zeksiv
Ističe se
- Poruka
- 2.186
Reciklaža istorije:
Flertovanje sa Staljinom
Rusija je 1917. procvetala u kulturnom smislu, a postsovjetska inteligencija nije uspela da artikuliše liberalnu viziju i proizvodila je samo plitku umetnost. Stoga nije ni čudo što je Putin uspeo da iskoristi nostalgiju za sovjetskom "veličinom"
piše: Arkadij Ostrovski, urednik moskovskog izdanja "Ekonomista"
"Prospekt magazin"
Prevela: Olja Petronić
"Dragi prijatelji! Udžbenik koji držite u rukama posvećen je istoriji naše otadžbine... od kraja Drugog svetskog rata do danas. Iscrtaćemo put kojim je išao Sovjetski Savez od najvećeg trijumfa u svojoj istoriji do tragičnog raspada."
Ovaj pozdrav upućen je stotinama hiljada ruskih školaraca koji će u septembru dobiti novi udžbenik iz istorije, u izdanju izdavačke kuće Prosvetiteljstvo, koja je za ovaj udžbenik dobila odobrenje Ministarstva prosvete. "Sovjetski Savez", objašnjava novi udžbenik, "nije bio demokratska država, ali je za milione ljudi širom sveta bio primer najboljeg i najpravednijeg društva." Osim toga, SSSR, "divovska supersila koja je izvela društvenu revoluciju i pobedila u najsurovijem od svih ratova", preko 70 godina je uspešno vršio pritisak na zapadne zemlje da poštuju ljudska prava. Početkom XXI veka, nastavlja udžbenik, Zapad je neprijateljski raspoložen prema Rusiji i na nju primenjuje politiku dvostrukih aršina.
Da se nije umešao Vladimir Putin, ova knjiga verovatno nikada ne bi ugledala svetlost dana. Putin je 2007, tada u svojstvu ruskog predsednika, okupio grupu nastavnika istorije da sa njima porazgovara o svom viđenju prošlosti. "Ne možemo nikome dozvoliti da nam nameće osećaj krivice", bila je njegova poruka.
Devedesetih godina u Rusiji nije bilo gotovo nikakve ideologije. Zemlja je bila previše umorna od velikih planova i previše zaokupljena ekonomskim opstankom. Kada je Putin došao na vlast 2000, rekao je da je ruska nacionalna ideja "da bude konkurentna". Onda je porasla cena nafte i Rusija je ponovo počela da se oseća važnom, te je nekakva ideologija bila preko potrebna. Budući da nije bio u stanju da ponudi neku viziju ili strategiju za budućnost, Kremlj je neizbežno pogledao u prošlost.
Ovaj udžbenik pokriva period od 1945. do 2006, što je prilično sugestivan izbor: od Staljinove pobede u "velikom otadžbinskom ratu" do "trijumfa" putinizma. U njemu se veličaju svi koji su doprineli ruskoj veličini, a žigošu oni koji su odgovorni za gubitak imperije, nezavisno od njihove politike. Raspad Sovjetskog Saveza iz 1991. nije viđen kao prekretnica od koje počinje nova istorija, već kao nesrećna i tragična diverzija koja je zaustavila napredak Rusije.
Čitav posleratni period u ruskoj istoriji posmatra se kroz prizmu hladnog rata, "koji su započele Sjedinjene Američke Države". Udžbenik ne poriče Staljinovu represiju – samo je opravdava. Koncentracija vlasti u Staljinovim rukama odgovarala je zemlji – "takva su bila vremena". "Unutrašnja politika Sovjetskog Saveza nakon rata obavila je zadatak mobilizacije koji je vlast postavila. U okolnostima hladnog rata... demokratizacija nije bila jedna od Staljinovih opcija."
Staljin je mobilisao zemlju i proširio je sovjetsku imperiju tako da je postala supersila i izjednačila se sa SAD, a Mihail Gorbačov je prosto predao te teško stečene pozicije. Gorbačov je glupavo – sa tačke gledišta iznetog u ovom udžbeniku – pomislio da su mu zapadnjaci politički saveznici. Predao je Srednju i Istočnu Evropu, i tako je Rusija izgubila sigurnost. Amerika i Zapad podstakli su revolucije u Ukrajini i Gruziji, što je nekadašnje sovjetske teritorije pretvorilo u njihove vojne baze. Te revolucije su pomogle Moskvi da shvati kako "mora da vodi ambiciozniju spoljnu politiku u postsovjetskom prostoru", kaže udžbenik.
