gost 129003
Primećen član
- Poruka
- 960
Naslov knjige: (Les caves du Vatikan) Podrumi Vatikana
Autor: (André Gide) Andre Žid
Napomena: Prikaz knjige je preuzet sa sajta http://www.mojakritika.com
Prevod: Marko Ristić
Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004.
Lično se pitam da li je unutrašnji pokretački moto ovog velikog dela teza da je vera svakog čoveka njegova lična samoća? Otuda možda ta "manijačka potreba za bogohuljenjem" od koje su sazdani Žid i njegovi junaci.
Ono što čini knjigu "velikom" nije samo prikaz licemerja građanske pobožnosti, niti zločin mladića koji bez razloga ubija nedužnog čoveka samo zato da bi osetio sopstvenu slobodu, kako se može zaključiti iz kritike. Naivnost pobožnog sveta je uverljivije no bilo šta drugo prikazana u romanu. Jer, uistinu, ako je izanđalom sveštenstvu moguće ubediti taj prosti pošteni svet da "njihov" Bog postoji, onda je i raznim probisvetima moguće te iste ljude ubediti da je potrebno da im daju svoj novac. Jednostavno. Na taj način se Žid naprosto poigrava sa vernicima, izjednačuje njihovu veru sa njihovom neiskvarenošću, ali, nažalost, izjednačuje i njihovu veru sa ljudskom glupošću. Ili, kako bi jedan od njegovih nesretnih junaka rekao: Čovek više ne zna gde da se okrene; na sve strane vidim samo opasnost.
Stoga i ne čudi što roman počinje preobraćanjem jednog nevernika u vernika, a završava ponovnim preobraćanjem tog istog vernika u nevernika. Zar vi ne znate kakvim nas slepcima čini respekt? tako se pita jedan akter, nimalo slučajno.
Bezmalo romantičarski osećaj lakoće / lepote življenja, kada je samo potrebno biti u Parizu i udahnuti ono najbolje što francuski šarm pruža je nešto što čitaoca obujmi, uz gorku istinu da se to uvek dešava nekom drugom, kome se život u sekundi promeni nabolje.
Briljantna karakterologija likova, kako ženskih tako i muških. Od sjajnih jednostavnih opisa šta biva kad nečije vrline ostaju nezaposlene ("Margueritina duša je skrojena od onog vanrednog tkanja od koga Bog naprosto pravi svoje mučenike"), preko "plemenitih priroda koje pred uvredom pokazuju svoju pravu veličinu" do "neizvežbanih radoznalosti".
Nad mnogim rečenicama Podruma Vatikana čitalac se prosto zamisli, kao nad stihovima. I zaista je sadašnjem čitaocu naviklom na dnevne novine, jevtinu literaturu, holivudske filmove, i kao paradigmu toga domaće filmove, domaće "velike" mozgove i autore, kada čita štivo koje je pisao Andre Žid a prevodio Marko Ristić, a koje obiluje i dijalozima zaljubljenih: "ako vam je suđeno da se zaljubite, nemojte računati na moje pero da opiše nered vašeg srca", moramo se zapitati šta se to dogodilo sa sadašnjom (ne savremenom, nego sadašnjom) književnošću?! Otkuda toliko primitivizma, toliko snishodljivosti u odnosu pisaca prema čitaocima, naslova i tekstova skoro pa preslikanih iz žute štampe, toliko nesuvisle potrebe za nekakvim nakaradnim ličnim promocijama? Govorim uopšteno. Otkuda to da ono malo preživele čitalačke publike prosto guta naslove sa rafova iz supermarketa, a da se o autorima poput A. Žida i I. B. Singera toliko malo piše i govori, kao da su davno zaboravljeni? Da li to govori u prilog tezi da je njihovo vreme prošlo? Da je književnost slična dnevnom vestima – za nju se ogromni deo čitalačke publike zanima samo dok je aktuelna? Ne želim da verujem u to. Opirem se tome. Dela poput Podruma Vatikana treba iznova čitati i promovisati.
