Dokazi da na Kosovu i Metohiji zive arnauti

Kao sto rekoh, ovde cemo mirno, bez intervencija Neshe t da naslazemo dokaze da na Kosovu i Metohiji zive Arnauti ili kako ih jos nazivaju Arbanasi i da oni nisu Albanci, jer Albanci su drzavljani Albanije.

Dokazacemo i pokazacemo da su Arnauti zlocinima i terorom napravili etnicko ciscenje i proterali Srbe sa njihovih ognjista.

I objasnicemo svim zainteresovanim, da mi to nit cemo zaboraviti nit oprostiti.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Jedna od najvecih istorijskih podvala i podmetacina je da su Arnauti (koji su sa Turcima dosli na Balkan i okupirali Kosovo i Metohiju iliti Staru Srbiju u 14 i 15 veku) Albanci. Taj su naziv uzeli iz cisto politickih razloga da bi "dokazali" da im je Albanija zajednicka postojbina.

Oni se cak ni 1964-te nizu nazivali albancima. Bili su poznati pod nazivo Ahiptari. Oni ni na svom jeziku sebe ne nazivaju Albancima. Valjda zato sto znaju da nisu.

Turci su ih znali kao arnaute i kao takve su ih primili u svoju vojsku i poveli ih u osvajacki pohod na Evropu.

Danas koriste to ime da bi ozvanicili otimacinu srpskih zemalja. A uskoro i delova Makedonije i Grcke.

Sledeca podmetacina je da su oni potomci Ilira. Koristeci inertnost srpskih istoricara (posebno onih koji su pri vlasti), ispisali su gomile "istorijskih" knjiga i napakovili gomile "dokaza". Medjutim, cak ni tim serijskim stampanjem i fabrikovanjem dokaza nisu uspeli ni da pokazu ni jedno jedino slovo Ilirskog pisma, niti jedan kamen Ilirskih gradjevina koji bi pomogao da se nasluti da u njihovim tvrdnjama ima i primisli od istine.

Zato zelim da ovde prikupim sto je moguce vise podataka, ne da bih dokazao da su oni Arnauti i da nemaju veze sa Ilirima jer to je cinjenica, nego da imamo na jedno mestu podatke koje cemo koristiti u svim kasnijim diskusijama na ovu temu. Naravno, ako je to bilo kome potrebno.
 
Poslednja izmena od moderatora:
The famous Russian historian, V.L.Velichko, wrote: "Especially interesting is also the question of Caucasian Albania, or, in Armenian, Aghvank. This country, which incorporated contemporary Elizavetpol' Guberniia, as well as part of Tiflis [Guberniia] and Daghestan, was populated by nations of non-Armenian ancestry.... Until the beginning of XIX century a separate Aghvan or Gandzasar Catolicosat existed, which competed with the Echmiadzin [Armenian Catholicosat].... Currently, the Christians who were before of Aghvan Catholicosat, are considered Armenians, and after mixing with them [assimilating], adopted their character." (p. 66). Velichko later continues: "An exception were the inhabitants of Karabakh (Albania or Aghvania), incorrectly (in relation to history) called Armenians, who professed the Armenian-Gregorian faith, but were descendants of [Caucasian] Mountaneer and Turkic tribes, and who had gone through the process of Armenianization only three to four centuries earlier." (p.154)

V.L. Velichko, "Caucasus: Russian affairs and interethnic questions." St.Petersburg, 1904, pp. 66, 154. IN RUSSIAN: Vasilii L'vovich Velichko "Kavkaz. Russkoe delo i mezhduplemennie voprosi."


http://www.zerbaijan.com/albania/caucasian-albania.html
 
Milivoje J. Nikolajevic
Severna Stara Srbija


Arbanasi sami sebe nazivaju "Skipetarima" (planincima), Turci ih nazivaju "Arnautima" (od vizantijske reci "arvaniti"), a Srbi ih zovu "Arbanasi".

Kod njih se uglavnom razlikuju uglavnom dva plemena:"Gege" koje stanuju u severnoj Arbaniji (sa r - verovao ili ne - prim. p.z.) i "Toske" u Juznoj. Oba ova plemena se medjusobno razlikuju samo u dijalektu i dele se u razne grane, sto se narocito tice "Gega".

Gege se dele na "Grube" i "Klemente" u dolini Seme, "Hote" juzno od ovih "Malisorce", "Kastrate" i "Temale" u planinama Skadarskim, "Pulate" zapadno od Drima, "Plavine", na izvoru Lima, "Skrelje", "Salje" i "Dukadjince" u predelu gdi se sastaje Beli i Crni Drim, "Miridite", (najmocnije pleme) u planinama zapadno od Crnog Drima.

Toske se dele na: "Came", "Lijape" i "prave Toske".
Druga plemena su: "Macanci", "Merturci", "Krasnici", "Ohohe", "Coce", "Partinci", "Biskasi" itd.

Arbanasi ovog dela stare Srbije pripadaju Plemenu Gega.

Sa neprestanog bavljenja po suncu i vazduhu koza ovih divljih stanovnika vise je tamnije masti i nigdi ne mozete naci lica belog kao mleko, najplavija koza preliva se u zutu, a smedja u garavu. Sem toga oni se odlikuju istaknutim jagodicama, velikim ustima i klempavim usima od ostalih Arbanasa koji imaju slovenski tip.

Na ovim tipovima mozete primetiti dara, kreposti, trezvenosti i svakovernog lukavstva. svako im je kretanje odmereno i snazno, korak gibak kao i kod sviju brdjana, no nemaju inace nikakvog znanja.

Krvna osveta cini, te Arbanase ne moze istim okom da gleda na nepoznatoga i poznatoga. On s mesta zastaje i sa rukom po puskama pita, iz koga si plemena? i onda nije retko da na ime ovoga obojica u isti mah dalji razgovor ostavljaju puskama.

Arbanas smatra da se od okolnog sveta nema nadati nikakvom dobru, nego samo zlu i da bi se odbranio, oslanja se samo na svoje sile. On stoji prema ostalom svetu kao neprijatelj, njegov ceo dusevni zivot krece se samo oko pitanja, kako da se odbrani, a kako da se osveti?

Arbanasa da cita i pise mozete naci samo u pojedinim varosima, inace retko. Sujeverstvo igra kod njih veliku ulogu, kao i kod sviju drugih naroda koji se nalaze u primitivnom stanju obrazovanosti.

Njihova moralna svojstva su i najbolja i najgora njihova karakterna crta. Muska gordost, samopouzdanje u velikom stepenu, dostojanstveno drzanje, hrabrost, ravnopravnost u zivotu, samopregorevanje i nepokolebljivost srca u vrsenju krvne osvete, umorstvo, svirepost, podmitljivost, lukavstvo i nepoverljivost.

istorija nam je dala mlogobrojne primere u kojima su oni podlegli materijalnim interesima. Oni su svoje oruzje okretali isto tako brzo protivu Srba, kao sto su posle toga za dobru nagradu okretali se i protivu Sultana. Ponovnim menjanjem veroispovedi Arbanasi nisu nista zadobili. Mi ih vidimo u godini 1689. kada je cesarevska vojska zauzela Nis, da su se u velikim masama predali i posle kratkog vremena sakupilo je sa njih 20 000 Arbanasa i pomagali cesarevcima, kao krstareci i rekvirirajuci odredi. Cim su saznali slabost cesarevske vojske, oni su odma upotrebili tu priliku i presli opet na stranu Sultanovu.

Mi smatramo Arbanase kao vrlo verolomne i podmitljive. Oni se uznose njihovim divljastvom u borbi, brzim odlucavanjem i lukavstvom, poslusnost prema njihovim staresinama samo je uslovna. Crnogorci u njihovim ratovima sa Turcima pripisuju svoje pobede vecim delom toj okolini, sto su se za prednje odrede upotrebljavali Arbanasi, koji nisu bili u stanju da izdrze napad ladnim oruzjem. Topovska vatra takodje mnogo imponira Arbanasima. Verovanje u sudbinu ("Kismet"), narocito je svojstvo Arbanasa.

Muhamedanski Arbanasi su retko naoruzani puskom i pistoljem, nego samo jataganom (Handzarom).

Izvornik: Milivoje J. Nikolajevic
Severna stara Srbija
Vojno-geografska i istorijska studija
Beograd, 1892.
 
SKENDERBEG BIO SRBIN

Pretapanje Srba u druge nacije dešava se od najdavnijih vremena i u mnogim krajevima Evrope. Razmere ove pojave su takve da zaslužuju posebno istraživanje.

Nije razumno ovakvu, pogubnu, pojavu zanemariti, a sve posledice te pojave brzo zaboravljati. Posebno, ne zato što su tradicionalni osvajači Balkana, odlivene srpske saplemenike, koristili za genocid nad preostalim Srbima. Tako su Turci protiv Srba, u ratovima, koristili poturčene (ili islamizovane) Srbe iz Raške, Crne Gore, Hercegovine, Bosne i sa Kosova i Metohije, a Nemci i Hrvati, pored muslimana i pokatoličene Srbe iz Dalmacije, Hercegovine, Bosne, Slavonije i ostalih srpskih krajina.

Svi naši neprijatelji koristili su protiv Srba i poarbanašene Srbe, kojih među današnjim Šiptarima na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, Crnoj Gori i Albaniji ima veliki broj.

Pretapanje Srba u Šiptare, počelo je već u srednjem veku, dok su Šiptari, kao Srbi, bili hrišćani. O tome piše dr Vladan Đorđević u istorijskom osvrtu: "Arnauti", objavljenom u "Katena Mundi" (Matica Srba i iseljenika Srbije i "Ibarske novosti" iz Kraljeva, priređivač Predrag Dragić Kijuk, 1992):

Slovenska imena, veli austrijski konzul Han, tako su silno rasprostranjena da se nalaze i u najnepristupačnijim gudurama Arbanije. Sloveni su nekad bili najmnogobrojniji stanovnici ove zemlje. Arbanija je bila preplavljena Srbima i Bugarima. Malisori i danas znaju da su namalisorskim visovima stanovali Srbi. Severna arnautska plemena sećaju se svog slovenskog porekla. Hoti, Kastrati i Klimenti znaju da su rođena braća crnogorskim plemenima Kučima, Bratonožićima i Piperima.

Jedini aranutski junak Skenderbeg bio je srpskog porekla. Mirditi imaju predanje da su bugarskog porekla, a u Tirani danas (1912), živi 2.000 Srba.

Austrijski konzul Han navodi da, prema dokazanim granicama prostiranja jezika, izlazi da Sloveni nisu samo osvojili alpijski deo Albanije, nego da oni još i danas (1912) žive u severnom porubu zemlje. Nekad su Sloveni naseljavali i celu južnu stranu aspijskog čvora. Ono nekoliko arnautskih naseobina na severnoj strani alpijskog čvora, obeležava samo narodno predanje u docnijoj arnautskoj koloniji.

Arbanasi su imali dva rasprostranjenija jezika i to ona kojima govore Gege i jezik južnih Arnauta, koji se zove Toske. Tosu toliko različiti jezici da se Gege i Toske, međusobno, ne razumeju.

Austrijski konzul Han, s nemačkom savesnošću i primernom izdržljivošću, dugo je radio da pronađe svaku sitnicu, korisnu za karakteristiku Arnauta, njemu toliko dragih, ali nije našao ni jednu arnautsku junačku narodnu pesmu. Sve što je našao behu nekoliko male ljubavne pesme i nekoliko narodne poslovice."

Dr Vladan Đorđević, prikazuje Albaniju srpskom zemljom, navodi da su njom vladali, pre Nemanjića: knez Vladimir, zatim, Tihomir, Glava, Golem, Slava, Ivica, Mihailo Voisavljević (1077). Mihailo je ustanovio nezavisnost Srpske pravoslavne crkve u Primorju, s vladičanstvom u Baru, više od sto godina, pre nego što će Sveti Sava proglasiti autokefalnost Srpske pravoslavne crkve.

Nedaleko od Skadra na Bojani, sahranjen je srpski vladar iz 11. veka Mihailo i sin mu Bodin, čija država je bila od Cetine i Save do Drima i Prištine, s prestonicom u Skadru.

U tako prepoznatljivoj srpskoj zemlji, Srbi su asimilovani i to od retko naseljenog naroda koji nije imao ni jedinstveni jezik, ni pismo, ni narodnu poeziju. Italijanski književnik iz 16. veka Teodor Spanduci opisao je život Skenderbega, čime nam je ostavio podatke o ranom pretapanju Srba u Šiptare:

"Skenderbeg, čovek lično hrabar, bio je srpskog porekla i bio je toliko zaslužan, da su ga cenili ne samo Arnauti, nego i drugi narodi. Bio je sin Ivana Kastriota, koji je vladao u Maći i Umenestiji. Majka mu je bila Vojislava, kći gospodara Pologa, jednog dela Maćedonije i Bugarske".

U svojim istraživanjima, dr Jovan Cvijić potvrđuje asimilovanje Srba od strane Šiptara u Albaniji:

"Čim su Turci zavladali, većina je Arbanasa primila islam i postala odana turskoj upravi. Kao takvi, dobili su potpunu slobodu i postali gospodari. Njihova zemlja izvan glavnih komunikacijai, u tursko vreme, zapuštena, nije pružala dovoljno sredstava za život. Okrenuli su se na istok i počeli naseljavati plodne doline.

