Na terenu istorije jezika i uporedne leksikologije

Laza Čurčić: Sasvim osobeni dr Velimir Velja Mihajlović

1.
Na terenu istorije jezika i uporedne leksikologije

Prof. dr Velimir Mihajlović, Velja, nije živeo dugo, a živeo je, pomalo naklonjen boemiji, ne umeći da se uklopi u sisteme. Ponešto mu je takvom oduzeto, prećutano i zataškavano. Pričao je, ponekad i samo najbližima, o tome setan. Prijatelji su ga i po tome znali i po tome upamtili. Jedno pisano svedočanstvo o tome valja imati na umu kada se govori o njemu. Reč je o Napomeni izdavača Instituta za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u Uvodnoj napomeni knjige Rečnik prezimena Šajkaške, Novi Sad, 1983, 6, u kojoj stoji:

U skladu sa činjenicom da je ova knjiga nastala kao rezultat višegodišnjeg rada na projektu Onomastičko - leksikološka istraživanja na terenu Vojvodine, čiji je nosilac od osnivanja dr Velimir Mihajlović, Izdavač je bio planirao da se nosilac projekta nađe na čelu autorskog kolektiva ove knjige. Iz razloga na koje se nije moglo uticati, međutim, dogodilo se da nosilac projekta nije imao udela u uobličavanju knjige.

Velja Mihajlović je studirao ruski u generaciji sa prevodiocem Petrom Vujičićem i istoričarom književnosti Milivojem Jovanovićem. Ta generacija slušala je mnoge predmete iz filologije sa studentima jugoslovenskih književnosti i srpskohrvatskog jezika u kojoj su bili: sjajni novinar Dragan Nikitović, pesnik i bibliograf Radisav Mića Cajić, pripovedač Velizar Bošković, kritičar Petar Džadžić, potonji profesori univerziteta: Slobodan Marković, Vasa Milinčević, i Milija Nikolić, istoričari književnosti Milovan Bogavac, Stanko Jovićević, Predrag Lazarević, Milutin Pašić i Petar Pešut.

Malo je ko od njih na početku studija, 1948, najavljivao ono što će biti od njih. Nije se, tada, moglo očekivati ni koji su dometi koje će doseći Velja Mihajlović, a dostigao je vrednosti da bude prepoznatljiv i svoj i u životu i u stvaralaštvu. Učio je lako jezike. U poznim godinama studija savladao je esperanto i prevodio na taj jezik Radoja Domanovića, Boru Stankovića i Lazu K. Lazarevića. Družio se sa esperantisima i išao na njihove kongrese i upoznavao svet.

Prvo zaposlenje bilo mu je u Arhivu Vojvodine, tada u Sremskim Karlovcima. Odande se javio u nauci. Pisao je prema arhivskoj gradi i objavljivao u Zadružnom arhivu (1958), cetinjskim Istorijskim zapisima (1960) i Acta historica medecinae. I prevođenje na esparanto i istorijske teme nisu ga dugo držali i brzo se okrenuo filologiji. Prijavio je i odbranio na novosadskom Filozofskom fakultetu doktorsku tezu Drimonimi Fruške Gore, koja je te godine i objavljena. Od tada objavljuje isključivo radove iz filologije. Centralno mesto u njegovom naučnom radu je leksikologija. Imao je bogatu biblioteku rečnika, koja mu je služila da traga za rečima (leksemama). Pisao je o nazivima vetrova, toponimima Srema i Srbije, o leksici ribarstva i, ponajčešće, o prezimenima.

U svemu je bio na terenu istorije jezika i uporedne leksikologije. Prirodno je tako stigao da napiše izuzetnu Građu za rečnik stranih reči od vremena Velike seobe do Vukovog Rječnika 1815. godine, Novi Sad, 1972-4, a potom i do, takode, dvotomnog rečnika Posrbice od Orfelina do Vuka, Novi Sad, 1984. godine. Znao je Velja Mihajlović dobro da je u Matici srpskoj beležena građa za slavenosrpski rečnik, a osećao je potrebu da, ipak, načini rečnik stranih reči i posrbica. Više no ikome bilo mu je jasno da je za te poslove bilo potrebno i vremena i rad mnogo ljudi. Bojao se, međutim, da bi se takav rad mogao odužiti u nedogled i neće ili biti završen ili da će se na njega morati čekati veoma dugo, čak mnogo godina.

Odlučio je stoga, svestan odgovornosti i mogućih nedostataka, da objavi Građu, a ne Rečnik stranih reči. Lepše i odgovornije ne može se postupiti u nauci. Valjda treba da bude zabeleženo da je uza sebe uvek imao dovoljno kartica da bi u svim prilikama gde bi se našao, u Novom Sadu, Beogradu i drugde, beležio reči. Uveče bi uz rečnike sređivao i oblikovao građu. Tako radeći naišao je 1969. na najstarije srpsko ime Beograda. Samo istraživaču njegova kova bilo je dato da otkrije takav podatak. Utisak je da je pre bio sklon posrbicama a ne tuđicama.

Koristio je Velja Mihajlović sva svoja znanja i poznanstva da bi dolazio do građe koja ga je interesovala. Poznavanje arhivske građe, na primer, pomoglo mu je da organizuje rad na Rečniku prezimena Šajkaške, a da se opredeli baš na njegovu izradu doprinelo je objavljivanje dvotomnog dela Šajkaška. Istorija 1-2, Novi Sad, 1975. i lično prijateljstvo sa Rajkom Nikolićem, direktorom Muzeja Vojvodine, koji je bio inicijator izrade monografije Šajkaška. Sem o srpskoj leksici i prezimenima, pisao je Velja Mihajlović i o mađarskoj, rumunskoj i rusinskoj.

Poslednjih godina života najviše je Velja Mihajlović radio na knjizi o prezimenima. U Zadužbini, listu Vukove zadužbine, objavljivao je priloge o prezimenima pod naslovom Ime i sudbina. Pod njime je želeo da objavi knjigu koja se sad objavljuje pod naslovom Srpski prezimenik. Rukopis knjige pregledao je pesnik, esejista i prevodilac Branimir Živojnović, Bane. U njega je imao poverenja, jer je bio poliglota kao i sam, a znali su se iz gimnazijskih dana u Smederevskoj Palanci.
Priloge, rasprave i studije, objavljivao je Velja Mihajlović u svim vodećim listovima kod nas: Prilozi proučavanju jezika, Rad vojvođanskih muzeja, Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, Naš jezik, Glasnik cetinjskih muzeja, Južnoslovenski filolog, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, Književni jezik (Sarajevo), Raskovnik, Bibliotekar, Politika, Dnevnik, Onomatološki prilozi i drugi. Bilo bi korisno objaviti njegove priloge po tematici kako bi se na jednom mestu našla leksikološka građa koju je objavio. Njoj niko nije posvetio više pažnje od njega.

2.
Đak Palanačke gimnazije

Velimir Mihajlović, Velja, rođen je 18. maja 1928. u selu Staro Lanište kod Jagodine. Umro je 4. avgusta 1994. u Beogradu. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Smederevskoj Palanci. Školske 1946-7. imao je prekid u školovanju. Ruski jezik i književnost studirao je na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta 1948-57. godine. U Arhivu Vojvodine radio je od 1965, a upravnik je bio od 1969. godine. Tokom 1957. završio je u Zagrebu arhivistički tečaj na kome je slušao i polagao latinsku, glagoljičku i ćiriličku paleografiju.

Tokom gimnazijskog i univerzitetskog školovanja išao je na onovremene radne akcije. Zime 1944-5. bio je na Crnom Vrhu, na seči drva za Beograd. Sa pruge Brčko-Banovići, 1946, upućen je sa jugoslovenskom brigadom u Poljsku. Mogućno je da je taj boravak u Poljskoj uticao na njegovo opredeljenje za slavistiku. Bio je i na pruzi Šamac-Sarajevo i na Novom Beogradu.

Godine 1969. imenovan je za upravnika Instituta za lingvistiku i onde bio inicijator i izvođač naučnih projekata. Krajem 1974. izabran je za docenta, 1979. za vanrednog profesora, a 1985. i redovnog. Predavao je Uporednu gramatiku slovenskih jezika.

U Karlovcima je Velja Mihajlović upoznao i zavoleo Dunav i na njemu provodio mnogo vremena. Upoznao je i zavoleo sve što je u Karlovcima i njegovoj okolini bilo za pamćenje, ali i podrumare i pčelare. Znao je i sve karlovačke skrivene krčme. Najviše je voleo da svraća i da vodi prijatelje, a imao ih je uistinu mnogo, u krčmu jednog Rusa. Uspostavljao je lako prijateljstva i umeo da ih održava i u zemlji i u svetu. Njegove životne zgode su prepričavane, a sve više odlaze u zaborav, a bile su i lepe i drage.

Biobibliografiju prof. dr Velimira Mihajlovića nacinila je i objavila Svetlana Stanić-Vukoslavović u Zborniku Matice srpske za filologiju i lingvistiku, knjiga 39, sv. 2, 1996, 267-274.

U Titelu, juna-jula 2002.

Velimir Mihajlović

SLOVENSKI ANTROPONIMI OD VII DO X VEKA U NEMAČKIM IZVORIMA
U POREĐENJU SA NAŠIM ONOMASTIČKIM OSNOVAMA

1.
Naslov ovog članka je zaista vrlo dug, ali drukčije se nije mogli ni reći. Reč je o knjizi Gerharda Šlimperta pod nazivom Slawische Personennamen in mittelalterschen Quellen zur deutschen Geschichte, iz koje sam izdvojio i komentarisao primere u hronološkom razdoblju koje je istaknuto u naslovu ovog rada. Pre nego što objasnim principe i teškoće koje prate ovakve poduhvate, potrebno je nešto reći o autoru, i o njegovoj knjizi. Gerhard Šlimpert pripada generaciji istaknutih istočnonemačkih lingvista i prevashodno onomastičara koji za sobom ima veliki broj radova iz istorije lužičkih jezika, jezičkih kontakata slovensko-nemačkih i obratno, teoretskih članaka iz oblasti uporedne gramatike slovenskih jezika, srednjovekovne istorije ponemčenih Lužičana, drevne slovenske hidronomije na nemačkom tlu, o vezama starih Lužičana sa drugim slovenskim narodima putem sravnjivanja onomastičkih materijala, itd. Jednom rečju, ovog eminentnog lingvistu zanimaju svi aspekti opšteslovenske onomastike i, zahvaljujući njemu, dobili smo knjigu o kojoj se može reći sve najlepše.

