Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Нисам неки експерт за економију, и не претендујем да су моја решења богом-дана. Знам мало више од просека (јер пратим шта се дешава), али не много више. Па ево, усуђујем се рећи шта мислим шта би било неко синтетичко решење.
Стара је мудрост да у кризним временима економија треба да балансира између рецесије и инфлације. Дефицит и раст задужености су јасно на страни инфлације, односно тражње. То што треба да се балансира значи управо то – равнотежни положај клацкалице који не мора бити лапо-лапо.
Међутим, ММФ и сличне неолибералне институције имају шизоидну политику по којој сасвим различита правила треба да важе за богате економије које пуцају и оне сиромашније, или „у развоју“... Шта ако нека привреда која се развија има и лове (Кина, Индија, Бразил), што они кажу „брзоразвијајућа“, срећом нису рекли. А тамо их много и не питају.
То није само политика „двоструких стандарда“ него шизофренија која се и њима обија о главу, али то није тема. Тема је да се ми ослободимо од идеолошких предрасуда и туђих интереса. Прочитах згодну параболу о томе каквог би голмана на голу Црвене Звезде желео тренер Партизана. Зна се – најгорег! Зашто нама „голмане“ стално бирају „тренери“ других клубова?!? Зашто политичари немају снаге да сами изађу пред народ, него доводе ММФ кога схватају како је марксиста схватао религију – као опијум за народ!
А шта би требало урадити, можемо таксативно, где ће се наћи и неки добар поступак актуелне бласти.
Коришћење резерви за развој
Наравно, не треба све користити, девизне резерве су потребне за још најмање две ствари – курс и отплату дугова. Али може се бити експанзивнији, уосталом резерве и служе за случајеве криза и непредвиђених околности. Но, како је до ових резерви уопште дошло? Добар део је ту доспео приватизацијом. Држава се, можда касно, сетила да тај новац може и улагати у преко потребне пројекте, и то је фамозни НИП.
НИП је почео са радом вероватно касно, несистематски и траљаво – у зависности од политичке воље. Сада се ради озбиљније, али колико ће то потрајати? Шта ако следеће године буду опет избори? Системско решење би било национална развојна банка, како се већ предлаже.
Но, и добре идеје могу бити веома лоше реализоване. Рецимо да би почетни капитал те банке био милијарда из девизних резерви. Како би се касније обезбеђивао капитал, а како депозити? Да ли би се издавале обвезнице? Учешће буџета у свему? Треба ли неке пројекте ставити на референдум (рецимо изградњу аутопута до Пожеге су сепаратисти са севера кочили)...
Све су то питања на која треба одговорити, али треба озбиљно радити. Пут од хиљаду миља почиње једним кораком. Консензус да нам више нису потребни нови Алпина и Пор би био добар почетак... Јавни радови су озбиљан посао!
Лимитирање потрошње у јавном сектору
Ово би био део где се балансира како би се спречила инфлација и још већи дефицит. Део тога се ради са изговором ММФ-а (хебига, тешко сад рећи партијским друговима да ће остати кратки), али то је недовољно. Осим ограничења плата на које и сам (тешка срца) пристајем треба и лимитирати број запослених.
Ако се не варам држава упошљава преко пола милиона радника. Од тога су 200.000 чиста бирократија – од општина (месних заједница?) до разноразних агенција тзв. „четврте гране власти“. Увести једногодишњу забрану запошљавања у бирократији. Ако неко иде у пензију или на боловање, даје отказ – одлично, извршиће се прерасподела и вероватно се и сами изненадимо колико је било вишка.
Такође, дуплирају се послови министарстава и „четврте гране“ (у коју ја иначе не верујем, али овде не говоримо о томе). Зашто да исти посао „раде“ министарство и нека агенција? Нешто од та два треба укинути.
Што се тиче јавних предузећа, полиције, здравства, просвете и осталих неопходних служби, ту је доста лимитирати број на постојећи. Уз могућност новог запошљавања за баш неопходне пројекте или нове профиле радних места.
Знам да би ове мере тешко погодиле оне који су са разлогом ушли у политику, но вероватно се већи део њих већ намирио.
Политика курса
Овде углавном подржавам Народну банку. Курс се формира у принципу тржишно, где интервенција иде на то да нема наглих промена, које би окидале психолошке ефекте. Тих ефеката већ има, и медијима би требало скренути пажњу.
За очекивати је да курс отклиза бар до 100 динара за евро, и то би можда био оптимум. Након тога, осим психолошког ефекта, долазимо и до проблема ликвидности, јер људи ће морати да отплаћују све веће рате кредита. То би могло срушити банкарски систем.
Али ако „све буде у реду“, можда буде и нечег позитивног. Курс ће девалвирати за 25 до 30 одсто у периоду август-август, и ако инфлација не буде толика можемо очекивати повољнији извоз, кад криза буде ублажена.
Оно што није добро је то што се курс брани све рестриктивнијим стопама. Зато сам и говорио оно о шизофрености ММФ-а. Ако стопе обарају свуда у свету, што ми да их подижемо?! Тако на силу правимо рецесију. Да ли то можда некоме одговара? Курс треба бранити резервама, и привлачењем улагања ако је могуће. За улагања важи оно што сам већ причао – што више их тражити на Истоку. Но то је требало урадити и пре кризе... Као и много тога другог.
