Manastiri i pravoslavne crkve u Srbiji

Manastir Gornjak, zaduzbina kneza Lazara, osnovan 1378.

Manastir Raca_Bajina Basta

Seoska crkvica u Solotusi_Bajina Basta

Crkva u Skelanima Republika Spbska

Manastir Velika Remeta :

Посебна тема за srbiju а посебна за јаднике, даљњу родбину, прекодринце и остало . . . чему ова врста подјеле

Дундурије:

Посебна тема за srbiju а посебна за јаднике, даљњу родбину, прекодринце и остало . . . чему ова врста подјеле

Kliknite za proširenje...

Ne vidim takvu podelu. Možeš postavljati pravoslavne crkve i manastire, bez obzira gde su.

Mанастир Св. Романа, задужбина Милоша Обилића!!!



http://vidovdan.org/2017/06/30/srbijo-ovaj-manastir-je-zaduzbina-tvog-najhrabrijeg-viteza/

Svedoci vekova - Bogorodica Ljeviška 1. deo

Emsija iz 1991. god.
Ko nije odgledao, obavezno da vidi...

Odgledajmo i nastavak:


Svedoci vekova - Bogorodica Ljeviška 2. deo

Video-snimak ima samo 2226 pregleda. Grehota i sramota.

Ranjena Bogorodica i arhanđeli bez krila

Boris Subašić
14. decembar 2016.

Među oskrnavljenim svetinjama u Prizrenu: Zbog živopisa je crkva uvrštena u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESKO. Uspon grada počinje u doba Vizantije, a pun procvat doživljava u vreme Nemanjića.


Bogorodica Ljeviška, Foto B. Subašić

Prsten visokih grebena Prokletija, Šare i Kopaonika, koji okružuje kotline Kosova i Metohije, prosecaju klisure kojima su uz reke tekli i najvažniji drumovi u antičko i srednjovekovno doba. Kraj njih su nicali gradovi kakav je bio Prizren, trgovački i zanatski centar pred ždrelom kanjona hučne reke Bistrice.

Uspon grada počinje u doba Vizantije, a pun procvat doživljava u nemanjićkoj Srbiji. Postaje metropola u kojoj se prepliću putevi iz Skadra, Soluna, Skoplja, Novog Brda a zatim granaju u mrežu drumova ka Sofiji, Carigradu, Dubrovniku, Ugarskoj.

Tada su u Prizrenu svoje četvrti izgradili trgovci iz Dubrovnika i Kotora, a u bogatom gradu, gde su "rupnici" Sasi doneli dragocenosti iz rudokopa, posla je imalo i za umetnike i zanatlije iz Soluna i italijanskih gradova. Mediteranci su doneli arhitekturu i urbanizam i u Prizrenu ostavili traga do današnjih dana. U gradskoj tvrđavi su se nalazile rezidencijalne prostorije, u koje su povremeno svraćali Nemanjići, što im je dalo zvanje prestonog grada.

Nad Prizrenom je zvonilo 20 crkava, među kojima je najveća i najlepša posvećenju Uspenju Bogorodice, na brežuljku Ljeviši iznad Bistrice. Moćni kralj Milutin, najveći balkanski vladar svoga doba, doveo je najbolje arhitekte i slikare iz Soluna, koji su staroj bazilici, episkopskom sedištu dali raskošan izgled, do danas očuvan, makar spolja. Nažalost, u modernom Prizrenu se ne može sagledati. Davno je prošlo vreme kada je ova katedralna crkva okružena prostranom portom dominirala nad gradom. O njenoj lepoti svedoči i to što je očarala čak i Osmanlije, kad su u 15. veku uspeli da osvoje Prizren. Jedan učeni musliman je na fresci u priprati urezao stih velikog persijskog pesnika Hafiza: "Zenica oka moga tebi je gnezdo", zadivljen lepotom trobrodne bazilike, koja je pod kraljem Milutinom pretvorena u katedralnu crkvu sa pet kupola. Tada je dozidana i priprata sa spratom za hor i nad njom visoki zvonik. Solunski slikari stvorili su živopis koji je prevazilazio stroge crkvene dogme, čudo toga doba. Lepota Bogorodice Ljeviške opstala je do druge velike seobe Srba 1737. godine, kada Turci u Prizren naseljavaju Albance i crkvu pretvaraju u džamiju. Živopis je tada teško oštećen udarcima čekića kako bi bolje prionuo malter koji je skrivao svetinju sve do 20. veka. Prostor oko crkve se zagušuje orijentalnim čatrljama, naguranim jedne na druge, a tu lošu tradiciju je nastavila moderna albanska arhitektura.



