Срби и Србија у Првом светском рату

Na ovoj temi može da se piše o svemu što se tiče Srba i Srbije u periodu prvog svetskog rata; znači o uzrocima rata, pripremama na veliki rat, o ulozi srpske vojske u ratu, o civilnom stanovništvu u Kraljevni Srbiji i srpskom civilnom stanovništvu van Kraljevine,...

Evo za početak jedan lep prikaz svega što se dešavalo u Srbiji u toku I. svetskog rata, odnsono velikog rata kako su ga tada nazivali:

Ko snosi odgovornost za I. svetski rat? Postoji više faktora, ali ovde je ipak tema Srbija u I. svetskom ratu, pa ćemo se usredsrediti na to. Posle aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske monarhije, Austrougarima bila je cilj mala i po njima nejaka Kraljevina Srbija; Austrougari čekali su samo pogodan trenutak da je napadnu, a to je bilo svakako najbolje posle balkanskih ratova. Od Srba uvek se zahteva 1001 razlog da se nešto dokaže, ali ja ću ovde ipak da navedem samo jedan. Franc Konrad fon Hecendorf, koji je bio general i načelnik generalštaba austrougarske vojske od 1906 pa do 1914 više od 20 puta je predlagao da se Kraljevina Srbija napadne.

Odgovornost za I prvi svetski rat snosi potpuno i isključivo vlada Austrougarske monarhije.

Posle Balkanskih Ratova Srbija je bila oslabljena gubicima i nije imala ni izbliza dovoljno oružja, municije, pa čak ni osnovne vojne opreme (uniformi itd.) za još jedan rat. Zato je srpska vlada počela da vodi naglašeno miroljubivu i obazrivu politiku prema Beču; npr. predstavnicima Srba prečana je savetovano da nipošto ne talasaju kako ne bi Beču dali izgovor za napad na samu Srbiju. Ta je miroljubivost, ako je i bila iznuđena prilikama, išla dotle da je srpska vlada izigravala "faktor stabilnosti" i stišavala opravdani gnev Srba u Habsburškoj monarhiji protiv tog poludivljeg i zastarelog režima; tako da se ne može govoriti ni o kakvoj agitaciji i provokaciji od strane Srbije.

Zanimljiv je podatak da je, po nalogu srpske vlade, ambasador u Beču upozorio Austrougarsku vladu da Franc Ferdinand može biti u opasnosti ako na srpski nacionalni praznik bude išao u Sarajevo, grad pun Srba koji ga mrze. Drugim rečima, volja srpske vlade za izbegavanjem sukoba je išla dotle da su brinuli o bezbednosti Habsburškog naslednika više nego što je brinula sama Austrougarska vlada.

General fon Hecendorf je bio najgori i najglasniji, ali nije nipošto bio jedini zagovornik napada na Srbiju - sa tim su se slagali i ministar spoljnih poslova Erental i većina ministara. "Miroljubiva stranka" u Austrougarskom državnom vrhu se sastojala od jednog i po čoveka - mađarskog grofa Ištvana Tise, kome se ponekad pridruživao Franc Ferdinand (iako su se inače lično i politički mrzeli).

Ultimatum koji je Beč predstavio Srbiji 1914. ne liči ni na šta što bi jedna odgovorna, civilizovana država mogla da napiše (to su mislili i Vinston Čerčil i prvi diplomata Britanije Edvard Grej). Sadržao je, između ostalog, i zahtev da Srbija izmeni sopstveni Ustav i ukine slobodu govora svojim građanima da kritike Austrougarskog režima ne bi uznemiravale taj režim. Sama činjenica da je Srbija ipak prihvatila većinu odredbi svedoči o ogromnom trudu srpske vlade da se izbegne sukob - što je primetio čak i nemački car Vilhelm II, koji je dan pre Austrougarske objave rata napisao da više ne postoji nikakav razlog niti izgovor za napad na Srbiju. Nažalost ministri Vilhelma II-og nisu delili njegovo mišljenje pa su dopustili svom poludivljem savezniku da objavi rat i gurne celu Evropu u krvoproliće.

Plastun:

Odgovornost za I prvi svetski rat snosi potpuno i isključivo vlada Austrougarske monarhije.

Posle Balkanskih Ratova Srbija je bila oslabljena gubicima i nije imala ni izbliza dovoljno oružja, municije, pa čak ni osnovne vojne opreme (uniformi itd.) za još jedan rat. Zato je srpska vlada počela da vodi naglašeno miroljubivu i obazrivu politiku prema Beču; npr. predstavnicima Srba prečana je savetovano da nipošto ne talasaju kako ne bi Beču dali izgovor za napad na samu Srbiju. Ta je miroljubivost, ako je i bila iznuđena prilikama, išla dotle da je srpska vlada izigravala "faktor stabilnosti" i stišavala opravdani gnev Srba u Habsburškoj monarhiji protiv tog poludivljeg i zastarelog režima; tako da se ne može govoriti ni o kakvoj agitaciji i provokaciji od strane Srbije.

Zanimljiv je podatak da je, po nalogu srpske vlade, ambasador u Beču upozorio Austrougarsku vladu da Franc Ferdinand može biti u opasnosti ako na srpski nacionalni praznik bude išao u Sarajevo, grad pun Srba koji ga mrze. Drugim rečima, volja srpske vlade za izbegavanjem sukoba je išla dotle da su brinuli o bezbednosti Habsburškog naslednika više nego što je brinula sama Austrougarska vlada.

