Srpsko ime u Dubrovniku

Da dodam još malo, 1628. godine, piše Maksim iz Zavale u Hilandaru da je knjigu kupio "posred srpske zemlje...kod grada Dubrovnika".

Onda Ivan Lucić, 1666. godine u svojoj slavnoj knjizi (gdje je i pop Dukljanin prvi put latinska verzija objavljen): "Ipak Dalmatinci i Sloveni, koji su im susjedi, ne zovu jezik slovinskim nego hrvatskim ili srpskim prema tome kojim dijalektom govore"

Što se tiče konkretne samosvijesti, Evo što su crkveno-narodne starješine Srba u Habsburškoj monarhiji pišu 18. 06. 1690. godine caru Leopoldu:

"Naše Srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načinati u našega roda i jezika srbskago, grčaskago zakona, koga izabere vas duhovni i svecki sabor...po vasej Serbiji i Bulgariji i Justinianiji i Dalmaciji i Bosnii, Iliriji i Hercegovini i Černoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Jenopolji, zemljom, de je god pod častnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle naši ljudi grčaskago zakona po ti zemlji više imenovani, gde se god nađu da imat vlast naš arhiepiskop, Srbski nad nima crkve posveštati i popove davat."

21.08.1690. godine izdaje Leopold potvrdu Rašanima na ovaj zahtjev, "..u svoj Grčkoj, Raškoj, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i u Hercegovini, isto tako u Ugarskoj i Hrvatskoj, gdje zaista žive.." (in tota Graecia, Rascia, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Jenopolia et Herczegovina, nec non in Hungaria et Croatia, ubi de facto existunt.."

04.12.1690. imperator Leopold stavlja službeno pod svoj protektorat Rašane "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju, Ugarskoj i Hrvatskoj" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, Hungariam et Croatiam degentes)

11.12.1690. isti Leopold potvrđuje potpuno iste povlastice još jednom Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima koji su pridruženi pomenutima") (I]per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque praedictis anexxa loca commorantibus.[/I])

Onda, tvrdokorni rimokatolički kardinal grof Leopold Kolonić 1694. godine zapisuje da je car Leopold nedavno primio Srbe grčkog zakona koji su nekada bili rasijani "...po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, i Jenopolju".

29.08.1706. godine se opet spominju Srbi u Dalmaciji.

Negdje između 1712. i 1725. godine pravoslavni Srbi u Dalmaciji su napisali jedan članak u kojoj se spominju "mitropoliti u srpskoj zemlji". Spominje se i "episkop Dalmaciji".

1715. godine novi habsbruški car Karlo potvrđuje povlastice Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima u Krajini naše naprijed spomenute Kraljevine Ugarske i dijelova koji su joj se pridružili" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Herczegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque in praeattacti Regni Nostri Hungarie et Partium Eidem annexarum Confinibus loca commorantibus)

1718. godine splitski nadbiskup Stjepan piše o mjerama protiv Srba u Dalmaciji: "protiv onih, koje zovu Srbljima (contra illos, quos Serblos vocant)

26.08.1719. katolički nadbiskup di Rodi piše u Rimu kako šibenički biskup Stefan pokušava obilaženjem Srba da ih integrira u mletačku državu. (tenti d'intrudersi in visitare tutti li Serviani, che abitano nel dominio di questa republica in quelle parti)

02.09.1719. kardinal Paulucci piše nunciju u Veneciji da treba zabraniti pravoslavnim episkopima da služe Srbima (Serviani) u mletačkoj republici.

1720. godine ima jedan interesantan spomen, koji nisam uspio do sada rastumačiti. Zadarski nadbiskup Vicko Zmajević opisuje pravoslavne kršćane u Dalmaciji i spominje "Srbe Morlake" (Morlacchi Serviani nella Dalmazia - di Dalmacia).

Ali već 1721. godine u novom spisu o pravoslavnim Srbima, Zmajević koristi isključivo srpsko ime i piše "vladika srpski" (Vescovi serviani), "obred srpski" (rito serviano), "narod srpski" (popoli serviani), "Srbi" (Serviani), "nacija srpska" (nazione serviana") itd.

Evo da se i ja nadovezem

Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izda-vao časopis "Glas Dubrovački", i koji se nedvosmi-sleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.
Nikša Gradi piše:
"Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku."

Pesnik Dubrovnika Medo Pucić rekao je da je "Srpska vila nadahnjivala dubrovačke pjesnike", a sam je napisao pesmu "Srpskoj zemlji staroj" - 1848. U to vreme je i Georgije Nikolajević javno rekao da Dubrovčani govore "srpskim, hercegovačkim narečjem".

Velikom pesniku Dubrovnika Dživu Gunduliću, spomenik je podignut 1892, na predlog Srpske dubrovačke omladine od 1880. Općinsko vijeće grada je predlog usvojilo i odlučilo da organizuje odbor za proslavu 300. godišnjice pesnikovog rođenja. U Odbor su ušli Srbi katolici i izrazite pristalice Jugoslavije: Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kazančić, Mato Vodopić i Luko Zore. Odbor je, 15. avgusta 1892, uputio pismo sledeće sadržine Jovanu Ristiću, namesniku kralja Aleksandra Obrenovića:

"Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici.

Od stranaca ćemo navesti Francuza, slavistu i filologa, Selesta Kurijera. On u
svojoj Istoriji savremene slovenske literature (26) piše:

"Gaj je hteo ujediniti pod istim svežnjom sve narode koji su nekad
sačinjavali Iliriju, tj. Hrvate, Slavonce i Srbe. Dalmacija je sa
hladnoćom primila ta mamljenja..." "...Srbi se revoltiraše takodje,
videći da Ilirci prihvataju njihov jezik, njihovu istoriju i tradicije, i
zadenuše polemiku koja i dan-danji traje." (1875).

Dalmacija je bila istog mišljenja. Po svojim istoriskim i
literariim tradicijama ona je bila više u zajednici ideja sa Srbijom. Na
nesreću, razlika vere i italijanski uticaj je otstraniše od majkeotadžbine..."

katolički kanonik Dubrovnika dum Ivan Stojanović. On kaže:
"Poznati povjesničar Engel kori Zlatarića što jezik Dalmacije zove
hrvatskijem, te kaže da je to posve krivo, pošto je taj jezik čisto
srpski, a da se ime hrvatsko spominje samo radi toga, što je Dalmacija
bila neko vrijeme u političkijem svezama s Hrvatskom radi Ugarske".
(40, 206). '

Veliki nemački istorik Johan Kristjan fon Engel (1770-1814), koji je dao prvu
solidnu istoriju Srba i koga Jireček smatra svojim prethodnikom, a takoñe i istoriju
Bugara i Hrvata, kaže u tom istom delu (95):
"Ako neki pisci, kao npr. Zlatarić u predgovoru svojih pesama, Mleci
1597, naziva dalmatinsko-ilirski (srpski) kao 'harvackij jezik', to nije
tačno govorio. To se dogodilo samo zbog političke povezanosti sa
Hrvatskom".

