drbob
Iskusan
- Poruka
- 6.294
ПИСМЕНОСТ У СРБА ДО СРЕДИНЕ XIX ВЕКА
1. ПОЧЕЦИ ПИСМЕНОСТИ (НАСТАНАК ГЛАГОЉИЦЕ)
Криза српског народа на крају XX века изражава се и у великом броју широко распрострањених заблуда различитог карактера, а те заблуде уједно чине и један од узрока кризе. Најстарија од њих је и прва могућа - реч је о првом помену српског имена у VI веку. Деца се од малих ногу уче да су њихови тадашњи преци, ти први Срби за које се зна, били "најгори варвари међу варварима", што је по свој прилици преседан васпитно-просветне делатности.
Та класицистичка теорија заменила је вековима важећу о благородном и светом пореклу српских владара, па самим тим и српског народа. Оваква теорија свакако није била примерена новом добу и до неке промене је морало да дође, али зашто је промена учињена тако сурово и штетно - то може бити предмет једне посебне анализе.
У сваком случају, остао је без следбеника позив Милоша Црњанског из 1934. године да се "збрише туђинска легенда о 'варварству' Словена давних времена". 'Крајње је време за то", писао је он у својој књизи "Свети Сава", али на жалост није наишао на разумевање.
Црњански је сматрао како се лако да утврдити да су германски, романски, па и византијски хроничари, "злонамерно и намештено" писали о нашем народу све до XIX века - века славенофила. Разлог томе веома је једноставан: Јужни Словени, и посебно Срби као најмногобројнији међу њима, својим надирањем угрожавали су поседе Германа, Романа и Византинаца, па су их ови сматрали великим непријатељима и зато их наруживали.
Али, словенска сеоба народа била је много мање варварска него што су то знале бити друге. У историји хунског краља Атиле, "Бича Божијег", наводи Црњански, словенски елемент издваја се својим сељачким миром и радиношћу, жеталачким песмама, лепим везовима народног одела и ванредним призорима народних обичаја. Јужни Словени су се издвајали из "гунгуле крволочних Азијата", као што нису били ни у знаку рушења, крволочности и етичке бруталности данас "високо културних народа". Њихове нове земље нису одјекивале од лелека, него су биле мирне, са масама заузетим око орања, пчеларства и рибарења.
"Много више него у подацима о другим варварским народима, у та времена, речито нам говори из тих спомена необична душа Словена, пуна прича и гатања, што је сачувала у себи присну везу са светлошћу небеских пожара, тамом шума и животом бившим, у травама и водама, у спокојству земљорадничком, најбољој страни, и сада још, у бићу нашег народа", писао је Црњански, говорећи, поред осталог, и о древном словенском писму, које је нестало у доба примања хришћанства.
Класична историја, међутим, не познаје то старо словенско писмо. Владимир Ћоровић је у својој "Историји Срба" изричит да до IX века Словени нису имали никаквог писма, него да су се помагали рабошима са цртама и резовима, само изузетно се служећи грчким и латинским словима. Почетак писмености у Словена, у данашњем значењу тог појма, везује се за њихову хришћанизацију отпочету 863. године. Те године је великоморавски кнез Растислав - то је подручје данашње Чешке и Словачке - да би сузбио немачки утицај од византијског цара Михајла затражио проповеднике који знају словенски језик. "Наш народ се одрекао незнабоштва и држи се хришћанског закона, али немамо таквог учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би и друге земље, видећи то, пошле за нама", стајало је у писму кнеза Растислава.
Цар Михајло је одабрао два брата Солуњана, Грке по националности, Ћирила и Методија. Ћирилу, рођеном 826. или 827. године, свстовно име је било Константин. Име Ћирило узео је када се замонашио непосредно пред смрт 869. године. Завршио је средње и високо образовање у царској великој школи у Цариграду, где се посебно занимао за граматику. За наставника је имао и цариградског патријарха Фотија, једног од најобразованијих људи тога доба. Примио је свештенички чин и једно време радио као патријаршијски секретар у великој библиотеци и архиву при цркви Свете Софије, да би после краћег боравка у једном манастиру постао наставник велике школе.
Његово житије затим бележи одлазак у један од многобројних манастира на анадолском Олимпу, који је тада био оно што ће век касније постати Света Гора - место чувено по учености својих калуђера. Ћирило је отишао у манастир у коме је већ боравио његов брат Методије, у ранијем световном животу управник једне византијске области насељене Словенима. Два брата ускоро крећу на прву заједничку мисију, међу Хазаре, између доњег Дона и Кавказа. Ту је Ћирило имао чувене полемике са Јеврејима, који су такође слали мисионаре (Ћирилу и "хазарској полемици" Милорад Павић посвећује посебну пажњу у "Хазарском речнику").
