gost 129003
Primećen član
- Poruka
- 960
Napomena: tekst je preuzet sa www.mojakritika.com
...Takve emisije na televiziji su uvreda za novinarstvo, za prost svet, za sve. Zaključujem da se malo ljudi pojavljuje na televiziji, jedni te isti se naizmenično ukrug svakodnevno pojavljuju po svim tim televizijama i svoje maloumništvo, nasilništvo i bezobrazluk promovišu kao trend ili brend, svejedno.
U istoj emisiji na televiziji koju gleda dva do tri miliona ljudi gostuju, pod budnim okom nevaspitane voditeljke: jedan političar ("propali" – nije na položaju, a drzak i rečit, oštro kritikuje i večito proziva nekog, zaboravljajući pritom da je godine i godine proveo u poziciji, a na svaok pitanje odgovara drugim pitanjem), jedna pevačica popularne muzike (koja se vrlo dobro razume u sve što tišti "narod" i čini sve za taj isti "narod"), jedna zgodna i uspešna u svom poslu mlada devojka (raspoložena, neobrazovana, ali sa čvrstim principima, višedecenijskim uskustvom i pogledom na svet), jedan fudbaler (kompetentan sagovornik u svemu, odeven kao da će da peva na audiciji u Trsteniku), jedna manekenka, jedan homoseksualac i jedan poznati psihijatar ili analitičar nečega. I svi oni zajedno, takvi kakvi jesu, čine srpsku elitu. Elitu. Oni su bitni u državi i za državu, njihovi problemi se tiču svih, a problemi običnog čoveka se ne tiču nikoga. I svi oni, da se sastave nisu pročitali jednu knjigu od vremena pada berlinskog zida (osim možda onih knjiga koje su sami napisali), veliki su intelektualci i poznavaoci svega i svačega, kritičari, teoretičari i demagozi, a najčešće pratični (kao "praktična žena") i pragmatični. Oni – ta vrsta elite, imaju viziju razvoja svog naroda i države, ekonomske perspektive, evroatlantskih integracija, a da pritom još nisu ustanovili ko je gde šupalj...
Takvoj eliti i njihovoj velikoj medijskoj zastupljenosti najviše se raduju oni koji žele nešto naše: našu teritoriju, naše organe, jetru, bubrege, naše resurse, nas kao jevtine radnike, nas kao tržište kome se može prodati bilo šta, nas kojima je dobar svaki lider koji ne zarati ili koji neće nikome da se zamera, nas kao nezaiteresovane za bilo šta nas se ne tiče lično i danas, itd .
Ali, oni krivi, oni koji čine našu "kvazielitu". Kriv je prost svet. Prvo, zato što je on sam rodio takvo nešto, a drugo, zato što ne ume da kaže: Ja to ne želim.
Neka se zapita svako ko ima više od trideset godina života, a sedne uveče ispred televizora da gleda jednu takvu emisiju: Kad sam poslednji put igrao fudbal sa ortacima iz škole? Kad sam poslednji put vozio bicikl? Kad sam izveo suprugu na večeru poslednji put? Decu u bioskop, na predstavu? Kad sam jednostavno šetao pored reke? Sedeo na klupi koju volim? Popio piće u nekada omiljenom kafeu? Kad sam poslednji put pročitao knjigu? Igrao preferans sa starim društvom? Umesto toga, sedim ispred televizora i satima gledam ovo smeće...
...Takve emisije na televiziji su uvreda za novinarstvo, za prost svet, za sve. Zaključujem da se malo ljudi pojavljuje na televiziji, jedni te isti se naizmenično ukrug svakodnevno pojavljuju po svim tim televizijama i svoje maloumništvo, nasilništvo i bezobrazluk promovišu kao trend ili brend, svejedno.
U istoj emisiji na televiziji koju gleda dva do tri miliona ljudi gostuju, pod budnim okom nevaspitane voditeljke: jedan političar ("propali" – nije na položaju, a drzak i rečit, oštro kritikuje i večito proziva nekog, zaboravljajući pritom da je godine i godine proveo u poziciji, a na svaok pitanje odgovara drugim pitanjem), jedna pevačica popularne muzike (koja se vrlo dobro razume u sve što tišti "narod" i čini sve za taj isti "narod"), jedna zgodna i uspešna u svom poslu mlada devojka (raspoložena, neobrazovana, ali sa čvrstim principima, višedecenijskim uskustvom i pogledom na svet), jedan fudbaler (kompetentan sagovornik u svemu, odeven kao da će da peva na audiciji u Trsteniku), jedna manekenka, jedan homoseksualac i jedan poznati psihijatar ili analitičar nečega. I svi oni zajedno, takvi kakvi jesu, čine srpsku elitu. Elitu. Oni su bitni u državi i za državu, njihovi problemi se tiču svih, a problemi običnog čoveka se ne tiču nikoga. I svi oni, da se sastave nisu pročitali jednu knjigu od vremena pada berlinskog zida (osim možda onih knjiga koje su sami napisali), veliki su intelektualci i poznavaoci svega i svačega, kritičari, teoretičari i demagozi, a najčešće pratični (kao "praktična žena") i pragmatični. Oni – ta vrsta elite, imaju viziju razvoja svog naroda i države, ekonomske perspektive, evroatlantskih integracija, a da pritom još nisu ustanovili ko je gde šupalj...
Takvoj eliti i njihovoj velikoj medijskoj zastupljenosti najviše se raduju oni koji žele nešto naše: našu teritoriju, naše organe, jetru, bubrege, naše resurse, nas kao jevtine radnike, nas kao tržište kome se može prodati bilo šta, nas kojima je dobar svaki lider koji ne zarati ili koji neće nikome da se zamera, nas kao nezaiteresovane za bilo šta nas se ne tiče lično i danas, itd .
Ali, oni krivi, oni koji čine našu "kvazielitu". Kriv je prost svet. Prvo, zato što je on sam rodio takvo nešto, a drugo, zato što ne ume da kaže: Ja to ne želim.
Neka se zapita svako ko ima više od trideset godina života, a sedne uveče ispred televizora da gleda jednu takvu emisiju: Kad sam poslednji put igrao fudbal sa ortacima iz škole? Kad sam poslednji put vozio bicikl? Kad sam izveo suprugu na večeru poslednji put? Decu u bioskop, na predstavu? Kad sam jednostavno šetao pored reke? Sedeo na klupi koju volim? Popio piće u nekada omiljenom kafeu? Kad sam poslednji put pročitao knjigu? Igrao preferans sa starim društvom? Umesto toga, sedim ispred televizora i satima gledam ovo smeće...
