Вјера

Шта мислите о вјери?? Говорите о свим врстима вјеровања, односно невјеровања у нешто. Говоримо о вјери, о њеном поријеклу, историјату.

Кроз цјелокупну историју људи су се приклањали религији или неким другим вјеровањима. Таква вјеровања нуде објашњења за непознанице у животу човјека, у природи и универзуму. Религија је, за многе људе, нешто најважније у животу; за неке је пак мало више од друштвене погодбе. Има и оних који су одбацили званичну религију, приклањајући се моралним начелима у чијем је средишту човјек.

Постоје докази да људска бића већ хиљадама година гаје духовна вјеровања. Ту су, такође, и налази који наводе на помисао да су и други хоминиди, као што је неандерталац, можда имали таква вјеровања; на примјер, предмети из гробова неандерталаца показују да су ови људи изгледа изводили обреде приликом сахрањивања својих умрлих.

ПОРИЈЕКЛО ВЈЕРЕ

Прве религије помогле су људима да разумију свијет око себе. Нека вјеровања су, послије преиспитивања и поновног дефинисања, довела до појаве модерних наука; на примјер, вјеровања у постојање богова међу звијездама водила су ка појави астрономије. Многе религије су имале објашњења о постанку човјека, о томе шта се дешава послије смрти и шта доноси злу срећу. Правила у свакодневном животу - нарочито о томе шта може да се једе и с ким се може ступити у брак - осмишљена су како би се очувало здравље људи и створиле стабилне породичне групе. Предања о прецима, преношена с једног нараштаја на други, доприносила су јачању осјећања повезаности унутар заједнице.

ВЈЕРЕ У СВИЈЕТУ

Већина вјера развила се унутар посебних заједница или међу малим групама окупљеним у вјери. Неколицину вјера, међутим, примили су најмоћнији људи свој времена и проширили их много даље.Тако је у 3. вијеку п.н.е. индијски владар Ашока постао будиста. Одрекао се рата и у своје друштво је увео правила која су се заснивала на поштовању свих облика живота. Одаслао је и мисионаре у друге земље, укључујући Шри Ланку, Мијанмар, Кину, и даље све до Грчке. Хришћанство је у 4 вијеку н.е. постало званична религија Римског царства; од тада су је војници и трговци ширили по читавом Царству. Почев од 7. вијека, муслимани су се са Арабијског полуострва проширили у јужну Европу, сјеверну Африку и даље у Азију. С развојем трговачких путева и открићем нових територија (као што су Сјеверна и Јужна Америка), многе вјере су се прошириле по цијелом свијету. Неке групе, као што су зороастријанци, нијесу ширили своју религију ван оквира сопствене заједнице, док су други, на примјер хришћани и муслимани, настојали да преведу што више људи у своју вјеру.

РЕЛИГИЈЕ ДАНАС

Религије још увијек имај милионе поклоника. Многи људи у западним друштвима напустили су вјеру, али су јој се други вратили, као нечему што ће их водити кроз живот и дати им снаге да се суоче са свакодневицом. Најекстремнији вјерници, познати као фундаменталисти, оснивају заједнице у којима владају строги вјерски закони. Неколицина њих настоји да свим средствима наметне своја убјеђења цијелом свијету, укључујући и употребу силе, па чак и тероризам.
Многи чланови традиционалних заједница још увијек се држе прастарих вјеровања да су људи у непосредној вези са природом и свијетом духова. Они сматрају да све оно што нас окружује, чак и камен и вода, имају сопствену душу. Ово вјеровање се назива анимизам, који некада укључује обреде шамана. То су људи који ступају у везу са духовима или путују у свијет духова, како би, на примјер, излијечили болесне.
Потреба за вјером и даље је снажна, чак и код људи који нијесу сљедбеници организованих религија. Неки припадају сектама - огранцима религије, као што су мормони и Јеховини свједоци, чија су вјеровања произашла из хришћанства. Други су поклоници сасвим нових вјера, као што су сајентологија или растафаријанизам.
Религија некада може да буде узрок проблема. Неки чланови заједнице, нарочито жене, некада су у врло лошем положају. Нетрпељивост према другим вјерама може да доведе до сукоба. Извјестан број вјерника одбацује научне поставке; тако, на примјер, креационисти поричу теорију еволуције. Из ових разлога, милиони људи заговарају недуховна увјерења. Они се некада приклањају атеизму, који одбацује било какво вјеровање у Бога; агностицизму, који тврди да не можемо да знамо да ли Бог постоји или не; хуманизму, у коме важи начело да је моралност прије питање људске одговорности него духовно питање.