General fon Hecendorf je bio najgori i najglasniji, ali nije nipošto bio jedini zagovornik napada na Srbiju - sa tim su se slagali i ministar spoljnih poslova Erental i većina ministara. "Miroljubiva stranka" u Austrougarskom državnom vrhu se sastojala od jednog i po čoveka - mađarskog grofa Ištvana Tise, kome se ponekad pridruživao Franc Ferdinand (iako su se inače lično i politički mrzeli).

Ultimatum koji je Beč predstavio Srbiji 1914. ne liči ni na šta što bi jedna odgovorna, civilizovana država mogla da napiše (to su mislili i Vinston Čerčil i prvi diplomata Britanije Edvard Grej). Sadržao je, između ostalog, i zahtev da Srbija izmeni sopstveni Ustav i ukine slobodu govora svojim građanima da kritike Austrougarskog režima ne bi uznemiravale taj režim. Sama činjenica da je Srbija ipak prihvatila većinu odredbi svedoči o ogromnom trudu srpske vlade da se izbegne sukob - što je primetio čak i nemački car Vilhelm II, koji je dan pre Austrougarske objave rata napisao da više ne postoji nikakav razlog niti izgovor za napad na Srbiju. Nažalost ministri Vilhelma II-og nisu delili njegovo mišljenje pa su dopustili svom poludivljem savezniku da objavi rat i gurne celu Evropu u krvoproliće.

Kliknite za proširenje...

Ja se potpuno slažem sa tobom, ali i Nemačkom Carstvu je odgovaro rat, preko koga bi došli do svojih ciljeva. Austrougarska je u dogovoru sa Nemačkim Carstvom ušla u rat sa Kraljevinom Srbijom.


Da vidimo ješ neke od izjava:

Austrougarska štampa piše: »Sa zanosom idemo u rat« ().

"Franja Josif odlučio se na rat kad je postalo izvesno da ga Nemačka u potpunosti i neodstupno podržava. Ipak, baronu Konradu, koji dugi niz godina pre toga otvoreno u svakoj prilici traži da srpska država bude zgažena, stari Franja, s iskustvom cara koji je na prestolu 60 godina, kaže: "Ako već Monarhija treba da propadne, to neka bar propadne pristojno!" "Pod 'pristojnošću'", komentariše Ćorović, "on je razumevao pustoš i rat koji će, obarajući Austriju, zahvatiti celu Evropu."

"U igri, međutim, učestvuju i mnogi drugi. Ministar spoljnih poslova Austro-Ugarske je na početku veka Poljak Goluhovski. "Mi ćemo prosto pridaviti Srbiju ako dođe do čeg ozbiljnog na Balkanu i Srbija se možda usudi da vodi drugačiju politiku od one koju mi hoćemo", kaže on 1901. "Austro-Ugarska neće nikada dopustiti ujedinjenje Srbije i Crne Gore", kaže 1900. Na Balkanu je jedino sigurno sredstvo zastrašivanje, takođe je jedna od njegovih misli".

"Razmišljajući (1909) o mogućem ratu sa Srbijom, Erental smišlja kako da pobeđenom protivniku nametne ratnu odštetu od 500 miliona i zadrži Beograd kao zalogu. "Potpuno mi je svejedno, ko će vladati u Srbiji, jer se nadam da će u budućnosti beogratskog gospodara potisnuti hrvatski kralj." Nije mu bila strana ni pomisao da se Srbija pretvori u republiku. U svakom slučaju, na snazi ostaje geslo: "sprečavati razvoj Srbije na svim linijama", tako rezimira Ćorović, "i pomagati na Balkanu svakoga ko bi mogao poslužiti protiv nje".

"E, ali Erentala nasleđuje Berhtold. Jedna od četiri osnovne tačke njegove austrijske spoljne politike jeste "Niederhaltung Serbiens" (suzbijanje Srba - moja primedba). Tu su, međutim, balkanski ratovi, srpske pobede i širenje. Krajem oktobra 1912. Berhtold piše u Berlin razne stvari, pa između ostalog i ovo: "Izlazak Srbije na more ima biti odmah odbijen. Austrija smatra kao svoj životni interes da stvori što veću slobodnu Albaniju." Nepune dve godine kasnije već pomenuti Konrad predlaže Berhtoldu da odustane od okupacije Albanije, jer Albanija je, veli, stvorena protiv Srbije, a ne nje radi, i pri tom treba i ostati. Posle srpskih pobeda, izveštava francuski konzul u Sarajevu, Gabriel Bertran, da u tamošnjim austrijskim krugovima vri neopisiva mržnja prema Srbima i da je svejedno koliko se Srbija uzdržava, traži se njeno poniženje, slabljenje, uništenje.

"Sam, pak, Berhtold, na ministarskoj sednici oktobra 1913, uzima učešća u diskusiji ovako: "Danas Srbija predstavlja veliku atrakciju, jer se vidi, da je njen prestiž porastao na štetu našeg. Ako se Srbija bude dalje razvijala naši će se Jugosloveni još više osećati tamo privučeni, i tu ne pomaže ništa najbolja unutrašnja politika... Obračun sa Srbijom i njeno poniženje to je životni uslov Monarhije." Baron Konrad na to, konačno zadovoljan, izražava svoju radost što je "mirni put označen sa tako kompetentnih mesta kao isključen i da preostaje samo put sile".

http://www.rastko.rs/istorija/I/dstojanovic-corovic.html

Тачно тринаест месеци пре атентата у Сарајеву и четрнаест месеци пре аустроугарске објаве рата Србији, Оскар Поћорек, тадашњи гувернер Босне и Херцеговине упутио је, 28. маја 1913. године, министру Билинскому Беч писмо чији садржај уверљиво сведочи о намерама Аустроугарске да поведе велики рат.



