Da li se ponekad trgnete i panicno shvatite da vam vreme prebrzo prolazi da vec imate neke godine ciji vam se broj ne svidja...
Да...
Не из страха, или због несвиђања броја али, у мом случају барем, време од 24-5-те до 30-те је страшно брзо прошло. То јест, до 29-те, мада видим да ми је број 30 следећа "ментална фиксација" пошто сам неколико година био фиксиран на 25.
Иде, бре, к'о брзи воз. Одједном неке исте људе за које се сећаш да си их пре много година видео као "маторе"... сад их гледаш некако обично. Старији људи ти више не попују, него ти говоре "Ви", а за тинејџере више ниси "онај дечко" него "онај човек".
И конташ како оне неке баријере младости-старости како си их замишљао до релативно скоро, заправо не постоје. Нарочито ако припадаш овој све већој групацији пост-адолесцената у 30-тим у 40-тим.
А то о времену... синоћ сам пронашао, заједно са којекаквим другим стварима из прошлости, неку моју поруку од пре 5 или 6 година где сам јасно уочио и препознао неке ствари које сам желео да променим у вези са мном и у вези са својим животом... а сада контам да нисам, и да ми је (по питању тих ствари) сво ово време прошло као неки Дан мрмота.
А сви кажу, што се више удаљаваш и што даље идеш (с годинама), време све брже пролази. Сећам се, као мали, слушао сам свог деду како прича да понекад легне и размишља, и не може да појми да има 60 година, колико су му сећања из младости, и оне најраније, и даље жива... и да је стар и немоћан по многим стварима, и да не може да верује како му је живот брзо прошао. А потом приче кад је имао 70 и неколико - шта би дао да опет има оних 60 са почетка приче, колико је тада био здравији и јачи, и колико би ствари да их је онда започео, а није него је одустао, већ до тад завршио.
Ето... живот. И на крају те једноставно нема, као да те није ни било.