Pomenuta knjiga prošla je nezapaženo od strane naših jezičkih stručnjaka, ali ona je stvarno nezaobilazna za istoriju našeg (i ne samo našeg!) jezika; ona govori o slovenskim ličnim imenima kada mi (južnoslovenski narodi) još nismo bili primili hrišćanstvo, ona menja naša shvatanja o praslovenskim refleksima, obogaćuje praslovenski antroponijumski fond, ona je, kao što rekoh, nezaobilazna, ona zapanjuje akribičnošću autora, ona je... itd. To je knjiga koja se mora uzeti u obzir u svakoj prilici, bilo da je reč o slovenskoj etimologiji, bilo o onomastici koja je oduvek bila (po svojim najstarijim primerima) prauzor i za fonetiku, i za morfologiju, pa i za semantiku praslovesnkih rekonstrukcija. Gerhard Šlimpert je stvarno učinio veliku uslugu slavistici.

Iako je za ovaj članak uzet samo jedan manji deo materijala iz njegove knjige, potrebno je ipak navesti koje izvore je autor koristio. To su, na prvom mestu, srednjovekovne štampane povelje i dokumenta iz Saksonije, Tiringije, Pomeranije, Brandeburga i drugih severnonemačkih gradova, a ono što je za nas najvažnije, to su zbirka staroslovenačkih ličnih imena uključena u korpus na osnovu knjige Ota Kronštajnera. Autor je građu prikazao u vidu rečnika i zaustavio se na 1400. godini sa obrazloženjem da "um diese Zeit die slawischen Mundarten der untersuchungsgebiet in weiten Teil verklungen ist". Ne zadržavajući se na drugom delu knjige koja obuhvata, pored tvorbe antroponima, istorijske fonetike i mnoge druge aktuelne slavističke probleme (od kojih mnogi originalno postavljeni i razrešeni), hteo bih da najkraće pomenem način kompozicije pojedinih članaka Gerharda Šlimperta.

Napomena koja sledi je u direktnoj vezi i sa ovim neopohodnim uvodom u tekst, i sa pitanjem naših istorijskih i savremenih onomastičkih izvora. Kolegi Šlimpertu ne bi trebalo zameriti što iz našeg, veoma značajnog onomastičkog korpusa, citira samo Tomu Maretića i Rječnik JAZU. To se dešava i drugim autorima u slavističkom svetu, a uzroke treba tražiti u neorganizovanim kontaktima, neredovnim izmenama ovakvih knjiga i publikacija i u još nekim drugim organizacionim problemima koji će se vremenom valjda prevazići.

2.
Moj postupak je bio sledeći. Prvo sam iz celog Šlimpertovog korpusa uzeo samo primere do 1000. godine i na taj način dobio zbir od 59 antroponima. Ovde su oni predstavljeni hronološki, a ne abecednim redom. Najstariji (i jedini primer iz tog veka) je Dervan iz 631-632. godine zapisan kao "dux gentis Surbiorum", a najmlađi - žensko ime Veceslava sa kraja X veka. Rukovodeći se idejom da je današnja naša onomastika u ekspanziji u odnosu na dugogodišnji period mirovanja i da se tek u nedavno vremene otkrivaju ogromni nepoznati resursi ovakve građe, pretpostavio sam da se na terenu srpskohrvatskog jezika nalazi još veoma mnogo antroponimijskih osnova važnih i za našu istoriju, pa i za ovakva poređenja. Stoga sam iz Šlimpertove knjige uzeo sve primere do X veka zaključno, bez obzira na to da li se danas mogu potvrditi na području srpskohrvatskog jezika. U poređenju sa lužičkim i staroslovenačkim primerima služio sam se, da tako kažem, korenskim pristupom, to jest, uzimao sam i oblike koji su i po hiljadu godina mlađi od navedenih antroponima u Šlimpertovoj knjizi. Oslanjao sam se, naravno, na praslovenski model o kome se u hronološkom smislu može posebno govoriti, ali smatram da do X veka ne može biti reči o uzajamnom uticaju ove dve etničke grupe.

Što se tiče staroslovenskih primera, ovde stvar stoji drukčije. Bez obzira na razilaženja lingvista u vezi sa problemom porekla južnoslovenske zajednice, ovi primeri imaju svoju naučnu svrhu, jer se odnose na rani srednji vek i pokazuju vrlo stare slovenačke antroponime koji se uspešno mogu porediti sa srpskohrvatskim, uz napomenu da su se oba ova jezika u ovoj dalekoj prošlosti svakako i geografski dodirivali. Primera iz "donje Austrije", kako ih naziva Šlimpert, ima 24, što čini skoro 50% od izdvojenih ličnih imena, u rasponu od 154 godine, tačnije, od 791. do 945. godine.

Svestan da sam ovakvom dvosmernom komparacijom učinio i dosta propusta, moram da pomenem uzroke u vezi sa našim izvorima, tačnije, sa sistematizovanom građom naših imena i prezimena. "Leksik prezimena Hrvatske" (izdat 1976) predstavlja ne samo prekretnicu za dalja izučavanja našeg patronimijskog korpusa ovog dela srpskohrvatskog jezičkog područja, već i nezaobilazni izvor enormne mase onomastičkih osnova podjednako važnih i za istoriju našeg jezika, opšte slavistike, pa i za mnogo šira semantička poređenja na polju idoevropeistike. Lucidna ideja Petra Skoka, inicijatora objavljivanja ove velike akcije analitičkog popisa stanovništva Hrvatske na osnovu popisa iz 1948, još nije u našoj lingvističkoj javnosti dobila svoju pravu ocenu.

Ne znam arhivsku situaciju u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori u odnosu na ovaj značajni popis stanovništa tri godine posle završetka drugog svetskog rata, ali sa žaljenjem moram da iznesem tragičnu, i ponavljam tragičnu činjenicu da su u svoje vreme arhivski rukovodioci Srbije i Vojvodine uništili ovaj prvorazredni izvor i sačuvali samo statističke, a ne i onomastičke podatke ovog neprocenjivog narodnog blaga. Zato ne izgleda ništa neobično što mnogi naši onomastičari, naročito sa područja Srbije i Vojvodine, citiraju i dnevne listove, tačnije, imena i prezimena iz čitulja u kojima se neki put pronađe i ubikacija. No, ovakav nenadoknadiv gubitak ublažava se u poslednje vreme pojavom značajnih knjiga i članaka iz ove oblasti. Bibliografija onomastičkih radova koja se priprema za štampu u Zavodu za jezik JAZU i koja obuhvata impozantnu cifru od preko 3.000 jedinica, odslikaće živ uspon ove zapostavljene grane naše lingvistike u odnosu na ostali slovenski svet.

Ovaj članak treba shvatiti samo kao podsticaj na slične poduhvate, a onomastičke podudarnosti između lužičkih Srba i Slovenaca sa narodima srpskohrvatskog jezičkog područja zahtevaju mnogo više radova, studija, pa i knjiga. Nova saznanja o našim izvorima proširiće ovu temu i omogućiti prilaz rešavanja uzajamnih veza između pojedinih slovenskih plemena u prošlosti.

3.
Dervan (631-632). Ovaj najstariji antroponim nosio je lužički knez "Deruanus dux gentis Surbiorum". U njegovoj osnovi leži apletativ drvo, a njegova drevna starina lako se dokazuje pomoću istorijske fonetike: današnji donjo-i gornjolužički apelativi glase drjowo i drjewo, a u imenu ovoga kneza zapažamo da u to vreme nije bila izvršena metateza likvida, kako to i autor tačno uočava.

Naše paralele nisu brojne i nalazimo ih uglavnom u prezimenima. Navodim ih sa oprezom izbegavajući oblike Drvar, Drvarević i sl., koji upućuju na zanimanje i sa logičnom ogradom da su neka od njih mogla nastati na osnovu frazeologizma: Drvac, Drvenčić (<Drvenac), Drvenko, Drvenkov, Drvenišćak, Drvota. /1/ Vrlo primamljivo deluje ideja da naše prezime Dervanović u Zeti /2/ priključimo ovom prastarom lužičkom antroponimu, ali budući da njega nosi potručeni rod, ovakvo fonetsko podudaranje može se tretirati kao slučajno.

Vyšan (789) - knez Obodrita zabeležen u obliku Witzan, vodi poreklo od složenog slovenačkog ličnog imena Višeslav.
Postojanje ovakvog ličnog imena na našem terenu lako dokazujemo pomoću savremenog prezimena Višanović zabeleženog u Kragujevcu. /3/ Navodim još pet primera vezanih za krnju osnovu Viš-: Višak, Višal, Višec, Višek, Višić (svi u Hrvatskoj) /4/, kao i pezime Wischatow zabeleženo 1736. godine u selu Kusiću u Banatu. /5/

Dragovit (789) - "Rex Wiltorum" (<dorog + vit) < Vitomir.
U našem onomastičkom sistemu postoji istovetna paralela zabeležena u spisku Tihomira Ostojića krajem prošlog veka, /6/ pa kao literarna kreacija, nije ni pogodna za poređenje.

Sporuna (791). Primer je iz Gornje Austrije i autor prihvata Kronštajnerovu etimologiju: Sporuna < sporiti = kampfen.
Međutim, naši primeri pokazuju drukčiju sliku, tačnije, isključuju ovakvu etimologiju. Oblici Sporin, /7/ Sporić, Sporiš i Sporčić /8/ se ne mogu objasniti nemačkim deijalekatskim mešanjem suglasnika n i b, pa je zato logično da sloenačku Sporunu razložimo kao Sor -un - a, drugim rečima, u osome starom ženskom antroponimu sećemo iščezli oblik + Spor, u starom značenju obilan, bogat.

4.
Tal - Ljub (791). Primer je iz istog izvora u kome se pominje i prethodno žensko ime: "De illis Sclavis, super quos fuerunt actores Taliup et Sporuna".

Autor ovo složeno ime objašnjava od tal(ac) + rasprostranjeni antroponimijski segment -ljub. Prvi deo ovog imena je neobično zanimljiv za istoriju naše antroponimije, jer su do sada naši oblici na Tal- biti bez etimološkog komentara. Teško je određenije reći šta predstavlja prvi deo ovog složenog imena, ali bih rado pomislio da bi to mogao biti i praslovenski glagol +taliti (liquare). No, u svakom slučaju, naših primera ima dovoljno koji svedoče o ovoj vrlo staroj slovenskoj osnovi.

Kod nas je potvrđen čak i kompozitum Talislav u prezimenu Talislavić iz 1348. godine u Dubrovniku. Mnogobrojne potvrde postoje i za prezime Talković sa ostrva Paga počev od 1289. godine; /9/ lično ime Taloje iz Dečanske hrisovulje iz 1330. takođe pripada istoj osnovi; /10/ kod prezimena Talić treba biti oprezan u odnosu na areal, ime Tale (skraćeni oblik od Talat), ali isto tako postoji mogućnost da se u njemu krije i slovenski antroponim Tal, kao i u srednjovekovnom naselju Talsko u Darovnici kralja Stefana Prvovenčanog iz 1222; oblik Talovac sa teritorije Hrvatske takođe je potvrđen dosta rano za naše prilike - 1437. godine. I tako, rekonstrukcijom naših onomastičkih oblika uz Tal-ljub sa teritorije Gornje Austrije možemo dodati i sledeće antroponime: +Tal, +Talko, +Talovac, +Taloj(e), +Talislav.

