Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
Римокатолички прозелитизам према Сави Косановићу, Георгију Николајевићу и Николају Мандићу
Посланице тројице дабробосанских митрополита
Аутор: Радован Пилиповић, Број 996, Рубрика Историја
У историографији је довољно познато да су римокатолички црквени притисци, спровођени кроз државну машинерију Аустроугарске, довели до смене српског дабробосанског Митрополита Саве Косановића.
Његов непопустљиви став у одбрани верских слобода и заштита од Бога му поверене пастве истакао га је пред римокатоличком хијерархијом у Босни и Херцеговини као државног непријатеља. Новоформирано „Друштво за католичење Срба“ и живахна делатност пољских мисионара којом су покушали да преобраћају босанске Србе у католицизам, жигосане су јавним речима и наступима Митрополита Саве. Са друге стране, много мање се зна да су до Анексије БиХ (1908. године) и наследници Саве Косановића (1881-1885), Митрополити Георгије Николајевић (1895-1896) и Николај Мандић (1896-1907) трпели истоветне притиске.
Документи које доносимо у овом прилогу потичу из, можда једине сачуване, парохијске архиве са подручја Босанске Крајине. Заправо, ови драгоцени докумети су преживели вихор Другог светског рата, а потичу из парохијских архива места Прекаје и Преодца, која се налазе између Дрвара и Гламоча. Сачувани од стране мештана са краја 2007. године, смештени су у архивском фонду Епархије бихаћко-петровачке. Посланице је од тадашњих митрополита добијао гламочки протопрезвитер Стево Кукрика који их је преписивао и слао по парохијама свог окружног протопрезвитерата, у данашњем смислу „архијерејског намесништва“. Докуметни који следе показују континуитет западњачких притисака на православне и спремност српске јерархије да им се богословско-теоретски и црквено-пастирски одупре. Полемика Саве Косановића нарочито заслужује историјску анализу, с обзиром на то да је његова апологетика била поткрепљивана искључиво историјским аргументима.
ПОСЛАНИЦА САВЕ КОСАНОВИЋА
Митрополит је посланицу упутио 26. априла 1883. године. Сачувала нам се у препису гламочког проте Стеве Кукрике од 13. маја исте године који је достављен на руке прекајског пароха, оца Марка Савића Старијег. Текст, очишћен од сувог административног заглавља, гласи:
„До нашега је знања и слуха дошло увјерење да се недавно устројила некаква моћна пропаганда за Босну којој је цјељ ширење латинске вјере у Босни и умножење посљедоватеља Риму. Кад би та пропаганда обратила своју пажњу на некрштене народе, а оставила на миру нас православне синове једине истините Свете источне Цркве којој не би радњи завидили, али нас искуство и историја учи да је Рим, пошто је отпао и одјелио се од јединства једине саборне и апостолске цркве, увијек насртао на нашу мученичку цркву и служио се свима начинима и средствима да нас за се задобије. Тако је у тој намјери, можда, заснована и садашња нова пропаганда за Босну. Истина, ми имамо тврдо поуздање у Бога и његов свемогући Промисао као и у заштиту Њ. Ц. К. и А. Величанства нашег доброг и правдољубивога Цара и Краља Фрању Јосифа И, кога нека Бог подржи здрава и срећна, и коме смо ми сви вијерни искрено, да он неће допустити никаква насиља на нашу вјеру. Тако исто ми имамо несумњива поуздања у свијест и тврдоћу вјере нашег правдољубивог свештенства као и увјерења о народној љубави према својој православној цркви и прађедовској вјери коју је утемељио светитељ Сава српски, али опет нашу архипастирску душу мори зебња и страховање да лукава вјештина пропагандиста и мисионера, њихов начин и моћна средства, мито и обећања, не помуте памет простога и неуког народа, слабије, немоћније и сиромашније особе и не заведу их странпутицом.