Pod uticajem prevlasti Arbanasa, Srbi u Albaniji su islamizirani i poarbašeni, izuzev jednog dela u oblasti Golog brda, na levoj obali Crnog Drima i onih koji su prebegli u unutrašnjost Balkana".

Šta da zaključimo o srpskom, lakom, odrođavanju? Možda da se podsetimo da li se to odrođavanje dešava, i u kojoj meri, kod drugih naroda.

Kad su Turci prešli na islam, uzimajući ga od Arapa, ostali su Turci; kad su Šiptari prešli na islam, ostali su Šiptari; kad su Iranci prešli na islam, ostali su Iranci; kad su Kurdi islamizovani, ostali su Kurdi, kao i Čečeni i mnogi drugi narodi. Među Arapima ima mnogo pravoslavnih i katolika, ali su Arapi, kao što su to i Arapi muslimani.

Samo Srbi, kad pređoše na islam, ne želeše više da se zovu Srbima!

Slobodan Jarčević
 
Jos jedan interesantan primer: Matica Ilirska i Ilirski pokret ujedinjenja svih juznih Slovena.
SLOVENA ne arnauta.

The choice of the name "Illyrian"
The "Illyrian" name was chosen instead of "Slavic", because of the theory that the local population had an Illyrian origin.

Choosing "Illyrian" as their title was a symbolic move on the part of movement members and leadership, an attempt to bring the history of the Croatian people to the forefront. It is somewhat comparable to the French recalling the Gauls.

At the time, Croats were generally considered a Slavic people on the basis of Croatian being a Slavic language, so this use of "Illyrian" was generally understood to have been wishful thinking. Yet, two centuries later, genetic studies showed that there could actually have been some basis to this reasoning, because the people of Croatia today seem to have a lot of genetic material consistent with the indigenous population from the time of the Migrations Period.[4]

The Illyrian name was first revived during the Napoleonic Wars, when the French gave the name Illyrian Provinces to the Adriatic possessions acquired from the Austrian Empire in 1809. After 1813, when the territories were again included in the Austrian Empire, the Austrians kept the denomination and formed the Kingdom of Illyria, which comprised mostly the Slovene Lands.

http://en.wikipedia.org/wiki/Illyrian_movement
http://en.wikipedia.org/wiki/Matica_hrvatska
 
„Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899. године“ створена је на основу међусобне размене дипломатских писама и нота, којима су тадашњи председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Краљевине Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних дела (послова), Тефик-паша, настојали да обуздају, спрече бројна насиља Арнаута, односно Албанаца над хришћанским становништвом у ивичним подручјима српско-турске границе у ондашњој Старој Србији.

Борозан указује да је преписка, на француским и српском језику, прилично уверљиво представила, одсликала, тада по српско живље - трагично стање. Приказан, описан терор Арбанаса, зулуми, отмице, погроми и бешчашћа на самом крају 19 века указује на само један сегмент жестоке и необуздане репресије Арбанаса, која је интензивирана у време стварања Прве призренске лиге 1878. године.

Дипломатске ноте –крвава сведочанства

Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић, посланик Србије у Цариграду Стојан Новаковић и турски министар иностраних послова, Тефик-паша, настојали су крајем 19 века да спрече бројна насиља Арнаута над нашим становништвом у граничним подручјима са Турском у Старој Србији. У намери да европској јавности представи трагичне прилике Јован Ристић, министар иностраних дела (послова) одлучио је да за руску владу што пре сачини „ исцрпни елаборат о арбанаским злочинима над Србима у Старој Србији.

Овај текст је и својеврсно упознавања светских сила са тешким злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ на Косову и Метохији а који се и данас понавља


Председник српске краљевске владе др Владан Ђорђевић

Прва „бела књига” о арнаутским насиљима
– Околност да се појави ова својеврсна - прва „ бела књига” о арнаутским насиљима над хришћанским становништвом у Старој Србији везује се за настанак нове такозване Пећке лиге после ираде (уредбе) султана Абдул Хамида Другог 1896. и грчко-турског рата 1897. године. Наиме, пораз Грчке у рату са Турском 1897. охрабрио је охоле и добро наоружане арбанске добровољце. Они су новонасталу ситуацију у Косовском вилајету настојали да искористе као добру прилику да појачају терор и зулуме према православном живљу. Одметничком, качачком акцијом настојали су да по сваку цену присиле Србе на исељавање и тиме демографски ојачају своје политичке захтеве за аутономијом на читавој територији „Арнаутлука” којег су чинили, према концептима лиге у Призрену, косовски, битољски, скадарски и јањински вилајет. Суочена са невољама свог становништва у суседству, Влада Краљевне Србије је од првог продора српске војске до Грачанице на Косову, преко јужног Поморавља и топличког краја ( у јануару 1878.), настојала дипломатским путем да заштити своје сународнике у још неослобођеним јужним крајевима. Тиме се Влада Краљевине Србије припремала да просторе Косова и Метохије и рашке области као духовно-политичку, националну и историјску баштину, поврати и прикључи сопственој државној територији.
Како су одлуком Берлинског конгреса, којим је Србија стекла пуну независност, поменути простори остали Турској у тзв. Косовском вилајету, дипломатско-политичка акција Краљевине Србије отпочела је упознавањем европске јавности са правим стањем, тешкоћама, и невољама хришћана у овом делу Турске. Тамо су досељеници са територија припојених Србији (нарочито Топличког и Врањског округа) такозвани мухаџири створили несносно стање за Србе на Косову и Метохији и Рашкој области – написао је, између осталог, у свом поговору др Ђорђе Борозан.

Православно становништво вапи за заштитом од несносних албанских злочина, само за деценију са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба.
Историја се, очигледно понавља, или боље рећи, настаља, јер сценарио упознавања светских сила са тешким приликама и злостављањима које је у 19 веку трпео српски народ, и данас је - исти.

За руску владу„ документа о погрому”
Како указује др Борозан, у намери да европској јавности представи трагичне прилике на поменутим територијама, Јован Ристић, тадашњи министар иностраних послова Србије, одлучио је да се за руску владу што пре сачини „исцрпни елаборат о територији Старе Србије” и на предлог Матије Бана, тај посао поверио је врло образованом, озбиљном и одговорном раднику Ђорђу Поповићу-Даничару. Поповић је педантним одабиром грађе из архива тадашњег Министарства иностраних дела, уз много историјских, географских, етнографских, филолошких података и чињеница, направио драгоцену збирку сазнања чије је публиковање у новинама „Стара Србија” покренуло расправу у „Српским новинама” и у великој мери, привукло пажњу јавног мњења, нарочито у околним државама. На тај начин Србија је документовано бранила своје право на Стару Србију, односно на територију Косовског вилајета, који је тада представљао крајњу западну границу турског царства на балканским просторима.

Главни задатак владе- заштита свог народа
Од 1885. године, када српска Краљевска влада почиње организовану национално-политичку акцију у том делу Турске, на основу упутстава за одржавање утицаја српске државе на територији Старе Србије, поставила је Стојана Новаковића за посланика Краљевине Србије у Цариграду 1886. У исто време влада ради озбиљно на отварању конзулата у Скопљу и Приштини. Заштита угроженог српског народа представљала је прворазредни задатак који су тада са успехом водили Стојан Новаковић, Ђорђе Поповић-Даничар, Петар Манојловић и Бранислав Нушић. Документација, нема сведочанства, извештаји садрже на стотине порука, жалби, молби и вести о трагичним страдањима, погрому над српским становништвом које вапи за заштитом од несносних албанских злочина. На основу тих података српска влада располагала је мноштвом чињеница о арбанаским злочинима услед којих је у периоду од 1889. до 1899. са поменутих простора нестало преко 60.000 Срба. Покушаји српске владе да заинтересују велике силе, нажалост, нису наилазили на разумевање дипломатских и политичких кругова светских, европских моћних држава, чије активности нису ишле даље од прагматичног понављања потребе да султан реформама у духу танзиматског законодавства поправи положај хришћана у Турској.
 
Султанова власт - насиљем помагана

Заслугом Портине политичке акције, која је на својој територији подстрекивала међусобна разрачунавања, стварана је срачунато зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена. Године 1898. у санџацима, Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском, било је више од 400 злочина --убистава, пожара, разбојништва, скрнављења православних манастира

Како је у реформама ондашњи феудални политички слој видео промену свог друштвеног положаја и настојао по сваку цену да одбрани интегритет османлијске империје прихватањем идеологије панисламизма, Арбанаси су од времена владавине Абдул Хамида Другог постали главни поборници одбране турске власти у европском делу царства.

Султан Абдул, наиме, помоћу „албанског феудализма” испунио је сопствену владавину својеврсним насиљима, терором, незаконитошћу. Управо, уз њихову помоћ одбрана територијалног интегритета теократске Турске засновала се на верској, а не националној кохезији. И док су Срби своју препознатљивост настојали да очувају у духу раније, старе културно-историјско-просветне традиције, за разлику од њих, Арнаути-муслимани су путем политичких привилегија у власти, под видом очувања царства, политиком насиља, притисака биолошки истискивали хришћанско српско становништво и управо на територији Косовског вилајета починили бројна насиља, којима се, наравно у великој мери мењала демографска слика поменутог простора.

Султан Абдул Хамид II

21. септембар 1842.-10. фебруар 1918.
Владао: 31. август 1876.-27. април 1909.
Отац: Султан Абдул Меџид и Мати: Тир-и Мујган Султана

Он је био задњи самостални аутократ Отоманског Царства. Његове страсне репресалије и његов крвави стил владавине су допринијели томе, да је због тога добио назив "Црвени султан". Абдул Хамид ИИ је дошао на власт када се Царство налазило у врло тешкој ситуацији, побуне и лоша економска ситуација су још више слабиле ионако распадајуће Царство. У току само пола столећа, Абдул Хамид ИИ од "болесника" постаде један од "умирући владар на Босфору".

1877. године Руси су видели своју шансу да се пробију до Средоземља и објавише Турској рат. Истовремено борбе бејаху и на Дунаву, Црном мору, Балкану, па чак и код Карса на граници самог Кавказа. На свим фронтовима су Турци доживјели значајне поразе. Русима беше пошло за руком да из Једрена надиру, те тако дођоше близу и самог Истамбула. 31. јануара 1878. године дође до прекида ратних дејстава и након тога до потписивања мира у Сан Стефану 1878. године, где ће Руси диктирати Турцима своје услове. Тим уговором Османлије изгубише сва европска подручја и поседе а могли су задржати само Тракију до Једрена. Србија, Црна Гора, Бугарска, Румунија, Босна и Херцеговина постадоше самосталне. Осим тога само Русима беше омогућен пролаз кроз мореуз, и у рату и миру. Руси су исте године хтели да опет нападну Турке, али се томе успротивише скоро све велике европске силе, спречавајући тиме Русима продор у Средоземље. На Берлинском Конгресу 1878. г. уговор из Сан Стефана је повучен.

У таквој ситуацији Султан Абдул Хамид ИИ је све видније постајао тиранин а становништво је све више излагао мрежи потказивача и шпијуна. У свом Царству почео је са стравичним прогоном Јермена и Курда починивши дотад невиђени геноцид над тим народима. У свим тим злочинима арбанаске чете активно учествују чинећи невиђена зверства. Те у ствари банде Арбанаса себе су још називале „Шћипетарска војска“ која се по убијању јерменских цивила нарочито „прославила“. Ове арбанаске банде су се по крваво обављеном послу у царевини онда враћале на просторе Старе Србије и под заштитом Турских власти чиниле разне злочине над домаћим српским становништвом у намери да га са тих простора протерају.

Супротно великим европским силама као што су Велика Британија, Француска, Аустро-Угарска, које су покушавале да докрајче Османлијско Царство, Немачка је под царем Вилхелмом ИИ помагала Турцима да ојачају своје Царство и наново организују своју, већ јако ослабљену војску, нарочито у модернизацији технике снабдевајући је модернијим наоружањем. Но и поред тога због општег незадовољства према султану, противници Абдул Хамида ИИ 1908. г. стварају опозициону партију "Млади Турци", чији је вођа био Енвер Паша. Тако је у царевини дошло до сукоба сличних грађанском рату у коме се један од "Младих Турака", коме је армија била одана, упути на Истамбул, и 24. августа 1908. године Султан је свргнут са власти. То је и званично потврђено 27. Април 1909 године. "Црвени султан" или крвави султан Абдул Хамид ИИ умро је 1918. године у затвору у Истамбулу.
 
Снажни зид према хришћанским државама
Према констатацији тадашњих аустријских конзула: „Заслугом Портине политичке акције , која је подстрекивала међусобна разрачунавања на својој територији, стварана је зла крв на Косову између српског становништва и албанских племена”.Суштина арбанасог терора састојала се у противљењу било каквом изједначавању друштвеног положаја муслимана са хришћанима.
У томе је предњачио пећки првак Хаџи Зека који се 1896. године вратио из Цариграда као султанов повереник, обасут признањима, и као моћан повереник Порте са својим Арбанасима отпочео пропаганду за одбрану „Арнаутлука” као дела царства који се претварао у снажни зид ислама према хришћанским државама –Србији, Црној Гори, Грчкој, Бугарској. Стварајући изнова Лигу која би територијално и етнички на нивоу аутономије била део османлијског царства, Мула Зека и бројни арбанаски утицајни људи тога времена, у договору са Портом, али и мимо ње, учинили су простор Косовског вилајета неподношљивим за живот хришћана.