Bogorodica Ljeviška danas se nalazi na minijaturnom raskršću prljavih istočnjačkih sokaka, a na zaključanom ulazu još stoji bodljikava žica koju je ostavio KFOR. Do nje se iz centra grada dolazi uskim prolazom, kraj neugledne opštinske zgrade, a zatim uličicom u kojoj vam preti opasnost od bahatih vozača čak i ako niste Srbin.

Osim što je asfaltiran, sa čatrljama koje imaju zidove od blokova umesto od blata, ovaj sokak se nije mnogo promenio od vremena oslobođenja 1912. godine, kada Bogorodica Ljeviška ponovo postaje crkva. Tek nakon Drugog svetskog rata počelo je skidanje naslaga turskog maltera i posle dva veka na svetlo dana je ponovo izašao živopis, koji je i nakon razaranja sačuvao fascinantnu lepotu. Zbog toga je Bogorodica Ljeviška uvrštena u svetsku kulturnu baštinu pod zaštitom UNESKO. Ipak, ta zaštita nije funkcionisala 17. marta 2004, kad su savremeni albanski varvari palili i uništavali bisere srpske kulturne baštine: Bogorodicu Ljevišku, Saborni hram svetog Đorđa i Manastir svetih arhangela u klisuri Bistrice.

Tragovi divljaštva se i danas vide i samo su nastavak vekovnog skrnavljenja nemanjićkih zadužbina. Najteže je u tim uništavanjima stradao Manastir Svetih Arhangela, zadužbina cara Dušana. Od njega su ostali samo temeljni zidovi, a kao da i njihovo postojanje izaziva zebnju kod neprijatelja Srbije i hrišćanstva. Nedavno su albanske vlasti iz Prištine zabranile čak i rekonstrukciju kapelice Svetog Nikole, u okviru manastirskog kompleksa, gde bi mogla da se obavljaju bogosluženja.



Manastir Sveti Arhageli je udaljen nekoliko kilometara od Prizrena, put vodi kroz klisuru, uzvodno uz tok Bistrice. Do ruševina sprske svetinje, pod ostacima zidina tvrđave Višegrad, stiže se preko mostića s metalnom kapijom, na kojoj još stoji bodljikava žica. To je "zaostavština" turskog kontigenta KFOR koji je, ironično, bio određen da čuva ono što je ostalo od Dušanove zadužbine - ogromne kamene temelje zidova carske crkve.

- Letopisi i rodoslovi iz prve polovine 15. veka carevu zadužbinu nazivaju Velikom crkvom. U karlovačkom i zagrebačkom rodoslovu očuvana je zabeleška jednog očevica koji se toliko oduševio njome da je naziva preslavnom i drži da joj "nema ničega ravnog pod suncem" - zapisao je dr Radoslav Grujić, koji je 1927. pronašao i otkopao ostatke manastira Svetih arhanđela.

Veliki istraživač je otkrio zašto je Dušan, pre nego što je postao car, odabrao uski prostor između reke i litice klisure da tu podigne zadužbinu. Na tom mestu se nalazila stara crkvica Svetih arhangela, u koju su ga u maju 1343. godine njegovi gardisti doneli na samrti. Posle nekoliko dana, Dušan je čudesno ozdravio.

- Dušan je kao kralj, posle jedne veoma teške bolesti, došao da odredi mesto na kome će podići zadužbinu sa grobnicom - otkrio je dr Grujić. - Izabrao je staru, čudotvornu crkvicu Svetih arhanđela u klisuri Bistrice pod kastelom Višegradom. Stara crkva u mističnoj klisuri kod Prizrena, mogla je biti jedna od najstarijih i najpoštovanijih crkava u toj oblasti.



Dušan je tu podigao novi, velelepni hram "vojvodama nebeskih sila" i "čudotvorcima". U hrisovulji-darovnici on zahvaljuje arhanđelu Mihailu, koji je "silom moći svoje crkvu učinio izvorom lekarstva" i arhanđelu Gavrilu "vesniku radosti". Carska zadužbina zadržala je prvobitan izgled tek nešto više od veka, od 1352. do 1455. godine. Turska stihija je u junu 1455. prvo srušila odbranu Novog Brda, evropske rudarske-metalurške metropole, a za njom je pao i Prizren, s kastelom Višegradom koji je štitio Svete arhanđele.