Зато смо се нашли побуђени упозорити вашу пречасност, а преко Вас и цијело Вам подручно свештенство, да будете на опрези и да чувате стадо које Вам је Дух Свети повјерио чрез рукоположење архијерејско. Да свакодневном приликом и у сваком дому поучавате мало и велико, мушко и женско, старо и нејако да остану тврди и непоколебити у православној вјери, да се чувају свакога сношаја са мисионерима и проповједницима других вјера, те да се не даду завести ни преварити. На мито и обећања исто тако да младеж обојега пола, која је приспјела за женидбу и удадбу, савјетујете да избјегава сваки додир љубави са иновјерцима и ако има које чељаде по најму или у службама код туђинаца да родитељи, обштине и дотични свештеник пазе на те невине овчице Христове, а особито да се свакога поста исповиједају и причешћују којом приликом ће их свештеник поучити у вјери и у добром владању.
Још се препоручује Вашој пречасности и подручном Вам свештенству да пазите на себе и на своје владање, јер сте Ви со, виђело и углед народа, те да својом трезвеношћу и побожним живљењем пружате пастви добар пример, особито при свадбама, крсним именима, крштењу и другим тајнама и обредима наше Свете Цркве, када су најбоље згоде и прилике поучавати народ, утврђивати га у вјери. Препоручивати му да чувају образ и поштење супруженско, као и друге хришћанске добродетељи, љубав и братску слогу.
Стојте, дакле, будни и трезвени на стражи православља јер су времена врло мучна и критична у којима се не проповједа христијанство него папство.
Ову окружницу сви подручни Вам свештеници имају сваки за себе преписати и својим парохијанима прочитати. Препоручујући Вас, свештенство и мили народ милости великога Бога и Спаса Нашега Исуса Христа, молитвама Богоматере и светога Саве Немањића, призивамо благослов Господњи на цијело богохранимо наше стадо“.
ПОСЛАНИЦА ГЕОРГИЈА НИКОЛАЈЕВИЋА
Предмет ове посланице јесте распрострањена појава лажних икона које је римокатоличка пропаганда растурала по српском православном народу Босне и Херцеговине. Окружница је упућена 7. априла 1888. године „Пречасном свештенству, благочестивим црквеним општинама и народу дабробосанске епархије“ и врло је занимљивог садржаја:
„Пријављено је, да се међу наш српско православни народ протурају којекакве слике као иконе, који народ незнајући да у том може бити какве пријеваре - купује, тим више што су јефтине и што се доносе на ноге.
Међу таковим сликама тешко се може наћи и један лик да управо одговара типу православне источне цркве. Слике могу бити за око лијепе и примамљиве, али могу имати грдан недостатак; па обично нијесу правилно ни словима обиљежене. А колика се штета чини нашој светој цркви уношењем и присвајањем икона, које нијесу и не могу бити строго православне; о том не треба доказивати. Стога не пропуштамо овим упозорити Наше свештенство, црквене општине и народ на ту околност, те топло препоручити: да убудуће нико не купује икона на којима не буде печата ове АЕМ Конзисторије“.
Такође нам се сачувала у препису марљивог протојереја „града Гламоча“ Стеве Кукрике. Посланица је написана против покушаја сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера којима је дао да се израде иконе са Светим Савом и Светим Петром, али и друге иконографске композиције које су одисале присилним јединством православних и римокатолика под врховништвом римског папе. (Види: Православље у Босни и Херцеговини, написао П. М. Томић, Београд 1898, стр. 75-76).
ПОСЛАНИЦА НИКОЛАЈА МАНДИЋА
Предмет посланице која је упућена верном народу 23. јануара 1898. године јесте појава римокатоличких пропагандних летака. У препису гламочког проте читамо и назнаку: „За цркву у Прекаји, за обе парохије, да се прочита парохијанима“. Та „Окружница пречасном православном свештенству дабробосанске митрополије“ гласи:
„Конзисторија је званично извјештена, да се по свештенству, а можда и по народу нашем растурају поједине свеске пропагандистичког листа „Балкана“ и да те пошиљке врши накладна тискара Антуна Шолца у Загребу.
