- Poruka
- 3.235
ИСТИНА
какву нисте знали
Преносимо Вам у целини говор Benjamina H. Freedmana који је одржан пред скупом патриота 1961. године у хотелу “Willard” у Vашингтону у корист тадашњих патриотских новина “Common Sense” чији је власник био Conde McGinley.
Benjamin H. Freedman је био једна од најинтересантнијих, најзапањујућих личности 20 века. Рођен је 1890. године и био је успешни јеврејски бизмисмен из Њујорка. Живео је у богатству од најмање 2.500.000 долара и добар део живота посветио откривању завере која се одвијала у САД.
У говору који преносимо, он нам открива једну сасвим другачију слику о Првом и Другом светском рату.
Овде у САД, Ционисти имају потпуну контролу над нашом владом. Из много разлога, исувише компликовано је било ући у њу, у то време, јер су Ционисти управљали Сједињеним државама , као апсолутни владари ове земље. Ви ћете сада рећи да је ова тврдња тачна, али дозволите ми да вам испричам шта се дешавало док смо ми спавали.
Шта се десило?
Први светски рат је објављен лета 1914. Још увек има пар људи мојих година који се тога сећају. Тај рат се водио између Велике Британије, Француске и Русије на једној страни и Немачке, Аустро-угарске и Турске на другој. Након две године рата, Немачка је добијала рат, не само да је била боља него је и заиста побеђивала. Немачке подморнице су изненадиле свет и Немачка је све своје конвоје пребацила са Атланског океана. Велика Британија је мировала без муниције за своје војнике са резервама хране за једну седмицу и после тога их је очекивало гладовање. У то време Француска војска се побунила. Они су имали губитке од око 600.000 најбољих француских младића зарад одбране Вердуна на Соми. Руска армија је била обмањена па су покупили своје играчке и отишли кући, јер више нису хтели да се играју рата - они нису волели цара; и Италијанска војска је доживела неуспех.
Ниједан метак није испаљен на Немачкој територији. Ниједан непријатељски војник није прешао Немачку границу, па ипак је Немачка понудила Енглеској мировни споразум. Они су понудили Енглеској мировне преговоре, типа quo ante basis, како кажу адвокати. То значи: “Зауставимо рат и пустимо све да буде као што је било пре него је рат почео”. Енглеска, у лето 1916 је то озбиљно схватила, јер нису имали избора. Било је питање да ли да се прихвате мировни преговори које је њима Немачка великодушно понудила или у супротном де се рат настави и да Енглеска доживи потпуни пораз.
У међувремену, док се то дешавало Ционисти у Немачкој, који су представљали Ционисте из Источне Европе, су отишли до Британског кабинета рата - и сам сам био збуњен - то је дуга прича, ипак имам све потребне документе који доказују сваку моју изјаву - рекли су: “Гледајте! Још увек можете победити у овом рату. Не морате се предати. Не морате да прихватите мировне преговоре које вам сад нуди Немачка. Можете победити у овом рату, ако Сједињене државе уђу у рат као ваш савезник”. У то време, Сједињене државе још нису биле у рату. Били смо свежи, млади, богати и моћни. Они су рекли Енглеској: “Гарантујемо да ћемо увести Сједињене државе у рат као вашег савезника, да се боре на вашој страни, ако нам заузврат обећате Палестину после ваше победе у овом рату”.
Друкчије речено, они су постигли договор: “Ми ћемо увести САД у овај рат као вашег савезника. Заузврат, након ваше победе и пораза Немачке, Аустроугарске и Турске, морате нам дати Палестину”. Енглеска је имала исто толико право да некоме обећа Палестину колико и САД да Јапан обећају Ирској. То је потпуно бесмислено да Велика Британија, која није имала нити какве везе нити интереса нити права, на оно што је познато као Палестина, понуди Палестину као средство за трговину са Ционистима за увођење САД у рат.
Како год било, они су октобра 1916. то и обећали. Мало након тога су, не знам колико се вас тога сећа, САД, које су претежно биле наклоњене Немачкој, ушле у рат као савезници Велике Британије.
