gost 129003
Primećen član
- Poruka
- 960
Napomena: tekst je preuzet sa www.mojakritika.com
U kakvom mi to društvu, državi, vremenu, prostoru živimo, najuopštenije se pitam?
U društvu koje je prethodna vlast ("režim Slobodana Miloševića"), ako baš ništa drugo ne može da joj se stavi na dušu (ratovi, stradanja), pokrala za više milijardi evra koje je i bukvalno džakovima tokom devedesetih godina XX iznela na Kipar. U redu, dogodilo se, istorija je zabeležila, ali podatak pred kojim staje mozak je da samo jedna slabo gledana i u narodu omražena televizijska stanica (B92, Insajder) pokušava da sazna ko je i kako izneo koliko para i da utvrdi postoji li neki mehanizam da se te pare vrate u zemlju, a počinioci kazne. Ne zanima nikoga, ni vlast, ni opoziciju, ni tužilaštvo, ni pravosuđe, ni medije, a ponajmanje "građane". Neću u ovom tekstu da tražim ni uzrok ni posledice ni da nudim kakvo psihološko tumačenje niti vlastito viđenje. Prosto, zdrav mozak staje pred samom činjenicom da niko ne reaguje, da nikoga ne zanima, da su baš svi namireni ili nezainteresovani u celoj priči.
U navedenom televizijskim emisijama izneti su dokazi da su ljudi iz tadašnje Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice iznosili državne pare iz zemlje i prebacivali ih na privatne račune po inostranstvu. I ponovo zdrav mozak staje pred dvema činjenicama, prvo da su mnogi od tih ljudi na slobodi i da i dalje žare i pale demokratskom zemljom Srbijom, i drugo da nova demokratska vlast ne da ih nije proglasila za jeres, spalila na lomači, lustrirala i krivično gonila, nego sa njima i danas deli vlast (odgovornost, kako se to kaže). Ponovo pitanje: zar je moguće da su baš svi namireni?
U kakvom mi to društvu živimo? Zar je moguće da jedino jednu privatnu televizijsku stanicu u Srbiji (B92) zanima ko je i zašto ubio premijera Zorana Đinđića? Zar je moguće da su profesionalne ubice ubile premijera, a da nije bilo naručioca posla? Nije li šarlatansko zvanično tumačenje da su specijalci i Legija (vojnici koji samo znaju da primaju i izvršavaju naređenja) na svoju ruku ubili predsednika Vlade svoje zemlje, a da im niko nije izdao takvu instrukciju, nego su se samoorganizovali? I ponovo zdrav mozak staje, da li su svi jedva dočekali smrt Zorana Đinđića, pa stoga ćute, ili su svi na neki način namireni, pa stoga nikoga i ne zanima?
U kakvom mi to društvu živimo? Veronauka se u XXI veku vratila u osnovnu školu promovišući sistem vrednosti iz XIII veka, a desi se i da neki pop (ne daj bože, vladika) siluje dečaka ili tuče decu nekom gvođžurijim po licu. Ja dignem spomenik pokojnom ocu i zovem sveštenika da ga osvešta, a on mi kaže: "Dok ga ja ne osveštam, ne vidi se od gore" (ponovo da naglasim, u XXI smo veku). Ili za parastos, dođe neki drugi pop – "predstavnik Boga na zemlji" (neki Pantić iz Kragujevca), omaja nešto pet minuta i posle mi egzaktno kaže: 2650 dinara (ne znam koliko je to u evrima po kursu iz oktobra 2003. godine)... Došlo mi da mu tražim fiskalni račun... Za mene je neprihvatljiva sintagma "kakav narod, takvi i popovi, a kako je narod loš, tako ne može ni sveštenstvo da bude bolje". Onaj ko se usuđuje da na zemlji zastupa lično Gospoda Boga i uživa privilegije takvog položaja (poštovanje i puni zamrzivači) ne sme da ima karakter šibicara. Čast izuzecima i pravim vernicima među sveštenstvom.
