Gde je istina o Isusu Hristu?

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

drbob

Iskusan
Poruka
6.294
Gospodja Slavica Setina vec trideset godina pokusava da dokuci:Gde je istina o Isusu Hristu?Evo njenih opservacija:
"Последњих 100 година, о Исусу Христу је написано толико текстова и књига да се то не може ни избројати, а камоли систематизовати. Оно што више забрињава је чињеница да је тешко закључити шта је од тога истина, а шта плод маште.
Распеће Исуса Христоса Научник Алберт Швајцер је, у свом делу „Von Reimarus zu Rede", објављеном у Немачкој 1906. године, развио тезу да је Исус, по Исусовом личном мишљењу био јеврејски Месија, који је сам изазвао своју смрт, очекујући да ће резултат бити манифестација њега као „Помазаника“ Израела. Британски научник Лоренс Гарднер је двадесет година истраживао Исусову лозу. Тврдио је да је Исус био ожењем Маријом Магдаленом, која је била апостол и обдарена знањем, визијом и духом. Гарднер је закључио, да су имали троје деце: Јустуса, Јосифа и кћерку Тамар.
Живот сам посветила, истраживању Библије. Јеванђеља су ми отворила пут ка (некој) истини. Свака Христова реченица у Јеванђељима има дубоко филозофско значење. То сведочи да је Исус био високо умно биће.
Истраживаче је, углавном, занимала Христова природа - да ли је Христ, Божији син? или, да ли је васкрснуо и постигао вазнесење?
Овакво усмерење је последица чињенице да нисмо правилно овладали знањем. Не схватамо да, свуда око нас влада – принцип каузалитета (узрочно последичне везе). Према том принципу, Бог је узрок, а последица су вазнесењи и васкрсење - најузвишенији израз снаге људског ума. Једноставнија слика тог принципа смо ми – ми смо различите појаве узрока к'последици."
 
" Наравно, уз Христа је вазнесење и васкрсење. Он је, уз речени умни узлет, заиста, Син Божији. Христ је досегао оно што треба да је циљ сваког од нас. Он (циљ) чини нашу обавезу да, у трећој димензији, стварамо од себе Богочовека - ради сједињења с Апсолутом.
Христ је успео у томе - доводећи свој Ум до савршенства. Постао је потпуна позитивна реалност без граница у стварима које га окружују. Треба знати да је пут до Богочовека дуг и мукотрпан. На том путу, човек мора да буде сам. Само тако он своје унутрашње квалитете може да доведе до савршенства. А кад не успемо да достигнемо вазнесење, врачаћемо се у друго тело. То ћемо понављати све дотле док не изградимо свој „Атом живота“. То је оно што је постигао Христ: постао је - Богочовек.
У Јеванђељу по Луки, гл. 14, 23 и 24; Христ поручује:
„И рече господар слузи: изађи на путове и међу ограде, те натерај да дођу да ми се напуни кућа“.
„Јер вам кажем да ни један од оних људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало одабраних“.

Рекло би се да Христ говори о овоземаљској свакодневници. Али, није тако! Значење је узвишеније. Исус нам скреће пажњу да смо сви позвани у Царство небеско, али ће само неколицина од људи успети да прође пут до Њега – Царства Небеског! Да је тај пут једноставан и лак, онда бисмо многи тамо стигли. Тај пут је тежек, али ми не смемо, због тешкоћа, одустајати од тог светог циља. Мит о Сизифу, управо нам говори, колико мука и покушаја до Царства небеског, а онда испочетка. Морамо се враћати на почетак, све док не схватимо да Бог - нити кажњава, нити награђује. Казна и награда су последице нашег слободног деловања. Ми градимо свој животни програм и, у тој изградњи, пролазимо кроз еволуцију: од гмазног, преко сисарског до људског дела мозга!"
 
