inagadadavida
Poznat
- Poruka
- 9.864
SLOBA ...........
Kada je svojevremeno, recimo u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG – Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao đavo od krsta.
Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikada u životu nije prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikada neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kada je, u trenutku slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili svetsko prvenstvo; potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se uvlačili u dupe
grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je izgledao autentično nesrećno, jedva čekajući da se farsa obožavanja završi i da se vrati onome što jedino voli: da gospodari Balkanom i izaziva čovečanstvo na dvoboj.
Kada je svojevremeno, recimo u junu 2003, nakon vaterpolo utakmice SCG – Hrvatska koja se igrala negde u Sloveniji i okončala opštim pičvajzom igrača, navijača, redara i ostalih neslužbenih lica, tadašnji ministar inozemnih poslova Goran Svilanović u odelu skočio u bazen da podeli patriotsko oduševljenje zbog pobede „naših“, uz obavezna tri prsta iznad vode – ispravno se učinilo da je nesrećni Svileni tek izuzetak koji potvrđuje pravilo da srpska politička vrhuška od sporta beži kao đavo od krsta.
Setite se Slobodana Miloševića koji nije znao da razlikuje odbojku od boćanja ili nogomet od hokeja; javno se hvalio da nikada u životu nije prisustvovao nijednoj utakmici, jer ga, očigledno, takva vrsta nadmetanja u kojoj on unapred nije pobednik uopšte nije zanimala. Nikada neću zaboraviti prizor iz kasnih devedesetih kada je, u trenutku slabosti, Milošević odlučio da organizuje prijem za odbojkaše koji su išli na nekakvo takmičenje, recimo na Olimpijadu ili svetsko prvenstvo; potpuno zbunjen i izgubljen u mnoštvu muških junaka koji su mu se uvlačili u dupe
grlili ga i objašnjavali mu čime se bave, čak su mu poklonili dres i naterali ga da se sa dresom slika – Milošević je izgledao autentično nesrećno, jedva čekajući da se farsa obožavanja završi i da se vrati onome što jedino voli: da gospodari Balkanom i izaziva čovečanstvo na dvoboj.
– rezultirala je katatrofom na granici fijaska. Argentina nas je rasturila sa 6:0, sjebala nas Obala Bjelokosti sa 3:2, igrači se posvađali, tim se raspao, selektor podneo ostavku, sve otišlo u pizdu lepu materinu.
moglo se primetiti da je Tadić predstavnik one Sportske Škole Srbije koja uživa u muškim hard-core intimnostima pravoslavnog tipa: kada Tadić nekog grli, ima se ispravan utisak da ga davi;
gde si ovo sad postavio, ovaj text ima bar dva meseca! 