Председник српске краљевске Владе и министар иностраних послова др Владан Ђорђевић, полазећи од таквог стања, обратио се 15. априла 1898. године писмом Стојану Новаковићу, нашем посланику у Цариграду, упозоравајући га да је у последње време просто засут, цитирамо: „множином података о разним насиљима арбанаским, чије последице озбиљно прете да доведу до расељавања и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске”.

Министар иностраних дела др Ђорђевић, још напомиње да се добри односи Краљевине Србије са Турском у приличној мери нарушавају. Поготово због сукоба на граници што „узрокује потребу да бегунце треба похватати и у злочинствима предухитрити”.

Тефик-паша глув за српска страдања
Преписка даље потврђује веродостојно да се посланик Стојан Новаковић обраћао због тога од 14. до 26. маја 1898. године у више наврата Тефик-паши, министру иностраних послова Турске, нотама у којима су описана бројна албанска насиља и зверства „управљена искључиво против хришћанског становништва српске народности , и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева”.
Новаковић је такође, наглашавао, сигнализирао да „Краљевска влада не сме и не може бити равнодушна” и сматрајући да јој је дужност да се „избегну заплети”, тражила је да се зајемчи „свима поданицима Његовог Царског Величанства Султана правда и безбедност”.

У представкама које је упорно подносио Новаковић приказује се стање узрујаности које резултира сукобима, жртвама и на једној и на другој страни. Он даље, констатује да је током „прошлога лета и зиме у санџацима: Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Призренском, било више од 400 злочина као што су убиства, паљевине, пожари, разбојништва, скрнављења православних храмова, цркава, силовања, отмица, пљачки, крађа” те стога је предложио да се под хитно оформи комисија која би извршила увид и починиоце, кривце предала правосудним органима.

Такође је ставио до знања да треба да се именују енергични, поштени чиновници, који би натерали Арбанасе да се покоравају законима и поштују животе и имовину хришћанског српског становништва. Према подацима Стојана Новаковића, турска влада је избегавала да среди, нормализује стање у овом вилајету. А све, наводно предузете мере, остајале су без „икаквог дејства”. Због свега тога биће прилично занимљив садржај дипломатских нота у којима су изнети бројни подаци, дешавања. Али, и политички разлози и потези обеју страна.

Несрећни сплет околности, или нешто друго?
Српска влада била је уверена да околности у тадашњој европској дипломатско-политичкој јавности, пред сазивање прве конференције у Хагу о миру и разоружању 1899. године треба искористити као згодну прилику за презентовање албанског насиља која чине неодрживим стање на српско-турској и црногорско-турској граници. У тој намери и са тим задатком настала је ова књига, драгоцена преписка, са циљем да председник српске Краљевске владе представи на Оснивачкој конференцији у Хагу, где је српска делегација, међу 26 држава била једна од учесница.
На сесијама одржаним од маја до јула 1899. међу тада усвојеним документима свакако је најзначајнији онај о установљењу међународног арбитражног суда. У одсуству тада болесног председника владе др Владана Ђорђевића, Краљевину Србију на поменутој конференцији представљао је посланик у Лондону и заступник у том својству за Холандију Чедомиљ Мијатовић.

Прилика да се ова књига о службеној преписци са Цариградом која је обављена у временском размаку од 1898. до 1899. предочи учесницима Хашке конференције, на жалост, пропуштена је, због захтева краља Александра Обреновића да се сачека док се др Ђорђевић, председник владе не опорави. Које су околности, поред поменуте, утицале да вредно дело, које је приредило и штампало Министарство иностраних дела, не дође у руке европске дипломатско-политичке јавности може бити само разлог наших нагађања, или евентуално, историјских истраживања. Суштина је, ипак, у томе да књига о арбанаским насиљима у Старој Србији ни тада, нити икада касније, није представљена. Тиме је, наравно, пропуштена драгоцена прилика да се у материјалима прве Хашке конференције нађе, до данас готово непознат, а изузетно значајан акт о злочинима и терору који су предмет Хашког трибунала. Данас, више од стотину година касније, опет смо ту, у политичкој реалности која умногоме подсећа на ондашње прилике, упркос другачијој међународној политичкој ситуацији.
 
Овековечена зверства Aрбанаса - данашњих Албанаца
У наставку текста упознаћемо вас са најинтересантнијим деловима из, како многи историчари тврде, „прве беле књиге” о страдању српског народа на Косову и Метохији и зверствима која су у 19 веку чинили Албанци. Да подсетимо, дело „Преписка о арбанаским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899” штампано је 1899. године на француском и српском језику о трошку и на иницијативу тадашњег Министарства иностраних дела. Циљ је био да се тај вредни документ што пре нађе на столу светских моћника, а у нади да се спасу Срби.


Српски конзулат у Приштини: Под српском заставом, међу Турцима и Арнаутима, био је једина, каква-таква, заштита Срба од прогона, потурчавања, угњетавања

Сусрешћете се са дипломатским писмима, нотама и одговорима, које су својевремено, штитећи интересе угњетеног нашег становништва у ондашњој Старој Србији од злочина Албанаца, потпомогнутих лицемерним „затварањем очију” царске Турске, упућивали др Владан Ђорђевић, председник Српске Краљевске владе и Стојан Новаковић, посланик српске краљевине у Цариграду, турским дипломатама, њиховом министру спољних послова Тефик-паши и Порти.

Оправдан страх председника Краљевске владе

Др Владан Ђорђевић 15 априла 1898. из Београда пише Стојану Новаковићу у Цариграду. „О насиљима које врше Арбанаси муслимани над становништвом наше вере и народности у Косовском вилајету има у архиви повереног Вам Посланства исувише извештаја, како из ранијег, тако и из скорашњег времена. За ових последњих неколико месеци нови извештаји просто ме засипају множином података о насиљима арбанаским, чије последице прете да доведу до расељења и уништења нашег племена у тим покрајинама Турске. У прилогу Вам шаљем четири таква извештаја из којих можете најлакше стећи уверење о истинитости.

Према таквом стању ствари ја не могу равнодушан остајати, а да вас не умолим , да учините корак ка Порти, а ако устреба, и код самог Султана, и да тражите да се мерама од стварног дејства прекину ови злочиначки изгреди једног необузданог племена према нашим сународницима, који без поговора представљају у поменутим крајевима елеменат реда и мира”.

Порука је коју је упутио др Ђорђевић, уз напомену да солидни односи Србије у турске царевине налажу да се скрене пажња Високој Порти на лоше стање, које је у првом реду, штетно по саму Турску и уједно доводи Србију и њену владу у мучан положај због непрестаних нереда и сукоба на граници. Све то, напомиње Ђорђевић Србији наноси огромну штету због жртава „утолико што и обзири просте човечности налажу нашим пограничним властима, да бегунце наше прихвате и на помоћи им буду”.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Краљевина Србија у заштити својег народа

Србија је чинила готово све што је било у њеној моћи да помогне део свог народа који још био под окупацијом Турске. Поред врло бројног конзулата у Приштини Влада Србије се потрудила да у конзулат шаље своје најбоље кадрове. Тако су у конзулату у Приштини на разним функцијама радили навећи српски интелектуалци. У Приштини се на месту вицеконзула тако нашао и песник Војислав Илић, - лично захтевајући од министарства спољних дела Србије да буде пребачен у Приштину како би на Космету помогао српском народу. У Приштини су службовали и Милан Ракић (песник и правник – факултет завршио на Сорбони), као и наш чувени писац и драматург Бранислав Нушић.


Војислав Илић Бранислав Нушић Милан Ракић

И ако је у околностима распадања Отоманске империје и сталних напада Арбанаса на Србе службовање у Приштини било врло опасно наша интелектуална елита је са задовољством одлазила на Космет помагајући косметским Србима да тамо опстану. Слично је било и са осталим деловима још увек окупиране Старе Србије (Рашка област – Санџак, јужни делови Србије и Македонија). Слични проблеми српску младу дипломатију чекали су и у конзулатима у Скопљу и Битољу јер су Турци охрабривали арабанаске банде да нападају Србе вршећи тако својеврстан притисак да се читава села исељавају или потурче.

Тефик-пашина ћутња
Након непуних месец дана стиже одговор од Новаковића, др Владану Ђорђевићу.

„Јуче је довршена и Тефик-паши у руке предана наша нота о арбанаским насиљима по Старој Србији. Препис те ноте, чији Вам је текст већ познат, шаљем Вам данас. У прилозима изложен је известан број тежих случајева, изабраних из множине података који су достављени Краљевском Посланству. Унесено је у њих оно што је најзначајније и најпротивније реду једне организоване Државе. Наш списак набраја равно 91 случај такве природе, од преко 400 нама пријављених насиља. Тефик-паша је, по читању ноте, одговорио нашем драгоману да не може ништа казати пре него што се споразуме с надлежним министрима, којима ће жалбу и тражење наше одмах саопштити”

Следи и дипломатска нота коју је Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду 14. маја 1898. упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске.

„Господине Министре, у току последње четири године Краљевска Влада била је више пута приморана скренути пажњу Царској Влади на нереде, невероватна и безбројна насиља, која непрестано чини непокорно и недисциплиновано арбанаско становништво, како на српско-турској граници, тако и у пограничним санџацима. Ови злочини и напади управљени су искључиво против хришћанског становништва српске народности, и изгледа да им је сврха да наш народ истребе из тих крајева.

Необуздана мржња и фанатизам
Незгоде које су последица овог злог стања и тешкоћа – Царска Влада зна за њих – с којима се краљевске власти боре, да би очувале ред и мир на граници и у земљи, тако су велике да Краљева Влада не може остати равнодушна и сматра да јој је права дужност да се постара да се избегну заплети, који морају произићи, ако се не похита да се енергичним и истинским озбиљним мерама нађе брзог лека томе стању”.
Написао је измећу осталог Новаковић, напомињући да Србија признаје добру вољу Турске да зајемчи свим султановим поданицима правду и безбедност. Међутим, он указује да, иако је царска влада формално налазила за потребно да нареди да се предузму одређене мере према починиоцима, да се пронађу и казне, остале су без икаквог дејства и никад нису извршене: „Царски погранични комесар пуковник Алибеј о томе се могао и сам уверити прошле јесени у Приштини, где је био да прегледа и провери шта је учињено по захтевима Краљевских власти услед догађаја на граници”.

Новаковић, увиђајући сву тежину положаја српског живља у Косовском вилајету и могућност да се ситуација погорша образлаже шта је све у позадини: „Откако су се арбанаски добровољци, по свршеном рату са Грчком, вратили кућама, нереди, убиства, паљевине и сваковрсна насиља толико су узела маха, да је узрујаност захватила сву околину, прешла нашу границу, на којој су се, ваше Превасходство се добро опомиње – свакодневни крвави сукоби низали једни за другим, један од другог озбиљнији, доносећи многе жртве. Иследна комисија одређена од обе владе констатовала је, што се види из протокола састављеног у Врању, августа 1897. године, да су сукоби били изазвани нападима Арбанаса, који су прелазили на српско земљиште и мучки убијали наше жандарме. Власти у Србији казнили су по заслузи виновнике и одбиле их од граница наше Краљевине”.

У овој дипломатској ноти упућеној министру спољних послова Турске стоји да албански злочини не јењавају, напротив, и да на њихову адресу свакодневно стижу извештаји да српско становништво у пограничним санџацима и даље изложено нападима и „нечувеним свирепостима”. Он то и аргументује: „Арбанаси добро наоружани и потпуно сигурни да неће бити кажњени дали су потпуну слободу својим свирепим нагонима, пошто њиховим фанатизму и необузданој мржњи ништа не стоји на путу. Злочини и пљачке дешавају се свакодневно, а кривци не само да нису кажњени, већ их власти и не гоне. Број прогнаних Срба, који прелазе нашу границу да би животе спасили, огроман је и расте из дана у дан”.
 
Убиства, пљачке, отмице...

„Сматрамо да је неодложно предузети мере да се заштити хришћанско становништво од напада законима непокорних Арбанаса , и примерено казне виновници злочина ”- упозорава посланик Новаковић министра Турске

У званичном обраћању Стојан Новаковић, посланик Србије у Цариграду министру иностраних послова Турске Тефик-паши наводи податке, аргументе којима поткрепљује дипломатску ноту о великој забринутости за положај и судбину угроженог српског становништва у Косовском вилајету. Новаковић, између осталог, предочава да је српска влада детаљно упозната са озбиљним проблемом у Старој Србији.

„По подацима које има Краљевска Влада, за врло кратко време, од само неколико месеци, прошлога лета и зиме, извршено је у санџацима Приштевском, Ново-Пазарском, Пећком и Пизренском, више од 400 злочина као што су: убиства, паљевине, разбојништва, скрнављења храмова и цркава, отмица, силовања, пљачкања, крађа читавих стада… Овај број представља тек мали део, највише петину, онога што се у ствари дешава, пошто се за већину злочина и не сазнаје, јер се жртве или њихове породице не смеју ни да жале”.

Новаковић затим опомиње да ни један од криваца, именованим у прилозима, није био оптуживан, нити кажњаван. Указује да такво стање „не омогућава опстанак српског живља“ у тим крајевима, да је неиздрживо и да може допринети буђењу злих духова, врло опасних и штетних за добре односе између Турске и Србије.