Nikola Tomazeo, italijanski veliki pisac (1802-1874), rodom iz Šibenika, koji je
stalno tvrdio da se u Dalmaciji govori srpski, kaže u svojoj knjizi "Dalmatinsko
pitanje..." (36. 32):
"Dalmacija je bolje sačuvala sopstveni jezik nego Hrvatska sopstveni
ustav. Nekakav ustav bolji nego što je hrvatski, Dalmatinci, iako tako
mali, mogu da ga zamisle. Hrvati, pak, ne mogu da stvore od sebe
jezik čišći i jači od onoga koji Dalmatinci govore i na kome narod
peva".


Ivo (Dživo) Gundulić, pored nekoliko stihova posvećenih Hrvatskoj, u "Osmanu" sve ostale, a ima ih 11 000, posvećuje Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.

Dubrovački poslanik u Parizu Antun Sorgo-Sorkočević (1775 - 1841) štampao je u Parizu brošuru: "Postanak i propast Republike Dubrovačke", u kojoj je predložio da se ujedine, u jednu državu, Dubrovnik, Boka Kotorska, Crna Gora i Srbija. Brošura je bila zabranjena u Austriji.

Koča:

Evo da se i ja nadovezem

Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izda-vao časopis "Glas Dubrovački", i koji se nedvosmi-sleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.
Nikša Gradi piše:
"Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku."

Kliknite za proširenje...

pocnes i vec u startu SLAZES.kad su to splicani divanili EKAVICOM?

Slaven777:

Da dodam još malo, 1628. godine, piše Maksim iz Zavale u Hilandaru da je knjigu kupio "posred srpske zemlje...kod grada Dubrovnika".

Kliknite za proširenje...

ko pise?di su su ORGINALI?

Onda Ivan Lucić, 1666. godine u svojoj slavnoj knjizi (gdje je i pop Dukljanin prvi put latinska verzija objavljen): "Ipak Dalmatinci i Sloveni, koji su im susjedi, ne zovu jezik slovinskim nego hrvatskim ili srpskim prema tome kojim dijalektom govore"

Kliknite za proširenje...

opet rekla-kazala...ORGINALI bato???

Što se tiče konkretne samosvijesti, Evo što su crkveno-narodne starješine Srba u Habsburškoj monarhiji pišu 18. 06. 1690. godine caru Leopoldu:

"Naše Srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načinati u našega roda i jezika srbskago, grčaskago zakona, koga izabere vas duhovni i svecki sabor...po vasej Serbiji i Bulgariji i Justinianiji i Dalmaciji i Bosnii, Iliriji i Hercegovini i Černoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Jenopolji, zemljom, de je god pod častnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle naši ljudi grčaskago zakona po ti zemlji više imenovani, gde se god nađu da imat vlast naš arhiepiskop, Srbski nad nima crkve posveštati i popove davat."

21.08.1690. godine izdaje Leopold potvrdu Rašanima na ovaj zahtjev, "..u svoj Grčkoj, Raškoj, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i u Hercegovini, isto tako u Ugarskoj i Hrvatskoj, gdje zaista žive.." (in tota Graecia, Rascia, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Jenopolia et Herczegovina, nec non in Hungaria et Croatia, ubi de facto existunt.."

04.12.1690. imperator Leopold stavlja službeno pod svoj protektorat Rašane "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju, Ugarskoj i Hrvatskoj" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, Hungariam et Croatiam degentes)

11.12.1690. isti Leopold potvrđuje potpuno iste povlastice još jednom Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima koji su pridruženi pomenutima") (I]per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque praedictis anexxa loca commorantibus.[/I])

Onda, tvrdokorni rimokatolički kardinal grof Leopold Kolonić 1694. godine zapisuje da je car Leopold nedavno primio Srbe grčkog zakona koji su nekada bili rasijani "...po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, i Jenopolju".

29.08.1706. godine se opet spominju Srbi u Dalmaciji.

Negdje između 1712. i 1725. godine pravoslavni Srbi u Dalmaciji su napisali jedan članak u kojoj se spominju "mitropoliti u srpskoj zemlji". Spominje se i "episkop Dalmaciji".

1715. godine novi habsbruški car Karlo potvrđuje povlastice Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima u Krajini naše naprijed spomenute Kraljevine Ugarske i dijelova koji su joj se pridružili" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Herczegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque in praeattacti Regni Nostri Hungarie et Partium Eidem annexarum Confinibus loca commorantibus)

Kliknite za proširenje...

blabla...pisani DOKAZI???

1718. godine splitski nadbiskup Stjepan piše o mjerama protiv Srba u Dalmaciji: "protiv onih, koje zovu Srbljima (contra illos, quos Serblos vocant)

Kliknite za proširenje...

opet nikakvih DOKAZA..reko onaj reko ovaj???

26.08.1719. katolički nadbiskup di Rodi piše u Rimu kako šibenički biskup Stefan pokušava obilaženjem Srba da ih integrira u mletačku državu. (tenti d'intrudersi in visitare tutti li Serviani, che abitano nel dominio di questa republica in quelle parti)

Kliknite za proširenje...

znaci nasvrljamo malo latinskog ubacimo "serve"(iinace na lat.SLUGE)i to onda zovemo dokazom "srpstva"..je,al MALO MORGEN.

02.09.1719. kardinal Paulucci piše nunciju u Veneciji da treba zabraniti pravoslavnim episkopima da služe Srbima (Serviani) u mletačkoj republici.

Kliknite za proširenje...

ko?di ?sta?

1720. godine ima jedan interesantan spomen, koji nisam uspio do sada rastumačiti. Zadarski nadbiskup Vicko Zmajević opisuje pravoslavne kršćane u Dalmaciji i spominje "Srbe Morlake" (Morlacchi Serviani nella Dalmazia - di Dalmacia).

Kliknite za proširenje...

ako su morlaci(kara-vlasi/crni-vlasi) nisu srbi..ako su srbi nisu morlaci...

i opet DOKAZI..nula!?

