- Poruka
- 20.280
copy & paste iz NOVOSTI
POSAO je velika mora, baš tako, i ništa nam ne vredi da izmišljamo razloge koji bi to pobili i navodimo retke izuzetke ljudi koji žive samo za rad. Većina ostalih očajava zbog silnog vremena koje gubi na radnom mestu i, generalno, veruje da bi bez toga život bio mnogo bolji.
Ni to nije sve, jer je za mnoge radno vreme prava robija. Zakasniš li, gledaju te popreko - ili ti skidaju od plate. Odeš li na odmor, još ako ne daj bože iskoristiš ceo, opet se osećaš krivim, jer ne žrtvuješ dovoljno za “opšti boljitak” - preduzeća, naravno. Dobiješ li temperaturu radije ćeš ići na posao dok bukvalno ne padneš, jer je tako bolje nego da te zivkaju i sumnjiče da ti nije ništa već se samo izvlačiš od posla.
I na kraju, ni sve žrtve, niti sedenje za pisaćim stolom punih osam sati (i više), nije dovoljno ako nisi servilan, ljubazan sa svima i ako se redovno ne družiš sa kolegama s posla - što je na Zapadu postalo, praktično, još jedna radna obaveza. Cela kancelarija na večeri, minimum jednom mesečno. Bez ispunjenja poslednja dva uslova, nema napredovanja, pa da si genije nad genijima.
Ovako opisati posao u kapitalizmu - više je nego svetogrđe. Pa ipak, baš to su učinile dve američke menadžerke, Kali Restler i Džodi Tompson, u ovog leta objavljenoj knjizi “Zašto je rad noćna mora i kako poboljšati stanje”. Restlerova i Tompsonova nude i rešenje, i to već provereno, u mladoj tehno-kompaniji “Best baj”. Njegova suština je u tome da rad ponovo počne da se vrednuje po rezultatima, umesto po potrošnji vremena na radnom mestu i količini ulizivanja šefovima.
Da li je korisnije izvesti neki projekt do povoljnog (i unosnog) završetka, ili revnosno i marljivo ukucavati karticu sa početkom i krajem radnog vremena - pitaju u knjizi Restlerova i Tompsonova? Naravno da je osnovni cilj rada postizanje učinka. Pa, zašto onda većina preduzeća i dalje insistira na apsurdnoj, anahronoj i sadističkoj diktaturi satnice? Na to pokušajte da odgovorite sami. Što se autorki tiče, one su u kompaniji “Best baj” već dokazale svoje teze: pre sedam godina pustile su 3.000 zaposlenih da rade šta hoće i kad hoće i zauzvrat dobile konstantni prosečni rast produktivnosti od 35 odsto.
Godine 2004. ugledni američki ekonomski časopis “Forbs” dodelio je “Best baju” titulu “Preduzeće godine”. Restlerova i Tompsonova su potom osnovale udruženje “Kalčer Er-iks”, čiji je cilj da oslobađa radnike robovanja časovniku. Umesto
toga, predlažu uvođenje metoda “Rou”, što je skraćenica od “Posao zasnovan isključivo na rezultatima”.
“Rou je radikalno, zdravorazumsko preobraženje načina na koji radimo i živimo, jer se u njemu ljudi koncentrišu isključivo na rezultate” - objašnjavaju dve revolucionarne dame na sajtu udruženja.
Niko ne kaže da je taj cilj lako ostvariti, jer sadašnji (košmarni) sistem održavaju inercija, navika, manjak logičnog razmišljanja. Tu ne pomažu čak ni surovi i sasvim egzaktni podaci da stres na poslu američke firme godišnje košta 300 milijardi dolara! Iako već odavno živimo u dobu informatike, u kojem je sve pokretno i promenljivo, ponašanje i pravila zaposlenja kao da su zakovani u industrijskoj eri. Iako danas objektivno čovek može da zaključi ugovor putem imejla a potom da ode u bioskop, ili da spava, mirne savesti, i dalje svi nepotrebno čekaju na radnom mestu da im otkuca kraj radnog vremena, dok im iz glave nepovratno vetri i poslednja trunka kreativnosti. Radno mesto je zakovano, iako znamo da se svi, previše često, samo pretvaramo da nešto radimo dok prolazi šef, a i kolege koji su “špijuni”...
