drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
Овај наслов је изненађеујући - делује нелогично. Али, ако се зна да су бројни Срби у Истри, Далмацији, Горском котару, Лици, Кордуну, Банији, Барањи, Славонији, Бачкој, Херцеговини, Босни, Црној Гори и Срему, превођењем с православне на католичку веру, убеђивани (и убеђени) да су Хрвати, онда исти поступак, у неколико српских насеља у Аустрији, Мађарској и Словачкој, не треба да збуњује. Јер, и тамо су Срби преведени у католичанство, а онда, постепено, навикавани да се осећају Хрватима. Оно што није могло да им се похрвати (или кроатизује) је српски језик. Он је неосвојива тврђава. Њиме су говорили кад су стигли у ове три европске државе и њиме говоре и данас. Српски су говорили док су били православне вере, српски говоре и данас – кад су католици. То је најпоузданија потврда да су они Срби, а само мањина (међу њима) која говори хрватски („кајкавски дијалект“) припада хрватској нацији.
Ако ови становници Аустрије, Мађарске и Словачке говоре два различита словенска језика (српски и хрватски), онда нам нико не може замерити на закључку да су Срби они који говоре српски, а да су Хрвати они који говоре хрватски.
Да бисмо утврдили шта је српски, а шта хрватски језик, мора да се ослободимо подвала о језику Хрвата и Срба у Југославији. Од 1918. године, и Срби и Хрвати, службено и у књижевности, користе исти језик – српски. Хрвати су се одрекли свог језика, а да би се то прикрило, он је обележен као „кајкавски дијалект“ – па је тумачено да се понеки дијалект неког језика може одбацити, што је чињено и у другим европским језицима. Ученим људима је промакло да се запитају - којем је то језику припадао „кајкавски дијалект“. Ако је то дијалект хрватског језика, морао би се пронаћи бар још један дијалект тог хрватског језика – а њега није било. Зато је српски језик проглашен „штокавским дијалектом“, па је кривотворено да су то два дијалекта једног језика – па је „кајкавски“ одбачен, а „штокавски“ одабран за службени и књижевни језик. А, ето, у питању су два језика – међусобно удаљена као и билокоја два друга словенска језика. Но, да не расправљамо о правилима филолошке науке, него да утврдимо да су претходних столећа Срби говорили српски, а Хрвати хрватски језик. Тамо где се говорио српски језик, простирале су се српске земље, а тамо где се говорио хрватски језик, простирале су се хрватске земље. То је тако једноствно. Значи, хрватски се говорио у Загорју – пределу од Загреба до словеначке и мађарске границе. Ако су људи из тог краја, пред најездом Турака, побегли у Аустрију, Мађарску и Словачку, онда су то били Хрвати. А ако су пред Турцима побегли становници: Далмације, Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, Бачке – где се говорио српски језик, онда су то били Срби.
Непобитна је чињеница да у Аустрију, Мађарску и Словачку стижу избеглице које говоре српским језиком и избеглице које говоре хрватским језиком. То ће забележити данашњи хрватски историчари, али ће написати да то нису језици, него да су то „штокавски дијалект“ и „кајкавски дијалект“. Но, то нас неће збунити – знамо да је први – српски, а други – хрватски језик. Неће нико моћи да нас уверева да су Срби говорили „кајкавским дијалектом“. Не говоре га ни данас – без обзира да ли су припадници православне, католичке или исламске вере.
Но, као што су филолози правили збрку, проглашавајући српски језик једним дијалектом, а хрватски језик другим дијалектом, тако су и историчари у Југославији, стално, српске земље проглашавали хрватским – поводећи се за чињеницом да је југословенски владар, кнез Павле Карађорђевић, под притиском нацистичке Немачке и
Ако ови становници Аустрије, Мађарске и Словачке говоре два различита словенска језика (српски и хрватски), онда нам нико не може замерити на закључку да су Срби они који говоре српски, а да су Хрвати они који говоре хрватски.
Да бисмо утврдили шта је српски, а шта хрватски језик, мора да се ослободимо подвала о језику Хрвата и Срба у Југославији. Од 1918. године, и Срби и Хрвати, службено и у књижевности, користе исти језик – српски. Хрвати су се одрекли свог језика, а да би се то прикрило, он је обележен као „кајкавски дијалект“ – па је тумачено да се понеки дијалект неког језика може одбацити, што је чињено и у другим европским језицима. Ученим људима је промакло да се запитају - којем је то језику припадао „кајкавски дијалект“. Ако је то дијалект хрватског језика, морао би се пронаћи бар још један дијалект тог хрватског језика – а њега није било. Зато је српски језик проглашен „штокавским дијалектом“, па је кривотворено да су то два дијалекта једног језика – па је „кајкавски“ одбачен, а „штокавски“ одабран за службени и књижевни језик. А, ето, у питању су два језика – међусобно удаљена као и билокоја два друга словенска језика. Но, да не расправљамо о правилима филолошке науке, него да утврдимо да су претходних столећа Срби говорили српски, а Хрвати хрватски језик. Тамо где се говорио српски језик, простирале су се српске земље, а тамо где се говорио хрватски језик, простирале су се хрватске земље. То је тако једноствно. Значи, хрватски се говорио у Загорју – пределу од Загреба до словеначке и мађарске границе. Ако су људи из тог краја, пред најездом Турака, побегли у Аустрију, Мађарску и Словачку, онда су то били Хрвати. А ако су пред Турцима побегли становници: Далмације, Херцеговине, Босне, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Срема, Бачке – где се говорио српски језик, онда су то били Срби.
Непобитна је чињеница да у Аустрију, Мађарску и Словачку стижу избеглице које говоре српским језиком и избеглице које говоре хрватским језиком. То ће забележити данашњи хрватски историчари, али ће написати да то нису језици, него да су то „штокавски дијалект“ и „кајкавски дијалект“. Но, то нас неће збунити – знамо да је први – српски, а други – хрватски језик. Неће нико моћи да нас уверева да су Срби говорили „кајкавским дијалектом“. Не говоре га ни данас – без обзира да ли су припадници православне, католичке или исламске вере.
Но, као што су филолози правили збрку, проглашавајући српски језик једним дијалектом, а хрватски језик другим дијалектом, тако су и историчари у Југославији, стално, српске земље проглашавали хрватским – поводећи се за чињеницом да је југословенски владар, кнез Павле Карађорђевић, под притиском нацистичке Немачке и