moonjo, to ko pitanja te vrste
znam cak mnogo skromnih ljudi, a sad da izdvojim ono sto bi bila skromnost, to mnogo tesko
Bas sam juce srela jednog skromnog coveka. On nista ne trazi a non stop nesto radi. Kada tako naletim na njega iznenada , uvek je nekako odsutan, pre ozbiljan, al kada te primeti, kad se javis, onda se sav osmehne i pozdravi srdacno, vidis da mu drago da te vidi. On nije mucenik, za to nema vremena
Dobro zapažanje. To su skromni ljudi: skromni su u svemu, ali ne i u radu. Takvi ljudi su zadovljni onim što svojim radom postignu za sebe i svoje najbliže. Oni nisu lakomi. Ne zavide nikome. Ne trče na vrat - na nos da bi pribavili sve i svašta. Cene ono što imaju, a ono što će radom postići, to će biti samo dobrodošlo. Nisu cicije. Svakome su spremni pomoći, čak i na svoju štetu.
Skromnost ne znači nemanje, nego nalaženje zadovoljstva u onome što se ima.
Skromnost ne znači nemanje ambicija i želja da se postignu
viši ciljevi, da se postigne zvučno ime, ostavi trag u istoriji... Na protiv, najveći umetnici i naučnici bili su skromni: Andrić, Tolstoj, Tesla...
Isto tako, obični skromni čovek, koji nije stvorio nikakvo značajno delo, ali je imao potpuno ispunjen i zadovoljan život, sa stanovišta života jednako je vredan kao i najzvučnije ime istorije.
Nažalost, civilizacija koja prihvata načelo borbe za opstanak prisiljava ljude da budu neskromni. Civilizacija diktira, primorava, ne daje ljudima, pogotovu mladim, da razmišljaju o skromnosti. Civilizacija rastrže ljudske živote, jer životi koji su proživljeni u stalnoj trci i neprekidnom strahu od nemaštine u suštini su bijedni, neispunjeni. Na suprot civilizaciji, vere i religije pozivaju ljude na skromnost. Na žalost, mnogi će takvu skromnost tumačiti samo kao negativnu pojavu.
Da li bi odbio nedelju dana života kao jedan od najvećih moćnika sveta? Ne bi sigurno. Niko ne bi, ako ne zbog toga da se pravi da mu ne treba, da ne želi, bar zbog toga da vidi kako im je.