Restlerova i Tompsonova veruju da u takvoj atmosferi nikakva “fleksibilnost” i “kliznost” ne može da pomogne i da je rešenje samo u potpunom ukidanju radnog vremena i njegova zamena radnim obavezama. Radnicima treba dati potpunu autonomiju, jer rad nije radno mesto, već ono što se radi. Noću, subotom, između partije tenisa i večere.
Predlažu, kažete, anarhiju? Naprotiv, predlažu poverenje, koje se po pravilu, a to su dokazale u svojoj “eksperimentalnoj” firmi, vraća - većom odgovornošću radnika.
BEZ STRESA ZA ZAPOSLENE
KADA su Restlerova i Tompsonova odlučile da uvedu potpuno slobodno radno vreme u “Best baj”, gde su u to vreme bile direktori, najviše otpora pružili su - menadžeri. Jedan od prvih koji je morao da popusti, Tom Blesener (44), ispričao je kasnije kako mu je bilo teško da prizna svoju krivicu za stres zaposlenih (što je bio osnovni razlog za uvođenje promena u firmu), a još teže da prestane da tretira zaposlene kao da su nestašna deca. Na kraju je naučio da “nadzire” svojih 27 zaposlenih na novi način. Sada je merilo koliko urade nedeljno, a ne koliko vremena provedu na poslu. Radnici “Best baja” dobili su i druge slobode. Ako, na primer, neko zbog posla treba da ostane u subotu ili nedelju, više o tome ne odlučuje šef, već tim.
POSAO je velika mora, baš tako, i ništa nam ne vredi da izmišljamo razloge koji bi to pobili i navodimo retke izuzetke ljudi koji žive samo za rad. Većina ostalih očajava zbog silnog vremena koje gubi na radnom mestu i, generalno, veruje da bi bez toga život bio mnogo bolji.
Ni to nije sve, jer je za mnoge radno vreme prava robija. Zakasniš li, gledaju te popreko - ili ti skidaju od plate. Odeš li na odmor, još ako ne daj bože iskoristiš ceo, opet se osećaš krivim, jer ne žrtvuješ dovoljno za “opšti boljitak” - preduzeća, naravno. Dobiješ li temperaturu radije ćeš ići na posao dok bukvalno ne padneš, jer je tako bolje nego da te zivkaju i sumnjiče da ti nije ništa već se samo izvlačiš od posla.
I na kraju, ni sve žrtve, niti sedenje za pisaćim stolom punih osam sati (i više), nije dovoljno ako nisi servilan, ljubazan sa svima i ako se redovno ne družiš sa kolegama s posla - što je na Zapadu postalo, praktično, još jedna radna obaveza. Cela kancelarija na večeri, minimum jednom mesečno. Bez ispunjenja poslednja dva uslova, nema napredovanja, pa da si genije nad genijima.
Ovako opisati posao u kapitalizmu - više je nego svetogrđe. Pa ipak, baš to su učinile dve američke menadžerke, Kali Restler i Džodi Tompson, u ovog leta objavljenoj knjizi “Zašto je rad noćna mora i kako poboljšati stanje”. Restlerova i Tompsonova nude i rešenje, i to već provereno, u mladoj tehno-kompaniji “Best baj”. Njegova suština je u tome da rad ponovo počne da se vrednuje po rezultatima, umesto po potrošnji vremena na radnom mestu i količini ulizivanja šefovima.