Feldzeugmeister Potiorek

Zu Priv. Registr. N 01498, 1913

Сарајево, 28. V 1913.

Ваша екселенција,

Писмо од 22. о. м., на коме вам најлепше захваљујем, истом ми је прекјуче стигло због железничкога прекида од више дана.

Потпуно се слажем с мишљењем ваше екселенције, да се ми ако не дође ипак већ сада до оружана сукоба – морамо свој главни задатак видети у томе да се систематски спремамо за кроз неколико година неминовни велики рат који ће бити вођен у до крајности тешким приликама.

Само је собом разумљиво, да се мора ићи за тим, да за време овога мирног – боље рећи припремног – периода створимо сношљив одношај са Србијом.

Али би била кобна заблуда, ако би се веровало, да бисмо – чак и по цену највеће предусретљивости у области спољашње и унутрашње политике – могли постићи, да од Србије начинимо поуздана пријатеља. Ако се – као што је по свој прилици случај – садашњи положај не искористи за то, да се Србија начини безопасном на тај начин, што би се сјединила с монархијом бар у облику једне трговинске, царинске и војне конвенције, мора се безусловно рачунати с тим, да ће се та држава у сваком будућем рату борити као отворен и огорчен противник на страни наших осталих непријатеља. А исто се тако мора рачунати с тим, да ће Србија време до тога рата, упркос свему противном уверавању и сличном, интензивно искористити за то да припреми за себе земљиште за будући рат у Босни и Херцеговини, Далмацији, Хрватској и јужној Угарској. Код те подземне радње наши ће властити поступци у круговима наше српске интелигенције и полуинтелигенције моћи успети само код једнога малог дела, а зацело не на одлучан начин. Ми треба да будемо задовољни, ако нам пође за руком да још великим делом пасивном се показујући масу нашега српског сеоског становништва и даље одржимо у његову летаргичном стању, и ако нам даље пође за руком ако одвратимо хрватску и муслиманску интелигенцију и полуинтелигенцију од прелаза у српски табор, т.ј. од уједињења свих Јужних Словена од заједничких тежњи, које су на антидинастичкој основи.

По моме нахођењу овај би био правилник за поступање владе према домаћим Србима за најскорија времена.
Наклоњено поступати са сељаштвом и колико је то могућно потпомагати његове економске интересе, с највећом опрезношћу а где је нужно и с безобзирном строгошћу с интелигенцијом и полуинтелигенцијом, према којој се у осталом може и треба бити попустљив, али никако изнад оне мере која би могла изазвати неповерење и незадовољство у Хрвата и муслимана. Јер највиши принцип мора бити и остати, да се на ове последње ослања, дакле да се у читавој земљи уопште и у скупштини влада с Хрватима и муслиманима, а српска опозиција да се прими као нешто што се не да избећи.

Та гледишта мораћемо одржати у свима примењеним поступцима у појединостима,
стога бих на означене програмне тачке у писму ваше екселенције, које се односе на ‘’облигатно кметско откупљивање’’, рекао, да се изношење тога питања мора засада задржавати. Већ је наговештавање тога питања од стране ваше екцеленције, у последњој сесији делегација, јако озловољило муслимане и за време јако умањило
шансе за примање предлога за железнице. Ваша екселенција зна, да бих и ја био за ‘’облигатно кметско откупљивање’’, чим би се спољашња криза дефинитивно изравнала. Али док се то изравњавање само ‘’одгађа’’, морам одлучно са-
ветовати да се одустане од тога корака. Ми уосталом дотле нећемо имати ни новаца за то, јер ће наше војно припремање, грађење железница, инвестиције итд. нашу финансијску способност исцрпити до крајњих граница.

Не бих се могао сложити ни са ‘’стварањем једнога филозофскога и правног факултета’’ у најскоријем времену. И без обзира на велике финансијске издатке, натоварили бисмо на себе осим недисциплинованих средњошколаца још и аналогне великошколце. Пре свега треба утерати у ред наше средњошколце истребљивањем
професора који терају политику, стварањем конвиката итд. Ја притом мислим и на унифо-рмирање средњошколаца по галицијанском узору, али још немам о том одлучан суд.

Остале програмне тачке ваше екселенције, тј. ‘’суделовање Босне и Херцеговине у делегацијама’’, ‘’уређење језичкога питања’’, ‘’попуњавање виших чиновничких места домаћима’’, ‹›развитак Балканскога института’’ могу само с највећом радошћу примити. Наравно да ће се при том морати савлађивати највеће тешкоће, а специјално при попуњавању виших чиновничких места већ стога, што је уопште мало потпуно пореских домаћих елемената, а унапређивање би одвећ великога процента самих собом већином интелигентнијих српских елемената имало као неизоставну последицу незадовољство Хрвата и муслимана.

О молби укинутих српских друштава да се обнове, водиће се рачун под условом, да се потпуно одржава закон. Свакојако ће се при том водити рачун и о досадашњим искуствима и понекада морати тражити и поједине измене статута. Да ће се у томе сувише далеко ићи, искључено је већ стога, што би се сви, које би то погодило, жалили министарству.

Тражени од ваше екселенције списак садашњих или већ завршених политичких државних процеса у најкраћем ћу року поднети. Али ја сумњам веома, да ћу бити у положају да предлажем на помиловање или аболиције нешто сам слично учинио прве године свога боравка овде, да би рашчистио последње остатке анексије. Али успех је био директно негативан, јер у овој се земљи благост – увек тумачи као слабост.