Ја сам рекао да су САД биле веома наклоњене Немачкој, јер су овдашње новине контролисали Ционисти, банке су биле у њиховим рукама, сва средства јавног информисања, све су контролисали Ционисти, а Ционисти су били веома наклоњени САД. Јевреји су били наклоњени Немачкој, јер су многи од њих дошли из Немачке, а и поред тога желели су да Немачка обори цара. Они нису волели цара, и нису желели да Русија победи у овом рату. Ови немачки јудео-банкари као што су Кухн Лоеб и друге велике банкарске фирме по САД-у, нису хтели да дају ни један једини долар, ни Француској, ни Енглеској. Они су стали у страну и рекли: “Докле год су Енглеска и Француска у сарадњи са Русијом нећемо дати ниједног цента”. Али они су уложили новац у Немачку, заједно са Немачком су се борили против Русије, покушавајући да оборе царски режим.
Дакле, ти исти људи, када су видели могућност да присвоје Палестину, су отишли у Енглеску и постигли тај договор. Тада се одједном све променило, као кад се светло на семафору са црвеног промени на зелено. Новине које су до тада биле изузетно наклоњене Немачкој су говориле о потешкоћама које има Немачка у економској борби против Велике Британије, и на другим пољима је све одједном било против Немачке.
Они су били ниткови. Они су били Хуни. Убијали су и медецинске сестре из Црвеног крста. Бебама су одсецали руке. Они нису доносили ништа добро.
Мало након тога, господин Wilson је објавио рат Немачкој.
Лондонски Ционисти су послали телеграм САД-у, судији Brandeis, говорећи: “Иди и заврши посао са председником Вилсоном. Добили смо од Енглеске оно што смо тражили. Сада иди код председника и увуци САД у рат.” Тако су САД ушле у рат. Ми више нисмо имали интереса за то, ми више нисмо имали права да будемо у томе, пре смо требали да будемо на Месецу него у томе. Није било никаквог разлога да Први светски рат буде наш рат. Ми смо се увукли унутра само да би међународни Ционисти добили Палестину. То је нешто што људима из САД никада није речено. Они никада нису сазнали зашто смо ми ушли у Први светски рат.
Пошто смо ушли у рат, Ционисти су отишли у Велику Британију и рекли: “Добро, ми смо испунили наш део договора. Могли бисте сада да направите неки писани докуменат који ће гарантовати да ћете одржати ваш део договора и да ћете нам предати Палестину када будете добили рат”. Они нису знали да ли ће тај рат трајати још годину или наредних десет година. Стога су они почели да раде и преко договора. Потврда је узела облик писма, које је било исписано врло тајним језиком тако да остали свет није знао о чему се ради. То је названо Балфоурска декларација.
Ова декларација је била само обећање Велике Британије да ће се одужити Ционистима у складу са договором, као награду за увођење САД у рат. Дакле, та декларација о којој се толико прича, је само једна обична превара као што је то и новчаница од три долара. Не знам могу ли ово боље нагласити него овако.
Тада су све невоље почеле. САД су ушле у рат и сломиле Немачку. И сами знате шта се тада десило. Када се 1919. рат завршио, Немачка је отишла у Париз на мировну конференцију где је било 117 Јевреја као делегација која је представљала саме Јевреје и коју је водио Bernard Baruch. Ја сам био тамо, морао сам знати. Дакле, шта се тада десило?
Ционисти су на тој конференцији распарчали Немачку и скроз распарчали Европу свим оним нацијама које су добиле право на одређене делове европске територије, и напокон рекли: “Како би било да ми сада добијемо Палестину?”
И тада су они, по први пут на знање Немаца, спровели Балфоурску декларацију. Тек тада су Немци схватили: “Ох, у томе је била поента! Због тога су Сједињене државе ушле у рат.” Немци су тада схватили да су они поражени зато што су Ционисти захтевали Палестину и били спремни на све да би је добили.
То нас доводи до једног другог веома занимљивог дела. Када су Немци ово схватили, они су то, наравно, одбили. До тада, Јеврејима није нигде било боље него што им је било у Немачкој.