U kakvom mi to društvu živimo? Pitam se, kako je moguće da se svaka crkva u Srbiji zida po sto godina, večito se skupljaju prilozi, večito neka fama i nikako da se neki objekat sazida, a popovi koji mahom imaju po sto kila i visok krvni pritisak (zbog posta, verovatno) voze džipove i šalju decu na školovanje u Ameriku? Zašto vlast u XXI veku ne reaguje, pitam se, jer ja kad kupim žvaku na kiosku – dobijem fiskalni račun da sam žvaku platio, pa zašto onda i popovi ne bi meni izdavali fiskalne rečune za sve što mi urade: opevaju mrtvog oca, osvete vodicu pred Uskrs ili slavu, ili ne znam bilo šta??? Našlo bi se neko tehničko rešenje kako to izvesti, siguran sam. Ne kažem da bi država trebalo da Crkvi oduzima te novce niti da im lupa PDV, ne bi im trebalo uzeti ni jedan dinar (kaže narod oteto–prokleto, Crkva to najbolje zna), ali bi se u svakom trenutku znalo koliko je para prihodovala crkva, i siguran sam da bi se, ako ništa drugo, svi verski objekti koji se grade decenijama završili za godinu dana... U kakvom mi to društvu živimo, kad i meni takve stvari bodu oči?
U kakvom mi to društvu živimo? Neka se svako seti naših pozantih narodnih izreka, onih kojima se deca uče. "Nije grehota srknuti iz punog čanka". "Nije lopov onaj koji ukrade, nego onaj koga uhvate". "Malom lopovu se skida glava, a velikom kapa". Pred svim tim narodnim izrekama zdrav mozak staje. Umesto da se deca uče tome da ne treba krasti, da je sramota krasti, da ne postoje veliki i mali lopovi, nego da postoje lopovi i da postoje pošteni ljudi, da je krađa i nečega male materijalne vrednosti takođe krađa i da svaka krađa treba da bude sankcionisana, generacije se podučavaju podvali i promovisanju sitnog lopovluka. Ta pojava je, nažalost, deo karakterologije našeg društva, svima je poznata takođe ona narodna "utopio se pop što nije dao ruku"...
U kakvom mi to društvu živimo, najuopštenije se pitam? A primera koji iniciraju ovo pitanje je bezbroj...
U kakvom mi to društvu, državi, vremenu, prostoru živimo, najuopštenije se pitam?
U društvu koje je prethodna vlast ("režim Slobodana Miloševića"), ako baš ništa drugo ne može da joj se stavi na dušu (ratovi, stradanja), pokrala za više milijardi evra koje je i bukvalno džakovima tokom devedesetih godina XX iznela na Kipar. U redu, dogodilo se, istorija je zabeležila, ali podatak pred kojim staje mozak je da samo jedna slabo gledana i u narodu omražena televizijska stanica (B92, Insajder) pokušava da sazna ko je i kako izneo koliko para i da utvrdi postoji li neki mehanizam da se te pare vrate u zemlju, a počinioci kazne. Ne zanima nikoga, ni vlast, ni opoziciju, ni tužilaštvo, ni pravosuđe, ni medije, a ponajmanje "građane". Neću u ovom tekstu da tražim ni uzrok ni posledice ni da nudim kakvo psihološko tumačenje niti vlastito viđenje. Prosto, zdrav mozak staje pred samom činjenicom da niko ne reaguje, da nikoga ne zanima, da su baš svi namireni ili nezainteresovani u celoj priči.
U navedenom televizijskim emisijama izneti su dokazi da su ljudi iz tadašnje Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice iznosili državne pare iz zemlje i prebacivali ih na privatne račune po inostranstvu. I ponovo zdrav mozak staje pred dvema činjenicama, prvo da su mnogi od tih ljudi na slobodi i da i dalje žare i pale demokratskom zemljom Srbijom, i drugo da nova demokratska vlast ne da ih nije proglasila za jeres, spalila na lomači, lustrirala i krivično gonila, nego sa njima i danas deli vlast (odgovornost, kako se to kaže). Ponovo pitanje: zar je moguće da su baš svi namireni?