Dražko (789) - "Thrasco, dux Aboritorum". Oblik ovog ličnog imena ima južnoslovenski refleks, jer bi na tom terenu, sudeći po uporednim gramatikama slovenskih jezika, ono moralo da glasi Dražko ili Draško. U knjizi koja služi kao osnova ovih analiza Gerharda Šlimperta postoji i ovaj primer pa i Drožek, ali treba naglasiti da prisustvo ovakvog fonetizma menja unekoliko sliku razvitka poznate Miklošićeve praslovenske grupe +tort. /11/
Naši primeri su mnogobrojni, navešću samo neke najstarije: u dečanskim hrisovuljama postoje zapisana imena Dražko i Draško, a od skraćene forme Draž - nabrajamo čak 19 različitih kombinacija; /12/ Drasco olim pater Milgosti je stanovnik Šibenika iz 1386. godine; Draškovac je toponim kod Leksovca potvrđen u turskim defterima iz 1453. godine, /13/ itd., itd.

5.
Samela (805) - "dux Dalemincorum", autor izvodi od starog lužičkog istoimenog antoponima, a ovaj pak vezuje za zamenicu sam koju konstatuje i u ličnom imenu Sambor, potvrđenog sredinom XIII veka.
Samostalno oakvo lično ime ne postoji u našem onomastičkom sistemu, ali ga srećemo u obliku Samac kao lično ime u Lici, pa i kao prezime u okolini Nove Gradiške i Novske u Hrvatskoj. Prezime Samić, postalo od antroponima +Sam, zabeleženo je u XVII veku. /14/

Semil (805) - knez u oblasti Dalemince. Vezujući tvorbeno ovaj antoponim za mlađi Sebor, autor navodi dva rešenja za prvi segment ove složenice i izvjašnjava se, mada ne izričito, za drugo. Rudnicki, Malec i Brikner su u prvom delu videli zamenicu wsze (swe sie) u poljskom ličnom imenu Siebor, a Jan Svoboda u češkom antroponimu Seslav posesivnu zamenicu sebe, odbijajući gornju etimologiju fonetskom nemogućnošću da wsze prelazi u se, već, u ovom istom jeziku, u še.
Naša dva primera potvrđuju ispravnost oakvog rešenja koje se može objasniti i haplologijom. Prvi primer je neobično zanimljiv i vrlo redak u antroponimiji. On glasi Semidrag /14a/ i zabeležen je oko 1080. u okolini Dubrovnika i može se ovako grafički prikazati: Sebe-mi /l/-drag, to jest sebi mio i drag. Drugi primer je iz Dečanske hrisovulje iz 1330. godine (Sedrag), koji, da tako kažem, zvuči skromnije, jer se darodavac ovoga antroponima zadovoljio samo jednim pridevom.

Miloduch (806) - "dux Sclavorum" nema direktnih onomastičkih paralela za celinu, već samo za drugi deo ovog praslovenskog kompozita. Doduše, miloduh kod nas pripada botaničkoj terminologiji i prvi put ga nalazimo u Rečniku Mikalje u značenju Ligusticum. /15/ I o prvom delu bi se moglo pronaći mnogo sličnosti s našim onomastičkim materijalom, ali navešću samo jedan primer.
To je antroponim Milodrag koji se javlja u primorskim dokumentima još od XI veka, /16/ kao i mnogo kasnije u turskim popisima okoline Beograda. /17/ Sudeći po primerima kod nas je u srednjem veku ime Duh moralo biti znatno češće, ali i njihova malobrojnost dokazuje da je ovakva osnova bila prisutna: Duh je lično ime u Lištici u Hercegovini u XV veku, u istom veku je u obliku Duho primećeno i u oblasti Brankovića u kojoj je evidentirano i lično ime Duhoje. /18/ Postojanje prezimena Duhović na ostrvu Braču (i svakako još i na drugim mestima) upravo dokazuje da je ono moglo nastati samo preko antroponima Duh ili Duho. /19/

6.
Čedrag (817) - "Ceadrag, dux Abodritorum". Autor smatra da je "1. Glied unklar". Mislim da se ovaj antroponim može izvesti iz praslovenskog +Čedodrg, kako i glasi (Čedodrag) jedna savremena potvrda ovakvog ličnog imena u okolini Zaječara u Srbiji. /20/

Ljub (823) - "Filii Liubi, regis Wiltzinorum".
Ovakav redak oblik bez sufiksa bi se možda mogao objasniti pomoću našeg prezimena Ljubić, ali, budući da ovakvo ime nije potvrđeno kod nas, ostaje da se kaže da bi to mogla biti udaljena paralela.

Milogost (823) - "Milegastus, rex Wiltzorum".
Direktnu paralelu nalazimo u Dečanskoj hrisovulji u kojoj je zabeležen Milgost 1330. godine /21/ i nešto kasnije (1836) u Šibeniku i više puta latiničkom grafijom kao Milgostus. /22/

Tunglo (826) - "unus de Soraborum". Autor ovaj antroponim izvodi od punog oblika +Togomir, odnosno Tog-l-.
Neobično retka antroponimijska osnova na srpskohrvatskom jezičkom području, ali ipak postoje dve paralele. Lično ime Tugomir sa istovetnim češkim pandanom prvi donosi Jovan Pačić 1828. godine; /23/ Tugomirići su hrvatsko pleme u XI veku sa istorijskom potvrdom dva veka kasnije od ovog lužičkog izvora. /24/ Treba svakako naglasiti da je ovo vrlo stara slovenska osnova koju nalazimo još kod Konstantina Porfirogenita u X veku. /25/

Gostimysl (844) - antroponim sa epitetom "dux", zabeležen na ostrvu Rigenu u Danskoj.
U našem onomastičkom sistemu nije sačuvano ovakvo ime, ali osnova Gost- je izrazito česta i sa vrlo starim potvrdama: Gostimir u Hrvatskoj 1071. /26/ i 1222. godine na teritoriji Nemanjića u Srbiji, Gostan, Gostilo, Gostiša i dečanskim hrisovuljama, /27/ itd.

7.
Pribyina (847). U originalu je ovo lično ime napisano sa suglasnikom v u drugom slogu (Priwyna), a autor ga je poistovetio sa glagolskom osnovom Prib-, navodeći kao paralele starolužički antroponim Pribyna, poljski Przybyna i češki Pribine. Slično je postupio i Toma Maretić sa prezimenom Prividružić iz XIII veka uz koje čitamo njegov komentar: "Biće da je griješkom zapisano -v, umjesto -b". /28/ Sudeći po neobičnoj učestanosti osnove Prib- u srednjem veku i u Lužičkoj Srbiji i na našem tlu, kao i o ranoj prisutnosti osnove Priv-, verovatno je da se ovakva promena dešavala još u praslovensko doba u korist prve osnove.

Osnovnu karakteristiku naše antroponimijske osnove Prib- čine dva momenta: velika starina i prilična učestalost: Pribislav je identifikovani srpski knez koji je 981. ili 982. godine upisan na margini jedne stranice Čedadskog jevanđelja; /29/ u dečanskim hrisovuljama - 20 kombinacija sa osnovom Prib-; /30/ Pribihval u istom veku u spisima manastira Banje kod Priboja, /31/ itd., itd.

Uz ovu osnovu mora se pomenuti originalno mišljenje O. N. Trubačova, poznatog sovjetskog etimologa. Govoreći o relativno labilnom karakteru i etnonimije i antroponimije dunavskih Slovena, autor ističe ime moravskog kneza Pribine koga on tretira kao nadimak i izjednačava ga sa praslovenskom rečju prijebina, i to na osnovu istorijskog podatka da je ovaj knez bio "filius ex alia coniuge", kao i na osnovu postojanja slovenačkog apelativa prijebiš u značenju vanbračno dete. /32/

Neosporno je da je knez Pribina bio vanbračno dete, ali to ipak ne važi za ogromni broj slovenskih antroponima na Prib- koji se vezuju za drugu osnovu. Svi ovi primeri, međutim, odnose se na osnovu Prib-, a ne na Priv- kako glasi ova stara lužička potvrda iz prve polovine IX veka.

Naša najstarija paralela odnosi se na već pomenuti antroponim +Prividrug iz XIII veka u čiju originalnost je posumnjao Toma Maretić, naučnik sa neobično istančanim sluhom za našu istorijsku onomastiku. Iako su naši primeri, koji slede, mlađi za više od jednog milenijuma od identifikovanog kneza Privine, oni ipak nešto kazuju. Savremeno lično ime Privislav nalazimo u poznatom Rečniku Milice Grković i to u Mačvi, okolini Lazarevca, u Studenici i Starom Vlahu, /33/ zatim u selu Brović u Hercegovini /34/ i Paljuvi kod Uba u Srbiji. /35/

Verovatno da ima primera u drugim delovima srpskohrvatskog jezičkog područja. Mada u našoj dijalektologiji ne možemo naći mnogo primera alternacije b : v, oni ipak postoje. U jednom delu Bačke i Srema i dalje je prisutan pridev dubljiv (pametan) paralelno sa glagolom utuviti u značenju zapamtiti. Uostalom, i pored dosta oštre kritike Antoana Mejea upućene na adresu Vaclava Maheka, koji je tvrdio da je alternacija b : v praslovenska fonetska pojava, Valentin Kiparski podržava ovo Mahekovo mišljenje i uvodi u nauku baltičko-slovenski odnos b : n koji je, Isto tako, dugo bio osporavan. /36/

8.
Čistibor (857) - "Apud Zistiboron Sorabum".
Ukoliko prezime Stiborski /37/ nije poljskog porekla, ono bi jedino moglo predstavljati paralelu ovom lužičkom obliku, naravno, sa elizijom prvog dela ovog složenog antroponima.

Čimysl (?) (839) - "Cimusclo, dux Coledicorum".
Autor navodi kao prvo i jedino starolužičko lično ime i uz znak pitanja izvodi ga iz +Čestimisl.

Etimologija ovog antroponima je vrlo složena, te nije čudno što uz njegov oblik autor stavlja znak pitanja. Najveći problem predstavlja prvi slog Či - i on je tim veći što postoji i na našem terenu gde bismo očekivali drukčiji fonetizam od lužičkog.

Naši primeri su: antroponim Čiboud iz Dečanske hrisovulje iz 1330. godine /38/ i prezime od iste osnove - Čibudinić u Hrvatskoj u XV veku. Budmani ima vrlo zanimljivo etimološko rešenje za ovaj antroponim: "Postanjem može biti od čiji (podvukao V.M.) i imprativa budi, može biti da je nahod, pa (je) zato tako nazvan". /39/

Ova etimologija bi mogla biti tačna za lično ime Čibud, ali kako objasniti naš toponim Čiovo (< Čihovo) ili prezime Čihorić, a pogotovu lužičko Či-misl? Pitanje ostaje ipak otvoreno, a rešiće se možda na širem opšteslovenskom onomastičkom planu.