" Када се стигне до људског дела мозга, онда је човек спреман да сагледа разлику два пута – пут зла и пут добра. И тада задржавамо своју слободу, да бирамо између два пута. Све док не схватимо да сами градимо програм свог живота и да нас само позитивни квалитети, без граница, доводе у Царство Небеско, не можемо из ове димензије. Један од првих, и наједноставнијих, корака за њено превазилажење је уклањање негативних поступака. Морамо их се ослободити и искрено се, због њих, покајати. Искрено, из срца. На то нас је Христ упутио једноставним реченицама у:

Јеванђељу по Луки, гл. 15, 10 и 18 и 20 и 21 и 22 и 23 и 24;

„Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божијима за једног грешника који се каје“.

„Устаћу и идем оцу својему, па ћу му рећи: оче! сагреших небу и теби“.

„ И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов, и сажали му се, и потрча загрли га и целива га“.

„А син му рече: оче! сагреших небу и теби, и веч нисам достојан назвати се син твој“.

„А отац рече слугама својим: изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ногама“.

„И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо“.

„Јер овај мој син беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити“.

Из овог Христовог казивања у параболама, можемо закључити да се Бог, који је у нама, радује и опрашта - када схватамо да смо погрешили и да желимо на прави пут. То је пут мука, на којем се прочишчава наш морал – постаје узвишен и, на крају кристалише. Христ је ту узвишеност постигао. Дошао је на врх Сизифових степеница и отишао из ове димензије.

Постао је део Божанства - које наткриљује свачију свест."
 
" Када се у првој Заповести каже: „...немој имати других богова узаме“, да ли то значи да је Јехува једини Бог, или да је главни Бог? Мада се ова заповест често тумачи обавезом на искључење других богова, уверена сам да она не пориче њихово постојање – уз то, не пориче ни егзистенцију других религија. Заповест треба схватити само као захтев на потпуну покорност Израела - свом сопственом Богу.

Човеку као умном бићу, лакше је да верује, него да сам истражује и закључује. Зато су створени религиски системи – они су културна баштина Цивилизације. Када мисао, као вид енергије, успе да управља свим стварима и да се служи свих стварима, онда треба да смо сигурни да је у питању Божанство.

Речено формирање и кристализација Ума почиње кад човек мисли, па верује. И о томе нам је писано у Библији. Мисли су нешто дубоко, нешто постојано, а не оно што ће ишчезнути при безазленом (интелектуалном) напору. Код Исаије, следи реченица: (гл. 2, 2;)

„Прођите се човека, којему је дах у носу; јер шта вреди?

Наравно, Исаија је то објаснио фигуративно. Човек када мисли – он расуђује. Анализира. Анализирајући појаве око себе, усавршавамо мисао – она се тада почиње кристализовати, градећи наш Ум. Он одмах налази место веровању. Када веру примамо, као дубока умна бића, онда је она снажна и сврховита. Тада смо у стању да сагледамо њене принципе и да њеном законитошћу уочимо своје унутрашње богаство. Вера нас водити правим путем - к’љубави, истини и правди; у васкрсење и вазнесење. И о томе нам Христ говори. Наћићемо Његове речи у Јеванђељу по Јовану (гл. 3, 14 15): ’да се разумом све постиже’.

Мојсије је, разумом и вером, успео да изведе свој народ из Египта и да га одржи на путу кроз пустињу.

„Као што Мојсије подиже змију у пустињи, тако треба син човећији да се подигне“.

„Да ни један који га верује не погине, него да има живот вечни“.

