С обрзиром на то колико сањам, и шта све сањам (читаве филмове, често са ликовима које не познајем и у амбијентима које никад нисам видела у стварном животу) понекад помислим да ли је Милорад Павић био у праву у ''Хазарском речнику'' када је писао о томе како су наши снови у ствари животи неких других људи...
Често сањам неки предео који никад нисам видела у стварном животу, па онда, годинама касније тај исти предео се поново појави у мом сну...
А све своје снове памтим годинама...
Иначе, није лоше кад могу да сањам оно што волим и да тај сан управљам како хоћу, продужавам колико хоћу...и уживам по целу ноћ. Али, ја сам мислила да је тако код свих људи.
Ипак, више бих волела да ми је живот сладак, а не снови...и да њиме могу да управљам тако као сновима.
Можда су ти снови у ствари компензација...