Ali već 1721. godine u novom spisu o pravoslavnim Srbima, Zmajević koristi isključivo srpsko ime i piše "vladika srpski" (Vescovi serviani), "obred srpski" (rito serviano), "narod srpski" (popoli serviani), "Srbi" (Serviani), "nacija srpska" (nazione serviana") itd.

Kliknite za proširenje...

razbacujemo se latinskim,neka.ali opet nista od PRAVIH DOKAZA.
samo rekla-kazala.

slavene,to je krajnje neozbiljno.

slavene,jos sam nesto primjetio.jednom su srbi.."serblos" jednom "serviani"..ocito dva totalno razlicita pojma.sta je bilo,nepaznja
u prepisivanju/izmisljanju toboznih rekla-kazala izvora???


meni prebacujes da izmisljam kad citiram evliju,no ti ovdje se razbacujes sa stvarima/terminima koje ni sam ne razumis.
a IZVORI su koji???reko jovo ono reko stjepan ono...

@ Orion

posto smo stali kod Natka Nodila, a nisam ti dao i izvor, evo..."Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92.

pa prokomentarisi tu njegovu izjavu...

kao i sledeci dokument



znaci, koja je potreba bila da se pocetno slovo N ispravi u V?...(a ponavljam time smisao opet nije promenjen)

eto to za sad...pa cemo dalje...

Koča:

U tome i jeste stvar, sto se taj jezik nazivao ilirskim, slavinskim, naskim, srpskim ali nikad hrvatskim...

Kliknite za proširenje...

Па, није ни српским, Кочо. Погледај књигу Лазе М. Костића "Насилно отимање Дубровачке културе" ако ти кад падне под руку, и тамо ћеш отприлике видети сва именовања језика и народа Дубровника српским именом. Свега десетак, или мало више од тога, наспрам стотина и стотина дубровачких, нашких, илирских и словинских референци. Српско и хрватско име нису били у честој употреби у Дубровнику, а веза Дубровника са Србима се изводи посредно и другим методама... Чињеница је да баш и нису нису себе тако звали.

Друго, овде говоримо о оном златном добу Дубровника, дакле пре краја 18. века. Током 19. века, у Дубровнику је не само било Дубровчана који су се звали Србима, него чак и оних који су били српски националисти, чак великосрпски. У 19. веку имамо низ удружења и институција који носе придев "српски" и читав низ појединаца који су били део те приче. Али у 19. веку, исто тако је присутно и хрватско име. Да ли у већој или мањој мери, то ће упућенији од мене овде рећи. Једино из тога разлога не спомињемо хрватског историчара Нодила, нити знамените Србе Дубровника, од дум Ивана Станојевића, до браће Војновић.

Кроација:

slavene,jos sam nesto primjetio.jednom su srbi.."serblos" jednom "serviani"..ocito dva totalno razlicita pojma.

Kliknite za proširenje...

Јес', очигледно различити к'о Хорват и Кроат...

Bogarte, pusti Kroaciju, voli čovek da provocira... pa to je njemu poslastica.

Bogart:

Јес', очигледно различити к'о Хорват и Кроат...

Kliknite za proširenje...

croat je latinizam...horvat je madjarizam.

dok slaven citira svaki put latinski,no jednom spominje famozne
serblose..jednom serviani.sto meni samo pokazuje da su dokazi
vrlo upitni(blago receno).

Idemo dalje u vezi sa dalmatinskim Srbima Orione:

* 20.04.1723. dalmatinski mletački providur Dijedo piše da je Mletački Senat odobrio pravoslavnim Srbima da imaju biskupa i popove, tj. da se prijave za službu "biskupa grčkih Srba" (vescovo dei Greci Serviani)

* 1724. godine biskup Šibenika Donadoni piše Zmajeviću zadarskom nadbiskupu o Dalmatincima pravoslavne vjeroispovijesti, i zove ih:

"(grčki) šizmatici Srbi u Dalmaciji"

(Greci) Scismatici Serviani di Dalmacia

* 1725. godine nadbiskup Zadra Vicko Zmajević piše o pravoslavnim Srbima u srednjoj Dalmaciji (Dalmazia mediterranea) govoreći da je bilo "Srba" pod osmanlijskom upravom, ali da nisu ondje imali svog "srpskog biskupa"

erano puse in essa li Serviani, ne vi fu il loro vescovo serviano

* 1731. godine mletački providur Bendramin u Dalmaciji piše Veneciji, spominje Grke Srbe (Serviani)

* 1734. godine splitski nadbiskup Kačić izjednjačava Srbe i Morlake:

"Serviani in Dalmazia"

"Morlacchi o Serviani di Dalmazia"

"Morlacchi o Serviani"

"Serviani della Dalmazia"

* 16.08.1736. Venecija odobrava da pravoslavni Dalmatinci imaju episkopa, iliti konkretno "grčkim Srbima koji žive u Dalmaciji i Venecijanskoj Albaniji" (ai Greci-Serviani abitanti in Dalmazia et Albania Veneta)

* 17.08.1736. godine Veneciji dalmatinski upravitelj Dolfin piše o molbama koje su mu uputili pravoslavni Srbi u Dalmaciji, zovući ih "grčki Srbi, koji žive u Dalmaciji i Venecijanskoj Albaniji" (Greci-Serviani, abitanti nella Dalmazia e nella Albania Veneta)

* 1741. godine pismo zadarskog nadbiskupa Vicka Zmajevića Svetoj Stolici:

"Kad sam premješten k ovoj crkvi, našao sam u mojoj dijecezi i mnogo više u susjednim dijecezama u ninskoj i u šibenskoj i u skradinskoj veliko mnoštvo Srba."

Translatato a questa chiesa, ritrovai nella diocesi mia, e molto piu nelle circonvicine diocesi di Nona, Sebenico e Scardona gran moltitudine Serviani.