Упркос свих тешкоћа положаја, као што се из претходнога види и основа предвиђаних, ипак ћемо ми владати њиме; али то само под досада не споменутом претпоставком, која је у томе, да се у Босни и Херцеговини, у Далмацији, у Хрватској, у јужној Угарској, додуше свугде по условљеним, према нарочитим приликама, модификацијама у појединостима, поступа ипак по истим принципима. Пре свега је нужно слагање у томе; а затим је најнужније постављање нормалнога стања у Хрватској; јер ако би Загреб почео нагињати Београду – уместо да послужи
као противтежа за Београд, опасност би била еминентна.

С одличним поштовањем

Вашој екселенцији

Најоданији
Potiorek Fzm. M. P.

http://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-01-2014.pdf

vučko:

Ja se potpuno slažem sa tobom, ali i Nemačkom Carstvu je odgovaro rat, preko koga bi došli do svojih ciljeva. Austrougarska je u dogovoru sa Nemačkim Carstvom ušla u rat sa Kraljevinom Srbijom.

Kliknite za proširenje...

Donekle si u pravu, ali mislim da je pitanje krivice Nemačkog Carstva za rat komplikovanije.

Nemačka uopšte nije delila austrougarske ambicije i planove za Balkan; iako saveznici, na Balkanu su te dve carevine često nastupale kao takmaci. Dok je Austrougarska pomerala nebo i zemlju da svojoj Škodi osigura ugovor za srpsku artiljeriju, Nemačka je mimo njih lobirala za svoje firme; dok je austrougarska diplomatija pokušavala da pritisne Srbiju, carinskim ratom, Nemačka je ubacivala svoje tržište i dosta pomogla Srbiji da prebrodi krizu; u vreme Balkanskih ratova, austrougarski državni vrh je ozbiljno razmišljao da bez povoda napadne Srbiju - ali ih je Nemačka odvratila.

Da je Vilhelm II uspeo da pred kraj jula 1914. povrati kontrolu nad koncima nemačke spoljne politike od svojih ministara, vrlo je verovatno da do rata ne bi došlo. Njegove namere posle srpskog odgovora na ultimatum su išle u istom pravcu, i verovatno bi ponovo videli nešto u istom stilu - Nemačka zauzdava austrougarsku paranoju i bolesne ambicije.

Nažalost i Nemačka je imala neke svoje (grabljive i pomalo glupe) ambicije koje su je gurale u sukob sa ostatkom Evrope, mada protiv same Srbije nije imala ništa. A i dok je Vilhelm ponovo stupio na scenu već je bilo kasno.

Plastun:

Donekle si u pravu, ali mislim da je pitanje krivice Nemačkog Carstva za rat komplikovanije.

Nemačka uopšte nije delila austrougarske ambicije i planove za Balkan; iako saveznici, na Balkanu su te dve carevine često nastupale kao takmaci. Dok je Austrougarska pomerala nebo i zemlju da svojoj Škodi osigura ugovor za srpsku artiljeriju, Nemačka je mimo njih lobirala za svoje firme; dok je austrougarska diplomatija pokušavala da pritisne Srbiju, carinskim ratom, Nemačka je ubacivala svoje tržište i dosta pomogla Srbiji da prebrodi krizu; u vreme Balkanskih ratova, austrougarski državni vrh je ozbiljno razmišljao da bez povoda napadne Srbiju - ali ih je Nemačka odvratila.

Da je Vilhelm II uspeo da pred kraj jula 1914. povrati kontrolu nad koncima nemačke spoljne politike od svojih ministara, vrlo je verovatno da do rata ne bi došlo. Njegove namere posle srpskog odgovora na ultimatum su išle u istom pravcu, i verovatno bi ponovo videli nešto u istom stilu - Nemačka zauzdava austrougarsku paranoju i bolesne ambicije.

Nažalost i Nemačka je imala neke svoje (grabljive i pomalo glupe) ambicije koje su je gurale u sukob sa ostatkom Evrope, mada protiv same Srbije nije imala ništa. A i dok je Vilhelm ponovo stupio na scenu već je bilo kasno.

Kliknite za proširenje...

Kako to misliš da Nemačko Carstvo protiv Kraljevine Srbije nije imalo ništa?

vučko:

Kako to misliš da Nemačko Carstvo protiv Kraljevine Srbije nije imalo ništa?

Kliknite za proširenje...

Postoji više primera gde se Nemačko Carstvo suprotstavljalo austrougarskoj politici na Balkanu, ponekad i direktno u korist Kraljevine Srbije: Carinski rat, pokušaji Beča da Balkanske Ratove pretvori u obračun sa nama itd.

To se prenelo i u planove Centralnih Sila tokom samog rata: planovi Nemačkog Carstva su bili (relativno) umereni i predviđali su čak neka teritorijalna proširenja za Srbiju kojima bi delimično nadoknadila gubitke; dok su austrougarski planovi za budućnost Srbije po pravilu uključivali ili nestanak države ili neku vrstu genocida.

Nije tu bilo nikakve posebne ljubavi, ali isto tako nije bilo ni mržnje. Nemačka jednostavno nije smatrala Kraljevinu Srbiju za neprijatelja ili prepreku, njene ambicije i strahovi su bili upereni protiv Francuske i Rusije. Zbog straha da ne izgube jedinog pouzdanog saveznika, Nemci su podržali (delimično) austrougarske ambicije 1914, ali nikad nisu saosećali sa njima i najradije bi ih ignorisali, što su pokazali i pre i tokom rata.

