- Poruka
- 3.235
О Ђорђу Балашевићу, југоносталгији и евроинтегрисању
Аутор: Владимир Димитријевић
Човек је склон утопизму. Тако би желео да двосмисленост историје буде превладана једним другим и срећним животом. Поподневном дремком после доброг ручка. Или „вечним миром“ о коме је говорио Емануел Кант. Или „крајем историје“, о коме је говорио Френсис Фукујама… Било чиме… Само да буде тихо, мирно, опуштено… Да се скочи „из царства нужности у царство слободе“, по могућству, лежећи на каучу.
Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.
Песник комшилука
Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…
Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну Амери и Совјети… Толико сећања на прву љубав, стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ (да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана, песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ )…
Лична југоносталгија
А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће, кад-тад, Европска Унија: она је себе градила, разграђујући несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана више, и економски и културно, но што ће Европска Унија икад бити…
Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог несретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ из загребачког превода мени заувек остаје „Sir Oliver“), „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знао сам ко је Павао Павличић, и ко је Ивица Видовић, и које Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида, где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…
Зар ми није доктор Росман у Карловцу редовно давао упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид), а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Адро Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, командант касарне, Рудолф Брлечић, с којим сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? „Тешко, сине“! (Израз из војске.) Све се, некако, сводило на Босну. СФРЈ се просто сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне…
Шта се десило?
Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Читам тај опис у „Додиру свиле“, и југоносталгичан сам. Дакле, Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који „не воле“ никог осим ње, а и то што је тако много „воле – не воле“, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи Томовим путем (а данашња деца, основци, жале се на ту књигу, да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима „глуме“ њихови другови и другарице)…
Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. године Тита, Коминтерниног злочинца с ничеовским „веселим трбухом“, поредио са Де Брољијем и Ајнштајном…
Да, сви се каткад сећамо Југославије, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… И Балашевићеве песме су сушта сета…
Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову публику Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Идем на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“. А у свој тој лирици често се јавне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“, али помаже (Ђорђе Балашевић: „ Није то sweet, baby, dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“). И обичан човек је задовољан: далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, у песми „Последња невеста“).
Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија. А ђаво се само представља као лола с тамбуром и рогићима, скоро неприметним. Иначе, искуство светих људи нам каже да ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата…
Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча која каже да је у тој згради у Карловцу био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде-стана „Петрове горе“, коју су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у том истом Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, решио да се прода. (Колико пута ми се учини да у неком излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.)
У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери…
Аутор: Владимир Димитријевић
Човек је склон утопизму. Тако би желео да двосмисленост историје буде превладана једним другим и срећним животом. Поподневном дремком после доброг ручка. Или „вечним миром“ о коме је говорио Емануел Кант. Или „крајем историје“, о коме је говорио Френсис Фукујама… Било чиме… Само да буде тихо, мирно, опуштено… Да се скочи „из царства нужности у царство слободе“, по могућству, лежећи на каучу.
Тако, некад, дође и мени. Онда, рецимо, нешто читам. Да се опустим. Читам Ђорђа Балашевића, „Додир свиле“. Одавно сам хтео да пишем о његовој поезији. Рекоше ми: „Немој! Шта сад хоћеш, да критикујеш још и Балашевића? Пусти човека на миру! Пљувао си рокере и хеви-металце, а сад хоћеш да пљујеш Балашевића…“. А ја нисам хтео то.