Šta se dogodilo sa onom vrstom ljudskih i moralnih gromada, zar je moguće da danas više ne postoje? Mladi Lafcadio koji ima ceo svet pod nogama (slobodu, novac, ženu koja ga voli i u koju je zaljubljen) se kaje zbog zločina koji je počinio, javno priznaje zločin i pristaje na svaku kaznu! Njegova misao je posvećena, on traži smisao u svome postojanju. Danas se ni obična jajara ni najveći zlikovac ne kaju zbog počinjenih zločina, niti ih priznaju, nemaju ni prigovor savesti, nego, pak, unajmljuju advokate koji žrtve pretvaraju u krivce. Postoje li danas ljudi poput Lafcadia, poput Raskoljnikova?
I sam Žid se, putem lika Juliusa de Baragliuoula, osrednjeg (eufemuzam za "loš") pisca, na svoj način obračunava sa onim lošim, a neizbežnim u književnosti, brutalno se poigrava sa idejama lošeg pisca (plemića skribomana i snoba), koji konačno dolazi do prave misli i stvaralačke ideje – neću nikakvog motiva za zločin; dovoljno mi je da motivišem zločica. Da; nameravam da ga primoram da bezrazložno izvrši zločin. Jer, tako nastaje jedan slobodan čovek. Prava priča. Ali, u nedostatku duha, loš pisac se brzo pokoleba, ponovo pod izgovorom pobožnosti, fatalne za Žida.
Kao da se Žid obraća i sadašnjem (ne savremenom, nego sadašnjem) čitaocu: Tako mnogo ljudi piše, a tako malo njih čita (nije li to Miljkovićev stih "poeziju će pisati svi"). To će se svršiti katastrofom; sve te štampanosti odleteće preko ograde, i biće pravo čudo ako najbolje ne ode za najgorim na dno. Jedno apokalitično predviđanje da književnost ostaje prepuštena na milost i nemilost nekim budućim preživelim bibliofilima (ili bibliopatama)!
Žid se bavi fenomenom "lažnog" te "pravog" pape i naivnošću pobožnog pučanstva. Nama u Srbiji, nažalost, tako poznat motiv iz novijih vremena – pravi ili lažni Josip Broz (neki poljski grof), Slobodan Milošević kao čovek iz naroda ili čovek koga su Srbima poturili Amerikanci, "lažni car Šćepan mali", Nikola Tesla – čovek ili vanzemaljac… Ili kako bi to Židov junak rekao: A ko meni kaže da, kad stigne u raj, neće otkriti da njegov dobri Bog takođe nije onaj pravi?
Nameće se utisak da Podrumi Vatikana donekle podsećaju na scenario za pozorišnu predstavu, zbog mnogo pojašnjenja koje autor daje u zagradama ili kratkim crtama, što osim verno prenetog događaja ili karaktera nekog lika reditelju umnogome olakšava scensku izvedbu. Jedan divni vremeplov za podsećanje. Primetno je i to što nema jasne granice između onoga što propovedaju narator, te junak u trećem licu koji se često menja, kao da svi junaci imaju isti podjednako pronicljiv pogled na svet. Žid se povremeno bavi i trivijalnostima, koje nisu nesuvisle, ali i nisu bitne za samu fabulu. Npr. etimologijom određenih prezimena po nekim predelima Francuske, što ostavlja utisak autetičnosti i mogućih stvarnih sudbina koje su poslužile kao supstrat za roman, ali više indirektno govori o samom piscu, o njegovoj pedantnosti, revnosti, te strasti za pisanjem (sve dok ne budem naučio da sa većom sigurnošću razlikujem slučajno od neizbežnog, šta bih drugo mogao zahtevati od svog pera, ako ne tačnost i savesnost?). Radosti koje imam pišući uzvišenije su od onih koje bih mogao imati živeći.
Uostalom, kako Žid sam kaže: veština romansijera često prevazilazi verovatnoću.