Тај недостојни поступак наметљивости конзисторија осуђује и пречасно свештенство пажљивим чини да достојно одбије самозванце од себе и својега народа и да то дјелом и говором жигоше онако како је и заслужило, да све свеске тога наметљивога органа поврати ономе ко их је послао; да по парохијама својим распита, па ако нађе покупи и пред народом уништи све што се нађе, да се у народ са ма које стране и ма шта било растурује са намјером да се православље подрије и олаби, као: књижице, слике или опроснице које каковијех братовштина.
Пречасно свештеснтво као чувар чистоте православља, по својој светој дужности, љубави спрам цркве православне и њезиног до данас ничим повређеног Христом Спаситељем, апостолима, васионским и помјесним саборима и светим оцима, повређеног учења; треба да покаже у овом погледу дјелатност своју утолико јачу, уколико непријатељ прикривено њему самом својственом начину већма развија.
Божија благодат нека буде са вама и паством вашом“.
Према неким статистикама, у околини Бања Луке је до 1888. подигнуто шест римокатоличких самостана, од којих су два распоређена у самом граду. Патер Хајде, пореклом Немац, се истицао у ширењу пропагандних летака и брошура, ружио је веру православну, заједљиво нападао Србе и њихово свештенство. Новцем је мамио „залутале“ овце к себи. Хајде је био активан у једном самостану јужно од Босанске Градишке. О једној брошури насталој испод његовог пера, сведочи православни свештеник из славонског Брестовца Јован П. Јовановић. (Види: Јован П. Јовановић, Римокатоличка пропаганда у Босни, Глас Истине /1888/, стр. 226-228).
Растурање брошура и летака је био тадашњи римокатолички начин задобијања верника. Борбеност римског клерикализма се осећала крајем XIX века у традиционално православним (за Ватикан шизматичким) крајевима Босне и Херцеговине, Далмације и некадашње Војне Крајине. Документи сачувани у једној забаченој планинској парохији Босанке Крајине недвосмислено сведоче о томе. Историја је учитељица живота. Само за оне који имају уши да чују.
http://www.pravoslavlje.rs/broj/996/tekst/poslanice-trojice-dabrobosanskih-mitropolita/
Посланице тројице дабробосанских митрополита
Аутор: Радован Пилиповић, Број 996, Рубрика Историја
У историографији је довољно познато да су римокатолички црквени притисци, спровођени кроз државну машинерију Аустроугарске, довели до смене српског дабробосанског Митрополита Саве Косановића.
Његов непопустљиви став у одбрани верских слобода и заштита од Бога му поверене пастве истакао га је пред римокатоличком хијерархијом у Босни и Херцеговини као државног непријатеља. Новоформирано „Друштво за католичење Срба“ и живахна делатност пољских мисионара којом су покушали да преобраћају босанске Србе у католицизам, жигосане су јавним речима и наступима Митрополита Саве. Са друге стране, много мање се зна да су до Анексије БиХ (1908. године) и наследници Саве Косановића (1881-1885), Митрополити Георгије Николајевић (1895-1896) и Николај Мандић (1896-1907) трпели истоветне притиске.
Документи које доносимо у овом прилогу потичу из, можда једине сачуване, парохијске архиве са подручја Босанске Крајине. Заправо, ови драгоцени докумети су преживели вихор Другог светског рата, а потичу из парохијских архива места Прекаје и Преодца, која се налазе између Дрвара и Гламоча. Сачувани од стране мештана са краја 2007. године, смештени су у архивском фонду Епархије бихаћко-петровачке. Посланице је од тадашњих митрополита добијао гламочки протопрезвитер Стево Кукрика који их је преписивао и слао по парохијама свог окружног протопрезвитерата, у данашњем смислу „архијерејског намесништва“. Докуметни који следе показују континуитет западњачких притисака на православне и спремност српске јерархије да им се богословско-теоретски и црквено-пастирски одупре. Полемика Саве Косановића нарочито заслужује историјску анализу, с обзиром на то да је његова апологетика била поткрепљивана искључиво историјским аргументима.