СВЈЕТСКЕ РЕЛИГИЈЕ

Све вјере пружају смјернице за људски живот и начин размишљања. Њихове двије најважније улоге су да дефинишу вриједност и мјесто људских бића у свијету и да људе уче како да се опходе једни према другима; такозвано "златно правило", на које наилазимо у читавом низу религија и других моралних система, најочигледнији је примјер тих учења. Оно што је још заједничко многим вјерама јесте и један облик дисциплине која је садржана у молитви и обредима, као и митови и легенде, чија је сврха да забаве, али и да објасне тајанствене појаве. Обиљежја неке вјере могу да наставе да постоје и послије гашења саме вјере; на примјер, у западним друштвима, чак и људи који пред другима не испољавају знаке вјере, некада учествују у прославама вјерских празника, као што је Божић.

МОРАЛНА УПУТСТВА

Главни саставни дио религијских и нерелигијских моралних система је потреба да се према другима односимо са поштовањем. Овај став је јасно показан у златном правилу. Наводи се као: "Буди према другима онакав какав би желио да други буду према теби" или "Не чини другоме оно што не жеиш да други чине теби". Ово начело упућује људе да себе ставе у положај неког другог. Сврха тога је да се подстичу обзирност, поштење и повјерење, као и да се ограничи злоупотреба моћи. Златно правило први пут се појавило у дријевним учењима, почев од конфучијанизма и хиндуизма до вјеровања америчких Индијанаца, а основно је начело у хришћанству. Оно је довело до схватања да су сви људи подједнако важни и да свако има право на праведан третман, пун поштовања. У данашње вријеме, ово начело је саставни дио Опште декларације о људским правима Уједињених нација.

НАЧИНИ ОБОЖАВАЊА

У многим вјерама, групне активности, као што су јавни обреди, свечаности и ходочашћа, важни су не само за потврђивање вјере, већ и за јачање веза унутар заједнице. Обред је поновљени, церемонијални слијед радњи, које се обављају за вријеме молитве или бјерских празника. Неки људи који чак и нијесу вјерници, схватају да постоји потреба за обиљежавањем посебних прилика, као што с вјенчање или крштење дјетета. Свечаности се одржавају о вјерским празницима или да би се обиљежили неки други значајни датуми, као што је Нова година. Ходочашће је путовање до светих мјеста; кроз напор који се улаже у само путовање, ставља се на пробу снага нечије вјере. Подухвати, као што је држање поста, такође могу да буду предузети као потврда преданости вјери.
Молитва и медитација су више лични облици духовне дисциплине. Молитвом се обраћамо Богу. Људи се обично моле за опроштај својих гријехова, да би захвалили за благослов или да би се изборили са духовним проблемима. Медитација подразумијева смиривање и усредсређивање ума на ослобађање од свакодневних брига.

МАГИЈА И ПРОРИЦАЊЕ

У дријевним друштвима људи су користили магију да би ступили у везу са духовима или да би утицали на исход неких догађаја, а прорицањем су се бавили да би сазнали шта их чека у будућности. Магија има два облика: у првом се врачање обавља на предмету који је био у контакту са особом или предметом на које се магија односи, а други облик подразумијева коришћење предмета који личе на онога коме се врача. Прорицање обухвата предвиђање будућности на основу одређених појава, као што је кретање звијезда и планета (астрологија), или појединим методама, као што је гледање у тарот карте. Магија и прорицање још увијек се користе у традиционалним заједницама, на примјер у Сибиру, гдје се људи држе неопаганских вјеровања. Међутим, забрањени су у религијама као што је јудаизам и хришћанство, гдје се од вјерника тражи да се потчине божијој вољи. Људи рационалних назора, као што су атеисти, такође их не одобравају. Многи људи, који показују мало занимања за ваничну религију, ипак налазе духовне садржаје, или макар забаву, у активностима као што је астрологија.