Ту је био господин Rathenau, који је био можда 100 пута значајнији индустријски и финансијски стручњак него што је то био Bernard Baruch у овој земљи. Ту је био господин Balin који је поседовао две велике паробродске линије, севернонемачки “Lioyd” и “Hamburg - American lines” . Ту је био и Bleichroder који је био банкар за породице Hohenzollern. Ту је био и “Warburgc” у Хамбургу, који је био велики банкар - трговац, највећи у свету. Њима је веома добро ишло у Немачкој. Ту нема збора. Немци су се разочарали: “Па, то је била потпуна издаја”.
То је била издаја која би се могла хипотетички упоредити са следећом ситуацијом: претпоставимо да су САД биле у рату са СССР-ом. И САД су побеђивале. И САД су рекле Совјетима: “Па, хајде да прекинемо. Ми вам нудимо мировне услове. Дајте да заборавимо целу ствар”. И изненада комунистичка Кина улази у рат као савезник Совјетима. И њихов улазак у рат нама доноси пораз. Страшан пораз са распарчавањима која човек не може ни замислити.
Затим замислите, после пораза, ако би само сазнали да су нас Кинези, који живе у нашој земљи, наши кинески грађани, за које смо све време мислили да су одани грађани који су били на нашој страни, продали СССР-у и да је због њих комунистичка Кина ушла у рат против нас. Шта бисмо ми у САД, тада осећали према Кинезима? Мислим да се нико од њих не би усудио да промоли нос на неком јавном месту. Не би било довољно згодних уличних светиљки за њих. Замислите како бисмо се ми осећали.
Па, то су тада Немци осећали према њима. Они су били тако добри према њима - од 1905, када је пропала прва Руска комунистичка револуција и када су Јевреји морали побећи из Русије, сви су побегли у Немачку. Немачка им је дала уточиште. И према њима се опходила врло љубазно. И сада су они продали Немачку, на милост и немилост, само зато што су желели Палестину.
какву нисте знали
Преносимо Вам у целини говор Benjamina H. Freedmana који је одржан пред скупом патриота 1961. године у хотелу “Willard” у Vашингтону у корист тадашњих патриотских новина “Common Sense” чији је власник био Conde McGinley.
Benjamin H. Freedman је био једна од најинтересантнијих, најзапањујућих личности 20 века. Рођен је 1890. године и био је успешни јеврејски бизмисмен из Њујорка. Живео је у богатству од најмање 2.500.000 долара и добар део живота посветио откривању завере која се одвијала у САД.
У говору који преносимо, он нам открива једну сасвим другачију слику о Првом и Другом светском рату.
Овде у САД, Ционисти имају потпуну контролу над нашом владом. Из много разлога, исувише компликовано је било ући у њу, у то време, јер су Ционисти управљали Сједињеним државама , као апсолутни владари ове земље. Ви ћете сада рећи да је ова тврдња тачна, али дозволите ми да вам испричам шта се дешавало док смо ми спавали.
Шта се десило?
Први светски рат је објављен лета 1914. Још увек има пар људи мојих година који се тога сећају. Тај рат се водио између Велике Британије, Француске и Русије на једној страни и Немачке, Аустро-угарске и Турске на другој. Након две године рата, Немачка је добијала рат, не само да је била боља него је и заиста побеђивала. Немачке подморнице су изненадиле свет и Немачка је све своје конвоје пребацила са Атланског океана. Велика Британија је мировала без муниције за своје војнике са резервама хране за једну седмицу и после тога их је очекивало гладовање. У то време Француска војска се побунила. Они су имали губитке од око 600.000 најбољих француских младића зарад одбране Вердуна на Соми. Руска армија је била обмањена па су покупили своје играчке и отишли кући, јер више нису хтели да се играју рата - они нису волели цара; и Италијанска војска је доживела неуспех.