Manastir sa svojim donjim i gornjim gradom, razoren je i opljačkan tako da je potpuno opusteo - opisuje Grujić - Bio je na glavnom putu kojim je turska vojska od Novog Brda, Kačanika i Sredske prolazila za Prizren i dalje za Metohiju i Bihor. Turci su opljačkali i odneli ne samo dragocenosti koje su našli u crkvi i manstiru, već su razbili i grob cara Dušana, opljačkali ga i rasuli mu kosti. Razlupan je i raskidan mozaik-patos u crkvi, da bi pod njim tražili skrivnicu sa carskim blagom. Legende o sakrivenom blagu su gonile mnoge da vekovima otkopavaju i prekopavaju pojedina mesta, zapisao je dr Grujić.

Međutim, nisu samo tragači za blagom prekopavali temelje manastira. Srbi su tražili Dušanove kosti.

- Narod, a naročito potomci stare vlastele, u doba teških nevolja posle pada pod tursku vlast, otimali su se o kosti velikog cara kao o amajlije, jer su im njegovi uspesi u perspektivi iz 15. i 16. veka izgledali nenadmašivi, pa su moštima njegovim pripisivali magičku moć - zaključuje Grujić.

Grujić je, iskopavajući manastir, pronašao delove skeleta cara Duašana i preneo ih u Beograd, gde su i danas u crkvi svetog Marka. Od građevina Svetih arhanđela nije ostalo gotovo ništa posle drugog razaranja Turaka u 16. veku, koje je naredio poturčeni Sinan-paša, isti onaj koji je spalio mošti Svetog Save.

- Sinan je porušio sve crkvene zidove koji su bili obloženi uglačanim mramornim pločama i zajedno sa ostalim podesnim materijalom preneo u Prizren, pa od toga sagradio svoju impozantnu džamiju - zapisao je dr Grujić.

U SFR Jugoslaviji, Sinan pašina džamija načinjena sklapanjem delova manastira Svetih arhanđela, proglašena je spomenikom kulture i zaštićena, dok su ostaci srpske svetinje ostali zapušteni i zaboravljeni. Tek devedestih godina obnovljen je jedan konak za monahe, ali su ga 2004. spalili kosovski Albanci.

DUŠANOVE MOŠTI

Mermernu grobnicu cara Dušana, dr Radoslav Grujić pronašao je 1927. godine u jugozapadnom delu crkve manastira Svetih arhangela. Na dnu se nalazila druga mermerna ploča.

- Pod pločom je pažljivo pribrana hrpa kostiju, naročito pršljenova od kičme i rebara, potpuno belih, kao da su na suncu sušeni. To su nesumnjivo ostaci tela velikoga cara Dušana, koje je posle razorenja i pljačkanja manastira i careve grobnice, neka pobožna ruka sakupila i sklonila pod ploču u grobnicu. Sve drugo je raznela na razne strane sujeverica i pobožnost - zapisuje Grujić.

SRPSKA RENESANSA Freske Bogorodice ljeviške istoričari umetnosti nazivaju vizantijskom renesansom, jer su uz poznate likove svetitelja predstavljeni i klasični antički filozofi. Po prvi put su oslikane i žene-svetiteljke, među kojima se lepotom ističe Sveta Varvara. Mašta umetnika došla je do izražaja u fantastičnim prizorima Strašnog suda i znakovima zodijaka. Na zidu spram oltara vernike iz hrama ispraća monumentalna kompozicija likova Nemanjića, grupisana oko Nemanje - Svetog Simeona, utemeljivača svetorodne loze i moćne države.

https://www.novosti.rs/vesti/turizam.90.html:639888-Ranjena-Bogorodica-i-arhandjeli-bez-krila

UNIŠTENA U MARTOVSKOM POGROMU Crkva Bogorodice Ljeviške ni poslije 15 godina nije obnovljena

27.04.2019.


Foto: Tanjug

Saborna crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, vršnjakinja pariske katedrale Notr Dam, jedan od najljepših i najvrijednijih spomenika srpske srednjovjekovne umjetnosti i kulture, zapaljena tokom martovskog pogroma na Kosovu i Metohiji, ni poslije 15 godina nije obnovljena, iako je pod zaštitom Uneska.

Nekada glavna crkva u Prizrenu, s najvećim živopisom među srpskim crkvama i manastirima, Bogorodica Ljeviška je u pogroma 2004. godine teško oštećena, zajedno s još 35 pravoslavnih crkava i hramova, a vatrena stihija u prizrenskom hramu progutala je oltar, živopis među kojima su najstarije freske iz treće decenije 13. vijeka, psaltire.
Njena unutrašnjost i freske od neprocjenjive umjetničke vrijednosti i ljepote danas su samo djelimično očišćene od gareži.
Među očišćenim freskama su “Isus Prizrenac”, koja predstavlja zaštitnika tog grada na Bistrici, kao i “Bogorodica Ljeviška” po kojoj je hram dobio ime, a koja je jedinstvena po tome što prikazuje Isusa Hranitelja u krilu Bogorodice, koji iz košarice zahvata žito i dijeli ga narodu.