Upravo gledamo kako se ta ambicija ostvaruje u nedavnom ratu protiv Gruzije. Prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je vojno intervenisala u postsovjetskom prostoru i sprovela svoje imperijalne ambicije uz pomoć tenkova i lansirnih rampi. Ovom invazijom želela je da pošalje nedvosmislenu poruku ostalim bivšim sovjetskim republikama: "Mi možemo i hoćemo da zaustavimo širenje NATO-a na istok." U prvih nekoliko dana rata, Rusija je bombardovala Gori, Staljinov rodni grad. Kasetne bombe koje je bacila na ovaj grad ubile su između pet i trideset ljudi, ali je Staljinov kip na glavnom trgu, koji nosi njegovo ime, ostao netaknut. Dok su se ruski tenkovi po Putinovom naređenju provozili pored kipa, čovek je mogao da zamisli kako im sovjetski diktator namiguje i maše.
***
Lako je osuditi rusku manipulaciju istorijom u ideološke svrhe, ili to što je Putin 2000. vratio u upotrebu sovjetsku himnu. Ali, istina je da je većina Rusa – 77 odsto po jednom od istraživanja – pozdravila vraćanje himne, a bar polovina zemlje pozitivno gleda na Staljinovu ulogu u istoriji. To nas dovodi do još jedne neprijatne istine: verzija istorije ispisana u novom udžbeniku mnogo je više poraz ruskog liberalizma i liberalnih intelektualaca – novinara, istoričara i umetnika od kojih se očekivalo da potru sovjetsku ideologiju – nego što je Putinova pobeda. U Rusiji se više intelektualaca suprotstavilo invaziji na Čehoslovačku 1968. nego što ih se sada suprotstavilo ratu u Gruziji.
Raspad Sovjetskog Saveza nije izrodio novu, liberalnu postsovjetsku ideologiju. Propast državnog udara koji je 1991. predvodio KGB, i to zahvaljujući stotinama hiljada ruskih građana koji su rizikovali živote da bi odbranili zgradu Parlamenta, nije postala prekretnica. Nije slavljena kao rođenje nove nacije, već više kao propast stare.
Nasuprot tome, mitologizacija boljševičke revolucije iz 1917. počela je gotovo odmah. Dve godine nakon što su boljševici osvojili Zimski dvorac, ovaj događaj je ponovo oživljen kao masovni spektakl u režiji Nikolaja Jevrejinova. Umetnik Kuzma Petrov-Vodkin obeležio je treću godišnjicu revolucije slikom "1918. u Petrogradu", na kojoj crvena Devica Marija doji dete. Deseta godišnjica je obeležena Ajzenštajnovim filmom Oktobar.
U ikonografskom smislu, avgust 1991. je ponudio savršenu priliku za izgradnju novog mita: Boris Jeljcin, koji onako visok, markantan, sa talasastom sedom kosom, stoji na tenku i obraća se masi, bio je kao stvoren za kanonizaciju. Ali dan kad je propao državni udar, a narod srušio spomenik osnivaču KGB-a Feliksu Đeržinskom, nije postao čak ni državni praznik. Njegova deseta godišnjica nije svečano obeležena.
U stvari, 1991. nije za svakoga bila dobra vest. Mnogi ljudi su izgubili ušteđevinu. Neki nikada nisu poverovali da je sovjetski sistem zaista nestao. Neki drugi su imali osećaj praznine i nostalgije. U protekloj deceniji ta je nostalgija postala sveobuhvatna.
Dakle, zašto Rusija nije uspela da se izbori sa sopstvenom istorijom i da krene novim liberalnim putem nakon 1991? Jedan od mogućih razloga je strah od građanskog rata, zabrinutost zbog toga što je rasprava o sovjetskom nasleđu potencijalno eksplozivna i što bi mogla da se završi na ulicama (kao 1993, kada je Vrhovni sovjet mobilisao tvrdokorne komuniste i nacionaliste u oružanoj pobuni). Za razliku od Istočne Evrope, ovde nisu otvoreni dosijei tajne policije, iz prostog razloga što je previše ljudi, uključujući i inteligenciju, sarađivalo sa KGB-om. Tajne službe su restrukturisane i promenjeno im je ime, ali nikada nisu pozvane na krivičnu odgovornost. Osuda Staljina bila je neiskrena kao što je bila i 1956, kada je Hruščov žigosao Staljinov kult ličnosti.