Ниједан метак није испаљен на Немачкој територији. Ниједан непријатељски војник није прешао Немачку границу, па ипак је Немачка понудила Енглеској мировни споразум. Они су понудили Енглеској мировне преговоре, типа quo ante basis, како кажу адвокати. То значи: “Зауставимо рат и пустимо све да буде као што је било пре него је рат почео”. Енглеска, у лето 1916 је то озбиљно схватила, јер нису имали избора. Било је питање да ли да се прихвате мировни преговори које је њима Немачка великодушно понудила или у супротном де се рат настави и да Енглеска доживи потпуни пораз.
У међувремену, док се то дешавало Ционисти у Немачкој, који су представљали Ционисте из Источне Европе, су отишли до Британског кабинета рата - и сам сам био збуњен - то је дуга прича, ипак имам све потребне документе који доказују сваку моју изјаву - рекли су: “Гледајте! Још увек можете победити у овом рату. Не морате се предати. Не морате да прихватите мировне преговоре које вам сад нуди Немачка. Можете победити у овом рату, ако Сједињене државе уђу у рат као ваш савезник”. У то време, Сједињене државе још нису биле у рату. Били смо свежи, млади, богати и моћни. Они су рекли Енглеској: “Гарантујемо да ћемо увести Сједињене државе у рат као вашег савезника, да се боре на вашој страни, ако нам заузврат обећате Палестину после ваше победе у овом рату”.
Друкчије речено, они су постигли договор: “Ми ћемо увести САД у овај рат као вашег савезника. Заузврат, након ваше победе и пораза Немачке, Аустроугарске и Турске, морате нам дати Палестину”. Енглеска је имала исто толико право да некоме обећа Палестину колико и САД да Јапан обећају Ирској. То је потпуно бесмислено да Велика Британија, која није имала нити какве везе нити интереса нити права, на оно што је познато као Палестина, понуди Палестину као средство за трговину са Ционистима за увођење САД у рат.
Како год било, они су октобра 1916. то и обећали. Мало након тога су, не знам колико се вас тога сећа, САД, које су претежно биле наклоњене Немачкој, ушле у рат као савезници Велике Британије.
Ја сам рекао да су САД биле веома наклоњене Немачкој, јер су овдашње новине контролисали Ционисти, банке су биле у њиховим рукама, сва средства јавног информисања, све су контролисали Ционисти, а Ционисти су били веома наклоњени САД. Јевреји су били наклоњени Немачкој, јер су многи од њих дошли из Немачке, а и поред тога желели су да Немачка обори цара. Они нису волели цара, и нису желели да Русија победи у овом рату. Ови немачки јудео-банкари као што су Кухн Лоеб и друге велике банкарске фирме по САД-у, нису хтели да дају ни један једини долар, ни Француској, ни Енглеској. Они су стали у страну и рекли: “Докле год су Енглеска и Француска у сарадњи са Русијом нећемо дати ниједног цента”. Али они су уложили новац у Немачку, заједно са Немачком су се борили против Русије, покушавајући да оборе царски режим.
Дакле, ти исти људи, када су видели могућност да присвоје Палестину, су отишли у Енглеску и постигли тај договор. Тада се одједном све променило, као кад се светло на семафору са црвеног промени на зелено. Новине које су до тада биле изузетно наклоњене Немачкој су говориле о потешкоћама које има Немачка у економској борби против Велике Британије, и на другим пољима је све одједном било против Немачке.
Они су били ниткови. Они су били Хуни. Убијали су и медецинске сестре из Црвеног крста. Бебама су одсецали руке. Они нису доносили ништа добро.
Мало након тога, господин Wilson је објавио рат Немачкој.
Лондонски Ционисти су послали телеграм САД-у, судији Brandeis, говорећи: “Иди и заврши посао са председником Вилсоном. Добили смо од Енглеске оно што смо тражили. Сада иди код председника и увуци САД у рат.” Тако су САД ушле у рат. Ми више нисмо имали интереса за то, ми више нисмо имали права да будемо у томе, пре смо требали да будемо на Месецу него у томе. Није било никаквог разлога да Први светски рат буде наш рат. Ми смо се увукли унутра само да би међународни Ционисти добили Палестину. То је нешто што људима из САД никада није речено. Они никада нису сазнали зашто смо ми ушли у Први светски рат.