Foto: Tanjug

Sanaciju i parcijalno čišćenje živopisa, koji je bio u potpunosti crn pošto je hram zapaljen, radio je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture.
Kako je za Tanjug rekla direktorka te institucije Mirjana Andrić, u prvoj fazi sa stručnjacima Zavoda radile su i italijanske kolege, a novac za obnovu obezbijeđen je preko Uneska.

Andrićeva je dodala da se za nastavak radova na obnovi očekuju nova sredstva kako bi se obavilo kompletno čišćenje živopisa.

– Obavljen je dio posla, slikarskih i konzervatorskih radova – kazala je direktorka.

Bogorodicu Ljevišku temeljno je obnovio kralj Milutin uz pomoć prizrenskih episkopa Damjana i Save između 1306. i 1309. godine.
Tada je, arhitekta, protomajstor Nikola, podigao hram sa pet kupola kojem je dodata priprata sa spratom, a nad njim i zvonik koji stremi visoko iznad kuća Prizrena i naglašava duhovni centar u gradu.


Foto: Tanjug

Po padu Srbije pod Turke, Bogorodica Ljeviška je jedno vrijeme bila i dalje hrišćanska bogomolja, o čemu svjedoči zapis nepoznatog učenog muslimana koji je na arapskom jeziku urezao stih: “Zenica oka moga tebi je gnijezdo”.
Prije 1756. godine pretvorena je u džamiju i dobila naziv Džuma-džamija, a za vrikeme turske vlasti, freske su izubijane čekićem, pokrivene slojem maltera i prekrečene.
Tek 1912. godine, poslije oslobođenja Prizrena, hram je ponovo postao hrišćcanski, a freske su otkrivene između 1950. i 1952. godine, da bi ponovo početkom 21. vijeka pretrpile velika oštećenja i pored prisustva međunarodnih snaga (Kfora).

Bogorodica Ljeviška je 2006. godine upisana na Uneskovu listu svetske kulturne baštine, a u tom hramu prvo i jedino vjenčanje od 1999. obavljeno je 2016. godine.
Bogosluženja u Bogorodičinom hramu u Prizrenu, posljednjih par godina, od kada je obnovljena i Bogoslovija u tom gradu, služe se za praznike posvećene majci Isusa Hrista,a sve ostale dane njena vrata su zatvorena, a zidovi zaštićeni žicom.

https://srpskainfo.com/unistena-u-m...jeviske-ni-poslije-15-godina-nije-obnovljena/

Манастир Светих Јоакима и Ане, Стрмац

фебруар 03, 2015



Манастир Стрмац је подигнут на темељима старог манастира који датира из 1313. године, који је срушен за време Турака. Касније је 1680. године подигнута црква посвећена Светом Јоакиму и Ани.

Историја
Манастир је по предању, откривен тако што је један дечак, који је боловао од губе (лепре), заспао под једном зовом, и у сну му се јавило да лежи на светом месту. Када се пробудио, видео је да је сав очишћен од болести своје, само му је на левој руци остао ожиљак да сведочи да је некад имао губу. Отишавши својој кући, у село Шошиће и све испричавши својим родитељима и мештанима, они сами кренуше да откопавају и налазе темеље цркве. Ктитор цркве није познат али је сигурно народна задужбина. Сама црква је приземна грађевина – брвнара.
Манастир је познат као целебни и доста људи долази недељом и празницима да им се чита молитва за здравље а брачни парови који немају деце долазе у Манастир, где им се даје грожђе са лозе Св. Симеона из Манастира Хиландар. Стрмац је једно време био испосница манастира Студенице а повезује их иста слава – Мала Госпојина и Св. Јоаким и Ана коју манастир Стрмац слави.
За време Другог светског рата манастир Стрмац је био женски, под управом Игуманије Косијане где је било 12 монахиња, као и монаси са Валама старог (отац Флавијан који је и сахрањен у Стрмцу). Од 1949. године, манастир Стрмац је мушки.

https://www.eparhijakrusevacka.com/...yIUWp7U7bpFw3vO2F3wURwaK54rbdGry2ZaesUS7WjpAM

Dobrodošli na "srpsku Svetu goru"

08. septembar 2014.

Fruškogorski manastiri - kulturno dobro od izuzetnog značaja, na "meti” hodočasnika i uživalaca umetnosti. Fruška gora je poznata kao "ogledalo geološke prošlosti"

Nekada davno, Fruška gora je bila ostrvo. Kada je Panonsko more oteklo, ona je postala planina. U sred ravnice. Da nije bilo Crvenog čota, koji je "dobacio" do 539 metara nadmorske visine, ovo brdo verovatno ne bi steklo status planinskog. Zahvaljujući njemu, Vojvođani udišu lepši i zdraviji vazduh, ponosni što je baš ovo najstariji nacionalni park u Srbiji.

