Зашто су САД интернационализовале сукоб у Грузији и шта се све крије иза нагомилавања војне силе у подручју Каспијског басена?
Енергенти, а пре свега нафта и гас, су данас основни узрок сукоба у свету, па и овога што се данас дешава у Гррузији и што ће се у блиској будућности очигледно дешавати у подручју Касписјког басена. Пре свега треба поћи од чињенице, да подручје Каспијксог басена, садржи резерве од око 40 милијарди барела нафте.
Енергетски интереси имају важну улогу у настојањима Запада да Грузију, која има кључну улогу за снабдевање Запада нафтом из Каспијског басена уврсти међу своје поуздане савезнике и чланице НАТО. Не само због постојећих нафтовода, којим се транспортује један проценат дневне светске потрошње нафте, већ и због планова ка даљој контроли и експлоатацији огромних енергетских извора Централне Азије. Преко Грузије се простире нафтовод Баку-Тбилиси-Чејхан, којим управља конзорцијум западних компанија и који је саграђен уз учешће америчког Шеврона, упркос снажном отпору Москве. Њиме дневно ка Западу тече милион барела азербејџанске нафте, док се гасоводом Баку - Тбилиси - Ерзерум може годишње транспортовати око 6,6 милијарди кубика природног гаса. Азербејџан за испоруке нафте користи и железнички транспорт до грузијских лука на Црном мору, које су главни пункт одакле се каспијска нафта из те земље, Туркменистана и Казахстана транспортује на запад. Тренутно око 500.000 барела нафте дневно излази из ових лука, а у припреми су планови да се тај капацитет повећа за још 200.000 барела. Грузија располаже и са три луке оспобљене за транспорт нафте, а најмања међу њима је у Супси, чији капацитет не премашује 145 хиљада барела дневно.
Дугорочни планови за експлоатацију каспијског природног богатства у великој мери утичу на планове да Грузија и Украјина постану чланице НАТО-а. Правећи обруч око Русије западне земље не само да настоје да ослабе политичке, већ и енергетске позиције Москве, а крајњи циљ такве стратегије САД и њених савезника је да се Русија истисне из коридора за пренос нафте и гаса на Кавказу, а посебно, да се на све могуће начине омете реализација великих пројеката међународних гасовода - Јужни и Северни ток. Намера САД и неких њених европских савезника је да уместо гасовода Јужни ток наметну реализацију паралелног пројекта Набуко, који би омогућио Европској унији да смањи зависност од руског гаса. Градња тог 3.300 километара дугачког гасовода ЕУ, који се протеже од Каспијског мора кроз Турску и балканске државе до Аустрије, требало би да почне 2009, док се завршетак очекује 2013, а њега треба да гради конзорцијум шест фирми, на челу са аустријским ОМВ-ом. Њиме би се, од Блиског Истока и Азије до ЕУ, транспортовала 31 милијарда кубних метара гаса из Азербејџана, Узбекистана и Туркменистана, евентуално и из Ирака и Египта, или из Ирана, ако би у њему дошло до промене режима. Србија, односно проамерички режим у Београду, овде има посебну улогу, да блокира руски пројекат Јужни ток. Посебна улога је намењена Млађану Динкићу.
Набуко, такође, угрожава снажан руски притисак како на учеснике у том пројекту, тако и на средњеазијске земље, из којих би се ресурси слали на Запад. На недавном састанку челника „Гаспрома” са председником Азербејџана Иљхамом Алијевом, одржаном у јуну, Руси су показали спремност да откупљују азербејџански гас по тржишним ценама, на основу дугорочних уговора.
Енергенти, а пре свега нафта и гас, су данас основни узрок сукоба у свету, па и овога што се данас дешава у Гррузији и што ће се у блиској будућности очигледно дешавати у подручју Касписјког басена. Пре свега треба поћи од чињенице, да подручје Каспијксог басена, садржи резерве од око 40 милијарди барела нафте.
Енергетски интереси имају важну улогу у настојањима Запада да Грузију, која има кључну улогу за снабдевање Запада нафтом из Каспијског басена уврсти међу своје поуздане савезнике и чланице НАТО. Не само због постојећих нафтовода, којим се транспортује један проценат дневне светске потрошње нафте, већ и због планова ка даљој контроли и експлоатацији огромних енергетских извора Централне Азије. Преко Грузије се простире нафтовод Баку-Тбилиси-Чејхан, којим управља конзорцијум западних компанија и који је саграђен уз учешће америчког Шеврона, упркос снажном отпору Москве. Њиме дневно ка Западу тече милион барела азербејџанске нафте, док се гасоводом Баку - Тбилиси - Ерзерум може годишње транспортовати око 6,6 милијарди кубика природног гаса. Азербејџан за испоруке нафте користи и железнички транспорт до грузијских лука на Црном мору, које су главни пункт одакле се каспијска нафта из те земље, Туркменистана и Казахстана транспортује на запад. Тренутно око 500.000 барела нафте дневно излази из ових лука, а у припреми су планови да се тај капацитет повећа за још 200.000 барела. Грузија располаже и са три луке оспобљене за транспорт нафте, а најмања међу њима је у Супси, чији капацитет не премашује 145 хиљада барела дневно.
Дугорочни планови за експлоатацију каспијског природног богатства у великој мери утичу на планове да Грузија и Украјина постану чланице НАТО-а. Правећи обруч око Русије западне земље не само да настоје да ослабе политичке, већ и енергетске позиције Москве, а крајњи циљ такве стратегије САД и њених савезника је да се Русија истисне из коридора за пренос нафте и гаса на Кавказу, а посебно, да се на све могуће начине омете реализација великих пројеката међународних гасовода - Јужни и Северни ток. Намера САД и неких њених европских савезника је да уместо гасовода Јужни ток наметну реализацију паралелног пројекта Набуко, који би омогућио Европској унији да смањи зависност од руског гаса. Градња тог 3.300 километара дугачког гасовода ЕУ, који се протеже од Каспијског мора кроз Турску и балканске државе до Аустрије, требало би да почне 2009, док се завршетак очекује 2013, а њега треба да гради конзорцијум шест фирми, на челу са аустријским ОМВ-ом. Њиме би се, од Блиског Истока и Азије до ЕУ, транспортовала 31 милијарда кубних метара гаса из Азербејџана, Узбекистана и Туркменистана, евентуално и из Ирака и Египта, или из Ирана, ако би у њему дошло до промене режима. Србија, односно проамерички режим у Београду, овде има посебну улогу, да блокира руски пројекат Јужни ток. Посебна улога је намењена Млађану Динкићу.
Набуко, такође, угрожава снажан руски притисак како на учеснике у том пројекту, тако и на средњеазијске земље, из којих би се ресурси слали на Запад. На недавном састанку челника „Гаспрома” са председником Азербејџана Иљхамом Алијевом, одржаном у јуну, Руси су показали спремност да откупљују азербејџански гас по тржишним ценама, на основу дугорочних уговора.
Poslednja izmena: