Rujevit
Domaćin
- Poruka
- 3.445
Доћи ће смрт, и имаће твоје очи
Међу литератама који се одлуче на самоубиство, много је више песника него прозних писаца, а од прозних писаца најмање дижу руку на себе они писци који се баве – филозофском прозом
СУДБИНЕ
„Лепша душа дубље јеца“, писао је Андрић. Да ли то значи да лепше душе лакше и брже одлазе са овог света у неке друге, будући да су крилате? Судећи по књизи Григорија Чхартишвилија, „Писци и самоубиство“,(„Информатика“), одговор је позитиван. Писање је професија у којој има много више самоубистава него у другим занимањима. Самоубица међу писцима има толико, да је Рембо за ову појаву смислио и посебан назив „литературицид“.
Чхартишвили човечанство дели на пет суицидних категорија: људе који никад не помишљају на самоубиство, људе који понекад размишљају о самоубиству, људе који прете да ће извршити самоубиство, људе који покушају да изврше самоубиство и људе који извршавају самоубиство. Чини се да писци спадају у све наведене категорије, осим прве. Шта је то што литерате лако наводи на мисао о самовољној смрти, па и на само самоубиство? Пре свега, и сами уметници, баш као и друштво око њих, од њих увек очекују врхунске резултате. Ниче о томе каже: „Од свега што је написано, ја волим само оно што се пише сопственом крвљу“. Спортисти имају право на мирну старост и на престанак боравка у арени, свако друго занимање, осим уметничког, има мировину у старости. Уметницима то није дозвољено и они су свесни напора непрестаног присуства на сцени. Тако су предсмртне Раблеове речи биле: „Спустите завесу, фарса је готова“, док је Бетовен пред смрт прошапутао: „Пријатељи, аплауз, комедија је завршена“.
Без обзира на сав напор који захтева, писање спада у изразито некомерцијалну делатност. Чхартишвили каже: „Писање је несумњиво некомерцијалан занат. Или јесте такав ако се говори о правим књижевницима... Од мастионице и гушчјег пера до просјачке торбе, кратак је пут“. Од глади је у најдословнијем смислу умро енглески песник и публициста Александар Бирни (1826-1862).
Због љубави и политике
Међу литератама који се одлуче на самоубиство, много је више песника него прозних писаца, а од прозних писаца најмање дижу руку на себе они писци који се баве – филозофском прозом. Песници самоубице честа су појава кроз историју књижевности. По легенди, Сапфо се убила скочивши са стене, због неузвраћене љубави према мушкарцу – лађару Фаону. Стена са које се она бацила, касније је постала место где су извршавали самоубиство несрећни љубавници. Америчка песникиња Ен Секстон(1928-1974), самоубиство је извршила због депресија и душевних криза. Три пута је покушала суицид и на крају се отровала издувним гасовима у гаражи. Самоубиство Силвије Плат, песникиње-вундеркинда, познато је свим њеним љубитељима. Први покушај самоубиства и нервни слом који му је претходио, описани су у роману, „Под стакленим звоном“. Десет година касније, уследио је други покушај, а трећи је био кобан по Платову – у зору је деци припремила доручак, затворила врата и прозоре и гурнула главу у рерну. Оставила је и поруку, с молбом да позову њеног лекара. Могуће је да се песникиња надала да ће је спасти.
Италијански песник Чезаре Павезе,(1908-1950) убио се због љубави, у успону своје стваралачке снаге. Аутор чувене збирке песама „Доћи ће смрт и имаће твоје очи“, неколико дана пред смрт написао је у дневнику: „Никада се нисам осећао жив и овако млад“. Али ово осећање било је тренутно. Љубав му није узвратила мало позната америчка глумица. Попио је смртоносну дозу таблета за спавање у соби хотела, у Торину.
Статистике кажу да се писци ипак не убијају најчешће због љубави, него због – политике. Следећи разлог који их наводи на овај чин су психичке болести и депресија. Занимљив је податак да се од свих писаца најређе убијају – драмски. Изгледа да написи критичара, колико год били отровни и каткад злуради, нису – смртоносни. Или Талија будно чува своје поклонике.
Фарбер каже да је „суицид највероватнији онда када се лако рањив човек нађе у екстремној ситуацији“. Али шта за осетљиве, сложене списатељске личности нису „екстремне околности“. И има ли икога ко се бави уметношћу и писањем а да није – лако рањив? Ипак, најрањивији најлакше дижу руку на себе. Марина Цветајева, највећа руска песникиња двадесетог века, убила се 1941. у Јелабуги, после повратка из емиграције. Обесила се о куку на трему куће у којој је изнајмљивала собу. У једном од опроштајних писама написала је „... Желим да мој син Мур живи и учи. Са мном ће пропасти“.
