Duh Sekire
Iskusan
- Poruka
- 6.686
Време је да признамо истину једни другима. Поражени смо на изборима, а од оних типичних заклињања „бићемо жестока опозиција“ убрзо се показало да нема ништа. Питање је има ли О од опозиције у Србији. Стога је потребно да ставимо прст на чело ми, које Дјук углавном исправно класификује одредницом патриоте, антиглобалисти и русофили.
Сведоци смо свеопште офанзиве режима, што се види у покушају да се заузму баш сви битни медији, полицијској бруталности, новим појављивањем спискова неподобних и можда опасним потхрањивањем сепаратизма на северу. Али, видећемо да је главна снага режима слабост опозиције.
Србија је изложена серији спољнополитичких и економских пораза. Истини за вољу, коначни долазак Италијана у Крагујевац је један успех власти. Један и једини. Показало се да они нису у стању да поново преговарају о цени НИС-а, битне приватизације се отказују, питање је шта ће бити са иницијативом о томе да ли је сецесија Косова легална. Да и не говорим о обећањима датим народу, и њиховој цени. Тим обећањима су добили изборе. Овим поразима и тешкоћама Србије се не треба радовати, треба указати на одговорност власти. Али где, како и најзад којим контра-планом, право је питање!
Мишљења сам да осим опасног играња са уставом на Северу Србије, српска опозиција и не треба много да се џилита. Нека их, нека владају. Нека испуне своја обећања, да их видимо... Најбоља је тактика сада оно што Кинези зову веи ву веи – делање кроз неделање. Нешто се ипак може, па и мора учинити.
Рецимо да је позиција овог режима, и његова привидна снага, отприлике као она коју је имао Милошевић 1995. То је привидна снага, што су пораз режима на локалним изборима и касније демонстрације 1996/97 показали. Али касније се управо опозиција саплела на међусобним свађама. Зато је добро извршити диференцијацију раније. Мислим да је добро што су се одвојиле две странке од ранијих радикала. Ако већ постоје разлике у тактици, боље сад да дође до поделе него пред неке нове изборе. Али није потребна само страначка диференцијација, него идејно треба бити начисто са неким стварима. Зато је овај текст један мали предлог.
Додаћу још да ситуација за глобалисте не иде добро на глобалном, ерго њиховом, нивоу. После агресије Грузије на Осетију видело са да једнополаран свет више не постоји. Све претње Русији показују се као тигар од папира. Садашња економска криза доводи у питање основне постулате (либералног) капитализма. Кина је најмање погођена, а они су отварањем и организацијом ОИ показали шта знају... Пре или касније, тај талас ће се осетити и овде, треба само бити спреман. А да бисмо били спремни, треба рашчистити нека питања.
1. Власт и издаја – може ли се власт која је добила већину на изборима оптужити за издају?!? Посебно када су избори били скоро, и када су на њима расправљања кључна питања око којих су и даље поделе. Мислим да је народ (као демос, већина) рекао шта жели, који су му приоритети. Ту не мислим да је већина стала резолутно иза једне од екстремних подела на спектру, већ да је за једне гласала као за „мање зло“. Некаквим „освешћивањем“ не верујем да ће се много постићи, не будимо као чедисти. Изгледа да је неопходна доза прагматизма, а то је следеће питање.
2. Прагматизам или тврда линија – шта је од та два делотворније? Колико је практично инсистирати на проблемима које доноси потписивање ССП, кад и Русија каже да је тај „споразум“ добар за Србију?! Већина је гласала гледајући оно што нуди „бољи живот“, и сада треба видети како им то ова власт омогућава. Шта се постиже сталним опструкцијама, осим изговор власти за нерад и неуспешност!? Но, прагматизам не значи напуштање основних ставова и начела или неку аутоцензуру. Зато треба видети шта ћемо са „политичком коректношћу“.
3. Политичка коректност – да ли ћемо им дозволити да нас цензуришу? Да ли ћемо нешто говорити и радити ограничавајући се тиме што „они могу да кажу“... Они могу да кажу било шта. Могу да конструишу тако што ће убацити своје људе, и то стално и раде. Треба ли због тога неке теме избегавати? Или она њихова флоскула „тамо се дозвољава“... па шта ако се дозвољава?! У њиховој Америци се дозвољавају буквално свакакви ставови. Ми треба њих да нападамо због недостатка демократије, како у једноумљу између њих, тако и у покушајима да се Србији наметне тоталитаризам, што јесте проблем. Но, то што треба допустити исказивање сваког става, не значи да је сваки став исправан, и користан у нашој борби. Зато треба рашчистити са предрасудама, наравно дијалогом где ће свако изнети своје аргументе, или немање истих.