Flertovanje sa Staljinom
Rusija je 1917. procvetala u kulturnom smislu, a postsovjetska inteligencija nije uspela da artikuliše liberalnu viziju i proizvodila je samo plitku umetnost. Stoga nije ni čudo što je Putin uspeo da iskoristi nostalgiju za sovjetskom "veličinom"
piše: Arkadij Ostrovski, urednik moskovskog izdanja "Ekonomista"
"Prospekt magazin"
Prevela: Olja Petronić
"Dragi prijatelji! Udžbenik koji držite u rukama posvećen je istoriji naše otadžbine... od kraja Drugog svetskog rata do danas. Iscrtaćemo put kojim je išao Sovjetski Savez od najvećeg trijumfa u svojoj istoriji do tragičnog raspada."
Ovaj pozdrav upućen je stotinama hiljada ruskih školaraca koji će u septembru dobiti novi udžbenik iz istorije, u izdanju izdavačke kuće Prosvetiteljstvo, koja je za ovaj udžbenik dobila odobrenje Ministarstva prosvete. "Sovjetski Savez", objašnjava novi udžbenik, "nije bio demokratska država, ali je za milione ljudi širom sveta bio primer najboljeg i najpravednijeg društva." Osim toga, SSSR, "divovska supersila koja je izvela društvenu revoluciju i pobedila u najsurovijem od svih ratova", preko 70 godina je uspešno vršio pritisak na zapadne zemlje da poštuju ljudska prava. Početkom XXI veka, nastavlja udžbenik, Zapad je neprijateljski raspoložen prema Rusiji i na nju primenjuje politiku dvostrukih aršina.
Da se nije umešao Vladimir Putin, ova knjiga verovatno nikada ne bi ugledala svetlost dana. Putin je 2007, tada u svojstvu ruskog predsednika, okupio grupu nastavnika istorije da sa njima porazgovara o svom viđenju prošlosti. "Ne možemo nikome dozvoliti da nam nameće osećaj krivice", bila je njegova poruka.
Devedesetih godina u Rusiji nije bilo gotovo nikakve ideologije. Zemlja je bila previše umorna od velikih planova i previše zaokupljena ekonomskim opstankom. Kada je Putin došao na vlast 2000, rekao je da je ruska nacionalna ideja "da bude konkurentna". Onda je porasla cena nafte i Rusija je ponovo počela da se oseća važnom, te je nekakva ideologija bila preko potrebna. Budući da nije bio u stanju da ponudi neku viziju ili strategiju za budućnost, Kremlj je neizbežno pogledao u prošlost.
Ovaj udžbenik pokriva period od 1945. do 2006, što je prilično sugestivan izbor: od Staljinove pobede u "velikom otadžbinskom ratu" do "trijumfa" putinizma. U njemu se veličaju svi koji su doprineli ruskoj veličini, a žigošu oni koji su odgovorni za gubitak imperije, nezavisno od njihove politike. Raspad Sovjetskog Saveza iz 1991. nije viđen kao prekretnica od koje počinje nova istorija, već kao nesrećna i tragična diverzija koja je zaustavila napredak Rusije.
Čitav posleratni period u ruskoj istoriji posmatra se kroz prizmu hladnog rata, "koji su započele Sjedinjene Američke Države". Udžbenik ne poriče Staljinovu represiju – samo je opravdava. Koncentracija vlasti u Staljinovim rukama odgovarala je zemlji – "takva su bila vremena". "Unutrašnja politika Sovjetskog Saveza nakon rata obavila je zadatak mobilizacije koji je vlast postavila. U okolnostima hladnog rata... demokratizacija nije bila jedna od Staljinovih opcija."
Staljin je mobilisao zemlju i proširio je sovjetsku imperiju tako da je postala supersila i izjednačila se sa SAD, a Mihail Gorbačov je prosto predao te teško stečene pozicije. Gorbačov je glupavo – sa tačke gledišta iznetog u ovom udžbeniku – pomislio da su mu zapadnjaci politički saveznici. Predao je Srednju i Istočnu Evropu, i tako je Rusija izgubila sigurnost. Amerika i Zapad podstakli su revolucije u Ukrajini i Gruziji, što je nekadašnje sovjetske teritorije pretvorilo u njihove vojne baze. Te revolucije su pomogle Moskvi da shvati kako "mora da vodi ambiciozniju spoljnu politiku u postsovjetskom prostoru", kaže udžbenik.