Имагинарни страх
Аустријски писац Паул Целан, (1920-1970), по пореклу румунски Јеврејин, закаснела је жртва концентрационих логора, баш као и Примо Леви и Тадеуш Боровски. Целан је био затворен у концентрационом логору. Без обзира на огроман послератни књижевни успех и славу, скочио је у Сену са моста Мирабо, четврт века по завршетку Другог светског рата. Жртва постлогорског синдрома је и Јежи Косински (1933-1991), амерички писац пољско-јеврејског порекла. У годинама рата чудом је остао жив. По доласку у Америку, направио је вртоглаву књижевну каријеру. По једном од његових романа снимљен је и познати филм: „Добро јутро, господине Ченс“. Када је упознао Ерику Џонг, која је тада била у поодмаклој трудноћи, замолио ју је да помилује њен набрекли стомак и рекао: „Све бих дао да могу да доживим искуство порођаја“. Убио се прогутавши велику количину таблета и навукавши на главу пластичну кесу.
Међу литератама, убијају се и носиоци највиших књижевних признања. Мајаковски се убио у тренутку када је стекао велику славу. Читавог живота говорио је о самоубиству, а неколико пута у младости играо је и руски рулет. Постоји претпоставка да је ту игру, али с трагичним исходом, одиграо и 14. априла 1930, када је окончан његов живот. Ернест Хемингвеј убио се из ловачке пушке. Иза њега био је пун, узбудљив живот, безбројне љубави и Нобелова награда. Али – очито да је жеља за одласком била јача. Још један нобеловац, Јасунари Кавабата, отровао се гасом у малом стану који му је служио као радни кабинет. Упркос јапанској традицији, није оставио никакву опроштајну белешку.
Списак самоубица са ових простора обухвата Николу Кољевића (1936-1997), шекспиролога, драмског писца, преводиоца, који је изабрао одело за смрт и, у свом кабинету, пуцао из револвера у главу. Аница Савић- Ребац, (1893-1953) српска песникиња и филозоф, први пут је покушала да се убије на дан упокојења супруга, инјекцијама морфијума, други пут је, по узору на Сенеку и епикурејце, пререзала вене на рукама , али су је спасли пријатељи. Убила се тако што је себи пуцала у главу. Оставила је писмо: „Умирем свесно и аутономно“. Бранко Миљковић је 12. фебруара 1961, под нерасветљеним околностима, трагично завршио живот у Загребу. Новине су објавиле да је реч о самоубиству. Бранко Ћопић (1915-1984) је последње године живота провео је у имагинарном страху да ће бити ухапшен и стрељан. Са моста над Савом скочио је на плочник, на коме је, четрдесетак година раније, провео своју прву ноћ у Београду. Опроштајно писмо остављено пријатељима завршио је речима: „Збогом лијепи и страшни животе!“
Сања Домазет
[објављено: 09/08/2008]
ПОЛИТИКА
Међу литератама који се одлуче на самоубиство, много је више песника него прозних писаца, а од прозних писаца најмање дижу руку на себе они писци који се баве – филозофском прозом
СУДБИНЕ
„Лепша душа дубље јеца“, писао је Андрић. Да ли то значи да лепше душе лакше и брже одлазе са овог света у неке друге, будући да су крилате? Судећи по књизи Григорија Чхартишвилија, „Писци и самоубиство“,(„Информатика“), одговор је позитиван. Писање је професија у којој има много више самоубистава него у другим занимањима. Самоубица међу писцима има толико, да је Рембо за ову појаву смислио и посебан назив „литературицид“.
Чхартишвили човечанство дели на пет суицидних категорија: људе који никад не помишљају на самоубиство, људе који понекад размишљају о самоубиству, људе који прете да ће извршити самоубиство, људе који покушају да изврше самоубиство и људе који извршавају самоубиство. Чини се да писци спадају у све наведене категорије, осим прве. Шта је то што литерате лако наводи на мисао о самовољној смрти, па и на само самоубиство? Пре свега, и сами уметници, баш као и друштво око њих, од њих увек очекују врхунске резултате. Ниче о томе каже: „Од свега што је написано, ја волим само оно што се пише сопственом крвљу“. Спортисти имају право на мирну старост и на престанак боравка у арени, свако друго занимање, осим уметничког, има мировину у старости. Уметницима то није дозвољено и они су свесни напора непрестаног присуства на сцени. Тако су предсмртне Раблеове речи биле: „Спустите завесу, фарса је готова“, док је Бетовен пред смрт прошапутао: „Пријатељи, аплауз, комедија је завршена“.
Без обзира на сав напор који захтева, писање спада у изразито некомерцијалну делатност. Чхартишвили каже: „Писање је несумњиво некомерцијалан занат. Или јесте такав ако се говори о правим књижевницима... Од мастионице и гушчјег пера до просјачке торбе, кратак је пут“. Од глади је у најдословнијем смислу умро енглески песник и публициста Александар Бирни (1826-1862).