Zbog mnogobrojnih fosilnih ostataka flore i faune, Fruška gora je poznata kao "ogledalo geološke prošlosti", a sliku njene sadašnjosti sačinjavaju netaknuta priroda, prelepa izletišta, jezera, tipični vojvođanski salaši, podrumi vina, banja Vrdnik, planinarski domovi, spomenici kulture, značajne umetničke i sportske manifestacije...

U senci bukve, hrasta, grabe, lipe, topole i vrbe, skriveni su i manastiri. Čak 16. Zbog njih je ova ostrvska planina prepoznata kao "srpska Sveta gora" ili "srpski srednjoevropski Atos", u koju svakodnevno pristižu hodočasnici, ali i ljudi koji uživaju u znamenitim tragovima prošlosti, kulture, lepotama arhitekture... Ona je 1990. godine proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju.

Ova istorija je počela da se piše polovinom 15. veka, kada je despot Đurađ Branković od pape Nikole Petog dobio odobrenje da u Ugarskoj podigne devet pravoslavnih manastira. U to vreme je na prostoru Fruške gore postojalo 35 pravoslavnih i katoličkih sakralnih objekata, od kojih su mnogi stradali. Nisu odolevali najezdama napadača - od turskih do nacističkih tokom Drugog svetskog rata, pa se njihov izgled često menjao.

Ravanica

U Vrdniku, sve popularnijoj sremskoj banji, gotovo pet vekova opstaje Ravanica, koja se u turskim dokumentima spominje u drugoj polovini 16. veka, ali kao manastir Vrdnik. Na samom kraju 17. veka, kada su se monasi iz Sent Andreje spustili u Srem, obnovili su opustošeni objekat i u njega položili telo Lazara Hrebeljanovića. Od tada se ovo sveto mesto naziva Ravanica. Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika Vojvodine proglasio ga je za jedan od najznačajnijih na Fruškoj gori, jer su u njega na Vidovdan 1811. godine donesene mošti svetog kneza Lazara. Na isti praznik, 1912. godine, u porti je otkriven spomenik Milici Stojadinović Srpkinji, poznatoj "vrdničkoj vili".

Krušedol

Zbog bogatstva riznice, čuvenog ikonostasa i živopisa,značajne uloge kao središta duhovnog života i očuvanja srpskog identiteta posle Velike seobe, Krušedol zaslužuje status jednog od najznačajnijih fruškogorskih manastira. Nalazi se u istoimenom selu, na južnoj strani panonske planine, sagrađen je u periodu između 1509. i 1514. godine. Predstavlja zadužbinu porodice Branković, čiji se posmrtni ostaci, kao i patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića i Arsenija Četvrtog Jovanovića Šakabente i kralja Milana Obrenovića, nalaze upravo ovde.

Velika Remeta

Sakriven u fruškogorskoj dolini, u istočnom delu ove planine, smeštena je Velika Remeta. Manastir je posvećen Svetom Dimitriju, a u okviru nje se nalaze kapele Jovana Krstitelja iz 18. veka i Uspenija Presvete Bogorodice iz 1970. godine. Etno selo pored manastira, ikonopisačka radionica za mlade, izvor Ubavac - standardno su atraktivni za posetioce.

Mala Remeta

Mala Remeta, poznata kao Remetica i Remetsko, smeštena dva kilometra od sela Jazak, jedan je od najmanjih fruškogorskih manstira. Prema predanju, podigao ga je kralj Dragutin, ali su ga vrlo brzo opustošili Turci. Zahvaljujući monasima manastira Rače na Drini, Mala Remeta je obnovljena krajem 17. veka. Zbog bogate i živopisne fasade, odaje utisak gotovo najlepšeg sakralnog objekta u ovom kraju. Unutrašnjost krasi visoki ikonostas, delo Janka Halkozovića iz druge polovine 18. veka.

Kuveždin

Ako vas put nanese u blizinu sela Divoš, u dolinu Jaroškog potoka, posetite manastir Kuveždin. Osnovao ga je, veruje se, poslednji srpski despot Stefan Štiljanović 1520. godine. Tu su u 17. veku, bežeći od Turaka, utočište našli monasi manastira Vinče i Slanci, koji su sa sobom doneli mnoge dragocenosti. U početku je bio muški, a pred Drugi svetski rat, u kojem je miniran, postao je ženski manastir. Poslednjih godina je rekonstruisan i oživljen kao muško bratstvo.