МИТОВИ И ЛЕГЕНДЕ

Приче које се односе на натприродне појаве зову се митови и легенде. Они представљају начин на који друштва преносе своја начела и вјеровања. Неки објашњавају како је створен универзум и одакле потиче човјек. Други се баве врстама карактера. Једна врста је јунак, као што је Херакле (Херкул), који чини јуначка дјелач. Друга врста је мудар човјек, као што је Ваинамоинен у финској митологији. Трећа врста је препредењак, какав је паук Ананси у западној Африци, који својом лукавошћу успијева да завара своје непријатеље, па чак и богове. У најстаријим вјеровањима, учења о духовности и самом друштву могу да буду уобличена превасходно у виду легенди. Митови, такође, могу да наставе да живе у светим књигама неких религија. У келтској легенди, на примјер, краљ Артур је довођен везу са Светим Гралом, пехаром који је, према предању, користио Исус за вријеме посљедње вечере. Потрага за Светим гралом у средњовјековном хришћанству била је симбол стријемљења душе ка чистоти. Људи и у данашње вријеме уживају у причама са митским темама, од будистичке приче о Краљу мајмуна, до Господара прстенова.

КУЛТОВИ

Не постоји нека општеприхваћена дефиниција култа, али се под тим обично подразумијева вјерска група која има екстремна убјеђења и у великој мјери контролише животе својих сљедбеника. Многи култови се упуштај у штетне или чак и смртоносне подухвате. На примјер, сљедбеници култа Аум Шинри Кјо су 1995. године испустили нервни гас сарин у токијској подземној жељезници, усмртивши 12 људи и озлиједивши још хиљаде других. Ово недјело је довело до протеста против вође култа.

Коначно хиљадити пост

ХРИШЋАНСТВО
Вријеме оснивања: 1. вијек н.е.
Процијењен број сљедбеника: 2 милијарде
Распрострањеност: Широм свијета, посебно у Европи, Сјеверној и Јужној Америци, Јужној Африци, Аустралији

Хришћани вјерују да је Исус, Јеврејин рођен у дријевној Палестини око 4. године п.н.е., био Божији син, али и човјек у пуном смислу те ријечи. Исус је дио Светог тројства, које чине: Бог, као отац, син и Свети дух. Он је људе учио да воле Бога и да се старају о другима, укључујући и сиромашне, болесне и одбачене од друштва. Исус је због својих учења дошао у сукоб са јеврејским и римским властима, па је био разапет на крсту. Хришћани вјерују да је васкрсао, а да је својом смрћу окајао гријехе човјечанства.
Хришћанство је највећа религија у свијету. Иако постоји на хиљаде његових облика (деноминација), ипак је највише римокатолика (1.200 милиона), протестаната (360 милиона) и православних хришћана (170 милиона). Православна црква је најстарија; основана је у Константинопољу (данашњем Истанбулу), са сједиштима у Грчкој, Русији и источној Европи. Римокатоличко хришћанство датира из 1054. године, када се западни огранак цркве (са сједиштем у Риму) одвојио од источног, православног дијела. Протестантизам се развио у 16. вијеку, као нека врста отпора према католичкој традицији. Заснива се на схватању да су људи у блиској вези са Богом, што је у супротности са свештеничком хијерархијом у католичанству. многи људи, а посебно римокатолици, дубоко поштују Исусову мајку, Дјевицу Марију. Свеци су, такође, предмет обожавања.
У њиховим редовима су апостоли, које је Исус изабрао да му помогну у ширењу његових порука, мученици који су умрли за своја убјеђења и људи који су хришћанству посветили свој живот.
Хришћанска библија се састоји из Старог завјета (јеврејска библија) и Новог завјета. Овај други дио је најважнија света књига хришћанства. Његова најважнија поглавља су Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану, која садрже приказе Исусовог живота и дјела.
Хришћански празници обиљежавају успомену на догађаје из Исусовог живота; они највећи обиљежавају његово рођење (Божић), смрт (Велики петак) и васкрсење (Ускрс, Васкрс). Поред тога, недјеља је дан предвиђен за одлазак у цркву. Припадници најстаријих хришћанских цркава, а посебно католици, присуствују богослужењу и причешћују се, узимањем хљеба и вина, који симболизују тијело и крв Исусову. Овај обред је произашао из посљедње вечере на којој је био Исус, непосредно пред смрт, заједно са својим апостолима, које је тада замолио да узму хљеб и вино у спомен на њега.
Најсветија мјеста су Витлејем, мјесто Исусовог рођења, и Јерусалим, у коме је умро. Други центри су Истанбул за православне хришћане и Ватикан за римокатолике.
Хришћанство је извршило велии утицај на културу у свијету. У 4. вијеку н.е. постало је сванична религија Римског царства. Током наредних 1.500 година проширило се по цијелом свијету. У средњовјековној Европи, центри у којима је изучавана религија такође су сачували и учења старих Грка и Римљана. Покровизтељство државе је, у садејству с вјером, омогућило настанак неких од најбољих дјела умјетности, музике, књижевности и архитектуре. Осим тога, и данашњи закони и етика заснивају се на неким хришћанским начелима.

