Da odgovorim prvo na ovo:
Bolelo je (ponekad i sada) da vise i ne mogu da vristim jer ne osecam gotovo vise nista u sebi. (trenutno stanje mog duha)
Ocigledno da rec "ponos" mozemo da zamenimo tj., da je nazovemo "samopouzdanje".
Elem, kako onda doziveti coveka koji je bezbroj puta odbacivao "sam sebe" zbog ljubavi? Kako on da povrati svoje samopouzdanje, veru u ljubav i naravno, kako da povrati svoj ponos, da bi opet mogao da funkcionise i nastavi da ide dalje?
Isto tako, sta je sa onom drugom osobom, zbog koje neko rizikuje sve svoje (samopouzdanje, veru u sebe, ponos...) ta osoba moze da zadrzi svoje samopouzdanje i ostane ponosna?
Kada ce tu osobu nesto da zaboli? I da izgubi nesto svoje?
Jednom kada izgubimo deo sebe, kao da posle nesto u nama, ocekuje da tako nastavimo. Idemo tim putem gde cemo nekoj drugoj osobi, kada je upoznamo, dozvoliti da predje opet preko nas i uzme nesto nase.
Verovatno, u toj "pravoj" ljubavi ne bi trebalo da se bira i da postoji neka prepreka.
Iskreno, nemam odgovor na svoje pitanje.
Verovatno bih opet i opet cinio sve zbog ljubavi i verovao u nju. Ne bih obracao paznju da negde, kako veza ide, gubim delice sebe dok mi ta osoba, ne bi uzela deo mene i odnela. Naravno, nikada mi ne bi vratila deo koji je uzela, a meni bi bio preko potreban da ga imam, kako bih mogao da funkcionisem.
Zakljucak iz procitanog i onog, kako razmisljam je da treba biti umeren.
Ali to je nemoguce za mene jer bez obzira sta i kako mislio, uradio bih uvek i sve za osobu koju volim, cak i kada sam "mazen i pazen"...do jednog jutra, kada bih video da je druga polovina kreveta prazna i da opet nemam komadic sebe.
Neke misli:
Covek bez ponosa nije ni vredan ljubavi, vise lici na krpu kojom se onaj drugi sluzi.
Mnogi su otisli ponosni iz ljubavi i proveli ostatak zivota sami.
(umorio sam se
)