Народ Краљевине изреволтиран и киван
„Наши бегунци који траже спасења и заштите у Србији, сем тога што излажу Краљевину великим незгодама и трошковима, причају о својим патњама и арбанаском насиљу и о онима који су у Царевини остали да трпе зулум. Отуда потиче велика узрујност у земаљском јавном мњењу, која доводи Владу Његовог Величанства Краља у тежак положај, чија се озбиљност не може предвидети”.

Новаковић моли да се на то укаже султану и Високој Порти који би могли да се позову на сопствена осећања правде, као и на добре намере према Србији, како би се дефинитивно стало на пут нередима и насиљима на Косову и Метохији.

Потресна сведочанства српских страдања
„Српска Влада сматра да је неодложна потреба да се предузму стварне мере да се у поменутим крајевима заштити хришћанско становништво, увек тако мирољубиво и верно Царству, од напада фанатичког и законима непокорног арбанаског становништва и да се примерено казне виновници мрских злочина, чија је успомена још жива у сећању народном”.
Био је, наравно, врло јасан посланик Новковић. Оно што је за сваку похвалу, будући да ни у то време Србија није била јака, стабилна држава и помоћ није ни од кога очекивала, нити добијала, као што су у овом случају Албанци од Турске и султана, јесте њен јак, чврст, непоколебљив став да се Срби заштите. За овдашње прилике, то је изузетна храброст. Моћна Турска политички перфидно, уз прећутно одобравање, допуштала је зверства. То се и сада дешава на Космету, с тим што Шиптари сем Албанца, Америке, Велике Британије имају подршку великог дела ЕУ и, за нашу трагедију, неких политичара у овој држави.

Влада Краљевине предлаже путеве решења вишегодишње кризе у Косовском вилајету. Новаковић сугерише конкретне мере: „Пут да се постигне жељени циљ и зајамчи ред и безбедност видимо у изашиљању на лице места нарочите комисије која би дала довољног јемства у својој непристрасности и способности у којој би се ставило у задатак да учини озбиљан извиђај, да кривце пронађе и судовима преда и да предузме све мере Затим, у именовању енергичних и поштених чиновника, способних да наморају Арбанасе да се покоравају законима и Царским властима, да поштују туђ живот и имање”.

Захтев без одлагања
Српски посланик у Цариграду дипломатску ноту завршава нескривеном жељом да се одрже добри пријатељски односи Србије и Турске.
„Влада Његовог Величанства Краља наредила ми је да ово, што претходи, ставим до знања Царској Отоманској Влади, да обратим озбиљну пажњу и да је замолим да изволи без одлагања да предузме потребне мере да се отклоне опасности, које ова ситуација собом доноси. Краљевска Влада се нада да ће Царска Влада у својој жељи да очува мир и зајемчи ред на границама царевине, хтети узети у озбиљну оцену доставу и молбу, које сам изложио и у том смислу, част ми је замолити Ваше Превасходство да ме што скорије извести шта царска Влада намерава даље предузимати по овој дипломатској ноти”, завршио је званично писмо српски посланик.

Нота упућена Тефик-паши, министру спољних дела Турске царевине поткрепљена је сведочанствима о бројним убиствима, уништавањима српских кућа, пожарима,силовањима, скрнављењима православних светиња. Све то сабрано је у посебном прилогу. Апострофирана су зверска убиства. Део из поменутог документа сада је доступан и нашим читаоцима.

На удару све што је православно
„Два Арнаута, Ајдар Ускоковић из села Бусовата (Гиљанска нахија) и Суљо, убише Србина Гаврила Кушлиовца и тешко ранише његовог брата Саву. Ово се догодило у месецу марту, близу села Божевца, где становаху оба брата. Убише 19. априла и сељака Гику Денића, одведоше, како његове волове, тако и сву стоку његових пријатеља Јанка Томића и Цана Станимировића из села Чаглавице. У месецу јануару, Бајрам, син Исмаила Аџе из Новог Села (Пећке нахије), уби Вучу Јеремића из Гораждевца, испаливши пет револверских метака на њега, у дућану Филипа Брандића, у главној улици у вароши Пећи. Арнаути из Кабаша, познати са својих злочина, Мустафа и Адем заклаше Ђорђа Катанчевића из села Витина”.

У допису је много трагичних случајева и страдања нејачи, девојака и жена. Неке примере из писма цитирамо. „У почетку месеца маја Арнаути нападоше на кућу Вукосава Драгутиновића, чију кћер хтедоше отети. Али Вукосав са својим људима успе да их одбије. Не могавши одвести његову кћер, заклаше му жену. После неког времена,нападоше поново на дом Вукосављев и убише и њега и сина му Вукоту. На сличан начин страдаше Гига Стојиљковић из Гоголевца, Станислав Станојевић из Угљара, Живко Симеоновић из Кијевца, Перо Раденковић из Вучитрна, Станко Максимовић из Кончуља. Убице зверски погубише Нису Станисављевића и његовог сина који имадоше свега 8 година, док је чувао стоку”.

Много је сведочанстава о монструозним злочинима албанских група, које су харале вилајетом и масакрирале, кад год добију прилику за то. Један од њих је унео велики страх у призренској нахији и бројне породице присилио на сеобу.

„Вукашин Митровић и његов друг из села Јажинца код Призрена, пролазећи кроз Гатњанску шуму спазише издалека Арнауте којима је старешина био из Сопотнице. Бојећи се да их ови разбојници не убију, нагну бежати. Сустигоше Вукашина и свега га исеку на комаде, а друг Вукашинов успе да побегне. Од тога времена нико миран ни спокојан није у призренској нахији”, пише у прилогу Новаковића.
 
Турске власти штите Арбанасе - зликовце
У преписци намењеној Тефик-паши и самом султану достављено је на стотине примера убистава недужног српског живља у косовском вилајету. Део ноте посланика у Цариграду Стојана Новаковића односи се и на скрнављење српских цркава и манастира.

„У месецу октобру више Арнаута срушише цркву Хочанску и однесоше све што у њој нађоше. Разрушише силни Арнаути такође и стару српску цркву у Кончуљу, „Приштинске казе“, на друму између Гиљана и Бујановца. У овом тренутку Арбанаси од материјала наше цркве зидају себи куће. Почетком априла опљачкаше Раовачку цркву, у призренском санџаку. Арнаути 20. децембра нападоше свештенство и монаштво и опљачкаше манастир Свете Тројице, у околини Призрена” - само су неки од случајева које је отоманском царству предочио српски посланик.

Трагом овог званичног документа сусрећемо се са бројним примерима силовања и отмица жена и девојака, Српкиња, затим на стотине примера напада, пљачки, разбојништва.

Силници уништавају српске фамилије
„Неколико зликоваца арнаутских, предвођени извесним Јашаром из Добротина, силом одведоше у селу Тиринцу (Гиљанска нахија) две снахе Стојана Колара Крсјану и Кату. Ове две јаднице задржаше код својих кућа две ноћи и један дан и за то време неколико Арнаута извршили су над њима силовање. Арнаутин Али Баша који станује у Главотину, косовске нахије, приморао је Србе из овог села да му бесплатно раде сваке недеље и за православне верске празнике. То му није било доста: он силује и њихове жене и кћери. Ниједна жена ни девојка више од њега није смела да иде на рад у поља. Синовци Али Башини, Омер и Камбер, врше свакодневно иста злочинства. Власти којима су поднесене многе тужбе протуву ових зликоваца, остављају их да и даље то несметано раде”.

Званични акт, у великој мери, показује колико је било тешко обесправљеном српском живљу да оснује и сачува своје породице, поготово женску нејач.

„Када је била свадба сину Косте Путића из Витина, Арнаутин Мустафа из Кабаша тражио је од Косте једну турску лиру, и пар чарапа, али му то овај није дао. Но како Коста не беше довео своју снаху Мустафи, да му ова пољуби руку, то је Мустафа из освете више пута покушавао да отме снаху Костину, или да га убије. Због овога је Коста напустио све своје имање и 8. јуна 1897. године побегао је са породицом у Гиљан, где су се стално настанили. Из истих разлога Арнаути опљачкаше и потпуно опустошише четири српске куће у Пећи - Јована Ђака, Петра Димића, Спире Савића и Николе Миладиновића” - педантно је навео српски посланик много сличних случајева албанског зверског насиља.
 
Тешко оном ко је хришћанин!
У завршном делу прве представке Новаковић упозорава да се Срби под притиском и сталним алабанском терором годинама исељавају. Тако су бројна села некада већински српска, тада остала скоро без наших сународника. О томе најуверљивије говори - бежање, спасавање хришћанских фамилија из Доњег Дола.

„У некада великом српском селу Доњем Долу, Пећке нахије, има сада само 7 православних кућа, од којих су две Михаила Савића и Максима Христића. Арнаути заузеше земље и ове двојице и доведоше их до највеће невоље. Међу доњолушким кућама најчувенија је кућа Станише Богићевића, чије земље Арнаути такође, желе да присвоје, у противном, прете му да га убију. Кућу му упалише и сав његов намештај, ствари, изгореше заједно са свом његовом стоком. Ова угледна, честита породица, која се састојала од 20 лица, недавно најбогатија у околини, доведена је до крајње сиротиње и више ни за хлеб немају”.

За сам крај обраћања турским властима српски посланик у Цариграду указује на нову појаву која застрашује српско становништво.

„Једна врло чудновата навика влада од недавно у вароши Пећи. Када телал објављује какав званичан глас народу, он увек завршава речима – Тешко ономе ко је хришћанин”.

Стојан Новаковић је дипломатску ноту Турској упутио 14. маја 1898. године, а већ 17. јуна из Цариграда извештава др Владана Ђорђевића, министра иностраних дела о томе шта је предузела отоманска влада.

Отомани зазиру од Арбанаса
„Био сам у Порти да питам шта је урађено по нашој представци, односно насиља арбанаских по Старој Србији. Затекавши пашу у Министарству, ушао сам с њим одмах у разговор о томе. На моје питање шта је урађено паша се изговарао, да се још није могло, али да је учињен корак до Великог Везира, што значи, да му је превод наше ноте саопштен. Везао сам предмет са најновијим нападима на граници нашој, казао сам да је значајно то што су ти напади извршени истовремено са сукобима у Беранима и да све то долази од неједнаког и одвише благог поступања турских власти спрам Арбанаса. Отворено сам им рекао како се турске власти управо боје Арбанаса. Саопштио сам паши из нашег искуства, како се арбанаско јунаштво топи као снег, чим се права сила покаже” - део је из писма упућеном српском министру спољних послова.

Краљевина тражи подршку Европе
Новаковић очигледно прозре неискреност турских званичника и њихову показану жељу да у косовски вилајет пошаљу већу физичку силу, која би наводно, заштитила угрожени српски живаљ.
„Одговорио сам да силе има довољно, али да је очевидно, како турске власти имају отворен или тајан налог, да се њоме не служе, и како иста војска турска, која границу према нама чува, обично помаже Арбанасима и место да их спречава, она заједно са њима ради. Казао са му још да је узнемиреност и раздраженост нашег народа у Турском Царству свагда шири међу народ у Краљевини и да из Србије тај глас иде даље у Европу. Поменућу вам господине Министре још нешто значајно, што сам неки дан чуо, како се мисли да се организује нарочити кор војске под називом Хамидовска шкипетарска војска, налик на познате курдске каваљериске одреде. Кад се Турци разговарају са Србима, они говоре да се то спрема против Бугара, када причају са Бугарима, њима казују да се то припрема против Срба. Тефик-паша је то слушао са великом пажњом и није ништа порицао. Разговор је закључен пашиним обећањем да ће решење пожурити, али је то казао обичним апатичним тоном и више је него сигурно да он избегава улажење у проблем” - упозорио је Новаковић српског министра спољних послова.
 
Перфидне игре отоманске политике
„Што је понајгоре, то је злокобна немоћ коју осведочавају турске власти, остављајући некажњена највећа зла дела арнаутска, која се врше пред њиховим очима” - упозорава Новаковић Тефик-пашу у Цариграду


На карти Европе стрелицом обележена Албанија са чијих је подручја Отоманска царевина насељавала просторе некадашњег Душановог царства како би се Срби држали под контролом. Та азијска племена Албани, Арбанаси, Арнаути су претежно насељавала планинске просторе и бавила се сточарством.

(кликом миша увећај карту)

Према дипломатској размени писама између др Владана Ђорђевића, министра иностраних послова Краљевине Србије и Стојана Новаковића посланика у Цариграду, с једне стране, представки и нота које је у току само једне године упутио наш посланик Тефик-паши, министру спољних послова отоманског царства, указујући му на врло тежак положај православног живља у Косовском вилајету, очигледно је да српске дипломате нису губиле време, да су прилично озбиљно, студиозно и предузимљиво заступали интересе својих сународника.

За сваку похвалу је и чињеница што су вредно прикупљали све податке о страдању православног живља на подручју Косова и Метохије, одмах то достављали представницима отоманског царства и припремали стратегију упознавања страних сила са српском трагедијом. У дипломатским нотама Новаковић врло отворено опомиње турског министра да ће Краљевина бити присиљена да се за помоћ обрати европским државама и Русији, јер Турска , султан и Велика Порта „не хају” много за погибију њихових поданика у Старој Србији.