Читајући Јеванђеља, уочила сам да су Христове расправе углавном са садуцејима, фарисејима и книжевницима. Проучавајући историски, археолошки и религиски Христов период, сазнала сам да је у том времену било неколико јеврејских верских религиозних група или секти: фарисеји, садуцеји, есени, Божији синови и Божији пут. Есени су били једна од највећих религиских секти тог времена, али у Јеванђељима Христ се њима не супротставља."
 
bas bejah na sajmu knjiga u cetvrtak
ima gomila knjiga sa tom tematikom
posle den braunove obrade knjige,sveta krv sveti gral,krenula je pomama za jadnim isusom
ta je knjiga btw izdata jos 1982,ali niko nije ni pomislio na tu tematiku,sve do dena bauna i de vincijevog koda
od sve te gomile knjiga koje se bave isusom
odabrao sam..isusovi zapisi od majkl bejdzenta
isus to nije rekao...tj,ko je krojio bibliju,sta je ubacio sam,a sta namerno izostavio
i isusov zlocin...inace bestseler
otprilike...mojom nekom procenom,kroz prizmu i usporedbu te tri knjige,moci ce se izvuci mozda neki zakljucak o isusu
ali opet labav
cim procitam i proucim javljam vam:):)
 
Фарисеји су били извор Усменог закона – Талмуда, каснијих мудраца. То је био основ за рабински јудаизам, настао после прогонства. Вавилонци су срушили Храм, а Јевреји били истерани из Јерусалема.
Садуцеји су себе сматрали потомцима Садока, Соломоновог великосвештеника - извора моћи. На њега су се позивали, мада су се често удруживали с хелинистичким хашмонејцима.
Есени су трећа (већа) група.
Они су негодовали што су несадокови узурпирали високосвештенство. Били су строги у држању религијских закона и нису се прилагођавали политичкој стварности хашмонејске владавине. Друге верске групације, за које се зна, нису оставиле трага у историским записима.
Корисно је да се осврнемо на збивања у Палестини након смрти Александра Македонског. То је време после 323. године пре Христа. Тада му се царство дели на два дела. Селеуковиће на северу у Сирији и Птоломејевиће у Египту.
 
Селеуковићи су потомци Александровог војсковође – Селеука, а Птоломејевићи генерала Птоломеја. Јудеја је водила најмање пет ратова с обе династије. Династије су ратовале и између себе, па су Селеуковици, 198. године пре Христа, под вођством Антијоха ИИИ, победили Птоломејевиће и Палестина пада под њихову власт. Јошуа је 175. године пре Христа, подмитио Антиоха Селеуковића ИВ, да свргне његовог брата, а њега да постави за - великосвештеника Јерусалема. У знак захвалности, Јошуа је своје име хелинизовао у Јасон, а Јерусалем преименовао у Антиохија. Касније је Антиох ИВ Селеуковић издао декрет о забрани обрезивања, слављења празника и шабата (религијско учење) и присилио је Јевреје да врше службу грчким боговима. То је изазвало велико незадовољство у народу, па је подигнута побуна под вођством Макабејаца и Селеуковићи бивају збачени.
Извесно време, Палестином владају браћа Макабејци: Јуда и Шимун. Од тада - рађа се Хашмонејска династија јеврејских краљева и великосвештеника. Владали су од 142. до 37. године пре Христа.
Средином другог века пре Христа, група Јевреја (озлојеђена деградацијом свештеничке класе) одлази у јудејску пустињу ради живота у осами. Населили су место које се данас зове Кумран и налази се на северном рубу Мртвог мора. Кумрани су неприступачна јаруга где је било смештено око 200 људи, који су живели као монаси. Њихов вођа је био „учитељ праведности“ и они су чувари свитака, који ће касније бити пронађени. Ова јеврејска групација је себе звала есенима. О њима сазнајемо из списа: Јосифа Флавија, Плинија Старијег и Филона Александриског – из првог века пре Христа.
 
Плиније лоцира есене на западној обали Мртвог мора, што значи да су имали више логора. То је управо оно место на којем Јован Крститељ „дође за сведочанство, да сведочи за видело“.
Аристобул ИИ (из династије Хазмонејске) присиљава свог брата Хиркана ИИ да му уступи власт, али Хиркан ИИ тражи помоћ од Римљана. Генерал Помпеј је, 63. година пре Христа, заузео је Палестину и на престо поставо Хиркана ИИ – владао је од 63. до 40. године пре Христа. Поред владарске, обављао је службу и првосвештеника.
 