* Negdje oko 1744. godine osorski biskup Karaman piše o Srbima u Dalmaciji:

"Ako bi se u Budvi postavio grčki biskup, trebalo bi postaviti biskupe i u kotorskoj i u makarskoj i u spljetskoj i u trogirskoj i u šibenskoj i u skradinskoj i u zadarskoj i u ninskoj i u hrvatskoj dijecezi, jer u svih deset spomenutih dijeceza ima i Grka i grčkih Srba." (trovandosi in tutte e dieci mentovate diocesi e Greci, e Greci Serviani)

Potom spominje "Grčke Srbe u Istri" (essendovi Greci Serviani anco in Istria[/i})

I ovako dalje: "Ali budući da ima nešto katoličkih Srba, zatražili bi ovi i katoličkog srpskob biskupa"

Trovandosi all' incontro qualche numero de Serviani cattolichi, questi vorrebbero per vescovo un serviano cattolicho

Pa onda: "U vrijeme Bečkog rata nije bilo u zadarskoj okolini srpskog biskupa, pa ipak je gornja okolina sva naseljena Srbima, koji su u to vrijeme došli iz Bosne/"

Nella guerra di Vienna non v'era vescovo serviano nel contado di Zara, eppure il contado superiore tutto e populato di Serviani, in quel tempo dalla Bosnia venuti

I na samom kraju veli: "Poslije posljednjeg mira isti Srbi, koji su sišli iz Turske, naseliše okrug imotski, premda su znali, da u Dalmaciji nema biskupa njihovog obreda."

]Dopo l'ultima pace li Serviani medesimi, discesi dalla Turchia, popularono il territorio d' Imoschi, benche sapessero, che nella Dalmazia non v'era vescovo del loro rito

* 1750. godine zadarski nadbiskup Karaman je napisao izvještaj "o Srbima grčkog zakona, koji žive u Dalmaciji"

per rapporto a' Serviani di rito greco, esistenti nella Dalmazia

slavene,kad covik cita tvoje izmisljotine moze dobit utisak/dojam
da je dalmacija bila puna "srba".a nije ih bilo svega shaka.naravno,ako je ih uopce i bilo.ja kazem da nema niti jednog jedinog pravog/ozbiljnog dokaza.sem naklapanja o famoznim "servima".
koji na latinskom oznacavaju pojam SLUGE.

ako se vama svidja cinjenica, da su vam preci nosili "nacionalno" ime,SLUGE(SERVI),dobro..meni nece smetati.samo se to treba onda i znati.

Кроација:

croat je latinizam...horvat je madjarizam.

dok slaven citira svaki put latinski,no jednom spominje famozne
serblose..jednom serviani.sto meni samo pokazuje da su dokazi
vrlo upitni(blago receno).

Kliknite za proširenje...

Па, не мора да значи. Можда су извори из различитог времена и од различитих аутора? Шта би рекао када бих ти споменуо Сеобу Срба 1689-90 и Арсенија III Црнојевића, чије презиме само свако другачије пише, а камоли то да су ти исти Срби називани Рацима, Албанцима, Климентима и Илирима. За то постоји објашњење, постоји сигурно и за ово.

Bogart:

Па, није ни српским, Кочо. Погледај књигу Лазе М. Костића "Насилно отимање Дубровачке културе" ако ти кад падне под руку, и тамо ћеш отприлике видети сва именовања језика и народа Дубровника српским именом. Свега десетак, или мало више од тога, наспрам стотина и стотина дубровачких, нашких, илирских и словинских референци. Српско и хрватско име нису били у честој употреби у Дубровнику, а веза Дубровника са Србима се изводи посредно и другим методама... Чињеница је да баш и нису нису себе тако звали.

Друго, овде говоримо о оном златном добу Дубровника, дакле пре краја 18. века. Током 19. века, у Дубровнику је не само било Дубровчана који су се звали Србима, него чак и оних који су били српски националисти, чак великосрпски. У 19. веку имамо низ удружења и институција који носе придев "српски" и читав низ појединаца који су били део те приче. Али у 19. веку, исто тако је присутно и хрватско име. Да ли у већој или мањој мери, то ће упућенији од мене овде рећи. Једино из тога разлога не спомињемо хрватског историчара Нодила, нити знамените Србе Дубровника, од дум Ивана Станојевића, до браће Војновић.

Kliknite za proširenje...

Ok, tema je samo o Dubrovniku i pre 19 veka...ja sam hteo malo opsirnije pa da na osnovu jezika zakljucimo i ko su Dubrovcani...a hteo sam da kazem da je stvar u tome sto stokavski dijalekt Srbi oduvek nazivaju srpskim, kao i najpoznatiji slavisti razlicitih razdoblja, dok se u ostalim krajevima naziva naskim itd ali nikad hrvatskim...za hrvatski se iskljucivo uzima kajkavski i cakavski...

Od Laze M. Kostica imam ''Kradja srpskog jezika'' u pdf-u pa ako nekog zanima postavicu...

Rad sam da saslusam dalje o ovoj temi ali mi se u istoj ne ucestvuje, tj. ne sprda sa klovnovima poput ovog nesretnika Kroacije...a ostali samo napred, sto se mene tice...

Кроација:

koji na latinskom oznacavaju pojam SLUGE.

ako se vama svidja cinjenica, da su vam preci nosili "nacionalno" ime,SLUGE(SERVI),dobro..meni nece smetati.samo se to treba onda i znati.

Kliknite za proširenje...

Нису Срби на латинском називани слугама (нити, кад смо код тога, Словени на енглеском робовима), претпостављам да си чуо за хомониме? То су речи са истом или сличном звучношћу, а другачијим значењем. Виле (луксузне куће), виле (митолошка бића) и виле (алат). То је као да неко каже да не постоје Хрвати, него се говори о хрвачима, Србима који се хрвају.

Bogart:

Па, не мора да значи. Можда су извори из различитог времена и од различитих аутора? Шта би рекао када бих ти споменуо Сеобу Срба 1689-90 и Арсенија III Црнојевића, чије презиме само свако другачије пише, а камоли то да су ти исти Срби називани Рацима, Албанцима, Климентима и Илирима. За то постоји објашњење, постоји сигурно и за ово.

Kliknite za proširenje...

radi se o latinskom jeziku.izvore koje navodi su mahom iz istog vremena.nemoguce je da jedan latinski izvor spominje serblose,
jednom serviane.to su totalno dva razlicita pojma.i samo jos jednom
pokazuje da su ti "dokazi" s brda i s dola sklepani.


a sto se tice carnojevica,vrlo je interesantno da se spominju famozni
raci???pa arbanasi,klementi(najvece albansko pleme) i iliri.od srba ni traga.no,opet je i taj faktum prodan kao seoba serbalja.samo dragi bog zna kako i zasto???mislim ja znam,ali meni necete virovati.