„Прошле суботе сам наставио са новим списком о арбанаским насиљима у коме се набраја 51 нови случај, предао Порти и другу ноту. Поред формулисаних захтева усмено сам још изложио Тефик-паши наш изричит захтев да у комисију за извиђање арбанаских насиља уђе и један изасланик Србије. Уз то, указао сам да би тек тиме српска Влада била потпунце задовољна, јер би у суседне Царске Владе видела истиниту добру вољу, да се ово питање повољно и с добрим резултатима расправи. Изгледи за изашиљање комисије прилично су повољни, узет је већ у комбинацију Садедин-паша, који сада са делегатом црногорским у Беранама расправља васојевићко-арбански сукоб” - нова је порука коју је Новаковић упутио Ђорђевићу.

Следи и најзанимљивији део из дипломатске ноте која је поново упућена Тефик-паши.

Турске власти храбре Арнауте
„Биће веома лако Вашем превасходству да се увери о правилности оваквог сматрања, ако баци ма и летимичан поглед на прилоге ове моје ноте, где смо, у кратком размаку, од неколико недеља имали да забележимо двадесетак случајева убиства, исто толико силовања и отмица и дупло већи број разбојништва, не рачунајући друга зла дела, као што су насиља, мучења, крађе, кулуци, којима су Срби свакодневно изложени и која их приморавају да напусте своја огњишта, да се пресељавају у Србију, немајући више сигурности ни за своја имања, ни за животе, ни за част своју. Али, што је још понајгоре, то је злокобна немоћ коју осведочавају обласне власти, остављајући некажњена највећа зла дела, која се врше, тако рећи пред њиховим очима. Ова немоћ власти оставља Арнаутима не само слободно поље за даља злостављања и мучења, већ их храбри на овоме путу”.
Новаковић упозорава турског пашу да је крајње време да се без икаквог даљег одлагања предузму најоштрије мере, те да се једном стане на пут великом злу, које је постало неподношљиво, и које ће се, на крају „изметнути у несагледиву несрећу и беду, па и немире”.

У документу Новаковић прилаже податке и чињенице о новим убиствима, силовањима, отмицама, нападима на српско становништво.

Ово писмо Тефик-паши прослеђено је и у Београд, у јулу, а месец дана касније Новаковић извештава српског министра Ђорђевића о новим моментима, наредби Порте за комисију која ће проверавати албанска насиља у Старој Србији.

Ометање истраге у Косовском вилајету
„На моје питање да ли је донесена одлука о нашим молбама против арбанаских насиља, Тефик-паша ми одговори да је изашла царска ирада, којом се Садедин–паша одређује да учини увиђај, како по унутрашњости, тако и на граници. Још ништа није учињено за учешће наших делегата”, али већ после седам дана Новаковић шаље нову информацију да ће Садедин-паша почети истрагу у Косметском вилајету, тек пошто заврши посао у Беранима, али „чујем да је Тефик-паша у међувремену добио, ипак некакву другу мисију у Тетову, за коју до сад нисам успео да што ближе разаберем” - поручује Стојан Новаковић.
Међутим, након упорног инсистирања Новаковића уследила је убрзо царска наредба Великог Везира, по којој се дивизијском генералу Садедин-паши наређује да обави увиђај у Косовском вилајету. С тим, у вези, да би се посао квалитетно, ваљано, обавио и предупредила лицемерна политика Турске, на адресу посланика српске Краљевине стиже писмо Ивана Иванића деловође конзулата Србије у Приштини.

Претње српском живљу
„Апсолутно је потребно да у комисији за увиђај зулума буде одређен један хришћанин, српски или руски изасланик, јер без њих неће бити никаквих резултата, нити ће наш народ имати куражи да комисији која је од самих Турака, представи право стање. Да им турске власт забрањују прављење и подношење жалби, показује и случај, када је Мутесариф 15. априла пред сељацима села Прилужја, Главотина, Сибовца и Јенине Воде, који су дошли на жалбу, изгрдио свога арзовалџију Турчина и ухапсио га што се усудио да раји пише жалбе. Још горе је што турске власти, бојећи се комисије, почели су приморавати Србе да опоричу своје жалбе. Тако је Митар Лазић из Гоголевца, уз претњу, опорекао своју жалбу да му је Арбанас Шаћир Копран мучио и тукао сина, отео две лире, дукате и краву с телетом. Тражили су да се у порицању Лазића удари печат, што су заплашени и учинили. Иначе, сада на сваком кораку заплашују наше сељаке, да не смеју говорити истину пред комисијом, која се шаље „по жељи Србије и чак прете убиствима људи који говоре да ће се жалити на зулуме”.
Великој Порти наравно, ни у ком случају није одговарало да у комисији која би се на лицу места уверила у тешке арбанаске злочине буде утицајан Србин и настојала је на све могуће начине да елиминише присуство нашег изасланика. Правом дипломатском акробацијом Србија је морала да се користи и буде увек на опрезу, јер са Турцима никад нису чисти рачуни.

Деловање иза кулиса
Због тога, Новаковић шаље хитно депешу у Београд министру Ђорђевићу да ће се највероватније приштински конзул Станковић, који одлично познаје турски и арбанаски језик, послати као члан комисије, али да су му неки тајни извори пренели информацију да се спремају и закулисне отоманске прљаве работе, како би се Станковићев долазак осујетио. Ту је и телеграм у којем Новаковић нашег министра иностраних послова обавештава да је Сададин-паша добио задатак да откаже Станковићево учешће. Нова Новаковићева депеша из Цариграда онеспокојила је српску владу.
„Садедин–паша почео увиђај у Косовском вилајету без Станковића, коме је на основу Ваше депеше наређено да остане у Приштини. Молим, хитно делујте да се Станковић што пре позове у Комисију”. Потом и још један телеграм из чије се садржине јасно види сва перфидност турске власти. Ђорђевићу је јавио Стојану Новаковићу следеће: „Тефик–паша ударио натраг у Цариград због комисије. Јуче, на моје запрепашћење, не хтеде примити ноту којом се јавља да је Станковић одређен за нашег изасланика, изговарајући се да ће је примити тек пошто се предлог одобри ирадом, и тек кад нас о томе буде известио”.
 
Краљевина Србија тражи помоћ Русије

„Амбасадор Зиновјев каза како жалбе угњетених сународника сматра потпуно праведном, да руска влада на то обраћа нарочиту пажњу, и да стање најозбиљније треба извидети, како би Срби избегли још веће зло” - поручио је Београду Новаковић

Оно што се могло и наслутити, турска власт је посредством својих чиновника и емисара де факто осујетила покушај Краљевине Србије да помогне својим сународницима у Косовском вилајету. У прилог овој тврдњи говори писмо које је почетком септембра 1898. Тодор Станковић, конзул Србије у Приштини, послао у Београд Владану Ђорђевићу, министру спољних послова.

„Садедин-паша крајем августа отпутовао је у Призрен у очигледној намери да омете изашиљање комисије, као што је то учинио у Гиљању и Приштини. Паша је боравио у Приштини свега три дана, исувише кратко да се изврши ислеђење многобројних насиља у три казе: приштинској, вучитрнској и митровачкој. За та три дана Садедин-паша није ислеђивао насиља, призвао је неколико сељака, којима никакво зло није учињено. Заплашени од самих зулумћара, потписивали су да нема никаквих разлога за жалбе. Праве жалиоце је истеривао напоље. Паша је учинио све само да би у Цариграду могао представити како је комисија излишна. Установио је исљахате-судове за мирење крви међу Арбанасима преко новчаних одштета, а за председника тог суда поставио је познатог зулумћара у Приштини Сулејман-агу, у Вучитрну исто злогласног човека. У судовима нема ни једног Србина”, упозорава Станковић.

Сведок српског страдања
Конзул Јастребов у Призрену

Руски дипломата и научник Иван Степанович Јастребов (1839-1984) много је задужио напаћени српски народ под турском влашћу.

Чинио је то у оба својства, и као дипломата и као човек књиге. Службовао је по разним местима од Солуна до Скадра, а за Србе највише је учино за време свог службовања у Призрену, где је био у два маха (1870-1876. и 1879-1886).. Смисао свог рада у условима крајње беде сам је одредио: „Мој положај је крајње незавидан, јер ми долази да се одрекнем много чега да бих помогао несрећнима.“ Околности у окружењу биле су такве да му се често пута указивала прилика да учини преко онога што би се могло очекивати.

Добро је познавао терен где је радио, јер га је више пута прошао уздуж и попреко. Знао је људе и услове њиховог живота. Увиђао је да приче о тобожњем јунаштву Шиптара представљају мит. „Мој глас је, уосталом, нејак да би оповргао ту лажну представу која кружи о храбрости и неустрашивости Арбанаса. Они су увек плашљиви кад се сретну са регуларном војском и увек се дају у бекство.“ Скоро пред његовим очима одвијао се процес нестајања српског националног бића кроз примање ислама или латинства и добро осетио драматику тих токова који се граниче са трагедијом личном и породичном. Дуго да се чува успомена на празнике и обред причешћа, као и - приметио је да жене дуже одолевају остајући у старој вери и боље чувају и веру и језик.

Сведок српског страдања

Нико није боље и изворније представио значај сопствене цркве и епископа за опстанак народа од Јастребова: „Деца су њихова многе године остајала некрштена, сами они нису слушали службу Божју у селу, јер ниједан поп није хтео к њима долазити, али су славу држали, ломили колач, и при урвинама цркве причешћивали се овим колачем заливајући га вином... Док је Јанићије (митрополит призренски, Србин) био жив, није се могло казати да се хришћанство угасило, али смрћу Јанићија нестаде и међу Брођанима хришћанства;они се истурче, а неки се преселе у Призрен.“

Пролазио је тамо куда Србин није могао да прође и написао о ономе што је он последњи видео, јер је много од тога нестало. Дуг је списак несрећа које сналазе Србе, а Јастребов о томе сведочи. Често је у покушају да помогне лично интервенисао и излагао се опасности. Спасавао је отете девојке, бранио Призренску богословију са револвером у рукама и њену библиотеку заштитио цедуљом на којој је писало: „У име руског цара забрањујем улазак“. Личним залагањем спасао је живот и познатом професору Богословије Петру Костићу: „Узевши под покровитељство од руље муслимана учитеља Костића о коме сам вас обавестио и тако спасао неминовне смрти... Али под притиском овдашњих комунара, који су претили да ће пре или после убити Костића, мутасериф је онда решио да га одавде удаљи у Битољ... Руља је покушавала силом да продре у конзулат; само захваљујући неустрашивости мојих каваза и њиховој опрезности под мојом личном присмотром и командом ствар је прошла без крвавог обрачуна испред улаза у конзлат и у њему“. Нажалост, његови извештаји сувише много личе на садашње време: „Реда нема никаквог, а о безбедности се не може ни говорити. Предвече, тојест. пред залазак сунца сви се хришћани скривају у својим прибежиштима; још се плаше терора који је овде царовао пуне три године. Разуздавши једном Арнауте, она (влада) не уме да их стави под своју руку и кад би то хтела...“

„Мени су се обраћали хришћани града Ђаковице за помоћ, јер не могу да издрже затворенички живот и да очекују сваког момента смрт.

Неред у крају и даље се наставља као и пре. Нема дана да се не деси убиство или отимање хришћанских кућа. Рат је погоршао положај овдашњих хришћана. Турци и Арнаути почели су више него пре гледати у свакоме учитељу или попу узрок свих својих прошлих или будућих невоља.“

Нарочито је Јастребов везан за Призрен. „Под Призреном ја разумем уопште сву стару Србију. Као да над њом лебди Божје проклетство“. Свесни су и житељи значаја такве личности као што је Јастребов. „Но будући да међу нама нема нашега омиљенога Ивана Степановича (Јастребова) који нас око себе окупља и улива међу нама дух одважности и самопрегора, поред свију наших жеља да будемо корисни колико би могли овдашњем народу, не би могли опстати.“ Из Призрена Јастребов размишља о судбини целе области: „На Косову су Срби изгубили царство, на Косову ће одлучна битка решити будућност Балканског полуострва и будућност српског народа“.
 
Лаже хришћанска раја !!
Наш конзул у Приштини, сигнализира да Везирови исљахати присиљавају злостављане Србе и њихове породице да дају лажне изјаве, да им Арбанаси никад нису наносили зло и да је све обична измишљотина. Почели су, указује Станковић, редом да их позивају.

„Наш кукавни народ, ипак, на све стране спрема жалбе, и готов је да се жали комисији, чији долазак жељно ишчекује. Депутације из разних крајева иду непрестано, данима, руском конзулу и моле га да и руски изасланик уђе у комисију”.

„Обећања Велике Порте лажно су давана, а заплашена раја под притиском одустајала је од оптужби”

Стојан Новаковић, видевши да је лицемерна турска дипломатија, беспризорно превршила сваку меру, то јавља др Владану Ђорђевићу.

„Тефик-паша није ни мислио ништа озбиљно предузети, обећања су лажно давана. Текст Портине ноте који вам шаљем речито говори о њеним расположењима и правим намерама”.

Новаковић је приложио Тефик-пашино писмо, наводећи турско карикирање српске трагедије.