Upravo gledamo kako se ta ambicija ostvaruje u nedavnom ratu protiv Gruzije. Prvi put od raspada Sovjetskog Saveza, Rusija je vojno intervenisala u postsovjetskom prostoru i sprovela svoje imperijalne ambicije uz pomoć tenkova i lansirnih rampi. Ovom invazijom želela je da pošalje nedvosmislenu poruku ostalim bivšim sovjetskim republikama: "Mi možemo i hoćemo da zaustavimo širenje NATO-a na istok." U prvih nekoliko dana rata, Rusija je bombardovala Gori, Staljinov rodni grad. Kasetne bombe koje je bacila na ovaj grad ubile su između pet i trideset ljudi, ali je Staljinov kip na glavnom trgu, koji nosi njegovo ime, ostao netaknut. Dok su se ruski tenkovi po Putinovom naređenju provozili pored kipa, čovek je mogao da zamisli kako im sovjetski diktator namiguje i maše.
***
Lako je osuditi rusku manipulaciju istorijom u ideološke svrhe, ili to što je Putin 2000. vratio u upotrebu sovjetsku himnu. Ali, istina je da je većina Rusa – 77 odsto po jednom od istraživanja – pozdravila vraćanje himne, a bar polovina zemlje pozitivno gleda na Staljinovu ulogu u istoriji. To nas dovodi do još jedne neprijatne istine: verzija istorije ispisana u novom udžbeniku mnogo je više poraz ruskog liberalizma i liberalnih intelektualaca – novinara, istoričara i umetnika od kojih se očekivalo da potru sovjetsku ideologiju – nego što je Putinova pobeda. U Rusiji se više intelektualaca suprotstavilo invaziji na Čehoslovačku 1968. nego što ih se sada suprotstavilo ratu u Gruziji.
Raspad Sovjetskog Saveza nije izrodio novu, liberalnu postsovjetsku ideologiju. Propast državnog udara koji je 1991. predvodio KGB, i to zahvaljujući stotinama hiljada ruskih građana koji su rizikovali živote da bi odbranili zgradu Parlamenta, nije postala prekretnica. Nije slavljena kao rođenje nove nacije, već više kao propast stare.
Nasuprot tome, mitologizacija boljševičke revolucije iz 1917. počela je gotovo odmah. Dve godine nakon što su boljševici osvojili Zimski dvorac, ovaj događaj je ponovo oživljen kao masovni spektakl u režiji Nikolaja Jevrejinova. Umetnik Kuzma Petrov-Vodkin obeležio je treću godišnjicu revolucije slikom "1918. u Petrogradu", na kojoj crvena Devica Marija doji dete. Deseta godišnjica je obeležena Ajzenštajnovim filmom Oktobar.
U ikonografskom smislu, avgust 1991. je ponudio savršenu priliku za izgradnju novog mita: Boris Jeljcin, koji onako visok, markantan, sa talasastom sedom kosom, stoji na tenku i obraća se masi, bio je kao stvoren za kanonizaciju. Ali dan kad je propao državni udar, a narod srušio spomenik osnivaču KGB-a Feliksu Đeržinskom, nije postao čak ni državni praznik. Njegova deseta godišnjica nije svečano obeležena.
U stvari, 1991. nije za svakoga bila dobra vest. Mnogi ljudi su izgubili ušteđevinu. Neki nikada nisu poverovali da je sovjetski sistem zaista nestao. Neki drugi su imali osećaj praznine i nostalgije. U protekloj deceniji ta je nostalgija postala sveobuhvatna.
Dakle, zašto Rusija nije uspela da se izbori sa sopstvenom istorijom i da krene novim liberalnim putem nakon 1991? Jedan od mogućih razloga je strah od građanskog rata, zabrinutost zbog toga što je rasprava o sovjetskom nasleđu potencijalno eksplozivna i što bi mogla da se završi na ulicama (kao 1993, kada je Vrhovni sovjet mobilisao tvrdokorne komuniste i nacionaliste u oružanoj pobuni). Za razliku od Istočne Evrope, ovde nisu otvoreni dosijei tajne policije, iz prostog razloga što je previše ljudi, uključujući i inteligenciju, sarađivalo sa KGB-om. Tajne službe su restrukturisane i promenjeno im je ime, ali nikada nisu pozvane na krivičnu odgovornost. Osuda Staljina bila je neiskrena kao što je bila i 1956, kada je Hruščov žigosao Staljinov kult ličnosti.