Emil Živadinović
Autor: (André Gide) Andre Žid
Napomena: Prikaz knjige je preuzet sa sajta http://www.mojakritika.com
Prevod: Marko Ristić
Izdanje: Politika i Narodna knjiga, 2004.
Lično se pitam da li je unutrašnji pokretački moto ovog velikog dela teza da je vera svakog čoveka njegova lična samoća? Otuda možda ta "manijačka potreba za bogohuljenjem" od koje su sazdani Žid i njegovi junaci.
Ono što čini knjigu "velikom" nije samo prikaz licemerja građanske pobožnosti, niti zločin mladića koji bez razloga ubija nedužnog čoveka samo zato da bi osetio sopstvenu slobodu, kako se može zaključiti iz kritike. Naivnost pobožnog sveta je uverljivije no bilo šta drugo prikazana u romanu. Jer, uistinu, ako je izanđalom sveštenstvu moguće ubediti taj prosti pošteni svet da "njihov" Bog postoji, onda je i raznim probisvetima moguće te iste ljude ubediti da je potrebno da im daju svoj novac. Jednostavno. Na taj način se Žid naprosto poigrava sa vernicima, izjednačuje njihovu veru sa njihovom neiskvarenošću, ali, nažalost, izjednačuje i njihovu veru sa ljudskom glupošću. Ili, kako bi jedan od njegovih nesretnih junaka rekao: Čovek više ne zna gde da se okrene; na sve strane vidim samo opasnost.
Stoga i ne čudi što roman počinje preobraćanjem jednog nevernika u vernika, a završava ponovnim preobraćanjem tog istog vernika u nevernika. Zar vi ne znate kakvim nas slepcima čini respekt? tako se pita jedan akter, nimalo slučajno.
Bezmalo romantičarski osećaj lakoće / lepote življenja, kada je samo potrebno biti u Parizu i udahnuti ono najbolje što francuski šarm pruža je nešto što čitaoca obujmi, uz gorku istinu da se to uvek dešava nekom drugom, kome se život u sekundi promeni nabolje.
Briljantna karakterologija likova, kako ženskih tako i muških. Od sjajnih jednostavnih opisa šta biva kad nečije vrline ostaju nezaposlene ("Margueritina duša je skrojena od onog vanrednog tkanja od koga Bog naprosto pravi svoje mučenike"), preko "plemenitih priroda koje pred uvredom pokazuju svoju pravu veličinu" do "neizvežbanih radoznalosti".
Nad mnogim rečenicama Podruma Vatikana čitalac se prosto zamisli, kao nad stihovima. I zaista je sadašnjem čitaocu naviklom na dnevne novine, jevtinu literaturu, holivudske filmove, i kao paradigmu toga domaće filmove, domaće "velike" mozgove i autore, kada čita štivo koje je pisao Andre Žid a prevodio Marko Ristić, a koje obiluje i dijalozima zaljubljenih: "ako vam je suđeno da se zaljubite, nemojte računati na moje pero da opiše nered vašeg srca", moramo se zapitati šta se to dogodilo sa sadašnjom (ne savremenom, nego sadašnjom) književnošću?! Otkuda toliko primitivizma, toliko snishodljivosti u odnosu pisaca prema čitaocima, naslova i tekstova skoro pa preslikanih iz žute štampe, toliko nesuvisle potrebe za nekakvim nakaradnim ličnim promocijama? Govorim uopšteno. Otkuda to da ono malo preživele čitalačke publike prosto guta naslove sa rafova iz supermarketa, a da se o autorima poput A. Žida i I. B. Singera toliko malo piše i govori, kao da su davno zaboravljeni? Da li to govori u prilog tezi da je njihovo vreme prošlo? Da je književnost slična dnevnom vestima – za nju se ogromni deo čitalačke publike zanima samo dok je aktuelna? Ne želim da verujem u to. Opirem se tome. Dela poput Podruma Vatikana treba iznova čitati i promovisati.
