Naravno da uticu,brak mojih roditelja trajao je 13 godina i svega sam se nagledala i naslusala.Bio je to pakao zbog koga sam pre vremena odrasla u osobu gladnu ljubavi i zeljna prave porodice.I kada sam se udala svu ljubav prenela sam na svog muza nadajuci se da je konacno imam.Davala sam u tom braku maksimum na svim poljima,ali nije vredelo.Izdrzala sam 19 godina,mada sam posle prvih videla da nece ici,jer ne moze jedna strana samo da daje i prilagodjava se,a druga nista....Ali govorila sam sebi bice bolje i uporno nastavljala sa istim scenarijom,ulazi,daj i bila zadovoljna mrvicama kad ih retko dobijem.Pogresno jer nisam bila srecna.I tako su i moja deca odrasla sa ranama,ne tako dubokim kao moje jer sam pokusavala da ih zastitim i dam im svu svoju ljubav...Ali ne moze se sakriti sve i njih te rane isto bole,kao i mene moje.Tek ove godine sam skupila hrabrost za taj odlucujuci korak,prvenstveno imajuci njih na umu,jer postajalo je sve gore i gore.I rekla sam sebi da ja imam pravo da trpim sve,ali ne i u njihovo ime,da ih pustim da odrastaju u takvim uslovima.A vec su veliki 18 i 12 godina steta je vec napravljena i grize me savest sto ih nisam zastitila dovoljno.Volim ih mnogo,podrzavam ih i znaju da sam uvek uz njih,ali to im ne moze nadoknaditi i ono sto su trebali dobiti u svom detinjstvu.Odrasli su gledajuci agresiju i suze,misleci da se oni podrazumevaju,a da ljubav treba davati u malim kolicinama.Kada se sin jednom naljutio i poceo da baca stvari po kuci i kad sam ga izgrdila,a on mi odgovorio: tako rade muskarci(poveden ocevim primerom),shvatila sam ka cemu idemo i kakav im model dajemo.I da nikada nece biti bolje.I zalim sto ranije nisam imala snage,dok oni nisu ranjeni i dok sam ja bila mladja.Presla sam 40,a tek treba da naucim kako da trazim i primam,a ne samo da dajem.Razumem svoju decu,jer ja jos nosim oziljke iz svog detinjstva,a sada i iz braka kao zena i roditelj.I pitam se:IMAM LI JA PRAVA NA LJUBAV I SRECU I HOCU LI JE UOPSTE NACI ILI CU UMRETI TRAGAJUCI
ZA NJOM,UMORNA I SAMA?
Oprostite sto sam bila opsirna,pogodila me ova tema mnogo,ja stalno u glavi poredim svoje dve porodice,nisu iste,ali su obe nesrecne na svoj nacin...Ne treba stedeti na ljubavi i lepim osecajima.Od viska ljubavi jos niko nije oboleo,ali zbog nedostatka jeste.Normalno je da se ljudi i posvadjaju,ali u svemu treba imati mere,ako se vole i u dobru i u zlu,ako ulazu u svoju vezu,pomazu jedno drugom,stoje jedno uz drugo i ne izrazavaju svoje stavove kroz bes i agresiju,sve se lakse podnese.Ili u dve reci:LJUBAV+DOBRA KOMUNIKACIJA
a nije te to nateralo da probas da budes drukcija???? verovatno si videla posledice takvog ponasanja....
e vidis, moji su znali da se svadjaju ali subota vece je mirila sve, bilo je sexa bez obzira na: ima slike - nema tona....to mi je bas bilo cudno, nedelja prepodne a oni cvrkucu...ali, i ja sam to radila u braku...svadjali se ne svadjali, sexa je bilo....posle sma uvidela da to bas i nije ok i da nista ne resava....
Ne daj Boze da imam brak kao moji i da budem takva, valjda cu se unormaliti, procice me mozda bube tj ja se nadam...
.....
pa cekaj zar ti pored nika ne pise da si nesretno udata?????