Због љубави и политике
Међу литератама који се одлуче на самоубиство, много је више песника него прозних писаца, а од прозних писаца најмање дижу руку на себе они писци који се баве – филозофском прозом. Песници самоубице честа су појава кроз историју књижевности. По легенди, Сапфо се убила скочивши са стене, због неузвраћене љубави према мушкарцу – лађару Фаону. Стена са које се она бацила, касније је постала место где су извршавали самоубиство несрећни љубавници. Америчка песникиња Ен Секстон(1928-1974), самоубиство је извршила због депресија и душевних криза. Три пута је покушала суицид и на крају се отровала издувним гасовима у гаражи. Самоубиство Силвије Плат, песникиње-вундеркинда, познато је свим њеним љубитељима. Први покушај самоубиства и нервни слом који му је претходио, описани су у роману, „Под стакленим звоном“. Десет година касније, уследио је други покушај, а трећи је био кобан по Платову – у зору је деци припремила доручак, затворила врата и прозоре и гурнула главу у рерну. Оставила је и поруку, с молбом да позову њеног лекара. Могуће је да се песникиња надала да ће је спасти.
Италијански песник Чезаре Павезе,(1908-1950) убио се због љубави, у успону своје стваралачке снаге. Аутор чувене збирке песама „Доћи ће смрт и имаће твоје очи“, неколико дана пред смрт написао је у дневнику: „Никада се нисам осећао жив и овако млад“. Али ово осећање било је тренутно. Љубав му није узвратила мало позната америчка глумица. Попио је смртоносну дозу таблета за спавање у соби хотела, у Торину.
Статистике кажу да се писци ипак не убијају најчешће због љубави, него због – политике. Следећи разлог који их наводи на овај чин су психичке болести и депресија. Занимљив је податак да се од свих писаца најређе убијају – драмски. Изгледа да написи критичара, колико год били отровни и каткад злуради, нису – смртоносни. Или Талија будно чува своје поклонике.
Фарбер каже да је „суицид највероватнији онда када се лако рањив човек нађе у екстремној ситуацији“. Али шта за осетљиве, сложене списатељске личности нису „екстремне околности“. И има ли икога ко се бави уметношћу и писањем а да није – лако рањив? Ипак, најрањивији најлакше дижу руку на себе. Марина Цветајева, највећа руска песникиња двадесетог века, убила се 1941. у Јелабуги, после повратка из емиграције. Обесила се о куку на трему куће у којој је изнајмљивала собу. У једном од опроштајних писама написала је „... Желим да мој син Мур живи и учи. Са мном ће пропасти“.
Имагинарни страх
Аустријски писац Паул Целан, (1920-1970), по пореклу румунски Јеврејин, закаснела је жртва концентрационих логора, баш као и Примо Леви и Тадеуш Боровски. Целан је био затворен у концентрационом логору. Без обзира на огроман послератни књижевни успех и славу, скочио је у Сену са моста Мирабо, четврт века по завршетку Другог светског рата. Жртва постлогорског синдрома је и Јежи Косински (1933-1991), амерички писац пољско-јеврејског порекла. У годинама рата чудом је остао жив. По доласку у Америку, направио је вртоглаву књижевну каријеру. По једном од његових романа снимљен је и познати филм: „Добро јутро, господине Ченс“. Када је упознао Ерику Џонг, која је тада била у поодмаклој трудноћи, замолио ју је да помилује њен набрекли стомак и рекао: „Све бих дао да могу да доживим искуство порођаја“. Убио се прогутавши велику количину таблета и навукавши на главу пластичну кесу.
Међу литератама, убијају се и носиоци највиших књижевних признања. Мајаковски се убио у тренутку када је стекао велику славу. Читавог живота говорио је о самоубиству, а неколико пута у младости играо је и руски рулет. Постоји претпоставка да је ту игру, али с трагичним исходом, одиграо и 14. априла 1930, када је окончан његов живот. Ернест Хемингвеј убио се из ловачке пушке. Иза њега био је пун, узбудљив живот, безбројне љубави и Нобелова награда. Али – очито да је жеља за одласком била јача. Још један нобеловац, Јасунари Кавабата, отровао се гасом у малом стану који му је служио као радни кабинет. Упркос јапанској традицији, није оставио никакву опроштајну белешку.
Списак самоубица са ових простора обухвата Николу Кољевића (1936-1997), шекспиролога, драмског писца, преводиоца, који је изабрао одело за смрт и, у свом кабинету, пуцао из револвера у главу. Аница Савић- Ребац, (1893-1953) српска песникиња и филозоф, први пут је покушала да се убије на дан упокојења супруга, инјекцијама морфијума, други пут је, по узору на Сенеку и епикурејце, пререзала вене на рукама , али су је спасли пријатељи. Убила се тако што је себи пуцала у главу. Оставила је писмо: „Умирем свесно и аутономно“. Бранко Миљковић је 12. фебруара 1961, под нерасветљеним околностима, трагично завршио живот у Загребу. Новине су објавиле да је реч о самоубиству. Бранко Ћопић (1915-1984) је последње године живота провео је у имагинарном страху да ће бити ухапшен и стрељан. Са моста над Савом скочио је на плочник, на коме је, четрдесетак година раније, провео своју прву ноћ у Београду. Опроштајно писмо остављено пријатељима завршио је речима: „Збогом лијепи и страшни животе!“
Сања Домазет
[објављено: 09/08/2008]
ПОЛИТИКА
.