„Саопшавам вам резултат извиђаја, извршеног од стране генерала Садедин-паше у неколико случајева који сте приложили у вашим нотама. Ђока Станковић, за кога се тврди да га је Балија Мустафић ранио, испитан је. Станковић је здрав и читав. Изјавио је да није рањен. Јован Јорг из Ранилуга, коме су, како сте тврдили, Арнаути батинама десну руку осакатили, рекао је да је то измишљено. Бајрам Гаверија из ваше ноте има 60 лета, његове године му не допуштају да ради силовања, насиља над Српкињама, а Неда, жена Трајка Христића, је напуштала мужа, али није одбегла Бајраму, него своме оцу. Они сами су саставили записник. Јаков Вуковић, шета се читав по приштинској чаршији и нису га тукли полицијски чиновници, него он њих, за шта је осуђен месец дана затвора. Сам је то изјавио” - турска је „истина” о хришћанском страдању коју је уредно и чистог образа потписао тадашњи отомански великодостојник, додајући да лаже хришћанска раја.

Краљевина више да се не меша !
Завршавајући писмо поткрепљено лажима, Тефик-паша образлаже да се заправо то Србије и не треба да тиче.

„Ови случајеви тичу се само унутрашње администрације наше царевине, ипак сам сматрао за неку дужност доставити вам полу-службено извештаје, да бих доказао колико су неосноване ваше оптужбе против Арнаута и муслиманског становништва пограничних санџака. Уверен сам да ћете разборито признати да су српски Краљ и Влада у овој прилици обманути од стране људи којима је стало да поремете односе пријатељства и доброг суседства, који тако срећно постоје између наше две земље” - „ луцидни” су закључци представника турске царевине.

Новаковић обавештава министра Владана Ђорђевића да се у постојећим околностима мора енергичније поступити и Порти показати да ће се, и поред извештаја, Краљевина итекако заложити за угрожене сународнике у Косовском вилајету.

Подршка амбасадора Зиновјева
„Пре неки дан сам се срео са руским амбасадором господином Зиновјевим. Упознао сам га да смо на последњу Портину ноту одговорили и опет покренули питање о арбанаским насиљима. Амбасадор Зиновјев ми каза да ствар наших угњетених сународника у Старој Србији сматра потпуно праведном, исправном и да Русија на то обраћа нарочиту пажњу. Уз то изложио је да стање у Старој Србији треба најозбиљније извидети, исказао забринутост, да би Срби избегли још какво веће зло, и у крајњем исходу, опасност по мир на Балканским полуострву” - поручио је Новаковић Београду.

Крајем октобра Новаковић, након договора са српском владом, шаље оштру ноту министру иностраних послова Турске Тефик-паши.
 
Убиство конзула Шчербине
Због словенског порекла и православне вере, Србима је било најтеже од свих околних народа у времену откако су изгубили своју стару државу. Ипак, најтеже им је било на Косову, јер Шиптари су од Турака добили повлашћени статус у односу према Србима због сталних покушаја Срба да се ослободе. Стање на размеђу деветнаестог и двадесетог века постаје неподношљиво. Дипломатија српске државе покушава да бар донекле ублажи невоље својих сународника, али то остаје без ефекта. Представници Русије могли су на том плану да учине више, јер иза њих стоји ауторитет моћне државе.

У последње време и бечка влада се нашла у улози заштитника шиптарских силника. Страх од утицаја српске државе на њихове поданике чини да се аустријски и турски интереси донекле подударају. Ипак, толика умешаност Аустрије на Косову не оставља Турке равнодушним. Мешетарења Беча по Косову позната су и султану, који „није одрицао да у томе прст има и једна страна сила која преко својих тајних агената то ради“.

Долазак конзула
За стање на Косову донекле је заинтересована и руска дипломатија. Поред конзулата у Скопљу и Призрену, одлучено је да се отвори и конзулат у Митровици. Званично то је учињено седмог маја 1902. године. За конзула је именован Григорије Степанович Шчербина. Он је уживао углед стручњака за балканска питања, а искуство је стекао радом у Цариграду, Цетињу и Скадру. Већ током рада у Скадру истакао се својом заштитом Срба од шиптарског насиља. Још пре ступања на своју дужност у Митровици изјављивао је да ће „свим силама настојати да заштити српски живаљ у додељеном му делокругу, да ће при томе међутим, морати бити веома обазрив, нарочито у прво време, докле унеколико утврди свој ауторитет“.

Према Митровици Шчербина креће преко Рима, Петрограда и Цариграда. Турцима и Арбанасима стало је да се долазак новог конзула што више одужи. Са Србима је потпуно другачије. Притиснути насиљем, са доласком Шчербине очекују олакшице. Зато српски изасланик у Цариграду настоји да он што пре крене, јер „његово скорије присуство тамо народ српски очекује као озебао Сунце“. Да би се то решило, требало је да прође неколико месеци. Шчербина за Митровицу из Скопља креће 26. јануара 1903. г. Због ровитог стања у околини Порта је предложила руском изасланику да Шчербину и за извесно време позове у Цариград. Тако је Зиновјев већ постао забринут и за живот свог конзула:“Сиромах Шчербина, положај му је заиста незавидан, али као добар војник мора да издржи тамо као на мртвој стражи... Ако Шчербина погине, Срби треба да га причисле у своје свеце“.

Конзулат је отворен тек почетком марта. Бројне делегације Срба посећују Шчербину и саветују му да се „причува и својим шетњама по вароши не излаже опасности“. Од њега се чуо и овакав одговор: „Нисте ви Срби срећни да ја погинем. Моја смрт донела би вама слободу“. Чим је дошао као искусан човек, одмах се прихватио посла и почео да шаље извештаје. На лицу места могао се конзул уверити шта Срби доживљавају. Без насиља не могу да прођу ни погребне поворке. Опасност је висила у ваздуху. Припреме Шиптара за напад на град биле су очигледне. Први талас беса се сручио на Вучитрн, а онда долази ред на Митровицу. Шчербина је стигао да јави о арбанашкој опсади Митровице. Стање Срба је било очајно: „Говорило се да војска нема наредбу да пуца и да ће Арбанасе пропустити у варош, где би их једва дочекали митровачки Турци, спремни да нападну и изврше покољ Срба и протеривање руског конзула. Због тога су се Срби, чији су домови слаби, склонили по тврђе зиданим кућама да би се тако удружени могли боље бранити“. Митровица је нападнута 30. марта поподне. Дошло је до сукоба са турском војском. Током окршаја Шчербина је на положају и прати ток борбе „презирући све опасности и не водећи рачуна о томе...“. Зна се како је Шчербина провео следећу ноћ: „Покојни Шчербина је целу ноћ провео на ногама. Ишао је од куће до куће и тешио Србе да се не плаше. Све што је било заплашено и што није могао задржати од бекства, смештено беше у руски Конзулат, а децу је и сам носио на рукама, па их је склањао у своје одаје да се не плаше“.

Следећег дана шире се вести о поновном нападу на град и конзул са пратњом креће у обилазак положаја. При повратку, у близини Железничке станице, бива рањен од каплара турске војске хицем у леђа, што довољно говори о менталитету нападача. Атентатор свој поступак у почетку правда жељом за осветом, јер је претходног дана тобож погинуо један његов рођак. Каснијим испитивањем дошло се до сазнања да је то урађено по наговору.

Рањени Шчербина је пренет у конзулат и убрзо је пао у грозницу. Турци све чине да ублаже стање. Послати лекар дуго путује до Митровице. Из Србије је, по наредби краља Аклександра, упућен у Митровицу др Војислав Суботић. Док се Турци и Шиптари плаше последица атентата, бечки агенти и даље подстичу на сукоб: „Ако умре Шчербина, то није ништа. Цар ће платити одштету 8.000 лира. Русија неће да ратује због смрти једног конзула, јер за рат и није спремна“.

Српске новине су пратиле здравствено стање Шчербине. Има у тим извештајима и ведрине, више као производ жеље, него стварног стања. Атентат је био повод да се разговара са врхунским стручњаком за питања Балкана, Јованом Цвијићем који је Шчербину знао од раније. О његовом знању српскога језика каже: „Српски лепо говори са нешто руског нагласка“, а затим додаје: „Шчербина необично воли Србе. Више пута сам мислио где се та и таква љубав зачела у њега. Чини ми се да ће то бити у Скадру. Они Срби тамо су красни, народ старог типа и карактера, готово заборављени и ваљда у првом реду топло словенско сажаљење је овога честитога Руса учинило да заволи Србе“.

После десет дана агоније, Шчербина умире. Српски изасланик у Цариграду Сава Грујић тим поводом сећа се оног шта је претходило овом догађају: „Шчербина је морао на наше наваљивање да се крене на своју опасну дужност, јер је очајно стање нашег народа у Старој Србији његово присуство неопходно захтевало. Господин Зиновјев, упућујући Шчербину у Митровицу, тада ће ми као у шали рећи... да он иде као жртва за нашу народну ствар и да Срби треба да га упишу у своје свеце, ако би га Арнаути убили. Нажалост, ово се предсказање брзо испунило и Шчербина ће доиста у спомену српског народа стати у ред осталих његових косовских јунака“. После смрти говорило се да су његовом крвљу преливени гробови косовских јунака Обилића Милоша, Косанчић Ивана и Топлице Милана.
 
Седадин-пашина „истина”
„Добио сам наредбу од Српске Владе да Вам упутим ноту и известим Велику Порту да пут Садедин-паше по Косовском вилајету не може имати у очима Краљевске Владе други значај сем специјалне инспекције и то више тајне и никако ваљане, а да, при том, представке Српске Владе нису добиле задовољења ни у једној тачки. Што се тиче тобожне истраге, коју је поменути паша водио, допустите да приметим да је извршена сасвим површно. Намерно су изабрана мање важна недела, испитани су само сведоци оптужених, а не жртве и њихови сведоци. Место Ђорђа Јовановића из Ранилуга, кога је тешко ранио Рамиз Садик, подметнули су сасвим друго лице, Јована Ђорђевића из села Доброчана, који је, разуме се, на све одговарао негативно, што је било довољно ђенералу да закључи да је оптужба против тог Арнаутина била лажна. Подробно проверавамо сваки појединачни случај. Тако је за мајку Стевана Томића из Вучитрна, тешко рањену у обе руке, Седадин-паша написао да је та жена умрла пре 20 година, а да при том није извршио увиђај, чак није ни био у Вучитрну. Марија је жива, осакаћена. Станује са синовљевом породицом. Толико о пашиној „истини” - напомиње се, између осталог, у дипломатској ноти.
Разјарен турски дипломата
У писму се, такође, истиче да Краљевска Влада предлаже да у истражну комисију обавезно буде именован и српски делегат. Новаковић је уредно приложио још 120 нових случајева убистава, свирепости, отмица, силовања, присилног „турчења” српског народа, нових разбојништава, - уз констатацију да су малтретирања хришћана све учесталија. Турски министар спољних послова је и овај пут одговорио у перфидном маниру. Био је разјарен што му је нотом Новаковић указао на безочно уништавање православнх цркава и манастира.

„Излишно је оповргавати ваше тврдње да је у Србији било више опљачканих и порушених џамија, јер и сами знате да је у Србији зајамчена слобода вероисповести, па и више од тога, јер је наш Краљ, старајући се о верским потребама муслимана, о свом трошку издржава хоџе свих џамија у земљи. Краљ Милан је о свом трошку дао да се сазида још једна џамија, а Краљ и влада су недавно оправили велику текију џамије у Београду” - спремно одговара наш дипломата, тражећи да се заштите српске светиње од арбанаског зверства и њихове „изопачене мржње”.
 
Зверства приписују жртвама

„Овог пролећа Арнаути су поубијали велики број Срба, да би им земље поотимали и нагнали их на расејање. Последњих месеци пребегло је више стотина српских породица” јавља др Владан Ђорђевић посланику у Цариград

Половином јануара 1899., месец дана након оштре ноте, коју је српски посланик у Цариграду Стојан Новаковић упутио Тефик-паши, министру иностраних дела Турске, постало је очигледно да је власт отоманског царства схватила да Краљевска влада ни по коју цену неће одустати од заштите својих сународника у Косовском вилајету, нити ће убудуће седети скрштених руку.

У прилог овој тврдњи је и писмо које је 17. јануара Новаковић послао др Владану Ђорђевићу. Извештава га да је Велика Порта, ипак морала да се суочи са истином, и да стотине стравичних случајева убистава, отмица, силовања, уништавања српских цркви и манастира, није никаква злонамерна измишљотина хришћанске раје из Косовског вилајета која би да поремети „срећне односе Турске Царевина и Краљевине Србије”, него истина о трагичном страдању недужног православног живља .Новаковић указује да је Портин одговор коначно стигао и да њихова администрација намерно одуговлачи.

Контраверзност турске дипломатије
„Висока Порта не марећи ни за савете великих сила, у првом реду, Русије, ни за критику штампе, нити за наше настојање читавим зборником нота, одговор на прву ноту тек прекјуче сам добио и то на основу извештаја Косовског валије. На ону коју сам им упутио маја прошле године. Ма колико су пристрасни и нетачни извиђаји, које турске власти врше по Косовском вилајету по наредби Високе Порте, ипак резултат тих извиђаја у нашу је корист. Прилози Портине ноте, а стигла су два која ћу Вам проследити, поготову одговор на онај наш оштрији од 21. децембра , доказују на се над нашим народом у Старој Србији врше насиља у великој мери и да су турске власти исувише нехатне. Док турски министар иностраних дела у својим нотама брани, наравно своју власт, побијајући истинитост наших навода, дотле прилози које доставља уз своје ноте, говоре сасвим противно”, написао је, између осталог, Стојан Новаковић из Цариграда др Владану Ђорђевићу, председнику српске Владе и министру иностраних послова Краљевине.