Dobemysl (862) - "Tabomuizl, dux Obodritorum".
U ovom članku autor ispravlja svoju raniju etimologiju (+Dabomysl) i opredeljuje se za praslovenski pridev +doblj +mysl.
Budući da pridev +doblj nije potvrđen u našem apelativnom fondu, primeri koji slede su neobično značajni za istoriju naše onomastike i jezika, jer ukazuju na isti izvor kao i lužičko Dobemysl: Dobiš je savremeno prezime u Hrvatskoj, najrasprostranjenije u okolini Slavnoske Požege, Doblanović u Istri kod Pule, Dobor i Doborčević (sa arhaičnim sufiksom -or) - kod Čakovca i Slavonskog Broda; /40/ najstariji primer iz patronimike je oblik Doblich zabeležen 1334. godine koji Stanislav Rospond izvodi od starog antroponima Dobljislav, /41/ a od toponima - današnje selo Dobanovci u Sremu koje je prvi put zabeleženo 1404. godine. /42/

Betaneo (864) - "servus", Koruška (Austrija). Reč je o staroslovenačkom antroponimu nejasnog porekla. Šlimpert ipak navodi mišljenje Kronštajnera koji ga vezuje za praslovenski glagol +bdeti, a ovakva osnova je živo prisutna u našem onomastičkom sistemu.

Byla, ž (864) "serva", Koruška (Austrija).
Originalni oblik Byla upućuje na praslovensko y. Naših primera nema, jer u našem onomastičkom sistemu nisu zabeležena imena tipa Dragobyl, Radobyl, Neprobyl, kao u češkom, slovačkom, poljskom i lužičkim jezicima.

9.
Volat (864) - "Wolato et frater eius Zebedrach".
Antroponim je uzet iz spiska alpskih Slovena koji je pre desetak godina izdao austrijski onomastičar Kronštajner. Etimologiju autor vezuje za apelativ volja (Wille), pozivajući se na poljsko Woleta, češko Velat i donjolužičko Wolo i Wolis. Uput na Volgost iz 1327. sadrži istu ideju.

Naši primeri, mođutim, ne potvrđuju ovakvu etimološku postavku, već upućuju na zoonim vol (bos, Stier). Ako već u ovoj istoj knjizi Gerharda Šlimperta postoje lična imena kao što su Sum (<som, Wels) Kozel (1282), Kolik (1374), Konač (1379, <kon), Konik (1296), Konikovic (1267), Kokot (1377), Vuk (1369), itd., ne vidim razloga da i antroponim Volat - ne uključim u ovakav zoonimski red.

Volen je muško ime zabeleženo u našim spomenicima od kraja XI pa sve do XVII eka; Volenović, prezime izvedeno od njega u Dubrovniku 1579. godine; Voleša antroponim potvrđen 1062. i 1069; Voleta nije hipokristik od oblika Volen, kako piše u Rječniku JAZU, već od krnjeg oblika Vol-, istovetan sa poljskim Woleta; Voletić - prezime ili očinstvo iz 1392. godine iz Bosne; Voletin vrh - mikrotoponim u Hercegovini; /43/ Volinovics - "piscator" u Žablju iz 1720. godine, Volity u Monoštoru iz 1772, /44/ na ostrvu Šolti iz 1725, /45/ u Vršcu iz 1846, /46/ u selu Višesavi u Srbiji iz 1824. godine, /47/ a savremena prezimena u Hrvatskoj od ove osnove su sledeća: Volak, Volaković, Volanić, Volanšek, Volaš, Volek, Volenec, /48/ itd. Svi ovi oblici, uključujući i alpsko Volat - iz 864. godine, izvedeni su od praslovenske reči +vol, a navedene forme dovoljno jasno govore o njenoj frekventnosti u slovenskoj antroponimiji.

Dražma, ž (864) - "serva", Koruška (Austrija).
Ovo staroslovenačko žensko ime zabeleženo je u ovakvom obliku i mnogo kasnije na istom terenu. Ipak ono nije skraćeno od Dražimira, već od Dražimir+a.
Osnova Draž- je živo prisutna i u antroponimiji i u toponimiji: Draža je žensko ime potvrđeno u Šibeniku 1386. godine; /49/ Dražimir - lično ime u Dečanskoj hrisovulji; /50/ Dražej u Zadru iz 1188. ("Moimiri fratris Drascei"), /51/ Draživojević i Dražmil - takođe u Zadru iz 1579. i 1584. godine; Dražanj je toponom u Smederevskom Podunavlju iz 1818, /52/ Draževac u okolini Beograda sa potvrdom iz 1516, /53/ Draževići - naseljeno mesto u Bosni iz 1468, /54/ Draževo u Rami, takođe u Bosni, /55/ Draženovac u okolini Barajeva iz 1386, /57/ Dražilo - prezime u Mirijevu iz 1824, /58/ Dražin Do - toponim u Hercegovini, Dražinović - toponim u okolini Užica, Dražimirovac - naselje u Resavi, u Srbiji, itd.

10.
Krotila, ž (864) - "serva" u Koruškoj (Austrija), autor je izvodi od praslovenskog prideva +krot-.
Kod nas - neobično retka osnova i jedini sigurni primer predstavljalo bi prezime Krotić, zapaženo u Novoj Gradiški (samo jednom!), /59/ u Šidu u Sremu /60/ i u Osijeku u Slavoniji. /61/

Našmysl? Našmuž? (864) - "servus", Koruška (Austrija). Dvostruki naslov u ovom članku sa znacima pitanja ukazuje na kolebanje autora u vezi sa čitanjem originalnog oblika Nasmus.

Ovu dilemu lako rešavamo pomoću istorijske uporedne gramatike slovenskih jezika. Prema eminentnom slovenačkom istoričaru jezika, Francu Ramovšu praslovnsko Q se u slovenačkom počelo vokalizovati kao O tek u XI veku i oblik Našmuž (<Našmqž) ovde ne stoji iz dva razloga.

Prvo što to nije slovenački refleks koji počinje tek od XI veka (Q>O), a drugo - nemački pisari su za y konsekventno uglavnom pisali u. I sam autor ovo tvrdi na 201. strani kada govori o istorijsko-fonetskim promenama: "Die Vertretung von ursl. q im Slowenischen ist o. In dem 945 belegten aslow. Namen Zemibond (ursl. +Semibqd) ist die Nasalitat noch erhalten". (podv. V.M.)

Prema tome, prvi oblik Našmysl je mnogo verovatnije, tim pre što je ovakav antroponim na istom terenu potvrđen i u XIII veku.

O ulozi zamenice naš ne postoji ni jedan rad u srpskohrvatskoj, u poslednje vreme, vrlo razgranatoj onomastičkoj literaturi. Ova zamenica, kako se vidi iz ovog starog slovenačkog primera, mogla je da služi kao element za gradnju složenih antoponima.

Primeri s našeg terena su karakteristični po tome što su izvedeni direktno od zamenice naš. Doduše, Jan Svoboda pominje naše prezime Našmarić /62/ (< naš + prezime Marić), ali, rekao bih, da je ovo usamljeni primer. Naško je lično ime u Šibeniku iz 1386. godine (Nascius olim pater Rade) /63/ Našić je prezime u Hrvatskom Karlovcu i Naškovski na Rijeci u Hrvatskoj. /64/ Mogućno je da današnji toponim Našice ima u svojoj osnovi upravo ovu opšteslovensku zamenicu i da je postao narodnom etimologijom na osnovu najstarijeg oblika Nekche iz početka XIII veka. /65/

Uostalom etimologija srednjovekovnog naselja Našice ne bi se mogla rešavati izolovano a da se ne uzme u obzir istorijat istoimenog toponima u Bosni.

Razmysl, ž (?) - "serva", Koruška (Austrija). Autora dovodi u nedoumicu originalni oblik Razemuzza kome ne može da oredi rod, te neodlučno iskazuje misao da je ovde u pitanju staroslovenački oblik Razmysl (< +Orz-musl). Bila bi to vrlo neobična forma ženskog imena sa starim slovom, a ne na a!

Uostalom, ja bih ovo ime ovako razložio: +Raz/um/+mysl, jer na skraćeni oblik Raz- (<Razum) upućuju naši primeri: na prvom mestu ovde je lično ime Razoum iz 1330. koje ne može biti "hrišćanskog" porekla, kako to čitamo kod Milice Grković. /66/

Ali, mnogo bliže po tvorbi slovenačkom primeru stoji šibensko prezime Razmilić (Raz/um/+mil+ić). /67/ Današnje splitsko prezime Razmilović treba takođe svrstati u ovu grupu. /68/ Primamljivo deluje ideja da neke naše toponime i patronime na Raz - pridružimo ovoj grupi, ali to bi iziskivalo pojedinačno istraživanje areala zbog vrlo mogućeg uticaja muslimanskog onomastikona (upor. Raza, Razija, Razim i Razima). /69/

Što se tiče oblika na Razum - treba istaći da najstariji primer predstavlja prezime Razumić zapisano u Splitu 1187. godine, pa i dva veka kasnije u Zadru i na ostrvu Latovu. Formu sa pridodatim -en (Razumenić) srećemo 1487. u selu Bužanima u Lici. /70/ Razumen je kao savremeno lično ime zapaženo u okolini Lazarevca, a ženska imena Razumena, Razumenka i Razumka treba shvatiti kao feminizirane varijante pomenutog oblika Razum(en). /71/

11.
Sebedrag (864) - "Zebedrag, servus" u Koruškoj (Austrija), od sebe (sich)+dorg (teuer). Zanimljivu sliku pruža mala hronološka statistika u vezi sa prvim delom Sebe- i skraćenim Se-. Antroponimi sa početnim Sebe- javljaju se četiri puta (Sebedrag, Sebegoj, Sebemir i Sebeslav), a sa Se- samo dva puta (Sebor, Segard). Pomenuta četiri primera su iz IX i X veka, a ova da - iz XIII veka.

Znači li to da se skraćenje Sebe - u Se - desilo posle X ili XI veka? Pitanje je preteško, ali ga vredi makar postaviti dok se ne pronađe rešenje na opštem slovenskom antroponimijskom planu.

Ko zna koliko nam još iznenađenja može prirediti lingivistika, a pogotovu onomastika koja tek poslednjih decenija doživljava svoj procvat! Ovakva uporedna istrživanja, kao i druga koja se odnose na sličnu materiju, imaju, pored svih prednosti, i jednu osnovnu manu: niko od onomastičara i to naročito sa područja srpskohrvatskog jezika ne može biti siguran da je u svoj tekst uneo verodostojni komparativni materijal, jer on tek treba da se otkrije!

Dečanske hrisovulje, na primer, postoje već više od šest i po vekova, a ta ogromna i neprocenjiva masa ličnih imena postala je pristupačna naučnoj javnosti tek 1983. godine! Dozvoljavam sebi da pretpostavim da se na ma kom mestu gde se govori sprskohrvatski otkriju spomenici (nije važno koje su vrste i na čemu su pisani!), koji će upotpuniti i našu istoriju jezika i naša znanja o dalekim vremenima.

