Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Ове речи Томе Николића су дигле велику прашину, изазвале згрожавање оних који без тог „тепиха“ не могу ни у сновима, и си кларо, послужиле за пропагандну кампању против тадашње СРС. Ја наравно не могу другачије рећи него како сам ја схватио, а мислим да о томе треба још попричати.
А схватио сам буквално како је речено. Замислимо једну једноделну тканину и њене „делове“. Сваки отприлике исто вреди, нека шара вреди више, нека мање, али све је ту на истом. Дакле, Србија која безрезервно жели у ЕУ, и спремна је да испуни све услове, вреди начелно исто колико и Мађарска или Хрватска. Али пред Србију се не постављају исти услови као за друге. Тачније, постављају се исти, а постављају се и многи други. При чему је та листа услова динамичка – шири се по потреби. Испунимо један услов, они нам траже други.
Да ли неко поставља питање зашто нас уопште зову? А велики је труд уложен за одржање „проевропских“ власти. Биће да је и Србија потребна Европи. У том случају, самим помињањем неких других алтернатива, Србији „расте цена“. А није поента у тој цени, него у томе да се релаксирамо неких услова. Некима је битно што ћемо тако сачувати бар неко достојанство, а некима (да „господо“, мада то не бисте никада видели или признали), што тако најзад можемо и брже у ЕУ. Математика је јасна – један услов мање за испуњавање, једнако мање времена које ће бити утрошено.
Наравно, наравно – можемо се преиграти. Може тепих и без рупе. Могу нас оставити „у рупи“. Зато је потребна вештина власти. Да знају када да се курче, а када да откурчују, како је рекао Милош Обреновић својим људима кад их је слао на Порту. Али чим се помиње Милош, има ту нешто што никад није објашњено.
Обично се истичу његове дипломатске вештине, што не бих спорио. Они који су згрожени и на саму помисао на неког новог Карађорђа, ово је доста да се истакне као пример. Но, заборавља се битан детаљ – Милош је ипак био против Турака. Како се то данас може разумети? Већина Срба тежи ЕУ из чисто материјалистичких разлога. Јасно, онда Турска такве услове није нудила, пре је било обрнуто – требало је курталисати се труле империје. Да ли онда Милош као метафора уопште држи воду? Да ли се треба једноставно утопити, ако треба и део по део, пошто смо већ пристали на све?! Па после индивидуално како коме буде, ако уопште и буде?! Дакле, потребно је још нешто разјаснити.
Сећам се иако сам био клинац, 1990. је позната хрватска новинарска Јелена Ловрић рекла нешто отприлике овако: Питају се шта ће бити са Југословенима када се распадне Југославија – па исто што је било и са Аустроугарима када се распала Аустроугарска. Она је могла тако нешто да каже. Зато што је хрватство увек било испред југословенства. У Србији није био такав случај. Многима је овде југословенство било битно, српство само сметња. Како је познато да Срби воле бити „већи католици од папе“, сада се то догађа са „европејством“. Али никакво европејство не сме бити испред српства. Доста је било безусловног везивања за над-државне творевине!
Зато је битно оно што је рекао онај други политичар – председник Борис Тадић. Његова прича о идентитету која чедистима поприлично смета, док се радикали са њом спрдају. Идеологије долазе и одлазе, нација опстаје, барем онолико векова колико је има. Ако неко не жели бити у овом чамцу – може увек искочити. И чему сва ова прича? Зато што политичка сцена у Србији најзад постаје нормална, и сјајно балансирана, рекао бих. Имамо две супротне екстремистичке опције, и две опције са изразитим разликама, али не непремостивим. Имамо и неколико странака које ту фигурирају, самостално испод цензуса. Тако да се о свему може разговарати. Само у тоталитаризму нема алтернатива.
А схватио сам буквално како је речено. Замислимо једну једноделну тканину и њене „делове“. Сваки отприлике исто вреди, нека шара вреди више, нека мање, али све је ту на истом. Дакле, Србија која безрезервно жели у ЕУ, и спремна је да испуни све услове, вреди начелно исто колико и Мађарска или Хрватска. Али пред Србију се не постављају исти услови као за друге. Тачније, постављају се исти, а постављају се и многи други. При чему је та листа услова динамичка – шири се по потреби. Испунимо један услов, они нам траже други.
Да ли неко поставља питање зашто нас уопште зову? А велики је труд уложен за одржање „проевропских“ власти. Биће да је и Србија потребна Европи. У том случају, самим помињањем неких других алтернатива, Србији „расте цена“. А није поента у тој цени, него у томе да се релаксирамо неких услова. Некима је битно што ћемо тако сачувати бар неко достојанство, а некима (да „господо“, мада то не бисте никада видели или признали), што тако најзад можемо и брже у ЕУ. Математика је јасна – један услов мање за испуњавање, једнако мање времена које ће бити утрошено.
Наравно, наравно – можемо се преиграти. Може тепих и без рупе. Могу нас оставити „у рупи“. Зато је потребна вештина власти. Да знају када да се курче, а када да откурчују, како је рекао Милош Обреновић својим људима кад их је слао на Порту. Али чим се помиње Милош, има ту нешто што никад није објашњено.
Обично се истичу његове дипломатске вештине, што не бих спорио. Они који су згрожени и на саму помисао на неког новог Карађорђа, ово је доста да се истакне као пример. Но, заборавља се битан детаљ – Милош је ипак био против Турака. Како се то данас може разумети? Већина Срба тежи ЕУ из чисто материјалистичких разлога. Јасно, онда Турска такве услове није нудила, пре је било обрнуто – требало је курталисати се труле империје. Да ли онда Милош као метафора уопште држи воду? Да ли се треба једноставно утопити, ако треба и део по део, пошто смо већ пристали на све?! Па после индивидуално како коме буде, ако уопште и буде?! Дакле, потребно је још нешто разјаснити.
Сећам се иако сам био клинац, 1990. је позната хрватска новинарска Јелена Ловрић рекла нешто отприлике овако: Питају се шта ће бити са Југословенима када се распадне Југославија – па исто што је било и са Аустроугарима када се распала Аустроугарска. Она је могла тако нешто да каже. Зато што је хрватство увек било испред југословенства. У Србији није био такав случај. Многима је овде југословенство било битно, српство само сметња. Како је познато да Срби воле бити „већи католици од папе“, сада се то догађа са „европејством“. Али никакво европејство не сме бити испред српства. Доста је било безусловног везивања за над-државне творевине!
Зато је битно оно што је рекао онај други политичар – председник Борис Тадић. Његова прича о идентитету која чедистима поприлично смета, док се радикали са њом спрдају. Идеологије долазе и одлазе, нација опстаје, барем онолико векова колико је има. Ако неко не жели бити у овом чамцу – може увек искочити. И чему сва ова прича? Зато што политичка сцена у Србији најзад постаје нормална, и сјајно балансирана, рекао бих. Имамо две супротне екстремистичке опције, и две опције са изразитим разликама, али не непремостивим. Имамо и неколико странака које ту фигурирају, самостално испод цензуса. Тако да се о свему може разговарати. Само у тоталитаризму нема алтернатива.
