- Poruka
- 122
Ako znamo da je vecina dece ciji su roditelji nosioci neke religije i samo nosilac te iste religije, ili ateista, odnosno, da ce u vecini slucajeva religija deteta rodjenog u porodici koja ispoveda religiju X biti ista ta, i to kroz ceo zivot, onda ne smemo biti u zabludi da vecina ljudi bira religije koje ce nositi prema atributima iste.
Slucajevi gde je dete u porodici X-religioznosti izabralo ipak Y-religioznost su u odnosu na ove gde dete "spontano" bira isto sto i roditelj toliko retki da moramo (ako cemo da budemo objektivni) reci da vecina ljudi u ovom vremenu u kojem zivimo imitira roditelje u odabiru religije, sa ciljem da ih imitira, a ne da nadje sebi-dragu religiju.
Da, istina je da samo covek moze biti religiozan, ali izgleda da u ovom vremenu izabrati sebi-dragu religiju ne uzimajuci pri tom u obzir misljenje roditelja moze previse malo ljudi, odnosno, toliko malo da je to strasno.
Medjutim, ako pogledamo malu decu, vidimo da ona imaju neke svoje licne religiozne rituale. Recimo, dete moze imati razna verovanja i obrede. Moze traziti u sumi lepo kamenje i sakupljati isto. Moze traziti detelinu sa cetiri lista, a moze i piskiti na uvek-ista mesta, sto vec znaci neku religioznost u odnosu na mesto. Isto tako, dete moze imati ciljeve da napravi veliku vatru [1] ili moze misliti da ce papirni avion na kome je napisan neki znak leteti bolje ili bar "sa vise stila" od nekog aviona bez toga znaka. O tome sta sve deca crtaju i kakve simbole prave u pesku necu ni govoriti. A pokusaji dece da razgovaraju sa mesecom, ili drvecem su i te kako cesti. Govorim o normalnoj [2] deci, i svako ko se seti svoga detinjstva setice se svega i svacega u ovom smislu.
U jednom trenutku kada vecina dece (definitivno) uzme iskopirati "religiju predaka" u svoje srce, ono se obicno ne odrice ovih "svojih licnih" religioznih ponasanja, vec samo dodaje u njih obicno (samo) Boga, odnosno ostale elemente koje je prekopiralo od roditelja. Tu njegove religije trpe mnoga ometanja, ali i jednu jako bitnu stvar: gubitak umetnosti, odnosno stila. Nema stila bez originalnosti.
Napraviti sneska belica (isto tako religiozan ritual) ili bilo sta u snegu (isto tako religiozan ritual), odnosno uneti u kucu grudvu leda i staviti je u frizider vise ne predstavlja nista. Tu vise nema umetnosti koje je nekad bilo, i to vise nije umetnicki pokusaj da se prikaze drugima ljudima nesto svoje. A maskembali postaju umesto religioznih ispoljavanja (i umetnickih) samo prilike da se napijes i imas seks sa nekim.
I deca onda umesto slicica i cudnih oklopa skoljki pocinju da sakupljaju drzavne zastavice i grbove fudbalskih timova, a jedna drugima za rodjendane poklanjaju marke ili eure, umesto poklona sa sve masnicama i trakama, dok kupovina ukrasa za novu godinu predstavlja samo nadmetanje u tome ko ima bolju jelku od koga.
Namecuci svoju religiju deci, roditelji svesno rade na unistavanju umetnickog u mladom coveku. Religije koje deca imaju pre usvajanja roditeljevih su u stvari i umetnosti, koje se gube kada deca prvim sprejem koji kupe uzmu da crtaju krstove, kukaste ili obicne, ili sa cetiri C, ili sa H-1 i slicno, a devojcice od 13 godina pocnu da nose majice sa logoom Hju Hefnera, umesto sa cveticima i dugama, a kolekcije umetnickih dela koje ima vecina ljudi su u stvari kolekcije oruzja ili kolekcije casopisa o automobilima.
Da li roditelji pocinju da namecu svojoj deci svoje religije time sto omalovazavaju ili neiskreno kritikuju njihova umetnicka dela i umetnicke zahteve? Da li proces "nametanja svoje religije deci" pocinje ruganjem od strane roditelja njihovim decijim umetnickim ispoljavanjima? Ja mislim da da, i da je to neophodna stavka bez koje se proces "zatupljivanja" dece ne bi mogao sprovesti. Dakle, zavanicne religije sticu svoje podanike tako sto ih hvataju u poziciji kada su njihova umetnicka ispoljavanja omalovazavana.