4. Расне, верске и идеолошке предрасуде – о овоме се може, и треба, нашироко расправљати, но овде ћу изнети само неколико чињеница. Руси су практично једини моћан бели народ који није политички Запад. Последично, Руси су једини моћан бели народ који није против нас, који није признао “Kosova”. Огромна већина муслиманских земаља такође није признала “Kosova”, нити су раније подржавали западну политику према Србији (осим у великој мери током рата у Босни, али тај рат је завршен пре 13 година). Ма шта мислили о комунистима, и ма колико неки хтели да сваког ко има неке леве идеје прогласе за „комуњару“ - Моралес, Чавез & Со. су најдоследнији антиглобалисти данас. Они су и једини прави левичари. Такође имају одличне односе са Русијом, а многи овдашњи национални антиглобалисти их веома цене. Најзад, најбитнија чињеница – нема вечних непријатеља, као ни вечних савезника. Срби су платили високу цену тој заблуди – Србија није морала да стане против Немаца 27. марта 1941.
5. Економски систем – колико му се уопште посвећује пажња? Осим повремених изјава аналитичара о „доминацији неолибералног модела“ не видим да се тиме неко озбиљније бави. А и то са доминацијом неолиберализма је велико питање. Пре ће бити да у Србији нема никаквог система, односно да све зависи од воље партијских војски. Да је овде чисти либерализма не би било толико државних предузећа, не би се толико тактизирало око приватизација, нити би постојао појам „базна инфлација“, који говори о томе да је велики део цена под државном контролом. Ипак, либерализма има итекако у свом најгорем облику – тајкуни, олигарси, и остали бисМисмени раде шта хоће, као да је држава њихова. Они поседују добар део „политичке елите“. А „своје“ раднике третирају углавном као обичну стоку. Али шта се може урадити против тога? Пре коначног одговора треба разрешити класично питање левице и деснице.
6. Левица и десница – колико ове поделе и даље имају смисла? Поменути Дјук је рекао, а многи радикали то проширили, да се свет данас дели на глобалисте и антиглобалисте. Или што би рекао Жан Мари: „У економској политици ја сам десничар, у социјалној левичар, у националној политици ја сам Француз.“ Колико онда има смисла инсистирати на томе како је све национално у Србији на десници? Како после истицати социјалне захтеве, бунити се против класичне десничарске политике или хвалити Чавезову борбу против Америке – тако испадамо смешни, зар не... У Летинској Америци је прави талас националне левице, и треба извући неке поуке. Или се можда подсетити где су се позиционирали Пашићеви радикали, барем у почетку.
Ето тако, ово би биле неке теме за расправу. Па „нека цвета хиљаду цветова“... Али имајмо у виду шта је уследило после тога. Не, неће бити прогона типа „културне револуције“, али када све расправимо и одредимо неки мејнстрим националне опозиције, нека се не чуде они чији ставови ту постану бивши. Са друге стране, неће моћи да нам се било шта пришива, а проблеме ћемо дочекивати спремнији. Сместили су нас на маргину, донекле у илегалу. Али тај положај је истовремено и заветрина и мирна лука пред новим олујама.
Сведоци смо свеопште офанзиве режима, што се види у покушају да се заузму баш сви битни медији, полицијској бруталности, новим појављивањем спискова неподобних и можда опасним потхрањивањем сепаратизма на северу. Али, видећемо да је главна снага режима слабост опозиције.
Србија је изложена серији спољнополитичких и економских пораза. Истини за вољу, коначни долазак Италијана у Крагујевац је један успех власти. Један и једини. Показало се да они нису у стању да поново преговарају о цени НИС-а, битне приватизације се отказују, питање је шта ће бити са иницијативом о томе да ли је сецесија Косова легална. Да и не говорим о обећањима датим народу, и њиховој цени. Тим обећањима су добили изборе. Овим поразима и тешкоћама Србије се не треба радовати, треба указати на одговорност власти. Али где, како и најзад којим контра-планом, право је питање!
Мишљења сам да осим опасног играња са уставом на Северу Србије, српска опозиција и не треба много да се џилита. Нека их, нека владају. Нека испуне своја обећања, да их видимо... Најбоља је тактика сада оно што Кинези зову веи ву веи – делање кроз неделање. Нешто се ипак може, па и мора учинити.
Рецимо да је позиција овог режима, и његова привидна снага, отприлике као она коју је имао Милошевић 1995. То је привидна снага, што су пораз режима на локалним изборима и касније демонстрације 1996/97 показали. Али касније се управо опозиција саплела на међусобним свађама. Зато је добро извршити диференцијацију раније. Мислим да је добро што су се одвојиле две странке од ранијих радикала. Ако већ постоје разлике у тактици, боље сад да дође до поделе него пред неке нове изборе. Али није потребна само страначка диференцијација, него идејно треба бити начисто са неким стварима. Зато је овај текст један мали предлог.
Додаћу још да ситуација за глобалисте не иде добро на глобалном, ерго њиховом, нивоу. После агресије Грузије на Осетију видело са да једнополаран свет више не постоји. Све претње Русији показују се као тигар од папира. Садашња економска криза доводи у питање основне постулате (либералног) капитализма. Кина је најмање погођена, а они су отварањем и организацијом ОИ показали шта знају... Пре или касније, тај талас ће се осетити и овде, треба само бити спреман. А да бисмо били спремни, треба рашчистити нека питања.