Konsekventno ovome, ne treba biti poseban vizionar da bi se izrekla prosta misao da se fond ličnih imena kod Lužičkih Srba (čije se veze sa Balkanom tek proučavaju) uspešno uporedi sa južnoslovenskom onomastičkom građom koja je u slavistici poznata kao izrazito slovenska (to jest nekalendarska) od najstarijih vremena. Prema tome, jedan Sebedrag, Sebemir i sl., za sada ne postoji kod nas, ali to apsolutno ne znači da ga u budućnosti nećemo naći u nekim dokumentima ili na nekom potpuno neočekivanom mestu! /72/

Sebemir (864) - "servus", Koruška (Austrija).
Ni ovog antroponima nema u našem onomastičkom fondu. Međutim, zanimljivo je da se u knjizi Gerharda Šlimperta pojavljuje antroponim Sebeslav iz prve polovine XIII veka, a isto lično ime nalazimo i kod nas, ali s tom razlikom što je naše mlađe za više od 700 godina.

Ova brojka koja mnogo znači u istoriji, nema takvu težinu i u onomastici. Sigurno je da se svi naučnici ove struke trude da pronađu što starije primere, ali u onomastici (pa i u istoriji jezika, naravno!) postoje i kategorije koje se ne mere stolećima. Ta kategorija je tvroba reči, ovde konkretno, tvorba antroponima.

Posmatrano kroz prizmu ovakve tvorbe, savremeno lično ime Sebislav u Temniću /73/ ukazuje na drevnu starinu, iako je ono moderna kreacija nekog nepoznatog kuma iz ovog dela Srbije. Drugim rečima, antoponim Čedodrag (vidi gore) je savremen, ali isto kao i Sebislav kreiran na osnovu modela koji svaki Sloven razume, bez obzira na to što je veliki deo slovenskih jezika izgubio tokom istorije originalni oblik svojih sopstvenih imena.

12.
Tvrdaš (864) - "servus", Koruška (Austrija).
Na našem terenu postoje mnogobrojne paralele, pa ću navesti samo one najzanimljivije.

Prvo, oblik Tvrdaš (modelski kao Milaš, Radaš, Dragaš) ne možemo evidentirati u našoj postojećoj onomastičkoj literaturi, ali treba isrpaviti Kornštajnerovu tvrdnju da je ovde u pitanju oblik +Tvrdač, jer i u slovenačkom, kao i u drugim slovenskim jezicima, postoje mnogobrojni antroponimi na - aš.

Fonetizam je iskonsko slovenački, tačnije južnoslovenski u kome vokalno r ostaje na istom mestu, u odnosu na lužičko i poljsko Tvard - zabeleženo kod Šlimperta u XIV veku. Prvo što bi svako od nas pomislio jeste to da ovaj alpski antroponim poredi sa ličnim imenom kralja Tvrtka (Tvrdko) iz XIV veka.

Međutim, kod nas postoje varijante koje su starije od ovoga. Na prvom mestu ističem vrlo zanimljivi kompozitum Tvrdouhat iz XI veka /74/ i to je možda jedan od najstarijih primera direktne sprege između frazeologije i onomastike. "Tvrd na ušima" (metafora za gluvog ili nagluvog čoveka) čulo se, dakle, i u dalekom XI veku, pa i danas.

Za razliku od mnogih antroponima iz srednjeg veka koji svojim unutrašnjim sadržajem ukazuju na neki frazeološki obrt, danas nama nedokučivu anegdotu, prigodnu zgodu i slično (upor. u dečanskim hrisovuljama: Svinoglav, Golozlo, Golklas, itd.), naš Tvrdouhat ima solidnu osnovu u frazeologizmu koji je peživeo tolike vekove do današnjeg dana.

Prezime pak Tvrdousti (Tverdouszti) iz 1720. u Bačkoj, /75/ isto tako, nosi u sebi neki frazeologizam ili ono (možda) predstavlja jednostavno parodiju na poznati hrišćanski epitet Zlatousti, ali to ipak treba dokazati na širem materijalu. Uzgred, i prezime Mileusnić zvuči nelogično zbog samoglasnika e u drugom slogu, ali to nije jedina zagonetka u odnosu na neobuhvatni onomastički materijal našeg jezika!

Techožit (864) - "servus", Koruška (Austrija).
Ni ovo složeno alpsko-slovensko ime nema svog pandana kod nas, ali postoje dovoljno stare paralele i za jedan i za drugi deo ovog antroponima. Najbliži mu je, po liniji tvorbe, naš Tehomil iz početka XVI veka, a zatim Tješimir iz Biograda na moru iz XI veka (u latiničnom obliku Tissimir), /76/ kao i Tešimir iz dečanskih hrisovulja iz 1330. godine; /77/ ovde se može pridodati i lično ime Tehoje iz 1250, antroponim Tehna iz 1070. godine, /78/ prezime Teinac iz Dalja krajem XVII veka, itd.

Mobilni segment -žit - je, isto tako, dovoljno brojno zastupljen na našem terenu. Uslovni termin "mobilni" je jasan: -žit može biti iza prvog dela ličnog imena, ali može biti i nosilac (ako se tako može reći) semantike ove neuhvatljive složene kompozicije. Uporedi kod nas: toponim Žitkovac (od ličnog imena +Žitko), ranije, u XVIII veku Žitina Selo, /79/ itd.

Možda je ovo prilika da se oživi jedna misao Milana Budimira o reči žito, koja, bar do sada, nije komentarisana u slavističkoj literaturi: grčka reč za žito je strana (podvukao V.M.), pa je moguće da je slovenskog porekla... /80/

Dodajem samo najkraći mogućni komentar: ži-to je imenica postala od glagola žiti (živeti), vrlo polisemična u mnogim slovenskim jezicima i, kao što je ovde potpuno janso, javlja se često kao slovenski antroponimijski koren. Manastir Žitomislić u Hercegovini, na primer, ima u svojoj osnovi neobično redak slovenski antroponim +Žitomisl koji, bar za sada, u takvom obliku nije potvrđen van naše teritorije.

13.
Čirn (864) - "servus", Koruška (Austrija).
Neobičan oblik za muško ime, tipa naših Rada, Vlada, Brana. Postoje mnogobrojne paralele u našem onomastičkom sistemu, u kome su najstariji oblici sa Črn -.

O bojama u onomastici ima prilično radova, mada ne izrazito posvećenih antoponimiji. Prilika je ovde da se makar samo ukaže na privremeni inventar ovakve semantike, jer pred sobom imamo lično ime iz druge polovine IX veka koje se odnosi na ovu temu.

Zastupljen je skoro ceo spektar, ali je akcenat (sudeći po frekvenciji) ipak na osnovnim bojama: Crnko, Crnoje, Crnota; Belimir, Belislav, Beličko; Plavaš, Plavko, Plavša; /81/ pridev zeleni se često javlja u složenicama, ali ga ima i u prostim oblicima: Zelen Otmašević u Bogišićevoj zbirci narodnih pesama, /82/ Zelić od nadimka Zele u značenju čovek sa zelenim očima u Dalmaciji, /83/ Zelenov u Šajkaškoj iz 1802. godine, /84/ Zelenović u Raškoj, /85/ Zelenbaba (i Zelembaba), Zelengorić u Belici, /86/ Zelentur nadimak iz XVIII veka u Sarajevu, /87/ itd.; prezimena Žutić (selo Deč u Sremu) /88/ i Žutković u Hercegovini /89/ upućuju na antroponime +Žut i +Žutko, itd., itd. Ovakva tema je, kao što je već naglašeno, preopširna, ali i ovih nekoliko rečenica je dovoljno da se shvati važnost za istoriju opšteslovenske onomastike.

Čirnev? Čirnej? (864) - "servus", Koruška (Austrija).
Budući da originalni oblik glasi Zirneu, autoru nije potreban ovaj prvi znak pitanja, jer je Kronštajnerova etimologija sasvim na mestu. To je staroslovenačko lično ime +Černej sa vrlo retkim sufiksom - ej.

Tugomir (939) - "quidam Slavus, dictus Tugumir".
Naše paralele navedene su ispod oblika Tug-la.
Svevel (945) - vlasnik u mestu Budistdorf (Austrija). Zabeležen je u obliku Zuuevuel i mnogo kasnije (1394) kao Sluuel. Pozivajući se na antroponim Svemysl iz XII veka, Šlimpert razlaže ovaj primer: +Sve + velej, ali etimologiju otavlja ipak nerešenu sa obrazloženjem da "+vel als Zweiglied sonst nicht in PN belegt ist", mada kao mogućnost navodi češko lično ime Yelel'ub i Veleslav kao i naše Velimir.

Međutim, ovde bih ja i pored prvog dela ove složenice stavio znak pitanja. Evo zašto. Slovenačka zamenica sav glasi (a tako je glasila svakako i u X veku) ves, vsa, vse, pa bi se to ime lako moglo objasniti preko srpskohrvatskog u kasnijem vremenu, ali ne i preko slovenačkog. Pre će onda biti da je prvi deo ovog kompozita istovetan sa znatno mlađim primerom Svemuysl od zamenice +svoj, kako to i Šlimpert navodi u svojoj knjizi. Vel- je sigurno skraćeno od nemačkih ličnih imena na ovakav slog, slično kao što konstatujemo i u našim antroponimima tipa Vsemil i Vserad u dečanskim hrisovuljama. /90/

14.
Namdrag (945) - "mancipium" oko Klagenfurta (Austrija). Neobično zanimljivo lično ime sastavljeno od padežne konstrukcije lične zamenice mi + rasprostranjeni pokretni segment -drag.
Nema paralela u našem onomastičkom sistemu.

Semibod (945) - Zeminbond, manicipium, Klagenfurt (Austrija).
Naše paralele navedene su pod člankom Semil.

Skorost (945) - "in loco Budistdorf" (Austrija).
Autor izvodi etimologiju od staroslovenčkog +Skorost, ili neposredno od apelativa skorost u značenju brzina, a Kronštajnerovo objašnjenje da je ono postalo od oblika +Sgorazd ostavlja bez komentara.

Osnova Skor- je prilično dobro zastupljena u našem onomastičkom sistemu, ali sa sufiksom -ost nisam našao ni jedan jedini primer u našem onomastičkom korpusu, mada je ovakav sufiks (kao i u ostalim slovenskim jezicima apelativno prisutan) antroponimijski redak.

Uporedi naše primere u vezi sa prvim delom složenog antroponima Skoremir iz Kotora iz 1326 ("matrimonium cum Score, filio Scoremiri"), /91/ Skorković - prezime u Čajetini na Zlatiboru /92/ (ista osnova kod Šlimperta - Skorka iz 1310), Skorosav u Pomeniku manastira Beočina u Sremu iz XVII veka, /93/ Skorovoj, Skoriša, Skoroje, Skorota u dečanskim hrisovuljama, /94/ itd.

