РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Poruka
22.423
Још мало основних ствари о Православљу:

Протојереј др ЈОВАН БРИЈА

РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ ТЕОЛОГИЈЕ

Превео с румунског Епископ источно-амерички Господин Митрофан (Кодић)
Београд,1999.

АДАМ (јевр. адамах, земља): прва реч коју је Бог упутио човеку у облику имена: "Адаме, где си?" (Пост. 3,9). Два су могућа тумачења овог имена: а) индивидуална личност (Сит је син Адамов - Лк. 3,38), први човек створен од Бога ("син Божији" - Лк. 3,38), отац људскога рода (Пр. Сол. 10,1); б) начелно човек, род људски, људска заједница, синови Адамови. По књизи Постања (1,26-31), Адам је саздан од земље руком Божијом, шестога дана, као круна стварања. Примивши Духом Божијим дах бесмртног живота (в. лик и ПОДОБИЈЕ), обдарен слободном вољом и моћи да господари створеним светом (Пост. 2,15), био је одређен за бесмртност: "Бог сазда човека за нетрулежност и створи га по лику свога бића" (Прем. Сол. 2,23). Заједно са Евом, Адам чини први пар људских бића (1. Тим. 2,13); од њих је потекао људски род (Тов. 8,6; Дела 17,26). Они су родили Кајина и Авеља (Пост. 4,1-2), а потом Сита (Пост. 5,3; Лк. 3,38) и синове и кћери (Пост. 5,4). Заведен ђаволском завишћу (Прем. Сол. 2,24), Адам је због своје непослушности (Пост. 3; Рим. 5,19) био истеран из раја. Његовим падом зло и смрт ушли су у створени свет и у људску природу (Пост. 3,17-24). Адам умире у 930. години живота (Пост. 5,5).

Апостол Павле прави поређење између Адама и праслике Онога који имаше да дође (Рим. 514), тј. Исуса Христа ("овога човека"), и поставља ове тезе: Први Адам, први човек, произашао је од земље, са природним телом; Други Адам, други човек, дошао је с неба, обдарен живом душом и животодавним духом (1. Кор. 15,45-47). Сходно оваквој прасличности, постоји историјска и онтолошка дијалектика између Бога и човека, између стварања и спасења. Јер као што је падом (в. плд) и непослушношћу једнога човека "(Рим. 5,19), Адам довео смрт на све људе (Рим. 5, 12), исто је тако благодаћу једнога Христа дошло искупљење које даје живот свима људима(Рим. 5,17-19). Зато Православље стално наглашава не само онтолошко јединство човечанства (в. АНТРОПОЛОГИЈА), сагледаног колективно у Адамовој личности, него и динамички карактер адамовске природе, која је примљена и преображена у божанској ипостаси Сина Божијег. Својим Оваплоћењем и жртвом Нови Адам васпоставља стање изгубљене нетрулежности Првога Адама, тако да човек поново постаје учесник у божанској природи (2. Петр. 1,4). Са пуним трагичним карактером и свим теретом првороднога греха, Адам остаје у околини раја (Пост. 3,24); не губи, дакле, видик вечнога живота. Теоцентрична визија инхерентна је адамовској природи: "У личности Адамовој са Твојим ликом и подобијем, све си нас почаствовао и учинио наследницима добродетељи раја" (Акатист Пресветој Тројици, икос 5).

Из перспективе систематске теологије Адам представља полазну генетску тачку човечанства која се појављује у конституисању сваког људског бића: у чину зачећа и физичког рођења. Но, човек не може досегнути свој центар или крајњи циљ а да се не одрекне своје негативне човечности кроз чин светог "препорођења", тј. кроз причешћивање Христовим богочовештвом. Почевши са Јеронимом (331-419), који даје првенство буквалном смислу у библијској егзегези, западна теологија сматра да је сав род људски у Адамовој личности примио и погазио заповест Божију, те стога сва људска бића носе последицу његовог дела (в. ПРАРОДИТЕЉСКИ ГРЕХ). За православну теологију Адамов пад стоји под влашћу слободне воље, а не под нужношћу природе; јер Адам није створен непромењивим, нити једнострано усмереним ка злу, те према томе није погазио заповест по нужности природе, него по слободној вољи и ради задовољства (Марко Подвижник, 0 Крштењу, Рум. филок., том I, стр. 302).

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/index.htm
 

Back
Top