[1] nimalo retko
[2] onoj za koju mislimo da su to, "obicnoj" deci. Ni po cemu posebnoj.
Slucajevi gde je dete u porodici X-religioznosti izabralo ipak Y-religioznost su u odnosu na ove gde dete "spontano" bira isto sto i roditelj toliko retki da moramo (ako cemo da budemo objektivni) reci da vecina ljudi u ovom vremenu u kojem zivimo imitira roditelje u odabiru religije, sa ciljem da ih imitira, a ne da nadje sebi-dragu religiju.
Da, istina je da samo covek moze biti religiozan, ali izgleda da u ovom vremenu izabrati sebi-dragu religiju ne uzimajuci pri tom u obzir misljenje roditelja moze previse malo ljudi, odnosno, toliko malo da je to strasno.
Medjutim, ako pogledamo malu decu, vidimo da ona imaju neke svoje licne religiozne rituale. Recimo, dete moze imati razna verovanja i obrede. Moze traziti u sumi lepo kamenje i sakupljati isto. Moze traziti detelinu sa cetiri lista, a moze i piskiti na uvek-ista mesta, sto vec znaci neku religioznost u odnosu na mesto. Isto tako, dete moze imati ciljeve da napravi veliku vatru [1] ili moze misliti da ce papirni avion na kome je napisan neki znak leteti bolje ili bar "sa vise stila" od nekog aviona bez toga znaka. O tome sta sve deca crtaju i kakve simbole prave u pesku necu ni govoriti. A pokusaji dece da razgovaraju sa mesecom, ili drvecem su i te kako cesti. Govorim o normalnoj [2] deci, i svako ko se seti svoga detinjstva setice se svega i svacega u ovom smislu.
U jednom trenutku kada vecina dece (definitivno) uzme iskopirati "religiju predaka" u svoje srce, ono se obicno ne odrice ovih "svojih licnih" religioznih ponasanja, vec samo dodaje u njih obicno (samo) Boga, odnosno ostale elemente koje je prekopiralo od roditelja. Tu njegove religije trpe mnoga ometanja, ali i jednu jako bitnu stvar: gubitak umetnosti, odnosno stila. Nema stila bez originalnosti.
Napraviti sneska belica (isto tako religiozan ritual) ili bilo sta u snegu (isto tako religiozan ritual), odnosno uneti u kucu grudvu leda i staviti je u frizider vise ne predstavlja nista. Tu vise nema umetnosti koje je nekad bilo, i to vise nije umetnicki pokusaj da se prikaze drugima ljudima nesto svoje. A maskembali postaju umesto religioznih ispoljavanja (i umetnickih) samo prilike da se napijes i imas seks sa nekim.
I deca onda umesto slicica i cudnih oklopa skoljki pocinju da sakupljaju drzavne zastavice i grbove fudbalskih timova, a jedna drugima za rodjendane poklanjaju marke ili eure, umesto poklona sa sve masnicama i trakama, dok kupovina ukrasa za novu godinu predstavlja samo nadmetanje u tome ko ima bolju jelku od koga.
Namecuci svoju religiju deci, roditelji svesno rade na unistavanju umetnickog u mladom coveku. Religije koje deca imaju pre usvajanja roditeljevih su u stvari i umetnosti, koje se gube kada deca prvim sprejem koji kupe uzmu da crtaju krstove, kukaste ili obicne, ili sa cetiri C, ili sa H-1 i slicno, a devojcice od 13 godina pocnu da nose majice sa logoom Hju Hefnera, umesto sa cveticima i dugama, a kolekcije umetnickih dela koje ima vecina ljudi su u stvari kolekcije oruzja ili kolekcije casopisa o automobilima.
Da li roditelji pocinju da namecu svojoj deci svoje religije time sto omalovazavaju ili neiskreno kritikuju njihova umetnicka dela i umetnicke zahteve? Da li proces "nametanja svoje religije deci" pocinje ruganjem od strane roditelja njihovim decijim umetnickim ispoljavanjima? Ja mislim da da, i da je to neophodna stavka bez koje se proces "zatupljivanja" dece ne bi mogao sprovesti. Dakle, zavanicne religije sticu svoje podanike tako sto ih hvataju u poziciji kada su njihova umetnicka ispoljavanja omalovazavana.
[1] nimalo retko
[2] onoj za koju mislimo da su to, "obicnoj" deci. Ni po cemu posebnoj.
Poslednja izmena:
