Nema veze, trebo bi da mu daš bonu zato što se trudi. Da ga podstakneš... da piše još.. činjeničnih informacija.
Пошто немаш чуке у глави, специјално за Тебе објашњење.
До пада у папску јерес, сав Запад је био православан, и многи Божји угодници су заблистали следећи Христа, Исток са висине. Италија се прославила исповедницима и мученицима раног Хришћанства (мошти светих Петра и Павла и данас почивају у Риму), Светим Амвросијем Миланским, Светим Венедиктом Мурсијским, као и светим римским епископима - православним папама (папа значи "отац") - Светим Григоријем Великим, Светим Лавом Великим, Светим Маритном исповедником итд. У Француској су се јавили пустињаци у Галији, чији је живот описао Свети Григорије Турски (из града Тура), као и многи благоверни краљеви... Ирска је имала, Светог Патрикија Равноапостолног, који је са острва молитвом протерао змије још у четвртом веку; Шкотска Светог Ајону, Светог Колумбана, Светог Мунга; Егнлеска Светог Мученика Краља Едварда... Било је православних светаца међу Германима и међу Романима, исто као касније међу Западним Словенима (рецимо, међу Чесима - Свети Вацлав и Света Људмила).
Сви су они веровали у Бога у Кога ми верујемо и исповедали Га на начин на који Га ми исповедамо, причешћујући се Христом којим се ми причешћујемо и освештавајући се Духом Којим се ми освештавамо. Али, од кад је Запад отпао од Православне Цркве и увео читав низ догматско-канонских новина, страних Светом Писму и Светом Предању, тамо светаца нема. Не значи да нема добрих и душевних, милосрдних и искрених људи: али светаца нема и не може бити зато што је Дух Свети одступио од оних који су почели да живе и мисле јеретички. Подсетимо се само једне чињенице - папски свештеници не могу да освештају водицу на њихово Богојављење, него су, упркос молитава и обреда, принуђени да је СОЛЕ да се не би покварила; православни пак, благодаћу духа божијег водицу освештавају једном заувек и она се никада не може укварити. За светост је неопходно бити у општењу са Светом Тројицом онаквом какву је открио Логос Божји, Христос.
Папска јерес уопште ни не зна за обожење нествореним Божјим енергијама којима човек од грудве блата постаје усвојено чедо Небеског оца. Њени теолози верују да је благодет тварна, а не нестворена, и да се светост задобија индивидуалистичким путем, самодовољношћу јуридичко-моралистичког типа, као и сумњивом "мистиком". (Тако, рецимо, постоји мистика "срца Исусовог" и "срца Маријиног", иако Свети Оци на саборима изричито забрањују обоготворења било ког дела Христовог или Богородичиног тела.) Римокатолички мистичари су увек били у већој или мањој прелести, бавећи се молитвом на пијетистички и сентименталистички начин и примењујући технике молитве које су забрањене од Светих Отаца (на пример, Игнацио Лојола је језуитима оставио "духовне вежбе" које се састоје у замишљању слика из Христовог живота, што је пуко фантазирање). Према томе, ни Франциск од Асизе, ни Тереза од Авиле, ни Иван од Крижа нити било који други католички подвижник нису свети у православном хришћанском смислу те речи. Сам процес канонизације код паписта умногоме је сумњив, заснован на правничком и моралистичком приступу, а често је реч о пуком администрирању "светима" одређеног краја или области. Има и трагикомичних примера: тако је Јованка Орлеанка у своје време била спаљена као вештица, а након неколико столећа је канонизована; и Терези од Авиле претила је ломача, а папа је у деветаестом веку "свецима" прогласио неколико инквизитора, од којих је један за живота био толико омрзнут да је, као свештено лице, и за време мисе у цркви стајао у оклопу и са копљем које је одлагао тек када се причешћивао. Убили су га рођаци једне од инквизиторових жртава: папа га је римокатолицима понудио као "мученика".
Такође, читање књига које су писали папски писци и мистичари је веома опасно, пошто та дела обилују "духом заблуде". Дело Томе Камписа "О угледању на Христа" је, како објашњава Свети Игњатије Брјанчанинов у "Азбуци духовног живота" (књига објављена и код нас, пуна прикривене гордости која се заклања маском смирења, а везу са Богом своди на распаљено маштање о "љубави" и "милости" Бога према усамљеној души, која ни не осећа потребу за Црквом као литургијском заједницом. На жалост, код нас су биле популарне књиге попут "Спјева о богочовјеку" извесне Марије Волторте, десетотомне збирке фантазија и вулгарно чулног препричавања Еванђеља, које никакве везе нема ни са Светим писмом, ни са Светим Предањем Православне Цркве. Црквена заповест: "Јеретичке књиге не читати" најпоузданији је путоказ кад се сретнемо са неким од папистичких дела, јер, како каже Свети Исак Сиријанац, ништа тако не може да наоружа духа хуле против нас као читање јеретичких књига.б