Da li je korisnije izvesti neki projekt do povoljnog (i unosnog) završetka, ili revnosno i marljivo ukucavati karticu sa početkom i krajem radnog vremena - pitaju u knjizi Restlerova i Tompsonova? Naravno da je osnovni cilj rada postizanje učinka. Pa, zašto onda većina preduzeća i dalje insistira na apsurdnoj, anahronoj i sadističkoj diktaturi satnice? Na to pokušajte da odgovorite sami. Što se autorki tiče, one su u kompaniji “Best baj” već dokazale svoje teze: pre sedam godina pustile su 3.000 zaposlenih da rade šta hoće i kad hoće i zauzvrat dobile konstantni prosečni rast produktivnosti od 35 odsto.
Godine 2004. ugledni američki ekonomski časopis “Forbs” dodelio je “Best baju” titulu “Preduzeće godine”. Restlerova i Tompsonova su potom osnovale udruženje “Kalčer Er-iks”, čiji je cilj da oslobađa radnike robovanja časovniku. Umesto
toga, predlažu uvođenje metoda “Rou”, što je skraćenica od “Posao zasnovan isključivo na rezultatima”.
“Rou je radikalno, zdravorazumsko preobraženje načina na koji radimo i živimo, jer se u njemu ljudi koncentrišu isključivo na rezultate” - objašnjavaju dve revolucionarne dame na sajtu udruženja.
Niko ne kaže da je taj cilj lako ostvariti, jer sadašnji (košmarni) sistem održavaju inercija, navika, manjak logičnog razmišljanja. Tu ne pomažu čak ni surovi i sasvim egzaktni podaci da stres na poslu američke firme godišnje košta 300 milijardi dolara! Iako već odavno živimo u dobu informatike, u kojem je sve pokretno i promenljivo, ponašanje i pravila zaposlenja kao da su zakovani u industrijskoj eri. Iako danas objektivno čovek može da zaključi ugovor putem imejla a potom da ode u bioskop, ili da spava, mirne savesti, i dalje svi nepotrebno čekaju na radnom mestu da im otkuca kraj radnog vremena, dok im iz glave nepovratno vetri i poslednja trunka kreativnosti. Radno mesto je zakovano, iako znamo da se svi, previše često, samo pretvaramo da nešto radimo dok prolazi šef, a i kolege koji su “špijuni”...
Restlerova i Tompsonova veruju da u takvoj atmosferi nikakva “fleksibilnost” i “kliznost” ne može da pomogne i da je rešenje samo u potpunom ukidanju radnog vremena i njegova zamena radnim obavezama. Radnicima treba dati potpunu autonomiju, jer rad nije radno mesto, već ono što se radi. Noću, subotom, između partije tenisa i večere.
Predlažu, kažete, anarhiju? Naprotiv, predlažu poverenje, koje se po pravilu, a to su dokazale u svojoj “eksperimentalnoj” firmi, vraća - većom odgovornošću radnika.
BEZ STRESA ZA ZAPOSLENE
KADA su Restlerova i Tompsonova odlučile da uvedu potpuno slobodno radno vreme u “Best baj”, gde su u to vreme bile direktori, najviše otpora pružili su - menadžeri. Jedan od prvih koji je morao da popusti, Tom Blesener (44), ispričao je kasnije kako mu je bilo teško da prizna svoju krivicu za stres zaposlenih (što je bio osnovni razlog za uvođenje promena u firmu), a još teže da prestane da tretira zaposlene kao da su nestašna deca. Na kraju je naučio da “nadzire” svojih 27 zaposlenih na novi način. Sada je merilo koliko urade nedeljno, a ne koliko vremena provedu na poslu. Radnici “Best baja” dobili su i druge slobode. Ako, na primer, neko zbog posla treba da ostane u subotu ili nedelju, više o tome ne odlučuje šef, već tim.
Kako neko sa nevelikim sposobnostima, koji se ulizivanjem i laktanjem dočepao nekog menadžerskog mesta da pokaže svima da je on sada vlast?
a mobilni telefon bi kostao nekoliko stotina hiljada dolara npr..
