прва беседа код Срба била она светосавска 1861. године, кад је бриљантне речи о Светом Сави и Сави Текелији изрекао текелијанац Коста Руварац, за којим ће се толико туге излити и у Текелијануму и у целом српском народу").

С обзиром да су данас многа дела и писани трагови о досезима Срба у областима друштвених наука и књижевности из овог и ранијих столећа изгубљена, неистражена или заташкана, сигурно је да су у деветнаестом столећу, многа од њих, била доступна Сави Текелији и да су му помогла да уобличи своју политичку мисао и да проникне у суштину завере против Срба, о којој ће, нажалост, српске генерације друге половине деветнаестог и прве половине двадесетог столећа изгубити сваку представу. Како само савремено звуче његова упозорења да се Србима упорно, од стране аустријских и мађарских власти и хрватских првака, намећу географска имена: Славонци, Србијанци, Банаћани, Македонци, Црногорци, Босанци, Херцеговци, Сремци, Далматинци... или она везана за стару историју: Илири, Трачани, Раци, Рашани... Уверавао је да ће разноликим именима бити расточено национално ткиво и свесрдно се залагао да се Србима означавају сви саплеменици, па и они који под именом Влаха користе аустријске привилегија и они који, ради каријере, остављају православље и прелазе у католичку религију. Зато је предлагао само једно име за свој народ: Срби. (129-132)1

pogledaj ovu nazalost zakljucanu temu
http://forum.krstarica.com/threads/245197

Овакав став Саве Текелије према српском народу није одговарао ни времену после Другог светског рата. Вера Милосављевић то запажа и објашњава на примеру сакривања Текелијиног рада: "Расправа о Србима ":
"Мита Костић је својим чланком из 1959. године гурнуо, Расправу о Србима, назад - у анонимност... И, бар за једно три деценије, један од најлепших и најранијих нововековних текстова о српском националном бићу потонуо је у мраку антисрпске политике..."-
Мита Костић је, уз овај текст - сходно правилима антисрпског (социјалистичког) времена, Текелију етикетирао као мађарофила. (36/1)
Нема шта, непријатељ је (на које све начине?) у антисрпској делатности имао највеће помагаче међу најумнијим Србима. Вера Милосављевић то доказује и на књижевној анализи Јована Скерлића Текелијских радова. Тако се види да ниједна област делатности Саве Текелије није била поштеђена омаловажавања у српској интелектуалној средини:
"Свакако, аутобиографија Саве Текелије биће од вредности за историју нашег народног живота при крају осамнаестог и у првој половини деветнаестог века, ту ће се наћи занимљивих ствари о српским саборима и мађарским диетама, о животу српских исељеника у Русији, о меморандуму Текелијином Наполеону Првом за оснивање, Илирске краљевине - обећава нам се да ћемо све то имати приређено, (са што више пијетета према стилу и језику његову) - али да ли то спада у књижевност, да ли има што више од голог историјског интереса, да ли нема пречих ствари за издавање?"

Има право Вера Милосављевић што упућује на рушилачки утицај Јована Скерлића:
"Скерлићеви следбеници су још ригорознији у схватању шта је то 'права књижевност' и сасвим су пренебегли Текелију као писца, а помињали су га, првенствено, по његовом 'књижевном гесту', односно по његовим задужбинама, по његовим неоствареним политичким амбицијама и називали га, не сасвим без ироније, 'несуђени кнез Србије'. (66/1)
Наравно, после обавезујуће оцене водећег српског књижевног критичара, није било потребе да држава, присилом, уклања дела Саве Текелије и онемогућава њихов утицај на образовање нових покољења. Сходно овој ситуацији, Вера Милосављевић закључује:
"С обзиром на разноврсност својих књига и списа, Сава Текелија заслуживао би пажњу не само књижевних критичара и историчара него и истраживача политичке и културне историје, теорије и историје политике, права, педагогије, етике, историје идеја. Ни уједној од ових области српске науке, колико знам, Текелија није довољно обрађиван, а понегде није ни помињан".

Вера Милосављевић открива бездан с одбаченим делима Саве Текелије; указујући да их, зато, нема у историјама књижевности, лексиконима, енциклопедијама и другим приручницима. Тако, у Поменику Милана Ђ. Милићевића (1888) није наведено да је Сава Текелија ишта написао или објавио и поред тога што је о њему, овде, написан један од најлепших текстова. А у Поменику је представљен Савин савременик, писац скромнијих радова, Димитрије Тирол са двадесет библиографских јединица. У "Књижевном лексикону" Матице Српске (1972), Сава Текелија није ни споменут. Нема га, као писца, ни у "Енциклопедији Југославије" (1955. и 1980), а на исти начин га је третирала и "Народна Енциклопедија српско-хрватско-словеначка" (1929). Саву Текелију нису спомињали ни: Јован Грчић (1903), Павле Поповић (1918), Тихомир Остојић (1923), Андра Гавриловић (1927) и Јован Деретић - Марија Митровић (1984). Што се тиче осталих истраживача и академика, Вера Милосављевић примећује да су оскудно писали о књижевном раду Саве Текелије, с тим што је о томе нешто више објавио академик Милорад Павић. (1920/1).