Šta se dogodilo sa onom vrstom ljudskih i moralnih gromada, zar je moguće da danas više ne postoje? Mladi Lafcadio koji ima ceo svet pod nogama (slobodu, novac, ženu koja ga voli i u koju je zaljubljen) se kaje zbog zločina koji je počinio, javno priznaje zločin i pristaje na svaku kaznu! Njegova misao je posvećena, on traži smisao u svome postojanju. Danas se ni obična jajara ni najveći zlikovac ne kaju zbog počinjenih zločina, niti ih priznaju, nemaju ni prigovor savesti, nego, pak, unajmljuju advokate koji žrtve pretvaraju u krivce. Postoje li danas ljudi poput Lafcadia, poput Raskoljnikova?
I sam Žid se, putem lika Juliusa de Baragliuoula, osrednjeg (eufemuzam za "loš") pisca, na svoj način obračunava sa onim lošim, a neizbežnim u književnosti, brutalno se poigrava sa idejama lošeg pisca (plemića skribomana i snoba), koji konačno dolazi do prave misli i stvaralačke ideje – neću nikakvog motiva za zločin; dovoljno mi je da motivišem zločica. Da; nameravam da ga primoram da bezrazložno izvrši zločin. Jer, tako nastaje jedan slobodan čovek. Prava priča. Ali, u nedostatku duha, loš pisac se brzo pokoleba, ponovo pod izgovorom pobožnosti, fatalne za Žida.
Kao da se Žid obraća i sadašnjem (ne savremenom, nego sadašnjem) čitaocu: Tako mnogo ljudi piše, a tako malo njih čita (nije li to Miljkovićev stih "poeziju će pisati svi"). To će se svršiti katastrofom; sve te štampanosti odleteće preko ograde, i biće pravo čudo ako najbolje ne ode za najgorim na dno. Jedno apokalitično predviđanje da književnost ostaje prepuštena na milost i nemilost nekim budućim preživelim bibliofilima (ili bibliopatama)!
Žid se bavi fenomenom "lažnog" te "pravog" pape i naivnošću pobožnog pučanstva. Nama u Srbiji, nažalost, tako poznat motiv iz novijih vremena – pravi ili lažni Josip Broz (neki poljski grof), Slobodan Milošević kao čovek iz naroda ili čovek koga su Srbima poturili Amerikanci, "lažni car Šćepan mali", Nikola Tesla – čovek ili vanzemaljac… Ili kako bi to Židov junak rekao: A ko meni kaže da, kad stigne u raj, neće otkriti da njegov dobri Bog takođe nije onaj pravi?
Nameće se utisak da Podrumi Vatikana donekle podsećaju na scenario za pozorišnu predstavu, zbog mnogo pojašnjenja koje autor daje u zagradama ili kratkim crtama, što osim verno prenetog događaja ili karaktera nekog lika reditelju umnogome olakšava scensku izvedbu. Jedan divni vremeplov za podsećanje. Primetno je i to što nema jasne granice između onoga što propovedaju narator, te junak u trećem licu koji se često menja, kao da svi junaci imaju isti podjednako pronicljiv pogled na svet. Žid se povremeno bavi i trivijalnostima, koje nisu nesuvisle, ali i nisu bitne za samu fabulu. Npr. etimologijom određenih prezimena po nekim predelima Francuske, što ostavlja utisak autetičnosti i mogućih stvarnih sudbina koje su poslužile kao supstrat za roman, ali više indirektno govori o samom piscu, o njegovoj pedantnosti, revnosti, te strasti za pisanjem (sve dok ne budem naučio da sa većom sigurnošću razlikujem slučajno od neizbežnog, šta bih drugo mogao zahtevati od svog pera, ako ne tačnost i savesnost?). Radosti koje imam pišući uzvišenije su od onih koje bih mogao imati živeći.
Uostalom, kako Žid sam kaže: veština romansijera često prevazilazi verovatnoću.
Emil Živadinović