Bogart:

Кочо:

За разлику од католичких сељака по Босни, Херцеговини и далматинским брдима о којима само можемо да нагађамо како су себе видели, Дубровчани су кроз све те векове били писмени и писали су и о себи, и о свом језику, и о свом идентитету и о свом имену. А тако се и зову: "наши", "Дубровчани", "Илири", "Словинци". Нису попут Срба у Војводству, кад би писали на страним језицима говорили "Илири", а на српском "Срби". Језик Дубровника је истоветан језику Срба, и Дубровчани су на том језику писали, а опет се српске самореференце Дубровника пре 19. века могу набројати на прсте. А илирских, словинских и дубровачких има на хиљаде. Истина, сматрали су Србе истим народом, али то име нису користили за себе. Уосталом, и многи декларисани Хрвати 19. и 20. века су Србе сматрали истим народом са Хрватима, тако да то само по себи не говори много о народу у целини.

Kliknite za proširenje...

E sad se apsolutno slažem. hehe...

Bogart:

Па, не мора да значи. Можда су извори из различитог времена и од различитих аутора? Шта би рекао када бих ти споменуо Сеобу Срба 1689-90 и Арсенија III Црнојевића, чије презиме само свако другачије пише, а камоли то да су ти исти Срби називани Рацима, Албанцима, Климентима и Илирима. За то постоји објашњење, постоји сигурно и за ово.

Kliknite za proširenje...

Наравно. И Хрвати, и Бугари, и Грци, и Мађари, и Румуни су имали сличне случајеве. Ово је само резултат чињенице да Кроација не позна историјску науку. Нпр. у средњем веку у Византинаца Срби су били Далмати, Трибали, па чак и Дачани.

----

Nastavak:

* 1751. godine bosanski srpski pravoslavni mitropolit Gavrilo piše da je "slaveno-serbskij narod našego vostočnago pravoslavija" u Dalmaciji ostao bez svog vladike

* 1754. godine cetinjski vladika Vasilije (II) Petrović-Njegoš po svojoj crnogorskoj Istoriji piše o "srpskim arhijerejima pored crnogorskog mitropolita", i tu se spominje "Arhijerej Dalmatinskij"

* 16.05.1754. consultori izvještavaju Veneciji o pravoslavnoj crkvi u Dalmaciji i spominju "grčke Srbe" (Greci-Serviani) i "sav grčki srpski narod" (tuta la greca populazione serviana)

* 20.11.1754. su crkveno-narodni poglavari Srba u Dalmaciji napisali zajedničko pismo. Ono predstavlja samosvijest dalmatinskih Srba:

"Mi, slaveno-srpski narod grčkoga zakona istočne crkve, koji se nalazimo pod vlašću Vaše prejasne Republike u predjelima: Ercegnovoga i Risna, Neretve, Imockoga, Spljeta, Sinja, Knina, Šibenika i Zadra, i u svoj provinciji koja je pod upravom Njegove Preuzvišenosti generalnog Providura Dalmacije i Albanije, padamo svi skupa jednodušno i zajednički, svjetovnjaci i duhovnici, sviju staleža i dobi, pred noge Vaše Svjetlosti."

Oni mole da dobiju vladiku "...od našeg srpskog jezika i grčkog obreda istočne crkve." Predlažu da arhijerej Dalmacije bude D. Novaković, koji "naš srpski jezik" razumije.

* 1758. godine mletački providur za Dalmaciju Grimani piše izvještaj o djelovanju pravoslavne crkve na teritoriji Dalmacije i opisuje tamošnje "grčke Srbe" (Greci-Serviani)

* 1759. godine, novo pismo crkveno-narodnog sabora dalmatinskih Srba Veneciji:

"Mi, slaveno-srpski narod grčkoga zakona istočne crkve, koji se nalazimo pod vlašću Vaše prejasne Republike u predjelima: Ercegnovoga i Risna, Neretve, Imockoga, Spljeta, Sinja, Knina, Šibenika i Zadra i u svoj provinciji dalmatinskoj, koja je pod upravom Njegove Preuzvišenosti gospodina generalnog proveditora Dalmacije i Albanije - svi skupa jednodušno i zajednički, koliko svjetovnjaci svake dobi, toliko i sveštenici, podnosimo ovu našu prošnju."

U pismu se spominju "naš slaveno srpski narod", "naš slaveno srpski jezik". Spominje se kako je "naš slaveno-srpski narod" vjeran kršćanskoj vladi Venecije, i navodi kako su mnogi "Slavenosrbi iz mnogih provincija, a najviše iz Bosne i Hercegovine i iz svega Ilirika" prešli pod mletačku vlast, navodeći da se može između njih naći vladika "od našeg slaveno-srpskog jezika" itd. se spominje u pismu.

* 1760. godine zadarska nadbiskupija je priložila jedan od najinteresantnijih izvještaja o pravoslavnima sa tla Dalmacije. U njemu stoji da u Zadru i Šibeniku ima samo nekoliko grčkih porodica, a "ostali su Morlaci ili Slaveni , a zovu ih i Srbima" (Il rimanente sono Morlacchi o Schiavoni, detti anco Serviani). Na kraju se taj pravoslavni narod u Dalmaciji naziva "ilirski, morlački, slavenski ili srpski narod" (nazione illirica, morlacca, schiavona, o sia serviana).

* oko 1770. godine jedan neimenovani Dominikanac iz Dalmacije spominje "naše Srbe" (nostri Serviani)

* 1775. godine Daniele Farlati je štampao Illyricum Sacrum, u kojem govori:

"..o Srbima iliti Vlasima grčkog zakona, kojih je puna Dalmacija"

De Serbis seu Maurolachis ritus Graeci, quorum referta est Dalmatia

* 1783. godine Dositej Obradović, mada je to već Bogart i sam naveo spominje "slaveno-srpski narod u Dalmaciji

* 14.09.1795. je napisano još jedno pismo od dalmatinskih Srba. Evo kako je glasilo:

"Svijetli Kneže. Mnogobrojan slaveno-srpski narod grčke vjere vijerni podanici Vaše uzvišene vlade, koji živi u Dalmaciji i mletačkoj Albaniji, gorko plače zbog svog duhovnoga pastira, a potom mole da im se dozvoli da izaberu vladiku "slaveno-srpske narodnosti i grčkog obreda".