Plastun:

Nije tu bilo nikakve posebne ljubavi, ali isto tako nije bilo ni mržnje. Nemačka jednostavno nije smatrala Kraljevinu Srbiju za neprijatelja ili prepreku, njene ambicije i strahovi su bili upereni protiv Francuske i Rusije. Zbog straha da ne izgube jedinog pouzdanog saveznika, Nemci su podržali (delimično) austrougarske ambicije 1914, ali nikad nisu saosećali sa njima i najradije bi ih ignorisali, što su pokazali i pre i tokom rata.

Kliknite za proširenje...

Veruj, Nemačka je uvek smatrala Srbiju za svog neprijatelja, odnosno prepreku - prepreku za "DRANG NACH OSTEN" politiku. Germani su pokorili - preko svojih vladara, znači kneza, kralja,.. - sve narode oko Srbije; ako počnemo sa Austrougarskom, Hrvate, Srbe i Slovence, pa onda Mađare, Romune, Bugare, Grke i na kraju Albance . Germani su tako okružili Kraljevinu Srbiju i Crnu Goru, ali nisu mogli nikako da pokore Srbe. Srbi su im uvek bili trn u oku u ostvarivanju svojih ciljeva; i ako pogledaš istoriju Balkana, to traje kontinuirano sve do danas.


Ako ti misliš da Nemci na osnovu nekih događaja, njihovih poteza nisu gledali na Srbiju kao na svog neprijatelja, mnogo se varaš. Nemci su uvek gledali na svoje nacionalne interese, za razliku od Srba (tek se u zadnje vreme kod Srba može videti promena, što se toga tiče). I sa svakim ratom u kojem su Nemci bili poraženi, sve su više mrzeli Srbe, zato što su smatrali da su ih Srbi uvek zadržali na Balkanu, a zbog toga nisu mogli da pobede Ruse, odnosno Francuze. Pregledao sam nekoliko emisija i pročitano nekoliko tema koje su ukazivale na to.

"Пошто су створили услови да "мирним" путем претворе Турску у "своју Индију", немачки империјалисти су предузели улогу заштитника status quo-а на Балкану, пружајући помоћ и подршку трулом турском систему, који је био кочница сваком прогресивном друштвено-економском кретању на Балкану. С друге стране, они су међу слободним балканским државама распаљивали шовинизам и националну мржњу, јер су ове државе, уједињене у Балканском савезу, могле постати велика препрека немачкој империјалистичкој експанзији према истоку. Сматрајући да ће се предстојећи раг против Русије неминовно претворити у рат против Словена уопште, у расно разрачунавање Германа и Словена, немачки владајући кругови, са Виљемом II на челу, оштро су се супротстављали зближењу балканских словенских држава под окриљем Русије. Зато су са гледишта немачке дипломатије неслоге, па чак и оружани сукоби између балканских држава, биле пожељне. Говорећи о политици немачког империјализма на Балкану, Георги Димитров је истицао да је он кроз целу новију политичку историју гурао бугарску спољну политику у службу "Drang nach Osten", да је то била политика распаљивања "непријатељства измећу Бугарске и њених суседа, политика супротстављања Бугарске њеној ослободитељици - великој Русији; да је то било остваривање макијавелистичког принципа пруских барона и јункера, подели па владај, (и да су) у томе циљу најшире коришћени великобугарски, великосрпски и великогрчки шовинизам, као и друга великодржавна шовинистичка струјања на Балкану..."

Противник сваког савеза балканских држава који не би био у њеној служби, немачка дипломатија је са аустро- угарском дипломатијом упорно радила на разбијању тек створеног Балканског савеза. Иако су и једна и друга савезница настојале да на Балкану створе нов савез у њиховој служби, ипак је измећу руководилаца немачке и аустроугарске спољне политике постојало извесних разлика: док је за немачку дипломатију било свеједно која ће држава, преласком на страну аустро-немачког блока, извршити улогу гробара балканског савеза, аустроугарска је дипломатија по сваку цену желела да то буде Бугарска, а да се Србија, због југословенских покрајина у монархији, ослаби и уништи. Немачки цар Виљем II није био вољан да подржава аустроугарске планове о територијалном проширењу Бугарске на рачун Грчке, због породичних веза са грчком династијом (његова сестра Софија била је грчка краљица), као и због отвореног противљења Румуније (коју је Немачка желела да задржи у Тројном савезу) сувише великом територијалном проширењу Бугарске. Одговарајући на захтев аустроугарског министра спољних послова грофа Берхтолда да Немачка подржи аустроугарску комбинацију да се Бугарској, за евентуално уступање Силистрије Румунији, обезбеди Солун, немачки државни секретар за иностране послове фон Јагов је, 3. марта 1913. године, писао: "Ми можемо да мирно посматрамо како се Бугарска и Грчка расправљају коме ће припасти Солун, односно како ће се посвађати. Поседовање Солуна биће једна од многих јабука раздора која ће већ сада постојећу латенту несагласност и ривалитет у Балканском савезу довести до експлозије или која ће морати да изазове бар знатнија нерасположења и касније трвења мећу члановима овога савеза", то је управо и био циљ немачке политике на Балкану. Суштину ове политике још је рељефније изразио немачки канцелар Бетман Холвег у изјави датој 6. јула 1913. године грофу Берхтолду: "Нико не зна како ће се завршити рат између Србије и Бугарске, али једно је чињеница - било да која страна изађе као победиик из рата, оба ће народа изаћи ослабљена и мрзиће један другога". Основни циљ немачке дипломатије био је, дакле, да пре отпочињања оружаног обрачуна за нову поделу света, разбијање Балканског савеза, јер његове војничке могућности, у конкретној констелацији снага у Европи, нису биле за потцењивање" (http://www.prvisvetskirat.rs/drugi-...ne-pripreme-za-rat/drang-nach-osten-i-balkan/).