По повратку из земље Хазара Ћирило и Методије крећу у великоморавску кнежевину. Пре поласка приредили су писмо за словенски језик, глагољицу, и на то писмо превели неколико богослужбених књига. У Моравској су се задржали нешто више од три године, ширећи по први пут богослужење на словенском језику.
Иако је хришћанска црква тада још била јединствена, ипак су лагано настајале разлике између два њена водећа центра, Цариграда и Рима, које ће два века касније довести до раскола. Тако, у цариградском делу Римског царства богослужење се обављало на грчком, а у римском на латинском језику. Цариградска црква дозвољавала је, међутим, богослужења и на језицима других народа, као што је то раније био случај са јерменским, а сада, мисијом Ћирила и Методија, са словенским језиком. У јерменском случају спор је могао бити само начелне природе, али овога пута цариградском мисијом се директно потискивао латински језик из цркве у Моравској, чиме су Ћирило и Методије дошли у оштар сукоб са тамошњим немачким свештенством. Кнез Растислав се због снажења немачког свештенства и обратио византијском цару и патријарху: то свештенство је сматрао претходницом немачке (односно франачке) државе, која је представљала велику претњу независности Моравске.
Како је Велика Моравска припадала Римској цркви, Ћирило и Методије су морали да оду код папе да он лично пресуди у насталом спору. Папа Хадријан II начинио је изузетак и пресудио у њихову корист. Благословио је њихов рад, и чак им дозволио да литургије служе на словенском језику. Али, таква одлука папе Хадријана II није била од великог значаја. Била је само знак колебања римске цркве између националног и интернационалног програма, да би убрзо убедљиво превагао овај други. Богослужење на словенском језику је забрањено, а од његовог привременог дозвољавања практично није било резултата.
Приликом посете Риму Ћирило је умро и Методије је морао сам да настави мисију. Вратио се у Моравску вредно радећи на повереном задатку, па је поред других црквених књига превео и цело "Свето писмо" и један номоканон (законоправило). Али, временом му је постајало јасно да је због снажног отпора западне цркве његова мисија осуђена на неуспех. Тим више му је то било очигледно после доласка на моравски престо кнеза Светопука, који није био вољан да се заложи за словенску ствар онако жестоко као кнез Растислав. У ствари, радило се о томе да словенска писменост није могла да се развије у једној нестабилној и периферној земљи попут Моравске. Зато је сасвим природно да је она узела маха близу граница Византије, у снажној бугарској држави.
1. ПОЧЕЦИ ПИСМЕНОСТИ (НАСТАНАК ГЛАГОЉИЦЕ)
Криза српског народа на крају XX века изражава се и у великом броју широко распрострањених заблуда различитог карактера, а те заблуде уједно чине и један од узрока кризе. Најстарија од њих је и прва могућа - реч је о првом помену српског имена у VI веку. Деца се од малих ногу уче да су њихови тадашњи преци, ти први Срби за које се зна, били "најгори варвари међу варварима", што је по свој прилици преседан васпитно-просветне делатности.
Та класицистичка теорија заменила је вековима важећу о благородном и светом пореклу српских владара, па самим тим и српског народа. Оваква теорија свакако није била примерена новом добу и до неке промене је морало да дође, али зашто је промена учињена тако сурово и штетно - то може бити предмет једне посебне анализе.
У сваком случају, остао је без следбеника позив Милоша Црњанског из 1934. године да се "збрише туђинска легенда о 'варварству' Словена давних времена". 'Крајње је време за то", писао је он у својој књизи "Свети Сава", али на жалост није наишао на разумевање.
Црњански је сматрао како се лако да утврдити да су германски, романски, па и византијски хроничари, "злонамерно и намештено" писали о нашем народу све до XIX века - века славенофила. Разлог томе веома је једноставан: Јужни Словени, и посебно Срби као најмногобројнији међу њима, својим надирањем угрожавали су поседе Германа, Романа и Византинаца, па су их ови сматрали великим непријатељима и зато их наруживали.
Али, словенска сеоба народа била је много мање варварска него што су то знале бити друге. У историји хунског краља Атиле, "Бича Божијег", наводи Црњански, словенски елемент издваја се својим сељачким миром и радиношћу, жеталачким песмама, лепим везовима народног одела и ванредним призорима народних обичаја. Јужни Словени су се издвајали из "гунгуле крволочних Азијата", као што нису били ни у знаку рушења, крволочности и етичке бруталности данас "високо културних народа". Њихове нове земље нису одјекивале од лелека, него су биле мирне, са масама заузетим око орања, пчеларства и рибарења.