ПОСЛАНИЦА САВЕ КОСАНОВИЋА
Митрополит је посланицу упутио 26. априла 1883. године. Сачувала нам се у препису гламочког проте Стеве Кукрике од 13. маја исте године који је достављен на руке прекајског пароха, оца Марка Савића Старијег. Текст, очишћен од сувог административног заглавља, гласи:
„До нашега је знања и слуха дошло увјерење да се недавно устројила некаква моћна пропаганда за Босну којој је цјељ ширење латинске вјере у Босни и умножење посљедоватеља Риму. Кад би та пропаганда обратила своју пажњу на некрштене народе, а оставила на миру нас православне синове једине истините Свете источне Цркве којој не би радњи завидили, али нас искуство и историја учи да је Рим, пошто је отпао и одјелио се од јединства једине саборне и апостолске цркве, увијек насртао на нашу мученичку цркву и служио се свима начинима и средствима да нас за се задобије. Тако је у тој намјери, можда, заснована и садашња нова пропаганда за Босну. Истина, ми имамо тврдо поуздање у Бога и његов свемогући Промисао као и у заштиту Њ. Ц. К. и А. Величанства нашег доброг и правдољубивога Цара и Краља Фрању Јосифа И, кога нека Бог подржи здрава и срећна, и коме смо ми сви вијерни искрено, да он неће допустити никаква насиља на нашу вјеру. Тако исто ми имамо несумњива поуздања у свијест и тврдоћу вјере нашег правдољубивог свештенства као и увјерења о народној љубави према својој православној цркви и прађедовској вјери коју је утемељио светитељ Сава српски, али опет нашу архипастирску душу мори зебња и страховање да лукава вјештина пропагандиста и мисионера, њихов начин и моћна средства, мито и обећања, не помуте памет простога и неуког народа, слабије, немоћније и сиромашније особе и не заведу их странпутицом.
Зато смо се нашли побуђени упозорити вашу пречасност, а преко Вас и цијело Вам подручно свештенство, да будете на опрези и да чувате стадо које Вам је Дух Свети повјерио чрез рукоположење архијерејско. Да свакодневном приликом и у сваком дому поучавате мало и велико, мушко и женско, старо и нејако да остану тврди и непоколебити у православној вјери, да се чувају свакога сношаја са мисионерима и проповједницима других вјера, те да се не даду завести ни преварити. На мито и обећања исто тако да младеж обојега пола, која је приспјела за женидбу и удадбу, савјетујете да избјегава сваки додир љубави са иновјерцима и ако има које чељаде по најму или у службама код туђинаца да родитељи, обштине и дотични свештеник пазе на те невине овчице Христове, а особито да се свакога поста исповиједају и причешћују којом приликом ће их свештеник поучити у вјери и у добром владању.
Још се препоручује Вашој пречасности и подручном Вам свештенству да пазите на себе и на своје владање, јер сте Ви со, виђело и углед народа, те да својом трезвеношћу и побожним живљењем пружате пастви добар пример, особито при свадбама, крсним именима, крштењу и другим тајнама и обредима наше Свете Цркве, када су најбоље згоде и прилике поучавати народ, утврђивати га у вјери. Препоручивати му да чувају образ и поштење супруженско, као и друге хришћанске добродетељи, љубав и братску слогу.
Стојте, дакле, будни и трезвени на стражи православља јер су времена врло мучна и критична у којима се не проповједа христијанство него папство.
Ову окружницу сви подручни Вам свештеници имају сваки за себе преписати и својим парохијанима прочитати. Препоручујући Вас, свештенство и мили народ милости великога Бога и Спаса Нашега Исуса Христа, молитвама Богоматере и светога Саве Немањића, призивамо благослов Господњи на цијело богохранимо наше стадо“.
ПОСЛАНИЦА ГЕОРГИЈА НИКОЛАЈЕВИЋА
Предмет ове посланице јесте распрострањена појава лажних икона које је римокатоличка пропаганда растурала по српском православном народу Босне и Херцеговине. Окружница је упућена 7. априла 1888. године „Пречасном свештенству, благочестивим црквеним општинама и народу дабробосанске епархије“ и врло је занимљивог садржаја:
„Пријављено је, да се међу наш српско православни народ протурају којекакве слике као иконе, који народ незнајући да у том може бити какве пријеваре - купује, тим више што су јефтине и што се доносе на ноге.