ЦРНА МАДОНА

Стотине статуа и слика у католичкој Европи приказују Марију и малог Исуса, чија су лица и руке обојени у црно. Многе од ових слика потичу из средњег вијека. Неколико њих, као што су Наша Госпа од Ченстохове у Пољској и Наша Госпа од Монсерата у Шпанији, и данас су предмет обожавања. Неки историчари сматрају да су црне фигуре у изворном облику створене као прикази египатске богиње Изиде и њеног сина Хоруса, а да је ову традицију, можда, усвојила црква, да би паганима приближила хришћанство.

Кад стигнем, почињем да пишем о Исламу

Hm, osh ti sam... il' možemo i mi malo, a?

Наравно да може, само напријед!!!

ИСЛАМ
Вријеме оснивања: 6. вијек н.е.
Процијењен број сљедбеника: око 1,2 милијарде
Распрострањеност: Широм свијета, посебно на Блиском истоку, у сјеверној Африци, средњој и југоисточној Азији

Ислам је настао у 6. вијеку н.е. на Арабијском полуострву. Муслимани вјерују да је Алах одаслао разне пророке, укључујући и Аврама, Мојсија и Исуса, да уче људе исправном начину живота, али су њихови напори, углавном, били узалудни. Алах је тада изабрао посљедњег и највећег пророка, Мухамеда, и учинио да доживи низ откровења. Ова учења су записивана, и тако је настао Куран. Пошто се сматра да је Куран истинска ријеч божија, муслимани га читају у изборном облику, на арапском језику, чак и ако то није њихов матерњи језик. Муслимани се, такође, позивају и на записе назване хадисима.
Мухамед је рођен у Меки око 570. године. Доживио је прва откровења када му је било око 40 година. Почео је да проповиједа у Меки, али је пред прогонима морао да побјегне у Медину; муслимански календар почиње од датума његовог бјекства или хиџре. Мухамед се на крају, вратио у Меку, а тај град је данас средиште ислама.
Ријеш "ислам" на арапском значи "покоравање" и одраз је чињенице да Куран људе учи да се покоравају Алаху. Вјера влада свим аспектима живота. Њена главна обиљежја позната су као Пет стубова. Први је шехадет: свечана изјава "Нема другог Бога до Алаха; Мухамед је његов пророк". Други је салат (молитва). Муслимани се моле пет пута дневно. Они могу да изговарају молитве било гдје, али увијек окренути ка Меки. Многи, такође, присуствују молитвама, које се петком одржавају у џамијама.
Трећи стуб ислама је саум (пост) током Рамадана (Рамазана), деветог мјесеца муслиманске године. Људи се током дана уздржавају од јела, пушења, пића и полних односа. Цјелодневни пост се завршава по заласку сунца, оброком названим ифтар, а на крају мјесеца се одржава свечаност Еид ал-фитр. Четврти стуб је закат, што значи да људи дају одређен дио својих годишњих прихода у добротворне сврхе. Пети је хаџ (ходочашће у Меку), које сваки муслиман настоји да обави бар једном у животу. Постоје два основна облика ислама. Сљедбеници доминантнијег облика, сунити, преовлађују у већини муслиманских земаља. Шиити, који припадају другом облику ислама, већином су заступљени у Ирану и Ираку.
Ислам је дао велики допринос свјетској култури, нарочито од 8. до 13. вијека. Што се тиче умјетности, највише трага су оставили у калиграфији, књижевности и архитектури. Учени муслимани су вјеровали да се кроз бављење науком продубљује разумијевање Алаха. Надоградили су учења старих Грка и Римљана, доприносећи великом напретку у области математике, науке и филозофије.