* 19.11.1795. dalmatinski upravitelj Marin Veneciji piše da bi trebalo dati "crkvenog poglavara grčkim Srbima" (un capo ecclesiastico ai Greci-Serviani) u Dalmaciji i Boki kotorskoj

* 1796. godine lideri dalmatinskih Srba su na crkveno-narodnom saboru izabrali S. Ivkovića za vladiku, kako pišu "vsego našego slaveno-serbskago dalmatijskago naroda, kotorij nahoditsja pod vladjenjem Prevedrago Principa Venecianskago"

* 1798. godine se spominju Srbi u Dalmaciji (što se tiče ovog nisam sam izvor uspio pronaći)

* u XVIII vijeku (nepoznato točno koje godine) stanovnici zadarskog zaleđa se žale mletačkom duždu na harambašu Majstorovića. Na vrhu stoji zapisano "Prijevod s ilirskog srpskog jezika" (Traduzione dall' Idioma Ill. Serviano)

Slaven777:

Наравно. И Хрвати, и Бугари, и Грци, и Мађари, и Румуни су имали сличне случајеве. Ово је само резултат чињенице да Кроација не позна историјску науку. Нпр. у средњем веку у Византинаца Срби су били Далмати, Трибали, па чак и Дачани.

----

Nastavak:

* 1751. godine bosanski srpski pravoslavni mitropolit Gavrilo piše da je "slaveno-serbskij narod našego vostočnago pravoslavija" u Dalmaciji ostao bez svog vladike

* 1754. godine cetinjski vladika Vasilije (II) Petrović-Njegoš po svojoj crnogorskoj Istoriji piše o "srpskim arhijerejima pored crnogorskog mitropolita", i tu se spominje "Arhijerej Dalmatinskij"

* 16.05.1754. consultori izvještavaju Veneciji o pravoslavnoj crkvi u Dalmaciji i spominju "grčke Srbe" (Greci-Serviani) i "sav grčki srpski narod" (tuta la greca populazione serviana)

* 20.11.1754. su crkveno-narodni poglavari Srba u Dalmaciji napisali zajedničko pismo. Ono predstavlja samosvijest dalmatinskih Srba:

"Mi, slaveno-srpski narod grčkoga zakona istočne crkve, koji se nalazimo pod vlašću Vaše prejasne Republike u predjelima: Ercegnovoga i Risna, Neretve, Imockoga, Spljeta, Sinja, Knina, Šibenika i Zadra, i u svoj provinciji koja je pod upravom Njegove Preuzvišenosti generalnog Providura Dalmacije i Albanije, padamo svi skupa jednodušno i zajednički, svjetovnjaci i duhovnici, sviju staleža i dobi, pred noge Vaše Svjetlosti."

Oni mole da dobiju vladiku "...od našeg srpskog jezika i grčkog obreda istočne crkve." Predlažu da arhijerej Dalmacije bude D. Novaković, koji "naš srpski jezik" razumije.

* 1758. godine mletački providur za Dalmaciju Grimani piše izvještaj o djelovanju pravoslavne crkve na teritoriji Dalmacije i opisuje tamošnje "grčke Srbe" (Greci-Serviani)

* 1759. godine, novo pismo crkveno-narodnog sabora dalmatinskih Srba Veneciji:

"Mi, slaveno-srpski narod grčkoga zakona istočne crkve, koji se nalazimo pod vlašću Vaše prejasne Republike u predjelima: Ercegnovoga i Risna, Neretve, Imockoga, Spljeta, Sinja, Knina, Šibenika i Zadra i u svoj provinciji dalmatinskoj, koja je pod upravom Njegove Preuzvišenosti gospodina generalnog proveditora Dalmacije i Albanije - svi skupa jednodušno i zajednički, koliko svjetovnjaci svake dobi, toliko i sveštenici, podnosimo ovu našu prošnju."

U pismu se spominju "naš slaveno srpski narod", "naš slaveno srpski jezik". Spominje se kako je "naš slaveno-srpski narod" vjeran kršćanskoj vladi Venecije, i navodi kako su mnogi "Slavenosrbi iz mnogih provincija, a najviše iz Bosne i Hercegovine i iz svega Ilirika" prešli pod mletačku vlast, navodeći da se može između njih naći vladika "od našeg slaveno-srpskog jezika" itd. se spominje u pismu.

* 1760. godine zadarska nadbiskupija je priložila jedan od najinteresantnijih izvještaja o pravoslavnima sa tla Dalmacije. U njemu stoji da u Zadru i Šibeniku ima samo nekoliko grčkih porodica, a "ostali su Morlaci ili Slaveni , a zovu ih i Srbima" (Il rimanente sono Morlacchi o Schiavoni, detti anco Serviani). Na kraju se taj pravoslavni narod u Dalmaciji naziva "ilirski, morlački, slavenski ili srpski narod" (nazione illirica, morlacca, schiavona, o sia serviana).

* oko 1770. godine jedan neimenovani Dominikanac iz Dalmacije spominje "naše Srbe" (nostri Serviani)

* 1775. godine Daniele Farlati je štampao Illyricum Sacrum, u kojem govori:

"..o Srbima iliti Vlasima grčkog zakona, kojih je puna Dalmacija"

De Serbis seu Maurolachis ritus Graeci, quorum referta est Dalmatia

* 1783. godine Dositej Obradović, mada je to već Bogart i sam naveo spominje "slaveno-srpski narod u Dalmaciji

* 14.09.1795. je napisano još jedno pismo od dalmatinskih Srba. Evo kako je glasilo:

"Svijetli Kneže. Mnogobrojan slaveno-srpski narod grčke vjere vijerni podanici Vaše uzvišene vlade, koji živi u Dalmaciji i mletačkoj Albaniji, gorko plače zbog svog duhovnoga pastira, a potom mole da im se dozvoli da izaberu vladiku "slaveno-srpske narodnosti i grčkog obreda".

* 19.11.1795. dalmatinski upravitelj Marin Veneciji piše da bi trebalo dati "crkvenog poglavara grčkim Srbima" (un capo ecclesiastico ai Greci-Serviani) u Dalmaciji i Boki kotorskoj

* 1796. godine lideri dalmatinskih Srba su na crkveno-narodnom saboru izabrali S. Ivkovića za vladiku, kako pišu "vsego našego slaveno-serbskago dalmatijskago naroda, kotorij nahoditsja pod vladjenjem Prevedrago Principa Venecianskago"

* 1798. godine se spominju Srbi u Dalmaciji (što se tiče ovog nisam sam izvor uspio pronaći)

* u XVIII vijeku (nepoznato točno koje godine) stanovnici zadarskog zaleđa se žale mletačkom duždu na harambašu Majstorovića. Na vrhu stoji zapisano "Prijevod s ilirskog srpskog jezika" (Traduzione dall' Idioma Ill. Serviano)

Kliknite za proširenje...