Grgeteg

Prema predanju, despot Zmaj Ognjeni Vuk je 1471. godine osnovao manstir Grgeteg, da bi u njega smestio slepog oca Grgura Brankovića, hilandarskog monaha Germana. Pošto je krajem 17. veka napušten, mitropolit Isaija Đaković je odlučio da ga 1708. obnovi, a šest decenija kasnije je stara kamena crkva zamenjena baroknom građevinom, kada je dobila i zvonik. Obnovljena je 1901. godine, a na osvećenju su prisustvovala velika imena tog vremena, među kojima je bio i pesnik Laza Kostić. Jakov Orfelin i Uroš Predić su ovde ostavili večni trag svojim ikonostasima.

Novo Hopovo

Manastir Novo Hopovo, sa crkvom Svetog Nikole, iz 15. veka predstavlja najznačajniju sakralnu građevinu svoje epohe na ovim prostorima. Bio je na meti Turaka više puta, pa je isto toliko rušen i ponovo dizan iz pepela. Tokom 17. veka je bio prosvetni i kulturni centar Srba, jedno vreme i sedište episkopije, a u njema je postojala i ugledna slikarska škola. Interesantan je zbog prepisivačke škole koja je u njemu postojala, ali pre svega po Dositeju Obradoviću, koji se tu zamonašio i jedno vreme boravio.

Staro Hopovo

Nadomak Iriga, istočno od Novog Hopova na maloj zaravni, izolovan ali ne i nepristupačan, nalazi se manastir Staro Hopovo. Od prvobitne crkve, sagrađene od drveta i posvećene Svetom Nikoli, nije ostalo ništa posle zemljotresa 1752. godine. Umesto nje je nikla nova crkva posvećena Svetom Pantelejmonu.

Privina glava

Meštani Šida s ponosom "svojataju" manastir Privina glava, koji se nalazi na teritoriji njihove opštine, blizu Berkasova. On je u punom sjaju "osvanuo" 1760. godine, a ikonostas i zidne slike je tri decenije kasnije uradio Kuzman Kolarić. Crkva je posvećena Svetim Arhanđelima, a osnovao ju je izvesni Priba (Priva), po kome je manastir i dobio ime, iako postoji i verzija da je i za nju zaslužan Vuk Branković.

Rakovac

Nadomak mesta Beočin, na severnim obroncima Fruške gore, istoriju piše manastir Rakovac. Veruje se da ga je krajem 15. veka podigao Raka Milošević, veliki komornik despota Jovana Brankovića. Crkva je posvećena Svetim Vračima Kozmi i Damjanu, a najverovatnije je podignuta pre 1521. godine, dok je visoki zvonik 1735. godine sazidao mitropolit Vićentije Jovanović. Prepoznatljiv je po prepisivačkom centru koji je tu postojao, a pogotovo po Dušanovom zakoniku koji je u njemu prepisan 1700. godine.

Šišatovac

Dok se sremski gradovi bore za prevlast nad fruškogorskim manastirima, izvesno je da na Šišatovac najviše prava polažu Mitrovčani, pošto se nalazi kod Ležimira, sela njihove opštine. Današnja velika crkva podignuta je 1778. godine. U manastiru je početkom 19. veka bio arhimandrit Lukijan Mušicki, kod njega je boravio Vuk Karadžić, kojem je baš tu Filip Višnjić kazivao pesme o Karađorđevom ustanku.

Jazak

Na južnoj padini Fruške Gore, nedaleko od urušenog Starog Jaska, počela je 1736. godine gradnja istoimenog manastira, samo sa prefiksom "novi". Njegovu arhitektonsku celinu čine crkva Svete Trojice, koja je zidana crvenom ciglom i belim kamenom, okružena konacima i visoki zid koji zatvara portu.

Beočin

Na severnoj padini vojvođanske planine, ušuškan između dva brega obrasla gustom šumom, nalazi se manastir Beočin, o kojem je mnogo pisao poznati istoričar Dimitrije Ruvarac. U konacima ovog ženskog manastira je posle rata do 1968. godine bio smešten sanatorijum za plućne bolesti, a kasnije se tu, na tri decenije, "useljava" depo Arhiva Vojvodine.

DIVŠA Manastir Divša ili Đipša leži između mesta Vizić i Divoš, na zapadnoj strani Fruške gore. Manastirska crkva je posvećena Svetom Nikoli, a veruje se da ju je podigao despot Jovan Branković krajem 15. veka. Život u njemu je počeo da se obnavlja tek od 1980. godine.