Стара је мудрост да у кризним временима економија треба да балансира између рецесије и инфлације. Дефицит и раст задужености су јасно на страни инфлације, односно тражње. То што треба да се балансира значи управо то – равнотежни положај клацкалице који не мора бити лапо-лапо.
Међутим, ММФ и сличне неолибералне институције имају шизоидну политику по којој сасвим различита правила треба да важе за богате економије које пуцају и оне сиромашније, или „у развоју“... Шта ако нека привреда која се развија има и лове (Кина, Индија, Бразил), што они кажу „брзоразвијајућа“, срећом нису рекли. А тамо их много и не питају.
То није само политика „двоструких стандарда“ него шизофренија која се и њима обија о главу, али то није тема. Тема је да се ми ослободимо од идеолошких предрасуда и туђих интереса. Прочитах згодну параболу о томе каквог би голмана на голу Црвене Звезде желео тренер Партизана. Зна се – најгорег! Зашто нама „голмане“ стално бирају „тренери“ других клубова?!? Зашто политичари немају снаге да сами изађу пред народ, него доводе ММФ кога схватају како је марксиста схватао религију – као опијум за народ!
А шта би требало урадити, можемо таксативно, где ће се наћи и неки добар поступак актуелне бласти.
Коришћење резерви за развој
Наравно, не треба све користити, девизне резерве су потребне за још најмање две ствари – курс и отплату дугова. Али може се бити експанзивнији, уосталом резерве и служе за случајеве криза и непредвиђених околности. Но, како је до ових резерви уопште дошло? Добар део је ту доспео приватизацијом. Држава се, можда касно, сетила да тај новац може и улагати у преко потребне пројекте, и то је фамозни НИП.
НИП је почео са радом вероватно касно, несистематски и траљаво – у зависности од политичке воље. Сада се ради озбиљније, али колико ће то потрајати? Шта ако следеће године буду опет избори? Системско решење би било национална развојна банка, како се већ предлаже.
Но, и добре идеје могу бити веома лоше реализоване. Рецимо да би почетни капитал те банке био милијарда из девизних резерви. Како би се касније обезбеђивао капитал, а како депозити? Да ли би се издавале обвезнице? Учешће буџета у свему? Треба ли неке пројекте ставити на референдум (рецимо изградњу аутопута до Пожеге су сепаратисти са севера кочили)...
Све су то питања на која треба одговорити, али треба озбиљно радити. Пут од хиљаду миља почиње једним кораком. Консензус да нам више нису потребни нови Алпина и Пор би био добар почетак... Јавни радови су озбиљан посао!
Лимитирање потрошње у јавном сектору
Ово би био део где се балансира како би се спречила инфлација и још већи дефицит. Део тога се ради са изговором ММФ-а (хебига, тешко сад рећи партијским друговима да ће остати кратки), али то је недовољно. Осим ограничења плата на које и сам (тешка срца) пристајем треба и лимитирати број запослених.
Ако се не варам држава упошљава преко пола милиона радника. Од тога су 200.000 чиста бирократија – од општина (месних заједница?) до разноразних агенција тзв. „четврте гране власти“. Увести једногодишњу забрану запошљавања у бирократији. Ако неко иде у пензију или на боловање, даје отказ – одлично, извршиће се прерасподела и вероватно се и сами изненадимо колико је било вишка.
Такође, дуплирају се послови министарстава и „четврте гране“ (у коју ја иначе не верујем, али овде не говоримо о томе). Зашто да исти посао „раде“ министарство и нека агенција? Нешто од та два треба укинути.
Што се тиче јавних предузећа, полиције, здравства, просвете и осталих неопходних служби, ту је доста лимитирати број на постојећи. Уз могућност новог запошљавања за баш неопходне пројекте или нове профиле радних места.
Знам да би ове мере тешко погодиле оне који су са разлогом ушли у политику, но вероватно се већи део њих већ намирио.
Политика курса
Овде углавном подржавам Народну банку. Курс се формира у принципу тржишно, где интервенција иде на то да нема наглих промена, које би окидале психолошке ефекте. Тих ефеката већ има, и медијима би требало скренути пажњу.
За очекивати је да курс отклиза бар до 100 динара за евро, и то би можда био оптимум. Након тога, осим психолошког ефекта, долазимо и до проблема ликвидности, јер људи ће морати да отплаћују све веће рате кредита. То би могло срушити банкарски систем.
Али ако „све буде у реду“, можда буде и нечег позитивног. Курс ће девалвирати за 25 до 30 одсто у периоду август-август, и ако инфлација не буде толика можемо очекивати повољнији извоз, кад криза буде ублажена.
Оно што није добро је то што се курс брани све рестриктивнијим стопама. Зато сам и говорио оно о шизофрености ММФ-а. Ако стопе обарају свуда у свету, што ми да их подижемо?! Тако на силу правимо рецесију. Да ли то можда некоме одговара? Курс треба бранити резервама, и привлачењем улагања ако је могуће. За улагања важи оно што сам већ причао – што више их тражити на Истоку. Но то је требало урадити и пре кризе... Као и много тога другог.
Poslednja izmena: