Hladna_kao_Sunce
Aktivan član
- Poruka
- 1.436
Videla sam da jako malo informacija, prica, poezije ima, sto se romantizma tice... Pa, ako zelite, ovde mozete pisati bilo sta cega se setite, a u vezi je sa romantizmom...
Pocecu sa Šelijem:
Ševi
Ej, zdravo duše vedrine!
Ti si od ptice više,
kad s neba, il s visine,
sipaš pesama kiše
što ti se lako same u srcu uskladiše.
Sa zemlje hitro se dižeš
ko požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.
Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
ko bestelesna radost kad prvi put se vine.
Večer se rumena, rana,
topi oko tvog leta;
kao u svetlosti dana
zvezda što nebom šeta
nevidljiv si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,
taj kliktaj, britak ko strele
srebrnih meteora
koje se izgube bele
čim grane bela zora,
pa ne vidi ih čovek, al osetit ih mora.
Ti glasom nadvladaš tvojim
tišinu zemlje, zraka,
ko mesec zrakama svojim
što svlada carstvo mraka
kad usred noći mrkle provali iz oblaka.
O, da l si ko stvari druge?
Šta ti je najsličnije?
Čak ni iz oblaka duge
kaplja kanula nije
sjajna ko pljusak što je te tvoje melodije.
Ko pesnik si što, u svoje
misli skriven sjajne,
bezbrižnim ljudima poje
stihove veličajne,
pa osećati počnu nemir i nade tajne;
ko deva gospodskog soja
koja na kuli gore
u noći nedra svoja
leči od ljubavne more
svirkom, slatkom ko ljubav, što plavi njene dvore;
ko svitac ti si od zlata
koji, kad dolja miri
rosom što noću se hvata,
prozračnu svetlost širi
kroz travu što ga štiti da iz nje ne proviri;
ko ruža u žbunu svome
koju su vetri svili
pa se u igranju tome
do besvesti opili
slatkim mirisom njenim lopovi teškokrili.
Zvuk pljuska što s premaleća
sav travin rasvetli soj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj -
vedro, blistavo, cveće - tvoj je prevazišo poj.
Kakve su radosti silne
u to srce ti stale?
Zemaljske pesme umilne,
što vino i ljubav hvale,
takav božanski zanos još nikad nisu znale.
Pevanja pobedna razna
il hor što svadbu prati
hvalisanja su tek prazna
ne mogu uz tebe stati;
nedostaje im nešto, al šta - teško je znati.
Gde li se napev tvoj rodi?
Ko li mu izvore znade?
U gori, polju il vodi?
Il ti ga nebo dade?
Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne znaš za jade?
Ta radost žarka i čedna
ne pozna opadanja:
ne tišti tebe ni jedna
bol mučnih osećanja:
ljubiš - al ne znaš tugu sitog ljubavnog stanja.
Kada ti budne il snene
misli o smrti sude,
za te su istine njene
lepše no za nas ljude,
zato tvoj napev može ko kristal čist da bude.
Dok kraj nas godine teku,
duh za nestvarnim žudi;
osmeh nam uvek bol neku
krije što tišti grudi;
najslađom pesmom našom najveća tuga bludi.
pa i da možemo lako
strah, mržnju da prezremo,
da smo se rodili tako
da suze ne prospemo,
ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo.
Više neg svirka draga,
ritma punog miline,
više od knjiškoga blaga
bile bi te veštine
pesniku svakom, ptico, što gledaš tle s visine!
Kada bi meni ti rekla
pola radosti svoje
skladna bi ludost potekla
s obadve usne moje,
i svet bi mene slušo ko ja te pesme tvoje.
Persi Biš Šeli
Pocecu sa Šelijem:
Ševi
Ej, zdravo duše vedrine!
Ti si od ptice više,
kad s neba, il s visine,
sipaš pesama kiše
što ti se lako same u srcu uskladiše.
Sa zemlje hitro se dižeš
ko požar se razgaraš,
i uvis daleko stižeš,
plav bezdan krilom paraš,
pa pevajući kružiš, kružeći pesmu stvaraš.
Kad sunce, što oblak grli,
s bleskom na zapad mine,
čitavo biće ti hrli,
u grimiz koji sine,
ko bestelesna radost kad prvi put se vine.
Večer se rumena, rana,
topi oko tvog leta;
kao u svetlosti dana
zvezda što nebom šeta
nevidljiv si, al poj tvoj stiže do našeg sveta,
taj kliktaj, britak ko strele
srebrnih meteora
koje se izgube bele
čim grane bela zora,
pa ne vidi ih čovek, al osetit ih mora.
Ti glasom nadvladaš tvojim
tišinu zemlje, zraka,
ko mesec zrakama svojim
što svlada carstvo mraka
kad usred noći mrkle provali iz oblaka.
O, da l si ko stvari druge?
Šta ti je najsličnije?
Čak ni iz oblaka duge
kaplja kanula nije
sjajna ko pljusak što je te tvoje melodije.
Ko pesnik si što, u svoje
misli skriven sjajne,
bezbrižnim ljudima poje
stihove veličajne,
pa osećati počnu nemir i nade tajne;
ko deva gospodskog soja
koja na kuli gore
u noći nedra svoja
leči od ljubavne more
svirkom, slatkom ko ljubav, što plavi njene dvore;
ko svitac ti si od zlata
koji, kad dolja miri
rosom što noću se hvata,
prozračnu svetlost širi
kroz travu što ga štiti da iz nje ne proviri;
ko ruža u žbunu svome
koju su vetri svili
pa se u igranju tome
do besvesti opili
slatkim mirisom njenim lopovi teškokrili.
Zvuk pljuska što s premaleća
sav travin rasvetli soj,
bokore rosnoga cveća
i drugo na zemlji toj -
vedro, blistavo, cveće - tvoj je prevazišo poj.
Kakve su radosti silne
u to srce ti stale?
Zemaljske pesme umilne,
što vino i ljubav hvale,
takav božanski zanos još nikad nisu znale.
Pevanja pobedna razna
il hor što svadbu prati
hvalisanja su tek prazna
ne mogu uz tebe stati;
nedostaje im nešto, al šta - teško je znati.
Gde li se napev tvoj rodi?
Ko li mu izvore znade?
U gori, polju il vodi?
Il ti ga nebo dade?
Il ljubav tvoje vrste? Zar ti ne znaš za jade?
Ta radost žarka i čedna
ne pozna opadanja:
ne tišti tebe ni jedna
bol mučnih osećanja:
ljubiš - al ne znaš tugu sitog ljubavnog stanja.
Kada ti budne il snene
misli o smrti sude,
za te su istine njene
lepše no za nas ljude,
zato tvoj napev može ko kristal čist da bude.
Dok kraj nas godine teku,
duh za nestvarnim žudi;
osmeh nam uvek bol neku
krije što tišti grudi;
najslađom pesmom našom najveća tuga bludi.
pa i da možemo lako
strah, mržnju da prezremo,
da smo se rodili tako
da suze ne prospemo,
ipak ne bismo mogli tu radost da stignemo.
Više neg svirka draga,
ritma punog miline,
više od knjiškoga blaga
bile bi te veštine
pesniku svakom, ptico, što gledaš tle s visine!
Kada bi meni ti rekla
pola radosti svoje
skladna bi ludost potekla
s obadve usne moje,
i svet bi mene slušo ko ja te pesme tvoje.
Persi Biš Šeli