Bravo

Koča:

@Orion

brate vec vidim da izvrces stvari...Ono sto Reljkovic jasno kaze je ''Naši stari jesu knjigu znali, serbski štili, a serbski pisali''

Da li znas da je u vreme ustaske vladavine. na originalu ovih Reljkovicevih stihova neko prepravio N u V, kako bi tekst glasio ''Vasi stari...Ali cak ni time se ne gubi smisao...pa bilo bi interesantno razmotriti odakle potreba da se nesto tako uradi...

sto se tice Ignjata Djurdjevica, zanimljivo da jedan ''hrvatski'' pisac pored tako ''velike i slavne'' hrvatske istorije sa s vim onim mitskim vladarima pise o Kraljevic Marku i srpskom junastvu...

Natko Nodilo?

@bogart

to sto su danasnji potomci tih Dubrovcana, kao i svih Srba katolicke veroispovesti na prostorima danasnje Hr, danas ''Hrvati'', sto se mene tice ne menja cinjenicu ko su zapravo...Nisu li i Srbi koji su prosli ustaski program ''Jedan deo Srba pobiti, drugi pokatoliciti, treci proterati'' danas ti isti ''Hrvati''

brate i od mene ovoliko trenutno...

Kliknite za proširenje...

1. Da, Relković točno piše. Kaže "knjigu serbski štili, a serbski pisali". To je točno, samo što većina (vas) ne razumije što je on time mislio napisati. Tu se radi o pismu, a nikako o jeziku. Dakle, srpski čitali (štili), srpski pisali. Radi se o ćirilici, i to zapravo ne o ćirilici, već o bosanćici koju su bježeći o Turaka donijeli u Slavoniju Hrvati (Šokci). To je smisao Relkovićeva teksta.

2. Zašto ne bi pisali o Kraljeviću Marku? To je univerzalni motiv na ovim prostorima, koji se proširio među hrvatskim pukom upravo zbog seoba Srba na zapad uzrokovanom turskim prodorom. Srbi i Hrvati su dovoljan sličan narod, a da bi se ljudi u prošlosti zanemarivali međusobnim razlikama. Te su razlike bitne nama danas zbog političkih razloga, no onda nisu imale distinktivno značenje. Kraljević Marko se veliča kao srpski junak, to je točno, međutim to se srpstvo poistovječuje sa slavenstvom, te on postaje opće južnoslavenski epski junak.

3. Natko Nodilo? Svak ima pravo na svoje mišljenje. Ima ih što govore i da je Elvis još živ i da stanuje na Mjesecu.

4. Dvije stvari: a) govoriti emancipiranom narodu da je dio drugog naroda je u najmanju ruku smiješno. Pustimo trenutno činjenicu da Hrvati nisu Srbi i pretpostavimo za trenutak da jesu. Sama činjenica da su se emancipirali od njih značila bi da više nisu Srbi, nego da su povjesnim razvojem postali samosvojan narod. Zar su Amerikanci, Australci i Kanađani Englezi? Jesu li Danci Šveđani? Jesu li Norvežani Šveđani? Jesu li Bretonci Irci?Jesu li Meksikanci, Argentinci, Čileanci Španjolci? No dosta fantazije. Nema spomena nigdje kroz historiografiju da bi Hrvati bili Srbi. To su nebuloze.
b) Ako su Hrvati Srbi, a ustaše su klale Srbe, onda što se ljutite sami na sebe?

Koča:

U tome i jeste stvar, sto se taj jezik nazivao ilirskim, slavinskim, naskim, srpskim ali nikad hrvatskim...

Nije sporno da su Dubrovcani govorili i pisali srpskim jezikom...sebe smatrali Srbima, a to sto su bili katolicke veroispovesti samo je posluzilo da se vremenom objedine u hrvatstvo, sto je nebuloza....ili su svi katolci na kugli zemaljskoj Hrvati...hehehe

Lujo Vojnović, brata pesnika Ive Vojnovića, u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35)

"Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaće se do onog usudnog dana koji mora da dođe, kad će jedan veliki katakli-zam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada će - Hrvati biti zadovoljni!


O jeziku jasno govori i Natko Nodilo, koga je Orion preskocio...Jedan od retkih hr istoricara koji je pisao objektivno i drzao se pouzdanih izvora, a nije padao ni pod ciji uticaj...

inace zainteresovao sam se za ovu temu, verujem da znas mnogo vise od mene ali iznecu ono sa cime sam ja upoznat...

Kliknite za proširenje...

Gdje si to pročitao? Nigdje ne stoji da su Dubrovčani govorili srpskim jezikom, a spomena o hrvatskom jeziku ima. Dubrovčanin Ranjina i Korčulanin Vidal govore o Dubrovniku kao o "najsjajnijoj kruni hrvatskih gradova". Ruđer Bošković za sebe kaže da je Dalmatinac, nikada Srbin. Vetranović također piše o hrvatstvu.

Slaven777:

Da dodam još malo, 1628. godine, piše Maksim iz Zavale u Hilandaru da je knjigu kupio "posred srpske zemlje...kod grada Dubrovnika".

Onda Ivan Lucić, 1666. godine u svojoj slavnoj knjizi (gdje je i pop Dukljanin prvi put latinska verzija objavljen): "Ipak Dalmatinci i Sloveni, koji su im susjedi, ne zovu jezik slovinskim nego hrvatskim ili srpskim prema tome kojim dijalektom govore"

Što se tiče konkretne samosvijesti, Evo što su crkveno-narodne starješine Srba u Habsburškoj monarhiji pišu 18. 06. 1690. godine caru Leopoldu:

"Naše Srbsko pleme samovlastno biti, arhiepiskopa načinati u našega roda i jezika srbskago, grčaskago zakona, koga izabere vas duhovni i svecki sabor...po vasej Serbiji i Bulgariji i Justinianiji i Dalmaciji i Bosnii, Iliriji i Hercegovini i Černoj Gori do mora, i Hrvackoj i Ugarskoj, Sirmiji, Jenopolji, zemljom, de je god pod častnim krilom svetlago cara rimskago, gde se nahode sad i posle naši ljudi grčaskago zakona po ti zemlji više imenovani, gde se god nađu da imat vlast naš arhiepiskop, Srbski nad nima crkve posveštati i popove davat."

21.08.1690. godine izdaje Leopold potvrdu Rašanima na ovaj zahtjev, "..u svoj Grčkoj, Raškoj, Bugarskoj, Dalmaciji, Bosni, Jenopolju i u Hercegovini, isto tako u Ugarskoj i Hrvatskoj, gdje zaista žive.." (in tota Graecia, Rascia, Bulgaria, Dalmatia, Bosnia, Jenopolia et Herczegovina, nec non in Hungaria et Croatia, ubi de facto existunt.."