Народ Парти се први пут спомињу у време Дарија I. Живели су јужно од Касписког језера и после пропасти Медијско-персијског краљевста покорава их Александар Македонски, а после његове смрти - Селеуковићи. Под вођством Арсака И, Парти подижу устанак против Селеуковића и оснивају снажну државу - од Инда до Еуфрата. Парти успевају 40. године пре Христа, да заузму велики део Мале Азије, Сирије и Палестине. Тада је освојен и Јерусалем, а Хиркан ИИ бива заробљен. Парти на власт доводе задњег из династије Хашмонејске, Матију Антигона, (влада од 40. године до 37. године пре Христа).
У време инвазије Парта, Ирод Велики је био римски прокуратор и убедио је Сенат у Риму да је способан да Палестину укључи у Империју. Сенат му је поверовао и дао му титулу цара – под условом да уклони власт Парћана. Ирод Велики је, 37. године пре Христа, успео у својој намери. Код Самарије је победио Матију Антигона и освојио Јерусалем. Владао је Јудејом 33 године, као римски вазал.
 
Име Ирод значи „као јунак“. Овај појам се често налази у грчкој литератури од 5. века пре Христа. Породица Ирода Великог потиче од Едомаца (Идумејаца) и њихових управитеља. Отац Ирода Великог, Антипатар, био је гувернер Јудеје. Поставио га је Јулије Цезар - 47. године пре Христа. Антипатар је успео да издејствује код Римљана да његов син Фазаел, постане стратег Јудеје, а Ирод Велики стратег Галилеје. Са Иродом Великим, рађа се нова династија – Иродовци. Из пет бракова, Ирод Велики је имао 7 синова: Антипатера са Едомком – Дорис. Из брака са Хазмонејком Маријамном И - Александра И и Аристобула. Са Маријамном ИИ - Филипа И. Са Самаријанком Малтаком – Архелаја и Ирода Антипу и са петом супругом – Јерусалемком Клеопатром – Филипа.
У току опсаде Јерусалема, да би осигурао право на престо, Ирод се жени унуком јеврејског просвештеника Хиркана ИИ – Маријамном И. Када је дошао, 37. године пре Х, на власт, Ирод Велики је поубијао најугледние Јевреје. Владао је територијама од Едома преко Јудеје, све до Самарије. С доласком Октавијана Августа, под управом добија Газу, Јерихон и Гадару. Касније прикључује и територије северно од Галилеје – Батенеју, Трахонитиду и Хауран. Од Октавијана Августа добија титулу цара, а он свом имену додаје епитет – Велики. Ирод је, 35. године пре Христа, поубијао све Макабејце и међу њима и рођеног брата његове друге жене Маријамне И - Аристобула ИИИ, ког је тек поставио за просвештеника. Ирод Велики, своја два сина са Хазмонејком Маријамном И: Александра И и Аристобула, убија 7. године пре Христа - из страха да му не преузму власт.
 
Ирод Велики, пред смрт проглашава за свог наследника сина Идумејке Дорис – Антипатра, а Филипа, сина Клеопатре, као другог наследника. Антипатар покоушава да уклони своје могуће противнике – Архелаја, Филипа од Херодове жене Клеопатре и Салому сестру Ирода Великог. Због тога, Антипатер, бива убијен 4. године пре Христа. Ирод Велики одређује друге наследнике и то: Архелаја и Антипу од жене Малтаке и Филипа од жене Клепоатре. Октавијан Август је одобрио именоване наследнике и Архелај добија Јудеју, Самарију, Едом (Идумеју) и титулу четверовласника – тетрарх. Антипа је добио Галилеју, Переју и титулу четверовласника. Филип је добио североисточне провинције према извору Јордана и титулу тетрарха. Филипу И, сину Маријамне ИИ, није оставио ништа, јер се оженио (Иродијадом) черком свог полубрата Аристобула. Филип И и Иродијада, добили су кћер – Салому, која по Јеванђељима тражи главу Јована Крститеља. Ирод Велики умире 2. године пре Христа.
Из свега можемо закључити да се Ирод Велики за свог живота бојао Хазмонејске лозе, па је и рођене синове, од Хазмонејке Маријамне И, убио. Ирод Велики је био потомак Едомаца, али по религији је био Јеврејин. Макабејац Иван Хиркан И је покорио Едом (Идумеју) 125. године пре Христа и приморао све становнике да пређу на јудаизам. Едомци (Иродова лоза - Иродовци) су потомци од Изаковог сина Езава. Хазмонејци су потомци другог Изаковог сина - Јакова (Израиља) од ког потиче и Мојсије, Саул, Давид, Соломон и тако све до Христа. Езав и Јаков су били близанци. Њих је Изаку родила Ребека.
 