Песник комшилука
Ја сам хтео да анализирам поезију овог лиричара, једног од последњих песника наше романтичарске поезије. Јер, Ђорђе је лирски песник. А лирика је треперење на граници између битија и ништавила, између: „Ала је леп овај свет“ и „Моје небо, јер је црно“, између „Ђулића“ и „Ђулића увелака“. Ми нисмо имали песника који опева обичног човека, најобичнијег, оног нашег свакодневног комшију, врата до врата, из чијег дворишта мирише печена паприка и по томе се зна да је јесен. Нисмо имали таквог песника док се није појавио Ђорђе Балашевић. Он је, уз гитару, ушао у душу малог човека, који се сећа како се „некад добро јело“, али који је способан и да баци све, ако није срео праву љубав (као у песми о Васи Ладачком). Толико добрих, тачних описа свега што се дешава малом човеку („а у војсци сам стекао друга до гроба, / и хроничну упалу зглоба“; „ушао сам на прстима, / мати беше већ будна и брзо се прекрстила“; „један Д мол ме развали, / неки би то просто тугом назвали, / није туга, шта је туга за Д мол“)…
Толико жеље да се живи нормалним животом („Само да рата не буде…“), да све буде мирно као у „Вировитици“, да се избегну Амери и Совјети… Толико сећања на прву љубав, стрипове испод клупе… Читав један свет који нестаје у доба клонираних мафијаша и силиконизираних спонзоруша… Права Војводина, она грађанска, крофнаста и пуфнаста, из „Поп Ћире и поп Спире“… Југославија, које више нема… Од Триглава до Ђевђелије, у којој су на стотине хиљада обичних људи долазили на концерте Ђорђа Балашевића, и гледали купање лепе протине кћери и сретали фаталну жену у „Црном лабуду“, дрхтурили на киши „Словенске“ (да, сви смо били Јужни Словени, који пију и слине заједно, на исти, сентиментални начин; имао сам друга Џенана из Травника, муслимана, песника, који је пио као смук и поклонио ми „Травничку хронику“ )…
Лична југоносталгија
А сад? Где је Адиса из Мостара? Томаж Бранко из Марибора? Мислав из Загреба? Примож из Крања? Симон са Косова? Сњежана из Слуња? Вишња из Карловца? Платиће, кад-тад, Европска Унија: она је себе градила, разграђујући несрећну СФРЈ, иако је СФРЈ, таква каква је била (а била је на вулкану безбројних лажи) ипак била интегрисана више, и економски и културно, но што ће Европска Унија икад бити…
Првих двадесет година живота провео сам читајући „Алана Форда“ у преводу Ненада Бриксија („биједни остаче свог несретног оца“, обраћају се Боб Року, и „Sir Oliver“ из загребачког превода мени заувек остаје „Sir Oliver“), „Strip Art“ из Сарајева, „Полет“ и „Форум“ из Загреба… Знао сам ко је Павао Павличић, и ко је Ивица Видовић, и које Мустафа Надаревић, и Фабијан Шоваговић… Звонко Лепетић је био прави, рођени брат Бати Стојковићу у „Балканском шпијуну“. Још се сећам Неле Ержишник (мада ми је Чкаља био смешнији) и Саше Зелепугина који води „Недељно поподне“ из загребачког студија, и Оливера Млакара у „Квискотеци“… Старог моста у Мостару, и Сарајева у магли… И Пуле, у коју смо летели авионом на екскурзију… И Охрида, где смо такође били на екскурзији, па ми је лепота овог града остала заувек у души, јер сам тамо срео мистично срце Балкана…
Зар ми није доктор Росман у Карловцу редовно давао упуте за Војну болницу у Загребу (тобож, да контролишем вид), а знао је да због наочара не идем, него да цуњам по загребачким књижарама? Зар Миславова мајка није спремила торту за мој рођендан, и зар ми његов отац није поклонио књигу о ренесансној философији тим поводом? Зар нисам с Миславом ишао у Војну болницу само да бих добио потврду, а онда ми је он давао цивилку свог оца, па смо излазили у шетње по Загребу? Нису ли ми били симпатични Сершен и Хочевар? А командир вода, Адро Шербовић, муслиман из Црне Горе? А господствени Хрват, командант касарне, Рудолф Брлечић, с којим сам попио последње пиће, већ пресвучен у цивила, по одласку из касарне „Петрова гора“ у Карловцу? Дајте, молим вас! Теофил Панчић већи југоносталгичар од мене? „Тешко, сине“! (Израз из војске.) Све се, некако, сводило на Босну. СФРЈ се просто сажимала у Босни, и људи из истог краја у касарни су један другог звали „Земо“, као да су сви из Босне…
Шта се десило?
