Како се молити?
Човек се учи молитви. Када се не можемо молити ватрено, треба да се молимо из убеђења. Због тога је молитву потребно упражњавати свакодневно, макар и са напором, све док молитва не постане наша друга природа, неопходна, али и радосна навика. Молитва, када постане саставни део читавог нашег бића (добро је почети и увек се враћати молитви Господњој: Оче наш) из духовне сфере прелази у душевну, чистећи човека од његових погрешних, лажних и често болесних емоција, освешћујући му грехе и приводећи га кајању, а онда, молитва благотворно делује и на тело, окрепљујуће и оздрављујуће. Основна молитва Православне духовне традиције, нарочито негована на Светој Гори, је умно-срдачна је молитва Исусова која гласи: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног (грешну)." Када ова Исусова молитва прожме цело наше биће и постигне јединство ума, срца и воље, она онда уводи човека у мистичко стање у коме је остварена хармонија свих психофизичких сила и елемената у човеку.
Хришћанска молитва се састоји, најмање, из три дела. Први део је захваљивање Богу на досадашњим даровима које смо примили од Њега (благодарење), други је наша молба (прозба), а трећи је прослављање Бога (уздизање славе). Најлепше и најискреније, а Богу најмилије, су оне молитве које човек изговори из чистога срца, са пуним поверењем према Богу. У Својој Беседи на гори, Господ нам је оставио препоруке како да се молимо: "И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју. А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно. А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени. Не будите, дакле, слични њима; јер зна Отац ваш шта вам треба прије но што заиштете од њега." (Мт 6,5-8) Као свезнајући и добри Отац, Бог зна да у животу требамо и материјална добра, али Он жели да ми прво тражимо духовна добра која црв не може да изједе, у задобивши та добра, она материјална ће се сама придодати. (Мт 6,25-33)
Треба се молити са чврстом вером, као Хананејка (Мт 15,22-28) и римски капетан (Лк 7,2-10), са смирењем као цариник (Лк 18,10-14), са сузама као непослушни син који моли опроштај од свога оца, са највећом могућом пажњом и прибраношћу, са упорношћу и истрајношћу, као удовица из приче Спаситељеве (Лк 18,1-7). Да бисмо се сачували од расејаности ума у молитви, ум треба што више да се везује за речи молитве. Отуда је боље да се молитве читају из молитвеника, уместо да се говоре напамет. Зато у цркви, све што се чита или пева, ма како се знало напамет, пева се читајући из књиге. Овако удубљен ум у молитвене речи не бежи на разне стране. Ако ум не може да се задржи и удуби у речи молитве коју читамо, онда треба тихо читати, гласно, тек толико да сам себе чујеш. У молитви не треба напрезати своје живце, нити дубоко уздисати увлачећи ваздух, нити главу држати подигнуту и забачену, јер је све то штетно. Ваља се молити тихо, са дубоким и нечујним уздасима, оборене главе земљи, смирено.
i užasno je što kažeš da ona nema nikakvog objektivnog značaja i da je obično gubljenje vremena..... ima objektivnog značaja jer se odigrava u realnom vremenu od ljudi koji ulažu svoju energiju u to....žao mi je samo što ti nisi u stanju da shvatiš.