PETKOVICA Kada krenete prema Kuveždinu, u blizini sela Šišatovac, pažnju će vam privući manastir Petkovica sa crkvom Svete Petke. Njegov početak se vezuje za udovicu Stefana Štiljanovića, Jelenu, koja se zamonašila u Šišatovcu i dobivši ime Jelisaveta, podigla ovo zdanje.

BEŠENOVO Posle sedam decenija, manastir Bešenovo sa crkvom posvećenom Svetim Arhanđelima, počeo je da živi. Njegova obnova je u toku, a već su izgrađena manastirska kuća, zvonik, temelji i prva ploča.

https://www.novosti.rs/vesti/turizam.90.html:509147-Dobrodosli-na-srpsku-Svetu-goru

Srpska Sveta gora, a nije Fruška: Ovih sedam predivnih manastira nalazi se na samo osam kilometara razdaljine

Veruje se da ih je u davno doba bilo više, da je svakom Hristovom apostolu bio posvećen po jedan

Sedam srednjovekovnih srpskih manastira nalazi se na potezu dugom osam kilometara od Svilajnca do Jagodine, a ovaj prostor naziva se Resavska Sveta gora ili kako je još nazivaju - Moravska Sveta Gora.

Sve pravoslavne svetinje nastale su u periodu od 14. do 15. veka i nalaze se na samoj obali Velike Morave ili u njenoj neposrednoj blizini. Zbog brda u zaleđi, do nekih je najlakše doći s reke, iz čamca. Po arhitekturi pripadaju Moravskoj umetničkoj školi koja je naveći procvat doživela za vreme vladavine Despota Stefana Lazarevića.

Samim tim kao ktitor se najviše pominje Despot Stefan Visoki, ili neko od vlastele bliske dinastiji Lazarević. Veruje se da ih je u davno doba bilo više, da je svakom Hristovom apostolu bio posvećen po jedan. Tome u prilog idu i nazivi dva sačuvana-Tomić i Jaković, posvećeni apostolima Tomi i Jakovu.

Manastiri ove Svete gore se nalaze na desnoj obali reke Velike Morave u visini “Bagrdanskog tesnaca” i u dužini od 18 km, idući nizvodno, poređani su sledećim redom:

- Manastir Svetog Apostola Jakova brata Gospodnjeg, u narodu poznatog i kao “Jaković” koji se nalazi u ataru sela Duboka, opština Jagodina, i pripada Šumadijskoj eparhiji. Sada je parohijska crkva;

- Manastir Svetog Apostola Tome, poznatijeg kao “Tomić”, se nalazi u ataru sela Vojska. Manastir je ženski;

- Manastir Uspenja Presvete Bogorodice, stari naziv “Zidine”, u ataru sela Radošin. Manastir je ženski;

- Manastir Hum, stari naziv “Duhne”, nalazi se na brdu Hum u ataru sela Gložane. U njemu trenutno nema monaštva;

- Manastir Svetih Vrača Kozme i Damjana, poznatiji kao “Zlatenac”, nalazi se u ataru sela Gložane. Manastir je ženski;

- Manastir Svetog Nikole, poznat i kao “Dobrševo”, nalazi se u ataru sela Gložane. Manastir je metoh Miljkovog manastira a u njenu trenutno nema monaha;

- Manastir Vavedenja Presvete Bogorodice, poznat kao “Miljkov manastir”, atar sela Gložane, manastir je ženski. Zaslužan je za obnovu “Zlatenca” i “Dobrševe”.

https://www.telegraf.rs/vesti/srbij...zi-se-na-samo-osam-kilometara-razdaljine-foto

Манастир Велика Ремета




Манастир Велика Ремета је један од 16 фрушкогорских манастира. Налази се у источном делу Фрушке горе, северозападно од истоименог насеља и некадашњег Прњавора Велика Ремета, у чијем се атару данас налази. Манастир просторно и административно припада општини Ириг.

Манастир је посвећен светом Димитрију, а у његовом саставу се налази и црква посвећена овом свецу. У оквиру манастира се налазе и две капеле — светог Јована Крститеља из 18. века и Успенија Пресвете Богородице из 1970.

Манастир Велика Ремета налази се на јужној страни Фрушке горе, дубоко у планини и на висини од 270 m. Удаљен је свега 5-6 km од пута Београд-Нови Сад, па је лако доступан верницима и другим посетиоцима.




Историја

По предању, манастир је основао краљ Драгутин када је у лову пао са коња и остао трајно хром и предао власт свом брату Милутину. Према званичним подацима Велика Ремета се први пут помиње 1562. Постоји и један писани податак из 1509. да је изасланик-калуђер деспотице Ангелине Бранковић долазио у манастир посвећен светом Димитрију (манастир Велика Ремета је посвећен овом светитељу).