"Много више него у подацима о другим варварским народима, у та времена, речито нам говори из тих спомена необична душа Словена, пуна прича и гатања, што је сачувала у себи присну везу са светлошћу небеских пожара, тамом шума и животом бившим, у травама и водама, у спокојству земљорадничком, најбољој страни, и сада још, у бићу нашег народа", писао је Црњански, говорећи, поред осталог, и о древном словенском писму, које је нестало у доба примања хришћанства.
Класична историја, међутим, не познаје то старо словенско писмо. Владимир Ћоровић је у својој "Историји Срба" изричит да до IX века Словени нису имали никаквог писма, него да су се помагали рабошима са цртама и резовима, само изузетно се служећи грчким и латинским словима. Почетак писмености у Словена, у данашњем значењу тог појма, везује се за њихову хришћанизацију отпочету 863. године. Те године је великоморавски кнез Растислав - то је подручје данашње Чешке и Словачке - да би сузбио немачки утицај од византијског цара Михајла затражио проповеднике који знају словенски језик. "Наш народ се одрекао незнабоштва и држи се хришћанског закона, али немамо таквог учитеља који би нам нашим језиком протумачио праву веру хришћанску да би и друге земље, видећи то, пошле за нама", стајало је у писму кнеза Растислава.
Цар Михајло је одабрао два брата Солуњана, Грке по националности, Ћирила и Методија. Ћирилу, рођеном 826. или 827. године, свстовно име је било Константин. Име Ћирило узео је када се замонашио непосредно пред смрт 869. године. Завршио је средње и високо образовање у царској великој школи у Цариграду, где се посебно занимао за граматику. За наставника је имао и цариградског патријарха Фотија, једног од најобразованијих људи тога доба. Примио је свештенички чин и једно време радио као патријаршијски секретар у великој библиотеци и архиву при цркви Свете Софије, да би после краћег боравка у једном манастиру постао наставник велике школе.
Његово житије затим бележи одлазак у један од многобројних манастира на анадолском Олимпу, који је тада био оно што ће век касније постати Света Гора - место чувено по учености својих калуђера. Ћирило је отишао у манастир у коме је већ боравио његов брат Методије, у ранијем световном животу управник једне византијске области насељене Словенима. Два брата ускоро крећу на прву заједничку мисију, међу Хазаре, између доњег Дона и Кавказа. Ту је Ћирило имао чувене полемике са Јеврејима, који су такође слали мисионаре (Ћирилу и "хазарској полемици" Милорад Павић посвећује посебну пажњу у "Хазарском речнику").
По повратку из земље Хазара Ћирило и Методије крећу у великоморавску кнежевину. Пре поласка приредили су писмо за словенски језик, глагољицу, и на то писмо превели неколико богослужбених књига. У Моравској су се задржали нешто више од три године, ширећи по први пут богослужење на словенском језику.
Иако је хришћанска црква тада још била јединствена, ипак су лагано настајале разлике између два њена водећа центра, Цариграда и Рима, које ће два века касније довести до раскола. Тако, у цариградском делу Римског царства богослужење се обављало на грчком, а у римском на латинском језику. Цариградска црква дозвољавала је, међутим, богослужења и на језицима других народа, као што је то раније био случај са јерменским, а сада, мисијом Ћирила и Методија, са словенским језиком. У јерменском случају спор је могао бити само начелне природе, али овога пута цариградском мисијом се директно потискивао латински језик из цркве у Моравској, чиме су Ћирило и Методије дошли у оштар сукоб са тамошњим немачким свештенством. Кнез Растислав се због снажења немачког свештенства и обратио византијском цару и патријарху: то свештенство је сматрао претходницом немачке (односно франачке) државе, која је представљала велику претњу независности Моравске.
Како је Велика Моравска припадала Римској цркви, Ћирило и Методије су морали да оду код папе да он лично пресуди у насталом спору. Папа Хадријан II начинио је изузетак и пресудио у њихову корист. Благословио је њихов рад, и чак им дозволио да литургије служе на словенском језику. Али, таква одлука папе Хадријана II није била од великог значаја. Била је само знак колебања римске цркве између националног и интернационалног програма, да би убрзо убедљиво превагао овај други. Богослужење на словенском језику је забрањено, а од његовог привременог дозвољавања практично није било резултата.
Приликом посете Риму Ћирило је умро и Методије је морао сам да настави мисију. Вратио се у Моравску вредно радећи на повереном задатку, па је поред других црквених књига превео и цело "Свето писмо" и један номоканон (законоправило). Али, временом му је постајало јасно да је због снажног отпора западне цркве његова мисија осуђена на неуспех. Тим више му је то било очигледно после доласка на моравски престо кнеза Светопука, који није био вољан да се заложи за словенску ствар онако жестоко као кнез Растислав. У ствари, радило се о томе да словенска писменост није могла да се развије у једној нестабилној и периферној земљи попут Моравске. Зато је сасвим природно да је она узела маха близу граница Византије, у снажној бугарској држави.