Dobronega (945) - "in loco Busitdorf" (Austrija).
Normalna slovenska kreacija sastavljena od prideva dobar i apelativa nega (+nega), kod Šlimpera ova druga reč u nemačkom prevodu kao Zartlichkeit, Wohlleben, Verzartelun.
Ovakav oblik kod nas nije zabeležen, ali postoje mnogobrojni primeri i sa pridevom dobar i sa antroponimijskim segmentom -neg.

Bud-ist? (945) - zapisano u obliku Budist, Klagenfurt (Austrija). Šlimpert ga poredi sa češkim antroponimom +Trebest i navodi Kronštajnerovu etimologiju +Budiš.
U ovakvoj formi - bez paralela u našem onomastičkom sistemu.

Budigoj (945) - Klagenfurt (Austrija).
Mnogobrojne su paralele i za prvi i za drugi deo ovog složenog antroponima, pa i nema svrhe da ovde navodim, samo uz primedbu da gornji oblik nije kod nas potvrđen.

15.
Gnevaš (945) - mesto Budistdorf u Austriji.
Ovakva osnova je neobično retka u našem onomastičkom sistemu, ali se mogu navesti bar tri primera, od kojih poslednji možda i ne spada u ovu kategoriju.

To su, na prvom mestu, toponim Semegnjevo na Zlatiboru (< Seme + gnjev) zabeležen prvi put u XV veku, čiji drugi deo odgovara ovom slovenačkom primeru.

Zatim, iščezli manastir Gnjevotin kod Kragujevca i lično ime Visigneo iz Zadarskog jevanđelja iz dalekog IX veka koje je dvojako objašnjeno u našoj onomastičkoj literturi: Valentin Putanec kao +Višineg, a V. Mihajlović kao +Višignev. /95/

Stojgnev (955) - knez Obodrita.
Paralele su u prethodnom primeru.

Mistivoj (962-967) - "princeps Slavorum", od +mastiti + voj. Prvi deo ovog složenog antroponima sačuvao se kod nas samo u nekoliko primera i to samo u prezimenima.

Budući da nas uporedna gramatika slovenskih jezika uči da slovensko slovo prelazi u a, onda su ovi primeri koji slede potpuno jasni: Mastalić, Mastalo, Mastelilć, Mastilo, /96/, Mastilović. /97/

U osnovi ovih naših prezimena leži iščezli antroponim... a rekonstrukcijom se lako izvodi da su na našem terenu nekada morali postojati ovakvi antropominimi.

Koch-v-k? (971) - "sclavus", od glagola kochati (voleti), mada oblik, kako tvrdi autor, nije potpuno jasan.
Glagol kochati u značenju voleti ne postoji ni u apletivnom, ni u onomastičkom korpusu.

Slavnik (972) - "Zlaunic... locus in partibus Germaniae quem incolae Sclavoniam cognomine dicunt." Sudeći po ovom latinskom citatu, ovde je u pitanju prezime, a ne lično ime. Direktne paralele kod nas nema ni za ime, ni za prezime, ali zato postoje mnogobrojne varijante sa korenom Slav.

16.
Bolislav (973) - "nobilis Slavus", okolina Meklenburga.
Najblilže ovom lužičkom plemiću jeste naše žensko ime Bolisava zabeleženo 1528. godine u okolini Beograda, /98/ dok su ostali oblici sa samoglasnikom e u drugom slogu: Boleslava - kći Radašina Perčevića u Bijeloj (Crna Gora), /99/ Boleslavić - prezime u Baranji, /100/ itd.

Čajan? (975) - "servus Chagan nominatum".
Znak pitanja u glavi članka je umestan, jer u originalu u drugom slogu postoji suglasnik G.
Ako je autorova rekonstrukcija tačna, onda nije teško navesti naše paralele od osnove čaj - koje se najbolje mogu videti u mom članku o preklu našeg toponima Čejetina (vidi fusnotu 95).

Mistidrag (938) - "Princeps Winulorum erant Mistiwoi et Mizzidrag".
Naši primeri - u članku Mistivoj.

Pribyslav (oko 990) - "Prebislavus (sclavus)".
Paralele - u članku Pribina.

Dobromir (992) - "... a venerabili seniore Dobremiro, Furst der Beiden Lausitzen".
Jedno od vrlo čestih opšteslovenskih imena, kod nas potvrđeno već 1070-1073. u latiničkoj grafiiji, kasnije, 1222-1228 (Dobromir), /101/ kao i u dečanskih hrisovuljama iz 1330. godine. /102/. Prema tome, za lično ime ovoga kneza "obe Lužice", ima dovoljno potvrda u našem onomastičkom sistemu.

Sebegoj (993) - "Quidam Sclauo Zebegoi nominato".
Vidi komentar u članku Sebedrag.

17.
Shotemysl (993) - "in insula Chotemuizles", kod Pozdama.
U okavkvom obliku nije zabeleženo u našim jezičkim pomenicama, ali postoje varijante, to jest, skraćena lična imena i od prve, i od druge osnove: Hotanj - toponim u Popovu u Hercegovini /103/ (Chotan +j), Hotaš - lično ime u Vukovom Rječniku, Hotinac - top. kod Bihaća i Hotinovci kod Travnika u Bosni /104/ (< +Chotin), Hotiš - mikrotoponim u blizini sela Ržane iz 1330. godine /105/ (< +Chotiš); lično ime Mislav (Mislauus, u abl. Muisclavo) zabeleženo je u latinskim ispravama još u IX veku, a njegov kontinuans nalazimo čak i u XX veku u obliku Mislavović /106/ (uzgred, za ovakvo lično ime znao je i Tihomir Ostojić koji ga je priključio svom spisku narodnih imena iz 1895), /107/ Misletik je oblik (verovatno očinstvo) iz XV veka na teritoriji srednjovekovne Srbije, Misletići - toponim u Dalmaciji, Mislina - naseljeno mesto, takođe u Dalmaciji, itd. Jednom rečju, ima dosta primera (i to vrlo starih) koji potvrđuju drugi deo ove lužičke složenice.

Bolil'ut (994) - "miles", okolina Brandenburga. Autor ga izvodi od praslovenskog +Bolj, +bole (grosser, mehr) + ljut (wild, streng).
Za razliku od češkog i poljskog antroponimijskog fonda koji su sačuvali isto ovakvo ime, u našem korpusu ono u ovakvom obliku ne postoji, ali, kao i u prethodnom primeru, oba segmenta se javljaju na našem jezičkom području.

Pridev ljut ima u našem jeziku dvojaku semantiku: pojavljuje se kao geografski termin (u značenju krš, stenje) i kao antroponimijska osnova koja upućuje na stanje ljutitosti.

Prema tome, toponim Ljuti Do u Dabarskom polju, /108/ ili Ljuti Dolac u Hercegovini, /109/ nemaju u svojim osnovama antroponimijsku, već geografsko-terminološku funkciju. Međutim, prezime Ljutić u, recimo, Temniću /110/ ili u Vojnom Selu kod Plava, /111/ ni u čemu se ne razlikuje po liniji tvorbe od imena drevnog slovenskog plemena Ljutići, poznatog iz "Pobesti vremena h let"; Ljutica Bogdan je poznat iz naših narodnih pesama i možda je i bio vojvoda cara Dušana, /112/ ali u ovom slučaju je manje važna hronologija - u njegovom nadimku leži upravo osnova koja nas zanima.

To isto važi i za današnje selo Ljutice u porečju Tamnave koje je evidentirano 1528. godine, /113/ kao i za istoimeno naselje u Užičkoj Crnoj Gori. /114/ Antroponim +Ljutoje se bez ikakve tvorbene teškoće može rekonstruisati na osnovu prezimea Ljutojević, kako je to davno konstatovao Toma Maretić, /115/ itd. Sve u svemu, za ovakvu antroponimijsku osnovu ima dovoljno potvrda na našem jezičkom poručju.

18.
Nakon (1000) - "Naccon (princeps Winulorum)".
Autor je siguran samo za rekonstrukciju prefiksa +Na, a za drugi deo složenice pretpostavlja da bi to mogao biti +kon sa pozivom na starurosko kon u značenju "Grenze, Anfang, Ende" i na češki izraz dokona - "bis zum Ende, ganzlich". Ovo bi ime, dakle, slododno prevedeno, glasilo čovek na granici.

Ne bih se složio sa ovakvom etimologijom, jer se na osnovu našeg jezičkog materijala može doći do drukčijih rezultata.

Naslov članka bi, po meni, morao da glasi Nakonj ne Nakon, jer je očito da taj pisar početkom prvog milenijuma, kao nesloven, nije imao u svojoj jezičkoj svesti opšteslovenski palatalni suglasnik nj, a, uzgred rečeno, nije ga mogao ni grafički prikazati. Šlimpert je mogao primeniti isti postupak kao i kod primera na L'ub - i -l'ub.

U našoj onomastičkoj literaturi postoji jedan primer koji se divno uklapa u ovo napred rečeno, ali, na žalost, nije siguran, jer pored njega stoji znak pitanja. Reč je o prezimenu Nakonić u selu Dijankovac kod Križevaca, /116/ ali ono je potpuno usamljeno u odnosu na enormni korpus hrvatskih prezimena i, kao što rekoh, još je pod znakom pitaja.

No, u svakom slučaju, ja bih ime ovog lužičkog princa povezao sa apelativom konj (equus). Budući da nisam u stanju da privedem nijedan naš primer iz antroponimije, poslužiću se etnološkom literturom, tačnije, apelativnom leksikom. Polazim od toga, ponavljam drugi put, da se u drugom delu ove složenice nalazi opšteslovenskih apelativ konj.

Nije mi bila dostupna lužička etnološka literatura u vezi sa svadbama, ali pretpostavljam, uz veliku dozu opreznosti, da je i kod njih postojao običaj takozvanog nakonjčeta. Prema našim podacima nakonjče (+na- kon-če) je: "Muško dijete što se po običaju da devojci na konja, kad je svatovi dovedu pred mladoženjinu kuću". /117/ Ne vidim prepreke da se neko novorođenče ovako (ili slično) nazove, tim pre što u ovoj istoj knjizi Gerharda Šlimperta postoje i sledeća imena: Konoplat (onaj koji plaća konja), Konjuš i Konjut iz XIII i XIV veka, a da i ne navodim naše primere tipa Konjević, Konjačić, Konjančić, itd.

Dragomira(a) (kraj X veka) - "Wratizlau... ducens uxorem nomine Dragomir, ex provincia Sclavorum paganorum, que Ztodor dicitur".
Sasvim je jasno da je ovde u pitanju greška pisara, jer se u svim slovenskim jezicima ženska imena završavaju na -a.
Naše žensko ime istog oblika nalazimo tek 1852. u Vukovom Rječniku, ali je zato muško ime Dragomir potvrđeno 850-896. godine u spisima pisanim latinskim jezikom /118/ i u XIII veku na ćirilskom području kao očinstvo Dragomirik i Dragomirovih u dečanskim hrisovuljama. /119/

19.
Kvas (kraj X, poč. XI veka) - napisano kao Quasa, Quaz, Quuaz.
Autor se zadovoljava navođenjem značenja u poljskom, češkom i donjolužičkom jeziku, ne ulazeći u semantiku samog antroponima.