Uporedi sada ovo sa današnjom geopolitikom Balkana, pa će ti biti sve jasno. Jedino što je danas drugačije jeste to, da Nemačka danas najviše mrzi Srbiju zbog razloga koje sam naveo gore.

vučko:

Veruj, Nemačka je uvek smatrala Srbiju za svog neprijatelja, odnosno prepreku - prepreku za "DRANG NACH OSTEN" politiku. Germani su pokorili - preko svojih vladara, znači kneza, kralja,.. - sve narode oko Srbije; ako počnemo sa Austrougarskom, Hrvate, Srbe i Slovence, pa onda Mađare, Romune, Bugare, Grke i na kraju Albance . Germani su tako okružili Kraljevinu Srbiju i Crnu Goru, ali nisu mogli nikako da pokore Srbe. Srbi su im uvek bili trn u oku u ostvarivanju svojih ciljeva; i ako pogledaš istoriju Balkana, to traje kontinuirano sve do danas.

Kliknite za proširenje...

Rumuni i Bugari su sami izabrali Nemca za Kralja - da li im je ta odluka bila pametna ili ne, to je neko drugo pitanje.

Najmanje jedna od tih uvezenih dinastija se prilično uživela u svoju novu domovinu: Karl, kralj Rumunije, je još 1913. izjavio nemačkim diplomatama da nipošto neće ići u rat kao saveznik Nemačke i Austrije - rekavši da "ugovori moraju da imaju podršku naroda". Njegov sin je dovršio stapanje dvora sa rumunskim patriotizmom i poveo zemlju u rat protiv "svojih" Nemaca.

vučko:

Ako ti misliš da Nemci na osnovu nekih događaja, njihovih poteza nisu gledali na Srbiju kao na svog neprijatelja, mnogo se varaš. Nemci su uvek gledali na svoje nacionalne interese, za razliku od Srba (tek se u zadnje vreme kod Srba može videti promena, što se toga tiče). I sa svakim ratom u kojem su Nemci bili poraženi, sve su više mrzeli Srbe, zato što su smatrali da su ih Srbi uvek zadržali na Balkanu, a zbog toga nisu mogli da pobede Ruse, odnosno Francuze. Pregledao sam nekoliko emisija i pročitano nekoliko tema koje su ukazivale na to.

Kliknite za proširenje...

Obzirom na to da Srbija i Nemačka pre 1914. nikad nisu ni ratovale jedna protiv druge, takva mržnja bi mogla jedino da nastane tek kasnije, i ne bi mogla da vodi nemačku politiku pre rata.

Takođe valja primetiti da politika Beča i Berlina nije isto - dok Beč vodi rat za uništenje Srbije, Berlin im na kartama crta Srbiju do Drača. (nemački ministar spoljnih poslova Jagof, General Falkenhajn i dr. su svi bili za ovu ideju)

Od svih tih događaja pokušaji Nemačke da sklopi separatni mir sa Kraljevinom Srbijom su najbolji primer u kom smeru su išle njihove ambicije - protiv Rusije i Francuske. Velika Srbija, srednja Srbija, mala Srbija ili nikakva Srbija - to je za Nemačko Carstvo bilo svejedno, dok god bi mogli da koncentrišu svoje snage na Ruse i Francuze.

Лекизан:

Kliknite za proširenje...

Ovaj video stavio sam odma na početku; ali svejedno hvala za trud

Iz danasnjeg ugla, za nas je mozda bilo najbolje sklopiti separatni mir i pribrati svoje snage

Plastun:

Rumuni i Bugari su sami izabrali Nemca za Kralja - da li im je ta odluka bila pametna ili ne, to je neko drugo pitanje.

Kliknite za proširenje...

Kako to misliš sami? Jel narod odlučivao?

Plastun:

Najmanje jedna od tih uvezenih dinastija se prilično uživela u svoju novu domovinu: Karl, kralj Rumunije, je još 1913. izjavio nemačkim diplomatama da nipošto neće ići u rat kao saveznik Nemačke i Austrije - rekavši da "ugovori moraju da imaju podršku naroda". Njegov sin je dovršio stapanje dvora sa rumunskim patriotizmom i poveo zemlju u rat protiv "svojih" Nemaca.

Kliknite za proširenje...

Slažem se sa ovim da "ugovori moraju da imaju podršku naroda", pa to ti i pričam - vladari su tim narodima nametnuti. Ali probaj da shvatiš da su Nemci imali "DRANG NACH OSTEN" politiku. I da bi sproveli to politiku morali su da utiču na zemlje Balkana, jer je to u pravcu "istoka". A to su uradili tako da su u sve te države doveli na vlast svoje vladare, kralje, odnosno kneževe - jedino je Srbija ostala "slobodna zemlja", ako mogu tako da kažem.