Прва књига Мојсијева, гл. 25, 26 и гл. 36, 9 и 19;
„А после изађе брат му, држећи руком за пету Езава; и надеше му име Јаков. А беше Изаку шездесет година, кад их роди Ребека“.
„А ово је племе Езава оца Едомцима на планини Сеир“.
„То су синови Езавови, и то су старешине њихове; а он је Едом“.
 
Сада, када смо направили кратак историски преглед Палестине, да погледамо есенску заједницу. Да ли су код есена расли Исус и Јован Крститељ? Јесу ли есени претече хришћанства? Погледајмо.
У Кумрану или Сехахи је била есенска заједница монаха. Живело се у целибату и имали су строга правила. Захваљујући Правилнику заједништва и такозваном Цадокитском документу, то сазнајемо. Деца су морала да прођу десетогодишњи период учења о старању и институцијама Заветовања, уз обавезно изучавање приручника – Књига учења. Десетогодишњаци су постајали чланови заједнице, уз јавно проверавање интелектуалне моћи и моралног карактера. Када се положи тест, онда се пролази кроз једну годину искушенства. Тада им није било дозвољено да користе сретства заједнице. Након те године, опет се приступа јавном испитивању. Ако би њихово понашање било задовољавајући, проводили су још једну годину искушенства, али, сада, у оквиру заједнице. После ове друге године искушенства, закљињали су се на покорност и постајали пуноправни чланови заједнице.
Испод двадесет и пет година, није се могао заузети јавни положај, а испод тридесет нико није могао бити глава породице или заузети положај у војној управи заједнице. Њихов Приручник о дисциплини нам открива детаље које не налазимо код Филона и Јосифа. Систем је био суров и неумољив. Одлука једном донесена, била је непорецива и није се могла повући или преобликовати. По Јосифу, есени су били савесни приликом суђења и одлуку нису доносили без присуства најмање 100 чланова. Прогнани из секте били су у врло тешком положају. Заклетва коју су положили, забрањивала им, да узимају било какву храну, коју нису припремали чланови заједнице.
Есени су за разлику од садуцеја веровали у бесмртност душе. За њих душа потиче од најфинијег етера и падајући у замку природних ствари бива заробљена у телу. Смрт је ослобађа и она се томе радује, али после тога поново се рађа.
Есени су, по речима Јосипа Флавија, има ли чврсту унутрашњу друштвену структуру. Образовали су братство, које је на известан начин, било слично питагорејском.
 
Ироду Великом само есени нису полагали заклетву цару, јер је њихова реч имала већу тежину, него заклетва. Чланови заједнице о себи су говорили као о „праведно изабранима Божијим“. Истоветно одређење имамо и у Посланици Титу Светога Апостола Павла, гл. 1, 1;
„Од Павла, слуге Божијега, а апостола Исукрстова по вери изабраних Божијих, и по познању истине побожности“.
Исти цитат налазимо и у Првој посланици Светог Апостола Петра. гл. 1, 1;
„Од Петра, апостола Исукрста, изабраним дошљацима, расејаним по Понту, Галацији, Азији и Битинији“.
Циљ заједнице је био да спасу Тору (Божанско учење) онакво какво је било откривено Мојсију, а које су изопачили „лажни тумачи“. Тора је, уствари, Мојсијево петокнижје и значи завет, који од појединаца изискује придржавање закона. Тора је каконизована у 5. веку пре Христа, када су се Јевреји вратили из Вавилона. Кључна религијозна одредница есенске Кумранске монашке заједнице, је долазак пророка на Судњи дан, онако како је то обећео Мојсије. Управо, тако нешто је и у тексту Библије.
 