Он указује да су турске власти морале да устукну, признају више од половине злочина, које им је навела српска дипломатија.

Отоманска представка – свим амбасадама
„И данашњом нотом Порта тврди да су неки наши наводи, или неистинити, или преувеличани, и брани своје власти у Косовском вилајету. Њен прилог са резултатима извиђаја, ма колико пристрасан био, ипак је у нашу корист и потире Тефик-пашину тврдњу. Саме власти признају да је извршено 15 убистава из поднетих случајева, и не само да то признају, већ су принуђени да признају да убице Срба нису пронашле. Тако, у тачки првој, признају да је неки Гаврило убијен, а брат му Саво опасно рањен, па уместо да кажу шта је учињено са убицама, они веле да су убијени „по наговору” Гаврилове жене. Низ злочина над српским живљем нису хтели да признају јер је, како тврде погрешно написано име убијених, или убице, или није тачно наведено село где се злочин десио. Турске власти су исто тако признале да су извршена сва наведена разбојништва и силовања. Портин одговор на наше ноте доказују да од њих не можемо ништа добро очекивати и да она неће да стане на пут арбанаским насиљима. Наредио сам да се ова Портина нота, која је на нашу корист, у више егземплара (примерака ) препише и да се издвоје најгори случајеви, чију истинитост саме турске власти признају. То ћу предати свим овдашњим амбасадама у Турској, са којима сам непрестано у вези, због тешког погрома наших сународника у Косовском вилајету”, завршио је ову преписку Новаковић.

Раја не бежи од насиља, већ од свог „зулума”
Међутим, и поред турског признања да су трагична дешавања у вилајету у већини случајева потврђена, Тефик-паша упућује на Новаковићеву адресу ново писмо у којем напомиње да су бројни наведени случајеви претерани, или измишљени.
„Царске су власти пожуриле предузети потребне мере за проналазак и примерно кажњавање криваца. Оне не престају ревносно гонити кривце, који су побегли. А што власти нису за времена употребиле праве мере, то долази отуд што су се жртве или фамилије сами хтеле да освете, па су се уздржавали од тужби. Ваља приметити да су ова недела, обичне врсте, вршена без разлике и од стране муслимана и хришћана, догађају се свугде у свету и стога немају никаквог политичког карактера. Они немају ону важност коју бисте им хтели приписати, кад се узме на ум број истих за ове четири последње године. Ако неки хришћани, чији број, уосталом није онолики како се тврди, напуштају царско земљиште, то не бива зато што хоће да се спасу насиља од стране муслимана и Арбанаса, већ да би избегли плаћање дужних пореза, или суђење због њихових злочина, или преступа”, одговор је отоманског великодостојника.

Са колико неискрености и лицемерја поступа Порта према српском живљу говори њихов став према убиствима која се дешавају на граничним подручјима .

Жртве одмах да се казне!!
„Они случајеви који су се збили на граници, нису уопште изазвати од стране Арнаута, као што сте рекли у ноти, већ од стране српских кријумчара , пандура и Црногорца , намештених у пограничној линији. Жалити је што у Београду Краљ и Влада нису ништа предузели да примене против таквих мере. Настојте код Краља да што пре нареди извршење мера и казни те Србе, како би се ред и безбедност на граници осигурала”, захтев је Порте.

Таласи нових насиља марта 1899. потресали су Косовски вилајет. Потпуно незаштићено хришћанско становништво кренуло је ка Србији, остављајући своја огњиште да сачува голе животе. Др Владан Ђорђевић, о томе шаље допис Новаковићу у Цариград.

„Из долине Ибра пребегло је у Србију од грдних зулума пре 10 дана преко 200 душа. Ово насилно расељавање нашег народа из Старе Србије пуно је опасности за мир на граници према Турској. Учините одмах представку Порти са захтевом да наши сународници буду једном заштићени од арбанаских зулума”.

Новаковић је хитно реаговао, пославши нову ноту и комплетан списак породица које су се иселиле. Почетком маја др Ђорђевић поново реагује.

„ Како отоманске власти и уопше муслимани, поступају са хришћанима у Косовском вилајету, најбоље се види из тога што је од 1880. до сада пребегло у Краљевину преко 60 хиљада Срба, који су напустили домовину, свеколико имање само да живот спасу. Овог пролећа Арбанаси су поубијали велики број Срба, да би им земље поотимали и нагнали их на расејање, у чему су доста и успели, јер је последњих месеци пребегло више стотина српских породица” јавља др Владан Ђорђевић и шаље подугачак списак нових албанских злочина.

Вредно сведочанство ужасног страдања наших сународника у 19 веку на подручју Косова и Метохије – репринт дела „Преписка о арбанским насиљима у Старој Србији од 1898. до 1899.” завршавамо аутентично. Крај књиге обилује подацима о новим убиствима Срба које је послао др Владан Ђорђевић нашем посланику у Цариграду.

”Василије Чкоњовић убијен је 13. маја на најсвирепији начин, близу Сјенице, пред очима много света који је ишао у град на пазар. Василије је био најугледнији човек у Штиткову. Убице су га изнмрцварили, пресекли му лобању на двоје, одсекли и са собом понели десно уво, да га предаду као доказ ономе Арнаутину, који их је послао да Василија убију”.
 
Arnauti ili Arbanasi u vreme cara Dusana:

Краљ Душан, необично развијен, главом већи од свих савременика, "краљ међу свима људима свог времена у свету највиши", како прича савремени Филип Мезиер, већ прослављен у борбама због свога јунаштва, изазивао је дивљење већ самом својом појавом. Његове крупне очи, онако изразите у славној фресци Лесновског Манастира, као да су продирале у душу. Дугуљасто лице, уоквирено малом проредом брадом, више тамне него плаве немањићске пути, има озбиљност и далеко упрт поглед, какав, иначе, на фрескама сретамо обично само код Христа Вседржитеља. У целој појави осећа се моћни самодржац, свестан снаге коју представља. Као сви бољи Немањићи он је одличан војник; уз Немању свакако лично најхрабрији. У дипломатској вештини беше можда нешто мање окретан од Стевана Првовенчаног, вероватно с тога што му је у оноликој снази, мање него оном, требало дипломатског довијања. Од Милутина је наследио државу не само давно и сигурно стабилизовану, него и подигнуту до главне силе на Балканском Полуострву, али је срећа што од свог деда није наследио и његове моралне особине. У свом односу с људима Душан је био знатно друкчији од Милутина, исто као и у породичном животу. У Душану се јавља и једна црта немањићског наслеђа у погледу женског утицаја. Тај силни цар, који је господарио на Балкану, био је необично попустљив према својој жени Јелени, која је, више него иједна друга владарка пре ње, утицала на државне послове и на цара лично и о којој традиција у дубровачком граду није била нимало ласкава.

За Душанова времена Србија достиже врхунац своје моћи. Бугарска зависи од његове милости; Византија вапи за његову помоћ; Млеци траже његово пријатељство. Период Душанове владавине то је уопште, као неким чудним стицајем прилика, период великих владалачких личности. У Мађарској је његов савременик Лајош Велики (342.-1382.), у Чешкој Јован Луксембуршки (1319-1335.) и славни Карло IV (1346-1378.), код Турака силни Оркан (1326-1358.).

Као некада бугарски цар Симон, тако је и Душан своју прву младост провео у Цариграду, са оцем у прогонству, и ту је добио прве и најснажније утиске. Једући изгнанички хлеб у једној средини где је био заточен, он, природно, није могао да ту средину посматра без извесне примесе огорчења, које ће се доцније претворити ако не у мржњу, а оно ипак у извесно злопамћење. Он је, иако још врло млад – рођен је негде око 1308. год., у Цариграду је живео од 1314-1320., – имао ипак могућности да у престоници изближе позна тамошњу публику, пуну страсти и ниских инстиката а са пуно прохтева и амбиција. Нема сумње, да је на младу душу остављао нарочит утисак сав блесак богатог царског града и торженственост његова дворског церемонијала, на које се у пуном традиција Цариграду много пазило.

Кад се вратио у Србију Душан је већ био развијен дечак, који је са разумевањем пратио подвиге свога оца да добије престо. Год. 1322. он постаје "млади краљ". Његов први војнички поход, у ком је показао личну вредност, то је био његов сукоб са босанским баном Степаном, 1329. год. Студенички игуман Никола забележио је, како је Стеван Дечански послао Душана "на безбожне и погане бабуне", и како је млади краљ однео победу над њима и добио "бесмислени плен". Душаново лично учешће у велбушкој битци бећ смо истакли. Није, онда, чудо, што је млади краљ задобио симпатије војске и већег дела властеле, која је у његовој борби с оцем прешла на његову страну.

Један опис Србије, с почетка Душанове владавине, писан 1332. год., а посвећен француском краљу Филипу VI, писан, истина, тенденциозно, "антишизматички", даје ипак доста грађе за извесну слику о стању у њој. "Ова краљевина или и нема никаквих тврдих места ни градова, или их има веома мало; краљевина је то јадна и жалосна, градови су у њој без јарака и без зидова. Зграде и дворови, како краљевски тако и осталих племића, саграђени су од брвана и од дрвета; нити ја тамо где видех двора или куће од камена или од земље, мањ у латинским градовима по приморју. А краљевина је та много богата житом, вином, уљем и месом; пријатно је испресецана текућим водама, изворима и рекама, окићена шумама, планинама, долинама и равницама, и пуна сваковрсне дивљачи: у кратко рекавши, добро је и одабрано све што у њој ради, нарочито у крајевима приморским. У Србији има сада пет рудника злата, и толико исто рудника сребра, где рудари непрестано раде. И осим тога има руда сребра, помешанога са златом, који су заиста ту скоро нађени на многим другим и различитим местима и поврх свега има доиста прекрасну и милу драгоценост, која ће имати скупу цену у свему овом веку." Исти тај извештај казује, како су Латини и Арбанаси незадовољни српским режимом; "и они сви, и сваки појединци, као да би се посветили, кад би могли руке умочити у крв поменутих Словена."

Да је ово казивање било основано на непосредном сазнању казују јасно опасне побуне те исте 1332. год. Промена на престолу у Србији као да беше охрабрила извесне нередима склоне или Србима непријатељске елементе. Арбанас Димитрије Сума и зетски војвода Благоје дигоше устанак у Приморју с пролећа 1322. год., помагани од извесних великаша у Зети. Мисли се, да је устанак избио с тога, што се ти људи нису сматрали "довољно награђени за услуге у борби против Уроша III." Други разлог може бити и онај чести и доста обични, да се после једне побуне јављају брзо и друге с људима који само у таквим променама могу да избију на површину или да задовоље своје прохтеве. Овај устанак смирен је врло брзо, и то, како се чини, мирним средствима, понајвише посредовањем Дубровчана, чији су трговци имали доста веза и утицаја у том крају.
 
За ово посредовање Дубровчани су били брзо награђени. Још од сукоба са Бранивојевићима, од 1326. год., и од српског потискивања из Хума, после међусобица иза Милутинове смрти, Дубровачка Република носила се мишљу да "за повећање и добро државе, те да би је могли сигурније имати и држати", како су то сами образлагали, ступи у преговоре са српским двором, да закупи Стон. Те године су преговори доиста и почели, али се није могло доћи до споразума. Радећи на том даље, Дубровчани су све више показивали тежњу да Стон не само закупе, него да га потпуно купе, да би га могли "обзидати и утврђивати по својој вољи". Та жеља јављала се код њих све више, откад им је постало јасно, да ће ради Хума између Босне и Србије доћи до сукоба, у којима би они могли имати тешких неприлика, ако се Стон претвори у ратно поприште. Надирање бана Степана II према морској обали узимало је све шире размере. Оно га је, у лето 1331. год., довело чак до сукоба са Млетачком Републиком, која је енергично хтела да заштити своје отоке Корчулу и Брач, на којима је разапео своје нити активни босански бан. Млетачка Република спремала је чак и једну експедицију против бана. Кад је Дубровник био позват да опреми једну лађу, извињавала се мала република у Млецима да им је веома незгодно истаћи се против бана, који би им могао бити опасан и направити велике штете (24. августа 1331.). У ствари, бан је био готов на то и без тог акта непријатељства и сматрао је за потребно да шаље у Дубровник претећа писма, да би их само направио што безопаснијим. Дубровчани су избегавали све сукобе, који им не могу донети ништа друго сем штете, и искрено су се трудили да на обе стране створе расположење за мир. Они су гледали да некако измире бана и са краљем Душаном. Босански бан био је стваран господар Хума, али је Стон, са својим полуострвом, признавао врховну власт српског краља и био његов. Да би дошли до Стона, а неизазвали било једног било другог господара на непријатељства, они су, готово у исто време, преговарали са обадвојицом. Душана су приволели да им га прода после пријатељског посредовања у Зети 1332. год. У Малом Већу Републике решено је 7. јануара 1333. год., да се за Стон плати 8.000 перпера од једном и да се као сталан годишњи доходак плаћа краљу 500 перпера. За подмићивање краљевих великаша одобрена је сума до 1.000 дуката, а главном поверенику краљевом Которанину Николи Бући обећано је једно земљиште у самом Дубровнику и нешто у Стону. Босански бан имао је добити само прве године 600 перпера, а иначе само по 500, без друге какве суме, која би се исплаћивала одједном. Краљ Душан није имао много разлога да одбије понуду за једну област, која је готово ван његова домашаја и чија би га одбрана стала несумњиво више него што она вреди и него што значи за његову моћ. Он им је с тога 22. јануара 1333. коначно продао Стон. Дао им је уза њ и један део приморја до дубровачке међе и Посредницу "како оптјече Неретва до мора". Бан је издао своју повељу 15. марта исте године. Али у тој повељи нема помена о Посредници, коју је Душан, истина, дао Републици, али коју су у ствари држали Босанци. Узалуд је Дубровник покушавао да добије и то место. Саму Посредницу нису добили уопште никад, а приморје око Сланог припало им је тек пред крај XIV века. Кад је Душан чуо за ову Степанову повељу расрдио се на Дубровчане и хтеде да поквари целу погодбу. Уплашени Дубровчани пожурише се са посланством да му објасне ствар и да га ублаже. Новом повељом од 19. маја 1334. тражио је краљ и Дубровчани су се обавезали, да у тај крај не примају друге људе из његова краљевства сем оних, који су се тамо већ затекли, и да дозволе краљеве претраге у том правцу. Осим тога, дубровачка се властела заклела, да у Стону и Рату остане "поп српски и да поје у црквама". У случају да дође до рата између краља и Републике Стоњани су морали бити изузети и нису смели бити употребљени као борци на дубровачкој страни. Занимљиво је, да је после продаје Стона један део угледне хумске властеле прешао од бана краљу. Тако је, на пример, поступио жупан Милтен Драживојевић, немирни сусед Дубровника, који је са својим људима крстарио од Неретве до Оногошта.