Što se tiče Rumunije; pitanje je šta bi bilo da je ostao na vlasti Karel I. Romunski, koji je 1883. godine sklopio savez sa Nemačkom i Austrougarskom i koji je umro baš 1914. godine - na početku I. svetskog rata - a nasledio ga Ferdinand I. Rumunski. Otac Ferdinanda I. Rumunskog jeste bio Nemac, ali je majka bila Portugalkinja, a i Ferdinand I. Rumunski oženjen je bio sa Marijom Edinburškom, čerkom vojvode Edinburgškog, unukinjom kraljice Viktorije i ruskoga cara Aleksandra II. Tako da, kada je Karel I. Romunski umro i nasledio ga nečak Ferdinand I. Rumunski, okolnosti su se promenile, znači odnos Rumunije na Nemačku i Austrougarsku sa jedne strane i sila antante sa druge strane promenio se.

Hoću da kažem da su Nemci imali "DRANG NACH OSTEN" politiku, koju su sproveli tako kao što sam napisao, a na kraju se im nije to ustvarilo kako su oni zamišljali.

Uporedi sada ovu nekadašnju Nemačku politiku sa današnjom - potpuno je ista stvar, samo što danas Nemačka "ne šalje" svoje vladare u te zemlje - jer to i nije potrebno, kada može da na njih utiče preko Europske Unije. Pogledaj samo šta se desilo sa Južnim tokom i sa Bugarskom. Zašto misliš da su Bugarsku i Rumuniju odma primili u EU?

Plastun:

Obzirom na to da Srbija i Nemačka pre 1914. nikad nisu ni ratovale jedna protiv druge, takva mržnja bi mogla jedino da nastane tek kasnije, i ne bi mogla da vodi nemačku politiku pre rata.

Takođe valja primetiti da politika Beča i Berlina nije isto - dok Beč vodi rat za uništenje Srbije, Berlin im na kartama crta Srbiju do Drača. (nemački ministar spoljnih poslova Jagof, General Falkenhajn i dr. su svi bili za ovu ideju)

Kliknite za proširenje...

Tačno je da nisu pre toga ratovale, ali Nemačka nikada na Srbiju gledala kao na svog partnera, saveznika. Kada je Austrougarska monarhija objavila rat Kraljevini Srbiji, Nemačko Carstvo je odma stalo na stranu Austrougarske Monarhije. Može ovde da piše šta god hoće da su neki u Nemačkom Carstvu bili protiv, ne kažem ja da nisu, ali prvo je pitanje zašto su bili i zbog čega im to "još" nije odgovaralo; i činjenica jeste da je Nemačko Carstvo stalo odma na Austrougarsku Monarhiju.
Zašto kažem "još", možeš da saznaš iz ovog dokumenta, koji sam već stavljao: http://www.andricevinstitut.org/wp-content/uploads/2014/05/Istorijska-sveska-01-2014.pdf

Plastun:

Od svih tih događaja pokušaji Nemačke da sklopi separatni mir sa Kraljevinom Srbijom su najbolji primer u kom smeru su išle njihove ambicije - protiv Rusije i Francuske. Velika Srbija, srednja Srbija, mala Srbija ili nikakva Srbija - to je za Nemačko Carstvo bilo svejedno, dok god bi mogli da koncentrišu svoje snage na Ruse i Francuze.

Kliknite za proširenje...

I te kako im je bilo važno kakva je Srbija. Imaš to u mom predhodnom postu. Nemačkom Carstvu je odgovarala mala i nejaka Srbija koja ne bi bila pod uticajem Rusije - kao što je to i danas.
Ako želiš da shvatiš današnju geopolitiku Evrope i Rusije, moraš da se vratiš u prošlost, pa će sve da ti bude jasno - jasno da ne može biti jasnije.

A ovaj separatni mir - prvo je pitanje, da li je nešto takvo uopšte postojalo, jer nema nikakvih dokaza. Ali i da je postojao takav dokument, naravno da je Nemački to trebalo da svoje snage usmeri na Rusiju i Francusku. Pa i o tome ja baš pričam - Nemačka veruje, da je zbog Srbije izgubila i I. ali i II. svetski rat. Zato i kažem da je sa svakim od ova dva rata kada je izgubila sve više mrzela Srbiju. Normalno, počelo je sa I. svetskim ratom. Ali i pre Velikog rata nije bila naklonjena Srbiji.

zlatko01:

Iz danasnjeg ugla, za nas je mozda bilo najbolje sklopiti separatni mir i pribrati svoje snage

Kliknite za proširenje...

Kao što sam rekao, pitanje je da li je postojao ovaj "separatni mir"; ali i da je postojao srpska vojska, pa i vlada nije mogla da se negde smesti i ojača, jer im saveznici nisu uputili nikakvu pomoč u vojnoj opremi ili ljudstvu/vojnicima. U povlačenju srpske vojske prema Kosovu, pa i kada su već bili na KiM, vojvoda Mišić pokušao je da sprovede kontranapad (kao u primeru kolubarske bitke) ali zbog nedostatka vojne opreme, zbog mnogobrojnosti nemačke i austrougarske, pa i bugarske vojske takvu mogućnost su odbacili. Ali o tome nešto kasnije.

Stav Bugarske i navodne garancije nasih saveznika su veoma uticale na srpske zrtve, mada opet mislim da bi nas Nemci tukli. Verujem da bi samo sa AU nekako izasli na kraj, zbog njihove heterogene vojske i ofanzive Brusilova

zlatko01:

Stav Bugarske i navodne garancije nasih saveznika su veoma uticale na srpske zrtve, mada opet mislim da bi nas Nemci tukli. Verujem da bi samo sa AU nekako izasli na kraj, zbog njihove heterogene vojske i ofanzive Brusilova

Kliknite za proširenje...