1. Власт и издаја – може ли се власт која је добила већину на изборима оптужити за издају?!? Посебно када су избори били скоро, и када су на њима расправљања кључна питања око којих су и даље поделе. Мислим да је народ (као демос, већина) рекао шта жели, који су му приоритети. Ту не мислим да је већина стала резолутно иза једне од екстремних подела на спектру, већ да је за једне гласала као за „мање зло“. Некаквим „освешћивањем“ не верујем да ће се много постићи, не будимо као чедисти. Изгледа да је неопходна доза прагматизма, а то је следеће питање.
2. Прагматизам или тврда линија – шта је од та два делотворније? Колико је практично инсистирати на проблемима које доноси потписивање ССП, кад и Русија каже да је тај „споразум“ добар за Србију?! Већина је гласала гледајући оно што нуди „бољи живот“, и сада треба видети како им то ова власт омогућава. Шта се постиже сталним опструкцијама, осим изговор власти за нерад и неуспешност!? Но, прагматизам не значи напуштање основних ставова и начела или неку аутоцензуру. Зато треба видети шта ћемо са „политичком коректношћу“.
3. Политичка коректност – да ли ћемо им дозволити да нас цензуришу? Да ли ћемо нешто говорити и радити ограничавајући се тиме што „они могу да кажу“... Они могу да кажу било шта. Могу да конструишу тако што ће убацити своје људе, и то стално и раде. Треба ли због тога неке теме избегавати? Или она њихова флоскула „тамо се дозвољава“... па шта ако се дозвољава?! У њиховој Америци се дозвољавају буквално свакакви ставови. Ми треба њих да нападамо због недостатка демократије, како у једноумљу између њих, тако и у покушајима да се Србији наметне тоталитаризам, што јесте проблем. Но, то што треба допустити исказивање сваког става, не значи да је сваки став исправан, и користан у нашој борби. Зато треба рашчистити са предрасудама, наравно дијалогом где ће свако изнети своје аргументе, или немање истих.
4. Расне, верске и идеолошке предрасуде – о овоме се може, и треба, нашироко расправљати, но овде ћу изнети само неколико чињеница. Руси су практично једини моћан бели народ који није политички Запад. Последично, Руси су једини моћан бели народ који није против нас, који није признао “Kosova”. Огромна већина муслиманских земаља такође није признала “Kosova”, нити су раније подржавали западну политику према Србији (осим у великој мери током рата у Босни, али тај рат је завршен пре 13 година). Ма шта мислили о комунистима, и ма колико неки хтели да сваког ко има неке леве идеје прогласе за „комуњару“ - Моралес, Чавез & Со. су најдоследнији антиглобалисти данас. Они су и једини прави левичари. Такође имају одличне односе са Русијом, а многи овдашњи национални антиглобалисти их веома цене. Најзад, најбитнија чињеница – нема вечних непријатеља, као ни вечних савезника. Срби су платили високу цену тој заблуди – Србија није морала да стане против Немаца 27. марта 1941.
5. Економски систем – колико му се уопште посвећује пажња? Осим повремених изјава аналитичара о „доминацији неолибералног модела“ не видим да се тиме неко озбиљније бави. А и то са доминацијом неолиберализма је велико питање. Пре ће бити да у Србији нема никаквог система, односно да све зависи од воље партијских војски. Да је овде чисти либерализма не би било толико државних предузећа, не би се толико тактизирало око приватизација, нити би постојао појам „базна инфлација“, који говори о томе да је велики део цена под државном контролом. Ипак, либерализма има итекако у свом најгорем облику – тајкуни, олигарси, и остали бисМисмени раде шта хоће, као да је држава њихова. Они поседују добар део „политичке елите“. А „своје“ раднике третирају углавном као обичну стоку. Али шта се може урадити против тога? Пре коначног одговора треба разрешити класично питање левице и деснице.
6. Левица и десница – колико ове поделе и даље имају смисла? Поменути Дјук је рекао, а многи радикали то проширили, да се свет данас дели на глобалисте и антиглобалисте. Или што би рекао Жан Мари: „У економској политици ја сам десничар, у социјалној левичар, у националној политици ја сам Француз.“ Колико онда има смисла инсистирати на томе како је све национално у Србији на десници? Како после истицати социјалне захтеве, бунити се против класичне десничарске политике или хвалити Чавезову борбу против Америке – тако испадамо смешни, зар не... У Летинској Америци је прави талас националне левице, и треба извући неке поуке. Или се можда подсетити где су се позиционирали Пашићеви радикали, барем у почетку.
Ето тако, ово би биле неке теме за расправу. Па „нека цвета хиљаду цветова“... Али имајмо у виду шта је уследило после тога. Не, неће бити прогона типа „културне револуције“, али када све расправимо и одредимо неки мејнстрим националне опозиције, нека се не чуде они чији ставови ту постану бивши. Са друге стране, неће моћи да нам се било шта пришива, а проблеме ћемо дочекивати спремнији. Сместили су нас на маргину, донекле у илегалу. Али тај положај је истовремено и заветрина и мирна лука пред новим олујама.