Конзервативизам у Србији

Прво је и још увек по њему доминантно наслеђе комуноистичке истриографије у коме се као конзервативци обележавају сви они политички покрети и теоретичари који нису били на владајућој линији прогреса или како се то у нашој савременијој верзији комунистичке идеологије истиче нису били доследно на курсу модернизације. У његовом тумачењу још увек су на делу идеолошка жигосања да све што у друштву не ваља да се приписује конзервативизму а он се злоупотребљава и за идеолошке обрачуне са политичким противницима. Довољно је неком прикачити жиг конзервативца и он више не може бити равноправан део нашег демократског политичког простора. Јер у нашим савременим политичким приликама означавање некога као конзервативца има још увек веома негативан и неприхватљив идеолошки и политички предзнак. Као да конзервативизам и његови политички представници и теоријски заступници још увек немају истинско право да отворено и без неаргументованих дисквалификација заступају своје ставове и тако равноправноо учествују у обликовању нашег демократскг друштва. Треба коначно прихватити једнооставну чињеницу да конзервативци нису мрачни и тоталитарни противници демократије, То сазнање ће се код нас веома тешко пробити и добити тако потеребну друштвену и политичку легитимацију. Да парадокс буде већи, управо наше политичко искуство говори да су често најозбиљније и најдубље модернизаторске промене и реформе предводили политичари конзервативног опредељења. О том најбоље сведочи улога напредњака у модернизацији политичког и државног живота у Србији. Други разлог је садржан у тежњи да се у нашој политичкој традицији тражи оно чега објективно нема. Тако је случај и са традицијом конзервативизма и зато треба бити веома опрезан и у корпус ове традиције унети заиста оне идеје, људе и теорије које ту заиста и оприпадају. Традиција конзервативизма у Србији је успостављена, она постоји само је треба објективно разматрати и не прибегавати непотребним конструкцијама,мистификацијама и насилним аналогијама што се често и догађало. Постоји солидно угано камење за трасирање и маркирање наше конзервативне традиције истиче аутор ове књиге. Он пшоручује да је велика сречна околност што се на почетку историје српског конзервативизма по свему изузетна вредна интелектуална и стваралачка личност као што је Јован Стерија Поповић. Код нас је и даље искључиво познат као изузетан комедиограф мада је распон његовог деловања био изузетно широк и богат. Он је био писац трагедија, афоризама,поезије,написао је као правник први уџбеник природног права, ударио темеље модерне српске просвете, основао прво позориште,први музеј, покретач и оснивач Друштва српске словесности. Управо је Стерија како то каже Миша Ђурковић пружио и остварио најверније и најдалекосежније доприносе успостављању конзервативних идеја и традиција у Србији уводећи поредак модерних европских институција међу наш дезорганизовани хајдучки народ. Стерија је у својим литерарним радовима износио нападе на начела Француске Револуције која су се поново јавила 1848 године. Он је био велики противник демократије и доводио је у питање улогу маса у историји. Његов скептицизам и антрополошки песимизам проистичу из конзервативног светоназора а они и нису реткост међу конзервативцима. . Његов конзервативизам је најпрегледније дошао до изражаја у његовој разорној критици сваког помодарства и снобизма. Стерија је на тај начин настојао да брани породицу и ред успостављен у њој. Кнеза Михајла као владара који је успео, без обзира на краткоћу његове владавине, да успостави темеље за озбиљно уређивање и успостављање модерне српске државе аутор ове књиге ставља на листу истакнутих конзервативаца. Он саматра да је овај владар неправедно оптуживан за аутократску владавину, за гушење слобода, претерану центарлизацију и бирократизцију тадашњег српског друштва. Међутим овај аутор сматра да је Кнез Михајло “ уводио ред и правио државу на једини начин који је тада био могућ у хаотичној земљи са необразованим становништвом, неразвијеним привредом, малобројном елитом која се тек формирала. Потпуно су неоправдане оптужбе да је он читав апарат правио како би учврстио своју власт. Михајло је био велики српски и балкански патриота и све мере које је спроводио по њему су биле само инструмент за јачање државе и за њено што боље оспособљавање за неки будући ослободилачки рат”. Илија Гарашанин се такође налази у низу конзервативаца који су оставили дубок траг у нашој политичкој историји и обликовању наше конзервативне политичке традиције. Значајно је и име Кост Цукића, првог знаменитијег економисте који је тада оличавао веома необичну комбинацију економског либерала и политичког конзервативца. Након ове прве генерације конзервативаца на политичку сцену је ступио нови политички нараштај-припадници Напредњачке странке,јасно профилисани као конзервативна политичка и интелектуална политичка групација. Њу су чиниле не само изузетне политичке лићности као што су Милан Пироћанац,Милутин Гарашанин,Јован Мариновић,Стојан Новаковић,Никола Христић и Чедомиљ Мијатовић. За даљи развој конзервативизма у Србији веома важну улогу је имао Живојин Перић јер се он у својим радовима веома изричито профилисао као класични конзервативац што се може видети и његовом залагању за низ идја конзервативног усмерења као што су -Дводомни Парламент, доследно поштовање принципа и морала, развој слободе народа и јачање његове културе, негирање поулизма и сељачког задругарства, критика проруске политике радикала и ослањање на Аустро-Угарску.

Развој конзервативне мисли у Србији заустављен је након Другог Светског Рата увођењем социјалистичког поретка у Југославији. Ипак аутор износи оцену да стварање српске државе и њене државотворне елите ипак остварени солидни темељи за стварање традиције српског конзервативизма. Она је оживљена након распада СФРЈ, што се јасно може видети и у начину како је и на који начин обновљан вишестраначки систем у нашој земљи. Може се рећи да и данас након свих политичких дигађања у последњим деценијама двадесетог века још увек траје процес политичког форматирања и идеолошког профилисања и обликовања нашег политичког и страначког живота. Таква је и судбина странака које се позивају на конзервативне традиције. Тиме је ова књига добила на посебном значају јер може обезбедити озбиљну теоријску основу за све оне политичке снаге који настоје да у нашем идеолошки и програмски конфузном политичком простору остварују и политички артикулишу конзервативне идеје и створе снажне и идеолошки и програмски јасно опредељене конзервативне странке и организације. То се може учинити само на темељњим начелима конзервативне идеологије о којома је на изузетан начин писао Миша Ђурковић. Његова књига је само почетак велике расправе која се код нас мора започети о нашој укупној политичкој традицији која је сада потиснута и скрајнута и само људи који заиста верују у снагу идеја и политичких начела, њима свакако припада писац ове књиге, могу покренути овај изузетно значајан процес нашег политичког им историјског самоосвешћивања.
http://www.napredniklub.org/index.php?subaction=showfull&id=1215960847&archive=&start_from=&ucat=6&


mislim da bi u ovoj novoj srpskoj naprednoj stranci mogli da se okupe normalni konzervativci umesto patriJotskih konzervativaca