Mora se priznati da je u naše vreme, posle više od 19 vekova, preteško odrediti motiv zašto bi se neko novorođenče (bez obzira na to u kom delu slovenskog sveta to bilo) nazvalo Kvas, danas svima nama poznato da je to bezazleno piće sa minimalnim procentom alkohola.

Međutim, ni ovo nije tačno.

Dubinska analiza jezika upućuje nas, kao i uvek, na pravi trag. U poljskom jeziku kwas znači i pobunu, neprijateljstvo, pa čak i mržnju, a u donjolužičkom - svadbu.

Ne citirajući značenja iz drugih slovenskih jezika, mislim da je dovoljno istaći da je kvas u ovoj dalekoj prošlosti predstavljao opojno piće, /120/ jer se samo tako mogu objasniti značenje u poljskom i donjolužičkom jeziku.

Međutim, opet smo na početku. Zašto bi roditelji dali ovakvo ime detetu, bez obzira na to da li je u pitanju žestoko ili nekakvo drugo piće?

Budući da u našem onomastikonu postoji dosta paralela sa ovom osnovom, poželjno bi bilo i pronaći semantičko rešenje za ovakvu kreaciju, koja je podjednako važna i za istoriju lužičkih jezika, i za istoriju našeg, srpskohrvatskog jezika. Ali, nije ovo jedina enigma u onomastici!

Evo naših primera: Kvas - prezime najrasrpostranjenije u Negoslavcima kod Vukovara, Kvasčević, Kvasić, Kvasina, Kvasinić, Kvasinović - svi u Hrvatskoj. /121/

Malaša, ž (kraj X veka) u Merzeburgu.
Ovakav oblik mogao bi biti i muškog i ženskog roda. Etimologija je u vezi sa praslovenskim pridevom +mal (mali), razloženo kao Mal+aš+a (upor. naše Radaš, Milaš, Dragaš i sl.).
Naša jedina paralela bi bila Milašić - prezime u Hrvatskoj, najrasrpostranjenije u okolini Čakovca. Drugih pralela nema.

Prebor (kraj X veka) - "acolitus" u matrikuli umrlih grada Merzeburga.
U našem onomastičkom sistemu postoje primeri sa prefiksom Pre- (od praslovenskog +per-, ali nema ovakvog oblika). Uporedi: Predrag (+per-dorog), Preljub, Premil, Prerad, Presil, itd.

Un- ka, ž (kraj X veka) - podatak iz matične knjige umrlih grada Merzeburga, zapisan u obliku Vnuka, Vnaka, Vnesa. Autor smatra da je ovde u pitanju skraćeni oblik od složenih imena Unemir (1260), Uneslav (1194), Unidaržic (1223). /122/
Zaista je teško odrediti koja se osnova krije u ovom lužičkom ženskom imenu, jer kod nas postoji i prezime Unić i Unković, a ovo poslednje bi moglo biti i od oblika Hunković.

Veceslav (kraj X veka) - knjiga umrlih u Merzeburgu.
Sudeći po "Leksiku prezimena Hrvatske" u kome ne postoji ni jedna jedina forma koja bi počinjala sa Već - a znajući da Većeslav pripada katoličkom svetačkom fondu, reklo bi se da je ono svakako uvezeno iz zapadnih slovenskih katoličkih krajeva.

Izvori i literatura (nasl. Lj. M, u originalu: crta)

/1/ Leksik prezimena Socijalističke Republike Hrvatske, Zagreb 1978, 144.
/2/ A. Jovićević, Zeta i Lješkopolje, SEZ, knj. XXXVIII, Beograd 1926; upor. i lično ime Deran kod Pačića (Imeslov, Pešta 1828, 34) koje je literarnog porekla i navedeno je u knjizi svakako pod uticajem Jana Kolara.
/3/ "Politika" od 13. VII 1972, 36.
/4/ Leksik prezimena Hrvatske, 718.
/5/ S. Pecinjački, Nekoliko podataka iz Negotinskog i Vršačko-palanačkog dištrikta u 1736. godini. Razvitak, IX/1, Zaječar 1696, 76.
/6/ M. Grković, Rečnik ličnih imena kod Srba, Beograd 1977, 81.
/7/ "Politika" od 17. III 1971, 24.
/8/ Leksik pezimena Hrvatske, 607.
/9/ ARj, XVIII, 43.
/10/ M. Grković, Imena u dečanskim hrisovuljama, Novi Sad 1983, 179.
/11/ ARj, XVIII, 43.
/12/ M. Grković, Imena..., 177-178.
/13/ O. Zirojević - I. Eren, Popis oblasti Kruševca, Toplice i Dubočice u vreme prve vladavine Mehmeda drugog (1444-1446), Vranjski glasnik, IV, Vranje 1968.
/14/ ARj, XIV, 557, 562.
/14a/ Upor. toponom Semdraž kod Gornjeg Milanovca u Srbiji, od Semedrag + j.
/15/ ARj, VI, 678.
/16/ Isto.
/17/ M. Grković, Rečnik..., 134.
/18/ Isto.
/19/ A. Jutronić, Naselja i porijeklo stanovništva na otoku Braču, Zornik za nar. život, JAZU XXXIV, Zagreb 1950.
/20/ M. Grković, Rečnik..., 209.
/21/ M. Grković, Imena..., 188.
/22/ M. Zjačić, Spisi šibenskog notara Slavogosta (Quaternus imbreviaturarum Slavogosti notariii sibenicensis), Starine 44, Zagreb 1952, 1, 8, 34...
/23/ Imeslov ili rečnik ličnih imena raznih naroda slovenskih, skupio Jovan Pačić... u Budimu 1828, 106.
/24/ V. Mažuranić, Prinosi za hrvatsko pravno-povijesni rječnik, II, Zagreb 1908-1922, 938.
/25/ S. Rospond, Slowianskie imiona w zrodach anttycznych, Lingua Posnaniensis, XII/XIII, Poznan 1968, 109.
/26/ APj, III, 324.
/27/ M. Grković, Imena..., 169.
/28/ APj, XII, 211.
/29/ Đ. Sp. Radojičić, Ime srpskog kneza Pribislava (891-892) na Čedadskom jevanđelju, "Dnevnik" od 1. VII 1965.
/30/ M. Grković, Imena..., 197.
/31/ M. Šakota, Prilog poznavanju manastira Banje kod Priboja, Saopštenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture SR Srbije, IX, Beograd 1970, 45.
/32/ O. N. Trubačev, ...., Moskva 1982, 7.
/33/ M. Grković, Rečnik..., 161.
/34/ "Politika" od 26. X 1974, 38.
/35/ "Politika" od 5. III 1976, 30.
/36/ V. Kiparski, "Slavische und baltische b/p Falle", Scando-slavica, XIV, Copenhagen 1968, 73-97.
/37/ Leksik prezimena Hrvatske, 614.
/38/ M. Grković, Imena..., 211.
/39/ APj, II, 20.
/40/ Leksik prezimena Hrvatske, 132.
/41/ S. Rospond, Poludniowo-slowianskie nazwy miejscowe z sufiksem +itj - Krakow 1937, 14.
/42/ J. Bosendorfer, Crtice iz slavonske povijesti, Osijek 1910, 242.
/43/ Svi primeri su iz APj.
/44/ D. Popović, Srbi u Bačkoj do kraja XVIII veka, SAN, posebna izdanja, knj. CXCIII, Etnol. institut, knj. 3, Beograd 1952, 269, 298.
/45/ B. Zelić-Bučan, Popis pučanstva splitske nadbiskupije 1725. godine, Izdanja Historijskog arhiva u Splitu, sv. 6, Split 1967, 275.
/46/ "Serbske novine" iz 1846. godine, 34.
/47/ V. Krestić - N. Petrović, Protokol kneza Miloša Obrenovića 1824-1825, SANU i Arhiv Srbije, Pos. izdanja, knj. CDDX, Odelj. istorijskih nauka, knj. I, Beograd 1973, 109.
/48/ Leksik prezimena Hrvatske, 724.
/49/ M. Zjačić, vidi prim. br. 22, 26.
/50/ M. Grković, Imena..., 177.
/51/ V. Putanec, Prezimena sa početkom na -eo u hrvatskoj antroponimiji, Rad JAZU, 315, 1957, 321.
/52/ B. Drobnjaković, Smederevsko podunavlje i Jasenica, SEZ, knj. 34, Beograd 1925, 305.
/53/ R. Nikolić, Okolina Beograda, SEZ, knj. V, Beograd 1903, 1027.
/54/ H. Šabanović, Lepenica u prvom stoljeću turske vladavine, Naučno društvo SR BiH, poseb. izdanja, knj. III, Sarajevo 1963, 201.
/55/ M. Filipović, Rama u Bosni, 98.
/56/ Barajevo i okolina, Beograd, 1964, 14.
/57/ M. Zjačić, vidi prim. br. 22.
/58/ V. Krestić - N. Petrović, vidi prim. br. 47, 142.
/59/ Leksik prezimena Hrvatske, 339.
/60/ "Sremske novine" (Sremska Mitrovica) od 19. IV 1969, 2.
/61/ "Politika" od 10. XII 1969, 22.
/62/ J. Svoboda, Staročeska osobni jmena a naše prijmeni, Praha 1964, 95.
/63/ I. Ostojić, Prilog onomastici šibenskog kraja, dio prvi, antroponimi, Krapina 1982 (?), 133.
/64/ Leksik prezimena Hrvatske, 454; upor. i makedonski toponim Našec kod Prilepa i selo Naško kod Novgoroda u Rusiji.
/65/ D. Pinterović, Povjest Našica, Osječki zbornik, 14, Osjek 1954, 54-55.
/66/ M. Grković, Imena..., 202.
/67/ I. Ostojić, nav. delo, 154.
/68/ Leksik prezimena Hrvatske, 555.
/69/ I. Smailović, Muslimanska imena orijentalnog porijekla u Bosni i Hercegovini, Sarajevo 1977, 427.
/70/ V. Putanec, vidi prim. br. 51, 330.
/71/ M. Grković, Rečnik..., 168, 297.
/72/ Uporedi prezime Sebemilac u Požeškoj nahiji 1821. godine koje u svojoj osnovi nosi lično ime +Sebemil (Danilo Vulović, Knjaževačka kancelarija, knj. I, Nahija požeška, Državna arhiva Srbije, Građa, III, Beograd 1953, 59.
/73/ M. Grković, Rečnik..., 177.
/74/ Onomastika jugoslavika, VII, 133-136.
/75/ I. Jakšić, Iz popisa stanovništva Ugarske, Vojvođanski muzej, Prilozi i građa 3, Novi Sad 1966, 164.
/76/ ARj. XVIII, 171.
/77/ M. Grković, Imena..., 208.
/78/ ARj, XVIII, 171.
/79/ G. Elezović, Rečnik kosovsko-metohijskog dijalekta, Srpski dijal. zbornik, knj. IV, sv. I, Beograd 1932, 181.
/80/ M. Budimir, Sa balkanskih istočnika, Beograd 67.
/81/ Svi primeri su iz Rečnika Milice Grković.
/82/ Upor. Bogišićev komentar: "Zelen Otmašević, jamačno radi toga što u Turskoj samo muhamedovci smiju nositi zelene haljine, a tim je više to boja glave države ili vjere".
/83/ J. Edreljanović, O preklu Bunjevaca, Glas SKA LXXXIX, Boegrad 1930, 115-116.
/84/ G. Vuković - Lj. Nedeljkov, Rečnik prezimena Šajkaške (XVIII i XIX vek), Novi Sad 1983, 111.
/85/ P. Petrović, Raška, Glasnik Enog. instituta SAN, knj. II-III, Beograd 1957, (registar).
/86/ S. Mijatović, Belica, SEZ, knj. LVI, Beograd 1948, 165.
/87/ I. Smailović, Nadimci u Sarajevu u XVIII veku - rukopis.
/88/ "Politika" od 30. V 1969, 29.
/89/ J. Dedijer, Hercegovina, antropogeografske studije, SEZ, XII, Beograd 1909, 229.
/90/ M. Grković, Imena..., 167.
/91/ Kotorski spisi, 43.
/92/ "Politika" od 12. X 1974, 26.
/93/ Pomenik manastira Beočina - rukopis u Patrijaršijskoj biblioteci u Beogradu, str. 59a.
/94/ M. Grković, Imena..., 96.
/95/ V. Mihajlović, Iz toponomastike Srbije (Čajetina, Semegnjevo, Bor), Zbornik za filologiju i lingvistiku, XIV/1, Novi Sad 1971, 258-263, a naročito fosnotu br. 19.
/96/ Rečnik SANU, XII, 170, 174.
/97/ Vidi moj članak Miscellanea etymologigo-onomastica.
/98/ H. Šabanović, Turski izvori za istoriju Beograda, knj. I, sv. I, Katastarski popisi Beograda i okoline 1476-1566, Beograd 1964, 91.
/99/ P. Šerović, Bijela u Boki Kotorskoj, starine i porijeklo stanovnika, Spomenik SAN, CV, Odelj. društv. nauka, nova serija, 7, Beograd 1956, 182.
/100/ D. Popović, Stanovništvo Baranje krajem XVII veka, Glasnik Istorijskog društva u Novom Sadu, V, Sremski Karlovci 1932, 365.
/101/ ARj, II, 526.
/102/ M. Grković, Imena..., 173.
/103/ M. Filipović - Lj. Mićević, Popovo u Hercegovini, Naučno društvo BiH, Djela, knj. XV, Sarjevo 1959, 191.
/104/ ARj, III, 653-654.
/105/ M. Grković, Imena..., 153.
/106/ ARj, VI, 761.
/107/ M. Grković, Rečnik..., 137.
/108/ P. Pobajić, Dabarsko polje u Hercegovini, "Naselja", knjiga 34, Beograd 1954, 41.
/109/ J. Dedijer, vidi prim. br. 89.
/110/ D. Joksimović, Adresar Moravaca u Beogradu, Temnićski zbornik, II, Beograd 1934, 99.
/111/ "Politika" od 25. I 1981, 35.
/112/ D. Kostić, Tumačenja druge knjige Srpskih narodnih pesama Vuka St. Karadžića, dodatak IV državnom izdanju, Beograd 1937, 58.
/113/ Šabac u prošlosti, Šabac 1964, 209.
/114/ Lj. Pavlović, Užička Crna Gora, SEZ, knj. XXXIV, Beograd 1925, 94.
/115/ T. Maretić, O narodnim imenima i prezimenima Hrvata i Srba, Rad, knj. 82, Zagreb 1886, 121.
/116/ Leksik prezimena Hrvatske, 454.
/117/ Vuk Stef. Karadžić, Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima, u Biogradu 1898, 405.
/118/ ARj, II, 752.
/119/ M. Grković, Imena..., 176.
/120/ Upor. staroslovensko kvasnik u značenju pijanac.
/121/ Leksik prezimena Hrvatske, 353.
/122/ Isto, 382.