Отишао сам предалеко. Крив је Балашевић, са својим описом концерта у сарајевској Скендерији, после седам година. Читам тај опис у „Додиру свиле“, и југоносталгичан сам. Дакле, Балашевић, чије девојке имају чардаш ноге и косе пуне полена, који носи чизме скитаљке и кога је тешко волети, који је препевао Дунав, Балашевић, свестан сакралне мисије кловна (данас, у доба виртуалне стварности и „Великог брата“, циркус постаје узвишен као античка трагедија), Балашевић, који је, као дечко у двадесетим годинама живота, умео да отпева „Мој деда већ дуго оре небеске њиве“… Да, песник обичног човека, намћор у његово име, који „не воле“ никог осим ње, а и то што је тако много „воле – не воле“, песник комшилука, пристојног „Добар дан“ сусетки у пролазу, песник дечјих фудбалских утакмица у слепој улици, дечко који је читао „Тома Сојера“ и хтео да бежи Томовим путем (а данашња деца, основци, жале се на ту књигу, да им је неразумљива, и хоће да је избаце из лектире; у међувремену, на мобилним телефонима снимају порно-филмове, у којима „глуме“ њихови другови и другарице)…
Ђорђе Балашевић, који је умео да испева песме о „свим првим љубавима“ које су тужне, да направи модерну басну („Блуз мутне воде“)… Балашевић, који је, као и многи други обични људи бивше СФРЈ, веровао да је Броз цемент те идиле обичног човека, подигнутог из балканског блата у сан о светској политици мира и несврставања… И који је певао о Брозу, па то, касније, и објашњавао… Овако или онако, али није крио, као Радомир Константиновић, писац „Филозофије паланке“, који је 1980. године Тита, Коминтерниног злочинца с ничеовским „веселим трбухом“, поредио са Де Брољијем и Ајнштајном…
Да, сви се каткад сећамо Југославије, са сетом. И сви волимо мирис јесени из комшијског дворишта у коме се пече паприка… И сви имамо градове у којима смо служили војску… Сета је од сећања… И Балашевићеве песме су сушта сета…
Али… Али, смрт… Као и сваки човек у чије име је певао, Ђорђе Балашевић нема одговор на питање смрти. Он је уоквирује у лепе слике, ставља сребрне рамове патиниране шаптавом поруком… Но, то није никаква утеха. За њега и његову публику Бог је далек, и меша се тек као неодређена судбина у земаљски поредак… Као оно: „Има Нешто!“ Као: „Помолићу се пред испит да положим!“; „Упалићу свећу деди!“; „Идем на „полноћку“ у лепи, стари новосадски храм и од мене доста за ову годину!“. А у свој тој лирици често се јавне ђаво, представљен као стара лола, која помаже, мало са стране, мало „илегално“, али помаже (Ђорђе Балашевић: „ Није то sweet, baby, dream, глупи evergreen / (нема љутње, Синатра!), / то смо смислили враг и ја, / то је магија – за још један леп сан…“). И обичан човек је задовољан: далеки добри „дедица Бог“ и неваљали, али полетни, враг, који ускочи да се умеша кад треба, и да подсети да „Деда“ на небу и није баш тако праведан како нам се чини (ево шта каже тај кад је човеку тешко: „Бог је каткад прави шерет, / на стрмини дода терет / и потура недохватно да се дохвати… / Бог је добар… Како коме… / боље не питај о томе… Ућутаћу… Или ћу опсовати“, у песми „Последња невеста“).
Да, сви бисмо волели миран и тих живот. Али, иза тог мира и тишине зјапе провалије зла и небитија. А ђаво се само представља као лола с тамбуром и рогићима, скоро неприметним. Иначе, искуство светих људи нам каже да ђаво као лав ричући хода гледајући кога да прождере… Југоносталгија за добрим комшилуком, мир Титославије… А испод свега се спремао ужас рата…
Само нека повремена језа је то наговештавала… Нека спомен плоча која каже да је у тој згради у Карловцу био усташки затвор… Мермерно „U“ латиницом на поду команде-стана „Петрове горе“, коју су невешто прерадили, додајући му две пушке и петокраку звезду… Посета Јасеновцу… „Окупација Дубровника у 26 слика“ (претварање тихе, грађанске идиле у покољ)… Некакав „Хрватски дом“ у том истом Карловцу у који војсци није било дозвољено да иде… И ти, обични слушаоци балада који су се, 1991-1995, претварали из др Џекила у мистер Хајда, на ратиштима… Без обзира шта су пре тога слушали… Зато ми је страшан филм „Лепа села лепо горе“ Срђана Драгојевића који је, касније, решио да се прода. (Колико пута ми се учини да у неком излогу видим оглас „Продајте се!“ и да бацим поглед на фирму на којој пише „Дисконт бића“.)
У том филму најстрашнија је песма „Индекса“, са свим сентиментализмом за који су Даворин и другари (оно Сарајево, из песама Кемала Монтена) били способни. Крв која је легла између дојучерашњих најбољих другова само зато што су рођени у другој вери…