04.12.1690. imperator Leopold stavlja službeno pod svoj protektorat Rašane "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju, Ugarskoj i Hrvatskoj" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, Hungariam et Croatiam degentes)

11.12.1690. isti Leopold potvrđuje potpuno iste povlastice još jednom Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima koji su pridruženi pomenutima") (I]per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Hertzegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque praedictis anexxa loca commorantibus.[/I])

Onda, tvrdokorni rimokatolički kardinal grof Leopold Kolonić 1694. godine zapisuje da je car Leopold nedavno primio Srbe grčkog zakona koji su nekada bili rasijani "...po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, i Jenopolju".

29.08.1706. godine se opet spominju Srbi u Dalmaciji.

Negdje između 1712. i 1725. godine pravoslavni Srbi u Dalmaciji su napisali jedan članak u kojoj se spominju "mitropoliti u srpskoj zemlji". Spominje se i "episkop Dalmaciji".

1715. godine novi habsbruški car Karlo potvrđuje povlastice Rašanima "koji žive po Grčkoj, Bugarskoj, Raškoj, Hercegovini, Dalmaciji, Podgorju, Jenopolju i po ostalim krajevima u Krajini naše naprijed spomenute Kraljevine Ugarske i dijelova koji su joj se pridružili" (per Graeciam, Bulgariam, Rasciam, Herczegoviniam, Dalmatiam, Podgoriam, Jenopoliam, caeteraque in praeattacti Regni Nostri Hungarie et Partium Eidem annexarum Confinibus loca commorantibus)

1718. godine splitski nadbiskup Stjepan piše o mjerama protiv Srba u Dalmaciji: "protiv onih, koje zovu Srbljima (contra illos, quos Serblos vocant)

26.08.1719. katolički nadbiskup di Rodi piše u Rimu kako šibenički biskup Stefan pokušava obilaženjem Srba da ih integrira u mletačku državu. (tenti d'intrudersi in visitare tutti li Serviani, che abitano nel dominio di questa republica in quelle parti)

02.09.1719. kardinal Paulucci piše nunciju u Veneciji da treba zabraniti pravoslavnim episkopima da služe Srbima (Serviani) u mletačkoj republici.

1720. godine ima jedan interesantan spomen, koji nisam uspio do sada rastumačiti. Zadarski nadbiskup Vicko Zmajević opisuje pravoslavne kršćane u Dalmaciji i spominje "Srbe Morlake" (Morlacchi Serviani nella Dalmazia - di Dalmacia).

Ali već 1721. godine u novom spisu o pravoslavnim Srbima, Zmajević koristi isključivo srpsko ime i piše "vladika srpski" (Vescovi serviani), "obred srpski" (rito serviano), "narod srpski" (popoli serviani), "Srbi" (Serviani), "nacija srpska" (nazione serviana") itd.

Kliknite za proširenje...

Nisam ni tvrdio da Srba u Dalmaciji nije bilo, ako si to mislio, žao mi je što si se trudio bezveze, jer to ne sporim. Međutim, zanimljiv mi je prvi citat. Zavisno kako ga čitaš, on uopće ne mora govoriti o ubikaciji Dubrovnika na srpskoj zemlji. Tekst lijepo kaže "posred srpske zemlje...kod grada Dubrovnika". Ne piše gdje je granica. Mogu i ja napisati posred hrvatske zemlje kod grada Bihaća. Bihać bi tu bio naupečatljivija geografska odrednica, ali to ne implicira da se bihać nalazi na teritoriji Hrvatske. Kužiš? Uostalom, pitanje je koliko je autoru teksta bilo stalo do apsolutno točnog smještaja lokaliteta. O tome da 1628. Dubrovnik nije mogao biti u Srbiji u državno-pravnom smislu, jer ona nije ni postojala, također ne trebam niti govoriti.
Ostalo neću komentirati, a nisam ni podrobno pročitao, jer kako velim, uopće ne negiram postojanje srpskog naroda u Dalmaciji.

Koča:

Evo da se i ja nadovezem

Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izda-vao časopis "Glas Dubrovački", i koji se nedvosmi-sleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.
Nikša Gradi piše:
"Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku."

Kliknite za proširenje...

Mogao si spomenuti i da je otac dotičnoga, Kosta Vojnović, bio ekstremni hrvatski nacionalist. Toliko o relevantnosti mišljenja obojice.

Ovo o tekstu nikše Gradija nije potrebno komentirati, jer ga je povijest opovrgnula. Danas se 99,9% Dubrovčana smatra Hrvatima i teško da se na prste jedne ruke može nabrojiti netko tko bi se izjasnio kao Srbin. Toliko o proročkim riječima Gradija.

nije mi jasno ovo tvoje cerekanje ( s ovim smajlijima koji se valjaju) al valjda ti to jedino preostaje...Imas tu jos gomilu citata na koje mozes da se iscerekas, pa se iscerekaj na sve njih...

i posle ova dva posta nisi smesan sam sebi? hehehe

1. ti znas, sta se tu misli...haha...ja cu ponovo da ti napisem sta je tacno receno: 'Naši stari jesu knjigu znali, serbski štili, a serbski pisali''

a i nisi mi objasnio neciju potrebu u **** Hrvatskoj da prepravi pocetno slovo N u V...

2. pa eto, meni nesto cudno da pise o Kraljevic Marku i tamo nekom srpskom junastvu kad znamo da su Srbi samo obicni mitomani, a videli smo kakvi su junaci 90ih kada im je hrvatska hrabra vojska nanela poraz...jos pored svih onih velikih hrvatskih vladara i tako velike i slavne hrvatske istorije, uvatio se covek Kraljevic Marka...hehehe

3. hahaha...ovaj odgovor ti je jos najjaci....ma Natko je bio psihijatrijski slucaj, to je opste poznato...kao i svi slavni slavisti razlicitih razdoblja...kao i Dzoni Stulic...hahaha...

Gde sam to procitao...nije bitno, bitno je da ti je jasno dat izvor.

ajde ovo su samo tri tacke...nastavi da se cerekas i na sve ostalo sto je izneto ovde, bice zanimljivo pratiti...

nisam uopste siguran da znas vise o cemu pricas...

Danas se 99,9 posto Dubrovcana smatra Hrvatima...PA?