Међу таковим сликама тешко се може наћи и један лик да управо одговара типу православне источне цркве. Слике могу бити за око лијепе и примамљиве, али могу имати грдан недостатак; па обично нијесу правилно ни словима обиљежене. А колика се штета чини нашој светој цркви уношењем и присвајањем икона, које нијесу и не могу бити строго православне; о том не треба доказивати. Стога не пропуштамо овим упозорити Наше свештенство, црквене општине и народ на ту околност, те топло препоручити: да убудуће нико не купује икона на којима не буде печата ове АЕМ Конзисторије“.
Такође нам се сачувала у препису марљивог протојереја „града Гламоча“ Стеве Кукрике. Посланица је написана против покушаја сарајевског надбискупа Јосипа Штадлера којима је дао да се израде иконе са Светим Савом и Светим Петром, али и друге иконографске композиције које су одисале присилним јединством православних и римокатолика под врховништвом римског папе. (Види: Православље у Босни и Херцеговини, написао П. М. Томић, Београд 1898, стр. 75-76).
ПОСЛАНИЦА НИКОЛАЈА МАНДИЋА
Предмет посланице која је упућена верном народу 23. јануара 1898. године јесте појава римокатоличких пропагандних летака. У препису гламочког проте читамо и назнаку: „За цркву у Прекаји, за обе парохије, да се прочита парохијанима“. Та „Окружница пречасном православном свештенству дабробосанске митрополије“ гласи:
„Конзисторија је званично извјештена, да се по свештенству, а можда и по народу нашем растурају поједине свеске пропагандистичког листа „Балкана“ и да те пошиљке врши накладна тискара Антуна Шолца у Загребу.
Тај недостојни поступак наметљивости конзисторија осуђује и пречасно свештенство пажљивим чини да достојно одбије самозванце од себе и својега народа и да то дјелом и говором жигоше онако како је и заслужило, да све свеске тога наметљивога органа поврати ономе ко их је послао; да по парохијама својим распита, па ако нађе покупи и пред народом уништи све што се нађе, да се у народ са ма које стране и ма шта било растурује са намјером да се православље подрије и олаби, као: књижице, слике или опроснице које каковијех братовштина.
Пречасно свештеснтво као чувар чистоте православља, по својој светој дужности, љубави спрам цркве православне и њезиног до данас ничим повређеног Христом Спаситељем, апостолима, васионским и помјесним саборима и светим оцима, повређеног учења; треба да покаже у овом погледу дјелатност своју утолико јачу, уколико непријатељ прикривено њему самом својственом начину већма развија.
Божија благодат нека буде са вама и паством вашом“.
Према неким статистикама, у околини Бања Луке је до 1888. подигнуто шест римокатоличких самостана, од којих су два распоређена у самом граду. Патер Хајде, пореклом Немац, се истицао у ширењу пропагандних летака и брошура, ружио је веру православну, заједљиво нападао Србе и њихово свештенство. Новцем је мамио „залутале“ овце к себи. Хајде је био активан у једном самостану јужно од Босанске Градишке. О једној брошури насталој испод његовог пера, сведочи православни свештеник из славонског Брестовца Јован П. Јовановић. (Види: Јован П. Јовановић, Римокатоличка пропаганда у Босни, Глас Истине /1888/, стр. 226-228).
Растурање брошура и летака је био тадашњи римокатолички начин задобијања верника. Борбеност римског клерикализма се осећала крајем XIX века у традиционално православним (за Ватикан шизматичким) крајевима Босне и Херцеговине, Далмације и некадашње Војне Крајине. Документи сачувани у једној забаченој планинској парохији Босанке Крајине недвосмислено сведоче о томе. Историја је учитељица живота. Само за оне који имају уши да чују.
http://www.pravoslavlje.rs/broj/996/tekst/poslanice-trojice-dabrobosanskih-mitropolita/