U kakvom mi to društvu živimo? Zar je moguće da jedino jednu privatnu televizijsku stanicu u Srbiji (B92) zanima ko je i zašto ubio premijera Zorana Đinđića? Zar je moguće da su profesionalne ubice ubile premijera, a da nije bilo naručioca posla? Nije li šarlatansko zvanično tumačenje da su specijalci i Legija (vojnici koji samo znaju da primaju i izvršavaju naređenja) na svoju ruku ubili predsednika Vlade svoje zemlje, a da im niko nije izdao takvu instrukciju, nego su se samoorganizovali? I ponovo zdrav mozak staje, da li su svi jedva dočekali smrt Zorana Đinđića, pa stoga ćute, ili su svi na neki način namireni, pa stoga nikoga i ne zanima?
U kakvom mi to društvu živimo? Veronauka se u XXI veku vratila u osnovnu školu promovišući sistem vrednosti iz XIII veka, a desi se i da neki pop (ne daj bože, vladika) siluje dečaka ili tuče decu nekom gvođžurijim po licu. Ja dignem spomenik pokojnom ocu i zovem sveštenika da ga osvešta, a on mi kaže: "Dok ga ja ne osveštam, ne vidi se od gore" (ponovo da naglasim, u XXI smo veku). Ili za parastos, dođe neki drugi pop – "predstavnik Boga na zemlji" (neki Pantić iz Kragujevca), omaja nešto pet minuta i posle mi egzaktno kaže: 2650 dinara (ne znam koliko je to u evrima po kursu iz oktobra 2003. godine)... Došlo mi da mu tražim fiskalni račun... Za mene je neprihvatljiva sintagma "kakav narod, takvi i popovi, a kako je narod loš, tako ne može ni sveštenstvo da bude bolje". Onaj ko se usuđuje da na zemlji zastupa lično Gospoda Boga i uživa privilegije takvog položaja (poštovanje i puni zamrzivači) ne sme da ima karakter šibicara. Čast izuzecima i pravim vernicima među sveštenstvom.
U kakvom mi to društvu živimo? Pitam se, kako je moguće da se svaka crkva u Srbiji zida po sto godina, večito se skupljaju prilozi, večito neka fama i nikako da se neki objekat sazida, a popovi koji mahom imaju po sto kila i visok krvni pritisak (zbog posta, verovatno) voze džipove i šalju decu na školovanje u Ameriku? Zašto vlast u XXI veku ne reaguje, pitam se, jer ja kad kupim žvaku na kiosku – dobijem fiskalni račun da sam žvaku platio, pa zašto onda i popovi ne bi meni izdavali fiskalne rečune za sve što mi urade: opevaju mrtvog oca, osvete vodicu pred Uskrs ili slavu, ili ne znam bilo šta??? Našlo bi se neko tehničko rešenje kako to izvesti, siguran sam. Ne kažem da bi država trebalo da Crkvi oduzima te novce niti da im lupa PDV, ne bi im trebalo uzeti ni jedan dinar (kaže narod oteto–prokleto, Crkva to najbolje zna), ali bi se u svakom trenutku znalo koliko je para prihodovala crkva, i siguran sam da bi se, ako ništa drugo, svi verski objekti koji se grade decenijama završili za godinu dana... U kakvom mi to društvu živimo, kad i meni takve stvari bodu oči?
U kakvom mi to društvu živimo? Neka se svako seti naših pozantih narodnih izreka, onih kojima se deca uče. "Nije grehota srknuti iz punog čanka". "Nije lopov onaj koji ukrade, nego onaj koga uhvate". "Malom lopovu se skida glava, a velikom kapa". Pred svim tim narodnim izrekama zdrav mozak staje. Umesto da se deca uče tome da ne treba krasti, da je sramota krasti, da ne postoje veliki i mali lopovi, nego da postoje lopovi i da postoje pošteni ljudi, da je krađa i nečega male materijalne vrednosti takođe krađa i da svaka krađa treba da bude sankcionisana, generacije se podučavaju podvali i promovisanju sitnog lopovluka. Ta pojava je, nažalost, deo karakterologije našeg društva, svima je poznata takođe ona narodna "utopio se pop što nije dao ruku"...
U kakvom mi to društvu živimo, najuopštenije se pitam? A primera koji iniciraju ovo pitanje je bezbroj...
(nema veze što je tekst preuzet).