Дубровачка Република, чисто и строго католичка, није радо трпела православно свештенство и православну веру у Стону, у којој је још Св. Сава био основао епископију са важном мисијом у том крају, на граници православног подручја. За епископску цркву одредила је Република већ 22. августа 1335. год. католичког свештеника, а 1349. довела је фрањевце у то место. Да не би изазвала Душана дубровачка је влада с почетка имала извесних обзира, али је после и тога нестало. Као средство за потискивање православних употребљена је, поред верске пропаганде, и аграрна реформа, која је на стонско земљиште доводила дубровачке племиће и као њихове раднике католичке сељаке. Захваљујући тим мерама Република је постигла, да већ крајем XIV века на Стону није било православних. Један извештај из 1394. год. каже: "Фратри, божијом помоћу, онај народ преобратише и покрстише и све досад преобраћају оне што сваки дан долазе у тај крај из земаља шизматика". Стонски доходак од 500 перпера годишње примао је с почетка српски двор, а од 1350. год. уступио га је Душан српском манастиру Св. Архангела у Јерусалиму.
 
Византиски цар Андроник III показивао је много енергије, да обнови посрнули углед Византије. Али, иако је имао успеха према противницима мањег значаја, као што беху Ђеновљани, он ипак није могао да постигне оно што је желео. Византија његова времена налазила се између два противника, набујала и неодољива, који су премашили њену снагу. На једној страни, у Азији, беху Турци, чија је снага расла сваки дан; на другој, у Европи, Срби, чији су прохтеви расли са сваким новим добитком. Сем тога, у Византији самој, као последице грађанског рата беху остали многи неподмирени рачуни и личне освете, који су морали доводити до сукоба и разноврсних пакости. Једна од таквих пакости довела је 1334. год. до српског посредовања. Византиски намесник на Западу, Сиргијан, који је био заповедник и на српској граници, би у Цариграду осумњичен ради велеиздаје. Огорчен на дворске дошаптаче, а и у опасности од казне или прогона, он добеже Душану и понуди му своје услуге. Тако сад доиста постаде издајник своје отаџбине, ако то у време прве оптужбе још није био. Душан прими његову понуду и одмах пређе у нападај против Грка. Један део српске војске водио је сам Сиргијан. Вест о том нападају уплаши све Грке, којима је била добро позната лична вредност њихова одметника. Срби, без велике борбе, освојише на једној страни Охрид, а на другој Стумицу. Сиргијан заузе Костур и друга нека места на албанској граници. Победоносна српска војска стиже под сам Солун, у ком је већ било извесне склоности за предају. На вест о тој опасности крену сам цар Андроник, да спасе свој најважнији град после престонице. У исто време плели су Грци све мреже, да ухвате или упропасте Сиргијана. Лерински заповедник Сфранцес, претварајући се као да је и он одметник, дође Сиргијану да тобоже заједнички раде, па после доста муке успе да га тешко рани у једној заседи. Сиргијана, већ у самртном ропцу, донеше пред Душана, који га је оплакао и сахранио као најрођенијег. Сиргијанови људи, обезглављени, а мамљени од Грка и преклињани да не буду издајници, почеше прелазити Андронику и тако у два-три маха доведоше своје српске савезнике у тежак положај. То је био један од разлога који је деловао на Душана да прими Андроникове понуде и склопи с њим мир, па чак и савез, 26. августа 1334. год. Савез, као чвршћа гаранција мира, био је у тај мах потребан за обе стране. Грцима је требао да би добили слободне руке на другој страни, а Србима с тога, што се на њих спремао мађарски нападај са севера. По уговору Грци су добро прошли, јер им је Душан вратио добар део освојеног земљишта, а задржао је само пограничне градове с ужим областима: Охрид, Прилеп, у ком сазида свој двор, Костур, Струмицу, Лерин, Сидирокастрон (српски Железнац), Воден и Черман. "Ово све узе за три године свог краљевства" пише с поносом краљев биограф у Данилову Зборнику. Цар Андроник, за сваки случај, подиже за одбрану Солуна нови град, такозвани Гинекокастрон, који тако утврди, да би га чак и жене могле бранити; отуд му је остало и име "женски град" или "женско", очувано све до Светског Рата са доста словенског становништва.

Мађарски краљ Карло Роберт, који се од раније спремао против Срба, наишао је, за време тих Душанових операција на југу, да је за њ најпогоднији моменат, да васпостави мађарску власт у северним областима Србије. С тога је с великом војском кренуо преко Дунава. На глас о том пошао је Душан против њега са својим Србима и једним делом грчких чета, које му је дао цар Андроник као савезник. Из Жиче, где се обавестио о мађарском кретању, пошао је Душан на непријатеља, који је на глас о доласку његове снажне војске почео нагло узмицати и гушајући се бежати преко Саве, са грдним губицима. Читава ова борба водила се од пролећа до лета 1335. год. и завршила се потискивањем Мађара са подручја Србије. У њиховим рукама остали су само неки тврди градови као Београд, Голубац и мачвански град.

У ово време пада и једна занимљива и врло важна епизода из породичног живота Душанова. Његов брак с краљицом Јеленом није имао деце; око 1336. год. радило се на том да се он растави. Између Душана и аустријског војводе Отона вођени су 1336. год. преговори, да се Отонова синовица Јелисавета, кћи немачког краља Фридриха Лепог, уда за Душана. Аустриски посланици дошли су били тог пролећа у Србију, путујући морем од Истре до Котора. Изгледа да је као посредник у тој ствари служио витез Палман, заповедник немачких најамника у Србији. Млада Јелисавета, која није била питана за пристанак, згрозила се од помисли да бива гурнута негде у непознат свет, у једну варварску земљу на истоку, за једног краља туђе вере и већ жењена, и сва усплахирена она се тешко разболела и умрла још те јесени. С њом је сахрањена једна интимна сентиментална трагедија, везана за једну нашу хисториску личност, необична и по постанку и по везама и по својим упола мистичким последицама. Кад је краљица Јелена била обавештена о тим плановима Душановим, она се пожурила да роди, и то баш сина, и да тако умири Душана. И доиста, у зиму 1336. или почетком 1337. год. Јелена је, на сумњив начин, добила свог јединог сина Уроша и тако учврстила свој положај на двору.
 
Грци су 1336. год. проширили своје поседе на западу, заузевши Тесалију, у којој беше умро последњи грчки династа Стеван Гаврилопул. Душан се за то време налазио на југу своје државе и у Радовишту се састао с грчким царем кад се тај враћао из Тесалије. Том приликом познао се и с грчким војводом Јованом Кантакузеном. Извесна питања на западном делу Балканског Полуострва беху тад постала прилично актуелна. У Албанији се спремао неки покрет против Срба, а Грци су, добивши Тесалију, хтели да дођу и у посед Епира, где, исто тако, беше нестало господара. Заједничка акција или бар неукрштање интереса на тој страни чинило се, да би било од користи и по Душана и по Андроника.

Напуљски краљ Роберт беше 22. маја 1335. год. затражио од арбанашких поглавица, да положе заклетву новом кнезу драчком Карлу, пошто је умро његов отац а њихов дотадашњи господар, Јован. До године, он је узео за свог капелана и саветника фра Доминика Топију, члана једне од најугледнијих албанских породица. Да је то чинио с намером да албанске прваке одбије од Душана и привуче себи, види се јасно по сплеткама које су наскоро настале. 19. августа 1336. упутио је Краљ Роберт једно писмо албанским поглавицама Душанове области, у ком је изражавао своје задовољство, што они показују спремност да се одметну од свог господара и обећавао им на пролеће већу војничку акцију. Дотле, њихова је задаћа имала бити, да као пчеле прибирају у своје коло остале поглавице, а он им упућује за сва обавештења своје поверенике Јована Сарда, који је с њима већ преговарао, и Корада Капуанца. У сам Драч, ради бољег успеха целе ствари, имао је поћи или сам кнез Карло или његов млађи брат Лодовико. Доиста, те године јавили су се у Албанији озбиљни немири око Берата, Канине и Клисуре; али, као што се види, не у области српској, него у византиској. Све те покрете покушао је да пресече цар Андроник, који беше пошао да осваја Епир, па уз пут напао и казнио побуњена албанска племена. У први мах цар је добио Епир без борбе, али кад се он удаљио развила се пропаганда за самосталну епирску државу, коју нарочито помагаху западни противници Византије. Кад устанци успеше да протерају византиске власти и да заузму Арту, крену Андроник по други пут на запад и уведе ред, 1340. год.

У то време краљ Душан је био тешко болестан. Са болешћу дошла је и једна криза малодушности. Забринут ради активности противника он је тражио наслона код Млечана и био готов на велике услуге и обавезе према њима. Млечани су му требали у првом реду ради њихове флоте, која би имала да онемогући војничке превозе из јужне Италије у Албанију. Душан је обећавао Млечанима, у јуну 1340. год., своје помоћне чете у јачини од 500 људи, и то не само у суседству Србије, него и у самој Ломбардији. У великом часу опасности он би лично дошао на челу своје војске. Млеци су, сем војничке помоћи, требали да обезбеде сигурно склониште Душану и његовој породици у случају невоље. Млечани су, на тај позив, уврстили краља и његову породицу у своје грађане, али се нису одлучили ни на какве обавезе конкретније врсте. Душану се једно време чинило да ствари иду против њега, и да он не може, овако болестан, да их окрене на боље. Византиски цар постигао је последњих година лепе успехе и припојио Царевини две важне области, Епир и Тесалију. У Албанији се јавио покрет против Срба. Анжујска кућа ту и у Мађарској ради против њега и има уза се босанског бана Степана II. У Маћедонији, у области српске државе, војвода Хреља, један од најмоћнијих великаша, изневерава Душана и прилази Грцима. Предао им је своја три града, с важном Струмицом и за то добио титулу ћесара.

Али, наскоро дође ненадан преокрет. Грчки цар Андроник III, који је показивао активност јаче енергије и који је Душану могао задати доста бриге и спремити много препона, умре још млад 15. јуна 1341., од болести коју је задобио војујући по Епиру. С њим леже у гроб последња нада Византије. Грађански ратови, који су настали иза његове смрти, истрошише и оно мало снаге што беше остало и довели су земљу буквално до руба пропасти. Андроников син и наследник Јован био је још малолетан. С тога му као савладара поставише очева пријатеља и прослављеног војсковођу Јована Кантакузена. Али, против Кантакузена, који је био својевољан и показивао склоности да не само одржи у својој руци сву власт до царева пунолетства, него да је обезбеди за себе и за своју породицу и после тога, диже се царица мајка, Ана, пореклом Талијанка, и сама врло амбициозна и веома лична. Борба између њене и Кантакузенове странке изби брзо и узе домало опак облик.

Глас о смрти Андрониковој пренуо је Душана. Већ ради Хрељина одметништва он се био одлучио да крене на југ, а сад, ненадано, стиже пред Солун. Уплашено намесништво у Цариграду пожури да ублажи краља, бојећи се тежих заплета. Јер против Византије диже се у исти мах и бугарски цар Јован Александар, тражећи да му се изда његов противник Шишман, син цара Михајла. Буне избише и у Епиру и у Албанији; а на трачким обалама појавише се турске гусарске лађе пленећи и пустошећи. У тој тако тешкој ситуацији, личне борбе у Царевини, место да се стишају, плануше још јаче. Кантакузена прогласише за издајника, свргоше га с власти, узеше му имања и све части и на крају му чак и дворе похараше. Свестан своје вредности, пркосан, жудан власти, а имајући уза се један део војске и великаша, Кантакузен се сам прогласи за цара (26. октобра 1341.) и утврди се у Димотици.
 

Back
Top