Ova dva članka odavno sam arhivirao. Nisam želeo da dr Velju, čiji sam sugradjanin bio i koga sam imao čast lično da poznajem, izvrgnem jurišnicima novoromantičarske istorijske škole, odnosno slepih sledbenika autohtonista i "svetskog" pokreta "Srbi – narod najstariji".

Jer, sam Svevišnji zna kako bi prošao, a nije u prilici ni da pročita niti da progovori bilo šta u svoju "odbranu". Medjutim, kako se sve više lingvistika upliće u našu istoriju, odlučio sam da ove tekstove, ipak, postavim na ovom Forumu.

Uzeo sam sebi toliko slobode da oba članka malo priredim, radi lakšeg čitanja. To priredjivanje sastoji se jedino u tome što sam oba članka podelio u odelljke prema logičkim celinama koje sam odredio, da bi mogli da se postave na ovom Forumu, zbog ograničenja koja su programski odredjena. Takodje, mnogo puta sam "intervenisao" i od jednog napravio više pasusa.

Elem, drage kolege... ako krenemo od naslova drugog članka, do poslednje fusnote, verujem da ćete primetiti da dr Velja piše ne o Srbima u čijem narodnosnom korpusu su Sloveni (bilo koji), već, upravo, obrnuto...

Izvolite, ali molim vas da se ne ponašamo kao neki kvasnik (fusnota 120 i objašnjenje u osnovnom tekstu na koji se odnosi)...

... već da ozbiljno, kao intelektualci, pristupimo raspravi.

Ode Ljuba u novoromantičare i autohtoniste.Samo jedna ispravka inače odličnom prilogu - svuda gde piše "slovenski" treba "sklavenski", tj, "sklavinski" jer su Srbi - Sklavini i, nije beznačajno, sve hronike od VI do IX veka, u kojima se pomonju ove vojvode (dux.ducis m.) tj. njihova imena kažu za njih ne da su Sloveni(Slaveni) već Sklavini ( SCLAVENOI) tj. Srbi! Srbi jesu slovenizirani i danas može da se kaže da su Srbi Sloveni ali (!) srpsko ime se pominje bar 700 godina pre slovenskog,a ako priključimo i Herodotija (Herodot) onda se srpsko ime pominje pre slovenskog 1,5 hiljada godina. I, još nešto, od glasovitog lingviste Franza Boppa - (citat!) Svi slovenski jezici univerzalno su razumljivi jedino preko srpskog jezika. Tj.srpski jezik je ključ za sve slovenske jezike.
(Šta ću u Rimu kad ne znam lagati.)

vandalija:

Ode Ljuba u novoromantičare i autohtoniste.Samo jedna ispravka inače odličnom prilogu - svuda gde piše "slovenski" treba "sklavenski", tj, "sklavinski" jer su Srbi - Sklavini i, nije beznačajno, sve hronike od VI do IX veka, u kojima se pomonju ove vojvode (dux.ducis m.) tj. njihova imena kažu za njih ne da su Sloveni(Slaveni) već Sklavini ( SCLAVENOI) tj. Srbi! Srbi jesu slovenizirani i danas može da se kaže da su Srbi Sloveni ali (!) srpsko ime se pominje bar 700 godina pre slovenskog,a ako priključimo i Herodotija (Herodot) onda se srpsko ime pominje pre slovenskog 1,5 hiljada godina. I, još nešto, od glasovitog lingviste Franza Boppa - (citat!) Svi slovenski jezici univerzalno su razumljivi jedino preko srpskog jezika. Tj.srpski jezik je ključ za sve slovenske jezike.
(Šta ću u Rimu kad ne znam lagati.)

Kliknite za proširenje...

Vidi, ovako...

Prvo, pročitaj još jednom, ako nisi, a ne verujem da jesi, prvi i drugi post u ovoj temi i posebno obrati pažnju na obrazovanje i radni vek čoveka koji je autor "inače odličnog priloga"!!! Pogledaj još jednom kojoj je generaciji pripadao i sa kojim ljudima je studirao.

Drugo, da citiram: Prijavio je i odbranio na novosadskom Filozofskom fakultetu doktorsku tezu Drimonimi Fruške Gore, koja je te godine i objavljena. Od tada objavljuje isključivo radove iz filologije. Centralno mesto u njegovom naučnom radu je leksikologija.

I, kako te, bre, nije sram od sebe samoga, od onih od kojih si ti učio istoriju jezika!!!

Ako si uopšte učio!?

Treće, ti nisi ti!

Jer, ako si ti pisao gore citirani post, i ova dva dole... onda ili ti nisi ti, ili si mnogo bolan pa si bio ili si sad u remisiji!?

vandalija:

Ljubo majstore,(hauzmajstore) da ti odgovorim.Prvo, ne mislim na muža Daninog već na onog sa štulom,jer da njega nije bilo,moj odgovor bi počinjao ovako:Ljubo,majastorišče,evo odgovorastvujuščeg dopisa mojejšeg čerez mužika Danjičkinjog etc...dakle,pisali bi prosto rečeno odvratno! Bogu hvala Vuku SK, pa imamo brz jezik,savršenstvo jedno, dva pisma,što niko nema niti će imati,pa evropejci "jaja pojedoše" što oni nemaju tako savršen jezik.Živeo Vuk St.Karadžić,Bog ga blagoslovio i na nebesima da mu je sve potaman,srpstvo uvek zahvalno.Dalje,pre reforme srpskohrvatsko-hrvatosrpskog,čuveni Novosadski dogovor ,iza dr se stavljala tačka,onda je to promenjeno jer je usvojeno da je dr titula.Što se tiče "švapskog obešenjaka" nadam se da ne misliš na poznatog filologa koga su komunisti izopštili a posle dotukli jer je,tobože,sarađivao sa okupatorom.Pošto si dobro raspoložen,otvaram novu temu i pozivam sve na nju.Pucajte iz kompletnog artiljerijskog postrojenja!

Kliknite za proširenje...

vandalija:

Dirljivo.Nemoj Vuka StK nazivati "lopužom",ne pristaje to nikome, a najmanje tebi.I,njegov rad odvoji od njegove ličnosti.Slažemo se bar u jednome, da je bio genije.

Kliknite za proširenje...

Ja molim urednika i celu administraciju Krstarice, da najpre ovu temu neko zaključa...

Da se ne skrnavi ime i delo jednog od najvećih slavista medju Slovenima...

A, onda, li da se ovaj kolega "nagradi" trajnom zabranom pristupa Forumu Istorija... ili da se ta "nagrada" dodeli meni...

A ovaj post molim najiskrenije da se ne briše... da ostane kao trajno svedočanstvo ljudskog bezumlja.