6. septembra Bugarska potpisuje vojnu konvenciju sa centralnim silama, nekoliko dana kasnije sledi mobilizacija bugarske vojske, a tek mesec dana nakon potpisivanja vojne konvencije Bugarske, znači 6. oktobra sledi ofanziva nemačkih i austrougarskih vojnika na Kraljevinu Srbiju. Uvođenjem Bugarske u rat Nemci i Austrougari želeli su da odvoje Srbe od saveznika i njihove vojne pomoči, da bi na taj način "slomili kičmu Srbiji". Mislili su da će da zarobe srpsku vojsku, ali su se prevarili. I kada se srpska vojska povlačila, povlačila se herojsko sa ogromnim gubitcima i u jako težkim razmerama (teren, vremenski uslovi, nestašica hrane, vojne opreme...). Srpska je vojska držala front prema Bugarskoj sve do odluke o povlačenju prema KiM i onda prema Albaniji.
Znači čitava srpska vojska, vlada, kralj i civilno stanovništvo (bilo je i zarobljenika i nešto malo stranaca saveznika, pre svega sanitetskog osoblja) nije htelo da se preda neprijatelju, ali nije ni moglo da se bori, zato su svi napustili svoju otađbinu u nadi da je ponovo osvoje. To ti je fenomen u svetu. Golgota, nakon koje je sledio vaskrs Srbije, koji je po mome mnjenju bio nezaustavljiv - želja srpskog vojnika po slobodi.

Na početku rata Bugarska je proglasila neutralnost,međutim saveznici a pre svega Rusija ponudile su Bugarskoj delove Makedonije u zamenu za ulazak u rat na stranu Antante.Srbija je to odbila,ali i Francuska i Britanija koje su se plašile prevelikog ruskog uticaja na Balkanu.

Bugari nisu adekvatno kaznjeni za zlocine prema srpskom narodu. Za eventualne teritorijalne ustupke kao neku kompezaciju zbog zlocina prema Srbiji, to je odbaceno zbog zastite interesa hrvata i slovenaca i cuvanja nekih njihovih teritorija. Veoma diskutabilno pitanje koliko su Srbi osteceni ulaskom u drzavu shs i zastite tudjinskih interesa

Zar se Srbi nisu mogli vojnom snagom izboriti za teritorijalne kompenzacije na račun Bugarske?

Uzete su teritorijalne kompenzacije od Bugarske: Bosilegrad, Caribrod, jedan potez istočno od Timoka i Strumica.

Uzeti više od toga ne bi bilo pametno, to su teritorije naseljene Bugarima i samo bi pravile probleme. Trebalo je izvući što veće materijalne kompenzacije za pustošenje zemlje.

Plastun:

Uzete su teritorijalne kompenzacije od Bugarske: Bosilegrad, Caribrod, jedan potez istočno od Timoka i Strumica.

Uzeti više od toga ne bi bilo pametno, to su teritorije naseljene Bugarima i samo bi pravile probleme. Trebalo je izvući što veće materijalne kompenzacije za pustošenje zemlje.

Kliknite za proširenje...

Ne bih rekao da su se bas svi osecali Bugarima, Trn, Pernik, Custendil. Kakve je to materijalne kompezacije Srbija izvukla za pustosenje zemlje, a sta smo morali da prihvatimo zbog ulaska Slovenaca i Hrvata u drzavu SHS?

zlatko01:

Ne bih rekao da su se bas svi osecali Bugarima, Trn, Pernik, Custendil. Kakve je to materijalne kompezacije Srbija izvukla za pustosenje zemlje, a sta smo morali da prihvatimo zbog ulaska Slovenaca i Hrvata u drzavu SHS?

Kliknite za proširenje...

Ako su ranije Trn i Ćustendil bili naseljeni Srbima, sumnjam da su se tako osećali 1918....

Kompenzacije su bile da Bugarska plati 2 milijarde franaka i oko 70 hiljada stoke, od čega je oko pola išlo na Kraljevinu SHS. Trebalo je insistirati na većoj isplati, čini mi se, a i ne pustiti da se Bugarska izvuče za jedan deo kao što se na kraju desilo.

Posedujem kolekciju knjiga koje su izdate pre 1941g, raznih tema. Jedna od njih je i ,, Srbi i Bugari" od Milutina R. Stepanovica, izdata u Beogradu 1913g. Ona dosta detaljno opisuje odnose Srba i Bugara, recimo da uopste nije bilo nikakvog poraza kod Slivnice. Srpska vojska je zauzela tesnac Dragoman i napadala kod Slivnice, Bugarima su vec prispeli vojnici iz Rumelije. Nasi krecu u povlacenje, ali i Bugari se povlace, niko nije imao prave informacije. Kada su Bugari saznali to, oni krecu za nasima i sve se to zaustavlja kod Pirota i sklapa se mir. Na drugim krilima Srbi su oslobodili okolinu Vidina i poceli opsadu vidinskog garnizona, oslobodjeni su Trn, Breznik, Radomir, Custendil i jos neke teritorije. Divizija pukovnika Topalovica je potukla Bugare kod Sofije i usla u na periferiju i tu stala, cekalo se naredjenje za zauzimanje grada, naredjenja nije stiglo.Ove dogadjaje je opisao britanski novinar Adolf Smit u ,,Dejli Kroniklu" Srbija je tada mobilisala 25 000 vojnika, Bugara je bilo pet puta vise, u taj broj su uracunati i vojnici pristigli iz Rumelije