Пета књига Мојсијева, гл. 18, 18;
„Пророка ћу им подигнути између браће њихове, као што си ти, и метнућу речи своје у уста његова, и казиваће све што им заповедим“.
Кумранска монашка есенска заједница је своје свештенике звала „синови Цадока“ – по имену најистакнутије свештеничке породице из Давидовог времена, што можемо пратити у:
Друга књига Самуилова, гл. 8, 17;
„А Садок син Ахитобов и Ахимелех син Абијаторов свеченици; А Сараја писар;“.
Чланови есенске Кумранске заједице себе су видели и као: „Синове светлости“, а у Приручнику о дисциплици су изрази: „дух истине“, „пут кроз таму“, „светлост живота“, „живот вечни“, аналогно томе, налазимо у:
Посланица Светог Апостола Павла – Ефежанима, гл. 5, 8;
„Јер бијасте негда тама, а сада сте видело у Господу: као деца видела живите“.
Овакво аналогно виђење, налазимо и у Јеванђељу по Јовану, гл. 1, 7 и 9; гл. 8, 12; гл. 12, 36;
„Овај дође за сведочанство да сведочи за видело да сви верују крозањ“.
„Беше видело истинито које обасјава свакога човека који долази на свет“.
„Исус им пак опет рече: ја сам видело свијету: ко иде замном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота“.
„Док видело имате верујте видело, да будете синови видела. Рекавши ово Исус отиде и сакри се од њих“.
 
Духовни вођа заједнице је био „прави учитељ“ - отелотворени Дух Истине, описан као онај који ће водити ка чистој истини. Ово можемо упоредити с Јеванђељем по Јовану, гл. 16, 13;
„А кад дође он, Дух истине, упутиће вас на сваку истину; јер неће од себе говорити што чује, и јавиће вам што ће бити у напредак“.
Исус је био поздрављен као учитељ - послан од Бога. Ово налазимо у Јеванђељу по Јовану, гл. 3, 2;
„Овај дође к Исусу ноћу и рече му: Раби! знамо да си ти учитељ од Бога дошао; јер нико не може чудеса ових учинити која ти чиниш ако није Бог сњим“.
Анализирајући есенску заједницу и познавајући Библију, наметнула ми се слика о овом покрету. Могла сам да зкључим да се из њега развило хришћанство у Палестини. Исус је, по свему судећи, прототип Учитеља праведности. Обоица проповедају сиромаштво, покајање, понизност, љубав према ближњем и прописују поштовање Мојсијевог закона - усавршеног њиховим личним откривањем. Исус је Божији Изабраник, Месија и Спаситељ света – исто оно што је Учитељ праведности код есена. Исуса и Јована Крститеља, есени су, по свему судећи, прирпремали за есхатолошки покрет. Према Исаији (гл. 61, 1;) есхатолошко царство карактерише излечење слепих, лечење рањених, васкрсавање мртвих, ослобађање заточеника и доношење добрих вести сиротињи. Управо, у Јеванђељу по Матеји, гл. 11, 4 и 5; налазимо о томе Исусово објашњење:
„И Исус одговарајући рече им: идите и кажите Јовану што чујете и видите“.
„Слепи прогледају и хроми ходе, губави чисте се и глуви чују, мртви устају и сиромашнима проповеда се јеванђеље“.
 