Данашњи манастирски комплекс је веома стар и сматра се да је његова градња започета још у 15. веку. Барокни звоник придодат му је 1735. и посвећен је рођењу светог Јована Претече (светог Јована Крститеља). Фасада цркве прилагођена барокном изгледу у периоду 1733—1753. Нове иконе за иконостас израђене су у првој половини 18. века. Међутим, престоне иконе су старије. Ове иконе су сликали 1687. придворни руски зографи Леонтије Стефанов, Јоан Максимов и Спиридон Григорев.

На почетку Другог светског рата у манастир улазе усташке јединице и у њему остају све до пролећа 1943, тако да је комисија загребачког Музеја за умјетност и обрт 10. септембра 1941. дошла да попише имовину манастира и да је однесе у Загреб. Она је преузела свега око 60 предмета, што говори да су остала добра била покрадена и уништена. Када су пролећа 1943. усташе напуштале манастир, спалиле су га.

Велика Ремета је обновљена 1982.

Данашње стање

Манастир је данас у добром стању. Главна црква је са све четири стране опкољена конацима и има највиши звоник у Срему (38,6 m).

Манастир Велика Ремета (14. век), 22328 Крушедол. Храм светог великомученика Димитрија (14. век). Капела светог Јована Крститеља (18. век) и Успенија Пресвете Богородице (1970. год.). Настојатељ: архимандрит Стефан Вучковић, са братијом и сестринством.

Oтац Стефан из Велике Ремете је један од највећих духовника садашњице.

Манастир Крушедол



Што је за средњовековну Србију био манастир Студеница, то је за Србе у Подунављу био манастир Крушедол или „друга Студеница", маузолеј сремских деспота Бранковића, чији култ за време Турака чак превазилази стари култ Срба светитеља из дома Немањића.


Манастир Крушедол припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља споменик културе од изузетног значаја. Налази се на југоисточним обронцима Фрушке горе.

Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Мардик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Крушедол се састоји од две целине, мушког манастира са црквом посвећеном Благовестима који је основао владика Максим Бранковић и женског манастира са црквом посвећеном Сретењу, који је подигла његова мајка, замонашена деспотица Ангелина.

Владика Максим започиње изградњу манастира Крушедол који постаје седиште Београдско-сремске митрополије. Саграђени су манастирска црква посвећена Благовештењу и конаци на земљишту српског деспота Јована Бранковића између 1509. и 1521. године. Претходно је деспот Јован у Беркасову издао даровну грамату 4. маја 1496. године. У њој је навео да 16 својих у Срему лежећих села даје манастиру Крушедолу. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу.

На дан 13. августа 2009. године Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике српске светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.




Крушедолски сабор oдржан је 6. јануара 1708. године у манастиру Крушедол. То је био први црквено-народни сабор Срба после велике сеобе на територију Хабзбуршке монархије под вођством патријарха Арсенија III Црнојевића.

На Крушедолском црквено-народном сабору победила је теза митрополита Стефана Метохијца да се не смеју прекидати везе са Пећком патријаршијом. Наспрам те тезе био је став будућег првог митрополита Крушедолског Исаије Ђаковића да се изабере нови патријарх и организује посебна патријаршија. Но, 3. марта 1707. године на састанку бечке Дворске канцеларије одлучено је да се забрани титула патријарха и зависност од било које патријаршије. Тако да од тада духовни поглавар српског народа у Хабзбуршкој монархији носи назив митрополита Крушедолског.

На овом сабору одлучено је да назив митрополије буде крушедолска, због тадашњег седишта митрополита у манастиру Крушедолу. Паљењем овог манастира током Аустро-турског рата 1716-1718. митрополија је пренета у Сремске Карловце и од тада носи назив Карловачка митрополија.

У манастиру Крушедол сећање на страдале и прогнане у акцији "Олуја"

Државна манифестација посвећена сећању на све страдале и прогнане Србе поводом 24. годишњице "Олује" oдржана је у Крушедолу на платоу испред манастира, 4. августа 2019. године. Манифестација под називом "Олуја је погром" почела је минутом ћутања за све страдале. Комесаријат за избеглице и миграције Републике Србије саопштио је да је током хрватске војно-полицијске акције „Олуја“ из својих домова протерано више од 200 хиљада крајишких Срба. Том приликом живот је изгубило или се води као нестало више од две хиљаде људи, а сећање на десетине километара дугу колону оних који су у Србију стигли преко Босне и Херцеговине и данас сведочи о једном од најмасовнијих егзодуса у Европи после Другог светског рата.