Mitternachtsträumer
Veoma poznat
- Poruka
- 12.064
Molim vas, da ne komentarišete autora, već tekst. Znamo svi da je *********, izdajnik, manijak, hipi ili šta li već. Bar je stisao i napisao dve tri o Miškoviću.
Премијери у маркету
Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар
Премијери Црне горе, Србије и Републике Српске дошли су да поздраве човека који никада није плаћао ничије тајне рачуне и јавне кампање, а чије богатство је толико велико да је стварано вековима. У темељу тог богатства вероватно лежи патент за наизменичну струју. Скинут са црне америчке листе, Мишковић је проговорио на отварању подгоричког Делта ситија: „Земље које спутавају инвеститоре морају бити кажњене од стране ЕУ”. Ако се Мишковићева жеља оствари, казниће и Србију, јер Делта има монопол који не виде ваљда само бивши министар Бубало и садашњи Милосављевић.
Скуп премијера на отварању продавнице, ма колико велика била, није прва демонстрација моћи Мишковића. Светећи се за одузимање луке „Београд”, Мишковић је изборе почео на страни опозиције да би постизборне дане дочекао као ослонац ДС-a. Када је пристао да састави владу, Мишковић је понизио Бориса Тадића, баш као што га и даље понижава, показујући му да је премијер његове владе за Делту увек доступан. Председник републике није могао да састави скупштинску већину, али зато најбогатији Србин јесте. Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар.
Тадић се показао као злопамтило које уме да чека, спреман и да Дачићу призна да је рођени кошаркаш само ако му то доноси још власти. Зато и није заборавио да онај ко је створио владу исто тако може и да је сруши, а и њега са њом. Зато је њихов сукоб неизбежан, докле год се „Делтина” моћ подразумевала, она се ћутке трпела, али када се показала бруталном у стварању власти, постала је чињеница која ће или апсолутно владати Србијом или ће бити оповргнута. Нема места и за председника републике и за власника Србије, премала је ово земља за обојицу.
Мишковић и Тадић имају једну заједничку особину, обојица су неоптерећени страхом од закона. Као што Мишковић нема страх да одлучи како је Србија гласала, или да се служи разним средствима ради нових милиона, тако и Тадић нема проблем да каже да „размишља о подели Косова”, иако му Устав на који се заклео забрањује и да размишља о томе. У земљама где се богатства стичу више политиком него економијом није необично да се и безначајно хапшење градоначелника Зрењанина тумачи као сигнал неког другог лишења слободе, као припрема за прави обрачун, а са ким него са највећим, оним који и влада и понижава. Охрабрен распадом опозиције, Тадић зна да је време да зграби праву власт, која неће зависити од добре воље Мишковића и његових савезника.
Зато се Београдом проносе гласови да су и ова и сва будућа хапшења само упозорења Мишковићу, којем тек што није стигла понуда слична оној коју је једном одбио Карић – да напусти највећи део империје, а да се за узврат заборави и како се обогатио и коме је претио хапшењем, и коме је помогао да упозна затвор, и коме је забранио да продаје робу у његовим маркетима. Све ће бити опроштено и заборављено али под условом да не угрожава власт Тадићу и његовој партији. Као ни Карић, као ниједан богаташ на свету, ни Мишковић не мисли да постоји таква ствар као што је доста, и зато неће размишљати о повлачењу, уместо тога тражиће да приватизује енергетику Србије, последње велико богатство које још није његово. Тадић неће пристати да му то и дозволи и да себе лиши државног новца којим ће куповати гласове и страначку бирократију. Сто је постављен, судар је неизбежан, да улог није Србија, било би забавно, овако...
Александар Вулин
Премијери у маркету
Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар
Премијери Црне горе, Србије и Републике Српске дошли су да поздраве човека који никада није плаћао ничије тајне рачуне и јавне кампање, а чије богатство је толико велико да је стварано вековима. У темељу тог богатства вероватно лежи патент за наизменичну струју. Скинут са црне америчке листе, Мишковић је проговорио на отварању подгоричког Делта ситија: „Земље које спутавају инвеститоре морају бити кажњене од стране ЕУ”. Ако се Мишковићева жеља оствари, казниће и Србију, јер Делта има монопол који не виде ваљда само бивши министар Бубало и садашњи Милосављевић.
Скуп премијера на отварању продавнице, ма колико велика била, није прва демонстрација моћи Мишковића. Светећи се за одузимање луке „Београд”, Мишковић је изборе почео на страни опозиције да би постизборне дане дочекао као ослонац ДС-a. Када је пристао да састави владу, Мишковић је понизио Бориса Тадића, баш као што га и даље понижава, показујући му да је премијер његове владе за Делту увек доступан. Председник републике није могао да састави скупштинску већину, али зато најбогатији Србин јесте. Хладно, изнуђено помирење са Мишковићем након формирања владе није избрисало сећање на то ко је прави владар.
Тадић се показао као злопамтило које уме да чека, спреман и да Дачићу призна да је рођени кошаркаш само ако му то доноси још власти. Зато и није заборавио да онај ко је створио владу исто тако може и да је сруши, а и њега са њом. Зато је њихов сукоб неизбежан, докле год се „Делтина” моћ подразумевала, она се ћутке трпела, али када се показала бруталном у стварању власти, постала је чињеница која ће или апсолутно владати Србијом или ће бити оповргнута. Нема места и за председника републике и за власника Србије, премала је ово земља за обојицу.
Мишковић и Тадић имају једну заједничку особину, обојица су неоптерећени страхом од закона. Као што Мишковић нема страх да одлучи како је Србија гласала, или да се служи разним средствима ради нових милиона, тако и Тадић нема проблем да каже да „размишља о подели Косова”, иако му Устав на који се заклео забрањује и да размишља о томе. У земљама где се богатства стичу више политиком него економијом није необично да се и безначајно хапшење градоначелника Зрењанина тумачи као сигнал неког другог лишења слободе, као припрема за прави обрачун, а са ким него са највећим, оним који и влада и понижава. Охрабрен распадом опозиције, Тадић зна да је време да зграби праву власт, која неће зависити од добре воље Мишковића и његових савезника.
Зато се Београдом проносе гласови да су и ова и сва будућа хапшења само упозорења Мишковићу, којем тек што није стигла понуда слична оној коју је једном одбио Карић – да напусти највећи део империје, а да се за узврат заборави и како се обогатио и коме је претио хапшењем, и коме је помогао да упозна затвор, и коме је забранио да продаје робу у његовим маркетима. Све ће бити опроштено и заборављено али под условом да не угрожава власт Тадићу и његовој партији. Као ни Карић, као ниједан богаташ на свету, ни Мишковић не мисли да постоји таква ствар као што је доста, и зато неће размишљати о повлачењу, уместо тога тражиће да приватизује енергетику Србије, последње велико богатство које још није његово. Тадић неће пристати да му то и дозволи и да себе лиши државног новца којим ће куповати гласове и страначку бирократију. Сто је постављен, судар је неизбежан, да улог није Србија, било би забавно, овако...
Александар Вулин