Исуса су Есени најавили као Месију, а Јована, као Илију пророка, чији долазак је најавијо пророк Малахије, гл. 4, 5;
„Ево ја ћу вам послати Илију пророка пре него дође велики и страшни дан Господов“.
У Јеванђелу по Луки, гл. 9, 18 и 19 и 20 и 21;
„И кад се једанпут мољаше Богу на само, с њим бијаху ученици, и заиста им говорећи: ко говоре људи да сам ја?“
„А они одговарајући рекоше: једни веле да си Јован Крститељ; а други да си Илија; а други да је који устао од старих пророка“.
„А он им рече: а ви шта мислите ко сам ја? А Петар одговарајући рече: Крст Божији. А он им запрети да никоме не казују тога“.
У Јеванђељу по Матеју, гл. 11, 13 и 14; можемо сагледати да је Јован очекиван као пророк Илија.
„Јер су сви пророци и закон прорицали до Јована“.
„И ако хоћете веровати, он је Илија што ће доћи“.
Посланицу Светог Апостола Јакова, Мартин Лутер и Еузебије су сматрали да она не треба да буде укључена у Нови завет, јер је паралелна многим документима из Кумрана.
 
Према Јеванђељу по Луки, Исус и Јован Крститељ су рођаци по женској линији. Исус је само 6 месеци млађи од Јована. Где се Јован Крститељ тачно родио, не зна се, али вероватно у близини Кумранског монашког есенског манастира. Према речима светога Луке, „Реч Божију“ је сазнао у пустињи и оголелим брдима, која се дижу испод нивоа мора. По запису Јосифа Флавија, есени су усвајали децу и васпитавали према својим принципима. Доктор Браунли је предпоставио да је Јован био међу таквом децом. То је мало вероватно, јер је Јован потицао из племенитог свештеничког рода, Аронових. Исус је, такође, био из високог рода - Давидовог. Вероватно су зато, та два детета, узета да испуне Закон, дат од пророка још у Старом завету – пророчанство је најављивало месију из рода Давидовог! Значи, месија се није могао појавити из других породица. Ово је врло важна чињеница и она објашњава много тога у вези с почецима хришћанства.
Код Јосифа Флавија, Јован је описан као усамљени аскета и пустињски светац.
Јеванђеље по Луки, гл. 1, 80;
„А дете расташе и јачаше духом и беше у пустињи док се не показа Израиљу„.
Археолог Де Во, вршећи ископавања у Кумранима, дошао је до закључка да су есени имали више сукцесивних фаза и да једна почиње 4. године пре Христа. Ово је врло значајна фаза за касније учење Исуса и Јована Крститеља.
 
Врло је важно да знамо да се принципи и обреди садржани у Јеванђелима и посланицама већ раније налазе готово на свакој страници есенске заједнице. Зато многи научници, на основу докумената нађених у Кумранима, претпостављају да Јеванђеље по Јовану, није настало под утицајем персиских и неоплатонских гностичких покрета, већ из активности кумранске заједнице – заједнице есена у ширем смислу. Ја сам уверена да су сва четири Јеванђеља плод активности кумранске заједнице. Хришћани су их, касније - када су Римљани 68. године пос. Христа масакрирали есене, једноставно присвојили и поједина поглавља допуњавали или исправљали. Сам почетак Јеванђеља по Јовану је идентичан тексту из Приручника о дисциплини есена, где следи:
„Кроз знање његово све је почело. И све што је постало, он је створио, и без њега ништа није урађено“.
У Јеванђељу по Јовану, гл. 1, 1 и 2 и 3; налазимо аналогију с Приручноком о дисциплини. Погледајмо:
“ У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч“.
„Она беше у почетку у Бога“.
„Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“.
Сви подаци нас упућују да су два детета – Јован и Исус, расли, васпитавали се и учили у Кумранској монашкој есенској заједници. Ненадано за своје учитеље, они ће напустити ту заједницу и основати младу цркву – касније названу Хришћанска црква. Због тога су платили својим животима.
Да видимо, да ли можемо, на основу расположивих података, закључити ко је убио Јована Крститеља?
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top