Пошто смо ушли у рат, Ционисти су отишли у Велику Британију и рекли: “Добро, ми смо испунили наш део договора. Могли бисте сада да направите неки писани докуменат који ће гарантовати да ћете одржати ваш део договора и да ћете нам предати Палестину када будете добили рат”. Они нису знали да ли ће тај рат трајати још годину или наредних десет година. Стога су они почели да раде и преко договора. Потврда је узела облик писма, које је било исписано врло тајним језиком тако да остали свет није знао о чему се ради. То је названо Балфоурска декларација.
Ова декларација је била само обећање Велике Британије да ће се одужити Ционистима у складу са договором, као награду за увођење САД у рат. Дакле, та декларација о којој се толико прича, је само једна обична превара као што је то и новчаница од три долара. Не знам могу ли ово боље нагласити него овако.
Тада су све невоље почеле. САД су ушле у рат и сломиле Немачку. И сами знате шта се тада десило. Када се 1919. рат завршио, Немачка је отишла у Париз на мировну конференцију где је било 117 Јевреја као делегација која је представљала саме Јевреје и коју је водио Bernard Baruch. Ја сам био тамо, морао сам знати. Дакле, шта се тада десило?
Ционисти су на тој конференцији распарчали Немачку и скроз распарчали Европу свим оним нацијама које су добиле право на одређене делове европске територије, и напокон рекли: “Како би било да ми сада добијемо Палестину?”
И тада су они, по први пут на знање Немаца, спровели Балфоурску декларацију. Тек тада су Немци схватили: “Ох, у томе је била поента! Због тога су Сједињене државе ушле у рат.” Немци су тада схватили да су они поражени зато што су Ционисти захтевали Палестину и били спремни на све да би је добили.
То нас доводи до једног другог веома занимљивог дела. Када су Немци ово схватили, они су то, наравно, одбили. До тада, Јеврејима није нигде било боље него што им је било у Немачкој.
Ту је био господин Rathenau, који је био можда 100 пута значајнији индустријски и финансијски стручњак него што је то био Bernard Baruch у овој земљи. Ту је био господин Balin који је поседовао две велике паробродске линије, севернонемачки “Lioyd” и “Hamburg - American lines” . Ту је био и Bleichroder који је био банкар за породице Hohenzollern. Ту је био и “Warburgc” у Хамбургу, који је био велики банкар - трговац, највећи у свету. Њима је веома добро ишло у Немачкој. Ту нема збора. Немци су се разочарали: “Па, то је била потпуна издаја”.
То је била издаја која би се могла хипотетички упоредити са следећом ситуацијом: претпоставимо да су САД биле у рату са СССР-ом. И САД су побеђивале. И САД су рекле Совјетима: “Па, хајде да прекинемо. Ми вам нудимо мировне услове. Дајте да заборавимо целу ствар”. И изненада комунистичка Кина улази у рат као савезник Совјетима. И њихов улазак у рат нама доноси пораз. Страшан пораз са распарчавањима која човек не може ни замислити.
Затим замислите, после пораза, ако би само сазнали да су нас Кинези, који живе у нашој земљи, наши кинески грађани, за које смо све време мислили да су одани грађани који су били на нашој страни, продали СССР-у и да је због њих комунистичка Кина ушла у рат против нас. Шта бисмо ми у САД, тада осећали према Кинезима? Мислим да се нико од њих не би усудио да промоли нос на неком јавном месту. Не би било довољно згодних уличних светиљки за њих. Замислите како бисмо се ми осећали.
Па, то су тада Немци осећали према њима. Они су били тако добри према њима - од 1905, када је пропала прва Руска комунистичка револуција и када су Јевреји морали побећи из Русије, сви су побегли у Немачку. Немачка им је дала уточиште. И према њима се опходила врло љубазно. И сада су они продали Немачку, на милост и немилост, само зато што су желели Палестину.
.........car si.......
Само сам летимично прегледао, овде нема ничега што нисам раније знао.
Već je i onako postalo pravilo da kad neko stavi u naslov "Istina" da to nema ni blage veze sa bilo kakvom istinom. 
