Da li mislite da je tačno da smo uvek sami? Koliko su ljudi koji su sa nama uključeni u naše živote, odnosno, koliko se unose u njih? Ne mislim koliko vi pričate ili oni pričaju, već da li samo slušaju, a u stvari ih je baš briga, ili su zbilja sa vama? I u vezi sa tim, koliko mislite da je potrebno da se govori drugima? Da li je pristojno tražiti nekome da vam nešto priča, ako niste zainteresovani da učestvujete u njegovom životu? Čovek može da priča sam šta hoće. Njegovo pravo. Ali da li imate vi pravo da ispitujete, ako je veza tek na početku ili nemate nikakvih želja da je razvijate?
Ja ne ispitujem. Mislim da nije u redu. Ako želi taj nešto da kaže, kazaće. Ako ja shvatim da ga želim, pitam. Ali moje ponašanje se shvata, često, kao neprijateljsko. Koliko je prijateljski tražiti intimne detalje o nekome ko vas ne zanima, a njemu je to život? Zar je pristojno i prijateljski ćaskati sa nekim o njemu važnim pitanjima? Mislim da takve razgovore treba potezati kada se stvari prenesu na viši nivo.
Ja ne ispitujem. Mislim da nije u redu. Ako želi taj nešto da kaže, kazaće. Ako ja shvatim da ga želim, pitam. Ali moje ponašanje se shvata, često, kao neprijateljsko. Koliko je prijateljski tražiti intimne detalje o nekome ko vas ne zanima, a njemu je to život? Zar je pristojno i prijateljski ćaskati sa nekim o njemu važnim pitanjima? Mislim da takve razgovore treba potezati kada se stvari prenesu na viši nivo.