- муслимани користе посебан компас, назван кибла, да би се лакше оријентисали у односу на Меку, приликом својих дневних молитви. Ова средњовјековна кибла има уписане дане у мјесецу
-Ћаба је грађевина у средишту Велике џамије у Меки и муслиманска је светиња још од времена пророка Мухамеда. Обилажење око Ћабе седам пута важан је дио хаџа
- проучавање Курана важан је дио муслиманског образовања

Lepo si ovo copy/paste nama...ipak vera...Ona je nastala kad i čovek...Čovek je video Boga (Adam) i sa njim razgovarao....otuda vera...Vera u postojanje Božije je isto kao što erujem da je moj otac znao svoga oca,moga dedu...i kao što moje dete veruje da sam ja sa dedom razgovarao i kao što mi veruje da je on bio dobar čovek...Šta hoću da kažem...Verujemo u Boga jer smo ga videli kroz stvaranje sveta,kroz Adama,kroz svetitelje,kroz život Gospoda Isusa Hrista pa čak i kroz neprijatelje Božije vidimo potvrdu Njegovih reči i obećanja...i lepše je kada o našoj veri pričamo bez copy/paste

Hm, ovako...
Prvo svesno biće, možda prvi afarensis je prvo morao verovati u sebe... i to je prva vera... koja mu je obezbedila opstanak... njemu, njegovoj porodici odnosno plemenu... čoporu... Pre pojave svesti je postojao instikt koji se polako razvijo u više pravaca a jedan od njih je i vera... vera u sebe... Prvi čovek je bio ateista!

Šakal:

Hm, ovako...
Prvo svesno biće, možda prvi afarensis je prvo morao verovati u sebe... i to je prva vera... koja mu je obezbedila opstanak... njemu, njegovoj porodici odnosno plemenu... čoporu... Pre pojave svesti je postojao instikt koji se polako razvijo u više pravaca a jedan od njih je i vera... vera u sebe... Prvi čovek je bio ateista!

Kliknite za proširenje...

tkacio:

Стефан ИПХ:

Lepo si ovo copy/paste nama...ipak vera...Ona je nastala kad i čovek...Čovek je video Boga (Adam) i sa njim razgovarao....otuda vera...Vera u postojanje Božije je isto kao što erujem da je moj otac znao svoga oca,moga dedu...i kao što moje dete veruje da sam ja sa dedom razgovarao i kao što mi veruje da je on bio dobar čovek...Šta hoću da kažem...Verujemo u Boga jer smo ga videli kroz stvaranje sveta,kroz Adama,kroz svetitelje,kroz život Gospoda Isusa Hrista pa čak i kroz neprijatelje Božije vidimo potvrdu Njegovih reči i obećanja...i lepše je kada o našoj veri pričamo bez copy/paste

Kliknite za proširenje...

Није копи пасте, али сам се мало водио неком енциклопедијом и то је био уводни дио за дебату о вјерама

Jel tebe interesuje sta svaka religija za sebe govori, ili sta su one stvarno, posto istoricari im se ne protive bas nesto, pod istim su koncima.

InQuisitive:

Jel tebe interesuje sta svaka religija za sebe govori, ili sta su one stvarno, posto istoricari im se ne protive bas nesto, pod istim su koncima.

Kliknite za proširenje...

Ако питаш мене, интересује ме свака религија, који су њени ставови, за шта се залаже и на чему почива.